Читамо за вас...
„Пристаништа” Владана Матијевића – мр Данијела Ковачевић Микић
(„Aгора”, Зрењанин, јул 2014)
|
|
- Урбани књижевни круг (УКК) је књижевно друштво са седиштем у Канади. УКК окупља писце и уметнике широм света. УКК тренутно има сараднике и почасне чланове у Канади, Ирској, Србији, Сједињеним Америчким Државама, Словенији, Црној Гори, Енглеској, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Индији, Италији, Француској – и наставља са експанзијом.
Књижевник Владан Матијевић; фотографије са Сајма књига у Квебеку (Канада).
„Пристаништа” Владана Матијевића
Владан Матијевић је до сада експериментисао са (својим и поетичким) границама и могућностима различитих жанрова: од поезије, преко кратких прича, мемоарских бележака и драма до романа. После збирке „Прилично мртви”, награђене Андрићевом наградом, Матијевић се поново вратио форми која, чини нам се, најбоље одговара његовом књижевном изразу – причама. Најновија збрика прича „Пристаништа”, управо објављена у издању зрењанинске „Агоре”, ипак не представља понављање ни у тематском ни у стилском смислу, те је закључак да је Матијевић поново успео да изненади и обрадује и читаоце и књижевну критику.
Будући да сви који пажљиво прате Матијевићев рад већ одавно знају да је осмишљена форма, конструкција, нешто на чему посебно инсистира, не чуди што је збирка грађена из два дела: Град и Пристаништа, с тим што су Пристаништа подељена на два циклуса прича. Циклус Град садржи четири приче, а оба дела Пристаништа по осам прича (4,8,8).
Оно што прво упада у очи када је реч о новинама (поетичком освежењу) које Матијевић непрекидно уноси у свој рад (плашећи се западања у клише, односно препознатљиву форму, што је неминовност, јер и инсистирање на променама може да буде поетичка одлика, дакле својеврстан клише) јесте чињеница да постоје приче у којима је тежиште померено са психологије, односно свести и размишљања јунака, на сам догађај који се приповеда. (У шали сам, после читања рукописа, аутору рекла: „Неке твоје приче су сада стварно приче!”)
У првом циклусу прича доминира говор наратора у првом лицу, у форми обраћања жени у другом лицу (привид дијалога). Чињеница да није реч о дијалогу, јер се глас жене не чује, минус-поступком наглашава усамљеност и отуђење јунака. Потка ове збирке заправо се види у краху или недостатку љубави или привиду живота заснованог на љубавним успоменама. Стога не чуди што је на почетном месту збирке прича Град која почиње динамичном молбом пуном обећања: „Немој да идеш у тај град, молим те. Причаћу ти луде приче, бићеш очарана. Једном ћу те и насликати. Чак и ако не будеш хтела да позираш, на платну ће осванути твој акт...”, а завршава се скрушеном (обамрлом) молбом: „Немој да идеш...” Наратор је у првој причи представљен и као писац и као сликар, што ће бити потенцирано у причи Либрето, о граду који чува сенке једне угасле љубави, причи која је заправо алегорија о животу као сликању, развијена на тзв. реализацији тропа о бојама живота и контрасту између спектра боја којима се слави лепота љубави („Боје су се усковитлале, умножавају се беле, плаве и зелене спирале, жеља ми је испуњена, постао сам део тебе...”) и црне („сви су изгледи да је наш удес обојен црно”). Да је једна од кључних тема ове збирке страствена љубав, експлицира и сам наратор: „Подсећа ли те тај бој на нашу везу, на спој опаке жене и превртљивог уметника, на љубавно прождирање у страхотној тами?” А како је реч о граду који памти и Цезара, античком и вечном граду, онда се подразумева да је и тема љубави у уметности вечна и вечита, зато што је љубав смисао наших живота, одувек.
Да Матијевић успешно уме да пажњу читалаца држи играјући се са Еросом, знамо још из бурлескних авантура Маце Аксентијевић описаним у књизи „Часови радости”. Корак даље у овој збирци учињен је у страственој, забрањеној вези главног јунака (уједно и наратора) приче Јудита, који је у тајној комуникацији назван „Холоферн”, и жене (коју је најпре упознао на сликама Каравађа, тек много касније на улици) која је починила злочин (чији је он сведок), вези у којој доминира страст прожета и садизмом: „Поцепаћу твоју одећу и бацићу те на под или ћу те прислонити уза зид и тако те узети. Ти обожаваш да будеш жртва, зато те тучем и злостављам у време љубави.” Љубав јунака остварује се као страствена веза у којој се истражују границе бола (и физичког и менталног). Шифра разумевања ове приче крије се управо у имену чувеног војсковође Холоферна (и старозаветној легенди о тобожњој издаји, завођењу и уморству које је починила његова жена, Јудита). То је литерарни и уметнички подтекст, својеврстан палимпсест у ткиву ове приче, који на суптилан начин потврђује мисао да се велике уметничке теме догађају и данас, само у другачијем окружењу и руху.
Четврта прича првог круга, Погледај овај пламен, садржи поетичке коментаре и рефлексије поређења уметности и живота некад и сад: „На Земљи је некад све било велико. Животиње, стабла, реке. Данас је све мало. Погледај наше животе, моју љубав. /.../ И савремени песници су мали, ваљда да би више њих стало у антологију. И балерине су мале, разумљиво је што се као такве лако губе...” Једино што расте је град. Али, град чине песници: „Деца знају да би без пијаних песника за столом ово место било беживотна ископина, да би ови становници били цркнуте кокошке на киши.” У шта се претварају наши градови? Имамо ли ми (прометејског) пламена у грудима? Опстају ли песници у савременим градовима? Јесмо ли се толико смањили у себи, лишили божанског у нама, да је обесмишљено у ово нехеројско доба постало све, па и само стварање?!
У циклусу Пристаништа наративна перспектива се опет мења, што уз друге одлике збирке доприноси динамичности и омогућава читање у даху. Приповедање из првог лица, у форми обраћања другом лицу, замењено је перспективом детета приповедача (прича Млада) и том перспективом је потцртана разлика у доживљају главне јунакиње Виде, која је из маминог угла „фукса”, а из татиног, женска због које вреди пролетети кроз излог. У тој дечјој перспективи је и извор комике (нарочито како се сексепилност главне јунакиње Виде слика дечјим очима) и извор трагедије (јер се без великих речи казује истина о великој, а увек забрањеној љубави). У овој савременој обради мотива одбегле младе, гротескно је то што су јунаци узвишене љубави заправо „фукса” и „страшни Мијо”. Матијевић у пар потеза карактерише главног јунака: „У ствари, прво је био много добар, завршио је факултет, запослио се и оженио, а онда је скроз полудео и све напустио. Пустио је брадицу и бркове и постао фантастично страшан. Само је пио и спавао са лошим женскима. Међу првима је отишао на ратиште.” У целој тој каљузи лажног морала, заправо су најчистији и најчеститији они који су прокажени. И управо су они једини били достојни узвишене љубави, лишене телесности. „Непомично су седели једно наспрам другог, држали се за руке и гледали у очи. И да није било толике жудње у њиховим очима, сви би мислили да испред њих седе приказе што имају њихове ликове и носе њихову одећу.” Мију су ухапсили и затворили, а Вида је побегла у снове (фантастично спава, али лекари кажу да ће јој бити боље). Дечја перспектива и огољени говор наратора који само представља, а не тумачи, ослободили су ову тему патетике и произвели снажан доживљај трагедије. А управо је речју трагедија прича и почела, што сведочи о вештини драматичног и узбудљивог, заокруженог и осмишљеног приповедања које лако држи пажњу читалаца.
Две приче овог циклуса садрже термин „римејк” у наслову. На неки начин, савремена литература би се могла посматрати и као римејк великих тема претходних стилских епоха, са снажним ауторским печатом, на шта нас је писац суптилно наводио већ у првом приповедачком циклусу. Читаоцима канадског „Круга УКК”, којима је превасходно намењен овај приказ, управо би прича Други језик могла да буде посебно занимљива. Она у подтексту полази од мота истоимене приче Давида Албахарија: „Не видети никога никад више: то је једини прави опис смрти.” Овде перспектива наратора разобличава процес стварања приче, наратор је писац који смишља причу о жени, Зорици (Вишњичици) којој разгледница из Калгарија постаје смисао живота и темељ вере у љубав: „Подарићу јој надимак којим зовем своју изистинску љубав и подарићу јој моје незнање енглеског.” Трагична тема немогуће, неостварљиве, неузвраћене љубави жене према човеку који вози камион по Северној Америци, а с којим је некада у Београду страствено водила љубав, лишена је патетике управо поступком разоткривања стваралачког чина (ауторов привидни отклон према теми испољава се у наглашавању чињенице да није реч о причи из стварног живота, већ о литерарним јунацима), што је и расадник финог хумора: „Могла је да се потуца по туђим становима, мало ли се књижевних јунака данас тако пати.” Мајка, која је у прошлости била унижена чињеницом да су телефоном разговорале док је Зорица водила љубав с њеним сином, осветничку сатисфакцију добија управо телефонским разговором у којој јој описује лепоте синовљевог новог живота у Канади (с упечатљивим и препознатљивим ниским ударцем несуђене свекрве да се оженио а да се није ни распаковао). Притом, енглески језик дат у форми српске реченице: „Вот ис хиз неим? Ај донт ноу” кореспондира и са демаскирањем приповедачког поступка: „Разгледницу је добила од њега, сад стварно морам измислити неко мушко име. /.../ Нека се зове А. А. Није Акакије Акакијевич, њему није ни налик.” Ту је препознатљив Матијевићев хумор, често заснован на цитатности, тј. књижевним реминисценцијама, и гротески. Чињеница да јунакиња учи енглески језик помоћу касетофона као да употребом речи која означава превазиђено техничко средство наглашава њену изгубљеност и промашеност у савременом тренутку (привид живота, парадоксалан живот без живота). И ту се опет враћамо на чињеницу да је Матијевић писац тзв. скрајнутих људи, оних који се не сналазе у актуалном времену и промењеним условима живота. Зоричина промашеност још је јаче маркирана чињеницом да њен ток свести расплиће сећања која читаоца јасно доводе до разумевања нечег што она сама о свом животу не увиђа, а то је да је та веза завршена још у Србији, да је љубав нестала пре његовог одласка у Канаду, да она заправо користи чињеницу просторне удаљености да би од њега правила мит о идеалној љубави, односно, да би унела смисао у свој опустели живот. А у то њено васкрсавање старе љубави (подстакнуто пријемом разгледнице) уткана је и рефлексија на актуалну политичку ситуацију у Србији, ницање „транге-франге” фирми („човече, догнаш-продаш и то је сва мудрост”; ове речи припадају једној од доминантнијих фигура на савременој српској политичкој сцени и та језичка карактеризација не представља никакво намерно коришћење тзв. ниског стила, већ нажалост јавни говор у Србији у којем доминирају полуобразовани и бескрупулозни скоројевићи). На крају нам писац открива да Зорица учи енглески језик да би са својом љубављу била у сновима (јунакиња више ништа од свог живота не очекује на јави, што је отприлике општа, национална дијагноза коју писац лаконски даје). Једину могућност да поново буде са својом љубављу Зорица види у машини за сањање о којој је читала у „Политици” (посредна критика медија као средства манипулације и претварања лажи у истине). Та машина за сањање постаје симбол апсурдности, бесмисла наших живота. Овакав завршетак приче био би помало баналан и патетичан да Матијевић не посеже за хуморногротескним елементима: „Можда би било мудро, а свакако у складу с причом истог наслова, да у плакар сместим професора енглеског језика коме се свиђају њене пегице и светле длачице на руци, све суманутијег професора с течаја, који она однедавно похађа. То би било добро решење за крај приче, поред тога што је доста уверљиво, и на неки начин логично, то решење звучи и као поздрав упућен у даљину.” Тако се писац поиграва са читалачким саосећањем према Зорици, али не толико да после читања ове приче свако не осети горчину запитаности о томе како бисмо сами били представљени у некој причи коју Живот са нама пише.
Следи прича Гласник римејк са мотом Оскара Вајлда: „Сваки злочин је вулгаран, као што је и свака вулгарност злочин.” У напомени сам писац открива уметнички предложак своје приче, роман Оскара Вајлда „Слика Доријана Греја” и „Гласник”, видео-рад Анице Вучетић. Прича почиње актуализацијом проблема истинитости. Шта је данас истина и колико је истинитост заправо битна за књижевност и било коју другу уметност: „Ова прича је истинита и њена истинитост је главни разлог што звучи лажно и људима и гуглу.” У овој причи Матијевић у форми узбудљиве приче са елементима хорора и трилера дотиче и поетичке теме односа уметности и истине, ауторства и инспирације, вечности и друштвеног статуса уметности, транскрипције живота у уметност (проблем „старења” аутора, стилова, поступака, тема...), те се прича може читати на неколико нивоа: као узбудљива прича са елементима фантастике, љубавне психо-драме, трилера, али и као алегорија о уметничком чину, уметнику и његовом делу,
Прича Превара у Бургасу доноси још једну измену перспективе. У улози наратора сада је жена, и то ситан криминалац и курва из Бугарске коју једног врелог дана Ерос рани стрелом изненадног заљубљивања; притом, особа која у њој буди занесеност је далеко од идеала мушке лепоте, па самим тим и извор гротескног хумора по којем Матијевић и јесте препознатљив. Ток њених мисли се креће од анализе односа две жене и мушкарца (у којег се заљубљује), описа њиховог (бесмисленог) туристичког дана и дескрипције места и изгледа јунака, крађе, њеног односа према макроу с којим живи, до проблема писања писма човеку који је у њој пробудио најлепше емоције (а љубав је у стању да оплемени свако биће, да преобрази курву у светицу, да подстакне искреност и најчистије емоције, јер је љубав увек од Бога). То писмо је заправо њена потреба да се исповеди и остави траг о сопственом животу (дајући му неки смисао), да окаје своје грехе, да исприча свој живот, разуме и прихвати сопствени породични удес (однос према оцу) и на неки начин укаже на чињенице које су проузроковале њен морални суноврат (оправдавање сопствених поступака). И у том неочекиваном тренутку љубави према непознатом мушкарцу којег у мислима зове Медо, она му се у својој глави исповеда без икаквог улепшавања и без икаквих лажи, даје му свој огољени живот на длану, суштински му дајући себе, своје срце, искрена према њему непознатом и неупознатом више него што је икад и према коме била. И зато је оно што се међу њима догодило, а догодио се само поглед неодређене дужине, заправо најжешћа превара која се икада иједном мушкарцу на свету догодила.
Прича Слободна тема садржи највише елемената (ауто)пародије без које није ниједно Матијевићево дело. Из перспективе јунакиње која ради у творници играчака, а машта да постане „списатељица”, не само што се иронично полемише са актуалним литерарним животом и изругује систему образовања и стереотипним темама писмених задатака каква је чувена тема: „Јесен је дошла у мој град”, већ се слика и суморна друштвена атмосфера и бесмисао који живимо (иронична перспектива: битно је да смо увели међународни стандард квалитета ИСО 9001, није битан квалитет наших живота). Матијевић је у овој причи заправо актуализовао савремену литерарну бољку тзв. „женске литературе” (коју неки критичари зову још и водитељском, а неки и варјача-литературом), у којој свака остављена и разочарана жена или љубавница посеже за писањем: „Ја похађам вечерњи курс креативног писања. Постаћу списатељица. Писаћу као В. М. Он је мој узор. Он изгледа тако интелигентно. Ја ћу објављивати књиге о мом граду, о његовим парковима, улицама, људима и полицајцима. У мојим књигама мушкарци неће напуштати жене због високих клинки...”
Језички упечатљива прича која доноси стварни колорит и менталитет краја у којем писац живи и ствара јесте прича Шта ли сада ради Оливера Јеремић у којој у аутобусу (савремена транскрипција метафоре живота као путовања) шверцерка игром случајности (јер је улетела у чачански уместо у новопазарски аутобус) упознаје интелектуалку, библиотекарку Оливеру Јеремић из Чачка. Шверцеркина нападна потреба да прича о свему и свачему, њен примитиван став, лажно надмоћан, какав имају сви скоротечници, и њено сликање изгледа и понашања интелектуалке („скроз другчија од нормалног света”), драстично сликају јаз између друштвених слојева, као и трагичан положај ретких стварних интелектуалаца у амбијенту који је сиров и суров, трагичан не само због неразумевања истакнутих индивидуалности, већ и због чињенице исказане једном реченицом: „Она месечно заради мање него што ја узмем за једну туру фармерки.” У праву су они који су гласнији, а гласнији су они који имају моћ стечену новцем... Ипак, чињеница да шверцерка не може да заборави име и презиме и утисак који је на њу оставила Оливера Јеремић, индиректно указују на стварну моћ интелекта и талента привидно изгураног на друштвене маргине.
За све читаоце који воле спорт, нарочито фудбал, биће занимљива прича Дан кад сам окачио копачке о клин у којој писац велике спортске теме намештања резултата и корупције иронично спушта у паланачки миље (кукурузиште је свлачионица) представљајући неочекивани ток унапред договорене утакмице између ФК „Миоковци” и ОФК „Јединство” поремећен младалачком играчком страшћу двојице „фићфирића”, чиме се приказује наличје нечег што је у основи добро, племенито, здраво. То је заправо сукоб два погледа: оног који игру осећа и доживљава као страст и витешку борбу, с једне стране, и оног коме је игра уносан бизнис, с друге стране.
Први део циклуса Пристаништа завршава се причом Штићеник, која би се могла протумачити и као актуализација народне мудрости о храњењу гује у недрима. И ова прича је испричана у првом лицу (као и све приче првог циклуса), и то из угла неоствареног уметника Ђоке Хјустона. То је прича о Марку Хаџиманову који се на трон успеха попео искористивши дар и страст и дубоко познавање филма као магије и уметности Ђоке Хјустона („Много сам знао о филму, у ствари, нисам знао, филм сам живео, гладовао, сањао”), а није имао величину у себи да то и јавно призна. Не само што прича говори о разочарању и издаји пријатељства и својеврсне менторске наклоности или бар несебичног препознавања потенцијала у млађем и перспективнијем од себе, и о томе да се живот често поигра са истински даровитим појединцима тиме што им не дозволи да се сами остваре већ послуже као степенице туђег успеха, док многи који стекну титуле заправо у себи немају ни страст ни познавање онога чиме се баве, већ доноси и опсервације о режиму, комунизму, односу власти према уметницима, зависности судбине филма од друштвено-политичких структура, утицају иностранства на судбину домаћег уметника. Но, постоји и нека виша правда коју писац ненаметљиво наглашава на завршетку приче: Марко Хаџиманов је за живота направио само два филма. Први, у којем је Ђоко Хјустон каскадер, још се памти, баш зато што се у њему појавио неко коме је филм био живот, а други је, иако често репризиран, ипак пао у заборав. Уметник тако није само у раљама живота, већ врло често у канџама друштвене машинерија која и обара и узвисује, прави и хероје и жртве, узима и даје, по сопственој потреби.
Други део циклуса Пристаништа почиње (као и претходни делови) причом о љубави. Но, док је циклус Град почињао причом која је молба да до растанка не дође, а други циклус причом у којој се мотив одбегле младе довео до тренутка узвишене љубави који нажалост не може да траје, већ се завршава смрћу јунака (он умире физички, она духовно), трећи почетак је срећна прича о љубави (трећа – срећа!). Прича Јутарња шетња је заправо нема љубавна драма која из перспективе свезнајућег приповедача доноси ток свести два јунака, љубавног пара на мору. Ток свести приказује пар на ивици неразумевања и раскида услед различитих погледа на живот. Читалац све време очекује да јунаци прасну у свађу, али се та игра припитомљавања, навикавања на љубав, разрешава космички: „Лице је прислонила уз његове груди и осећала да се у васиони нашло решење, да су се горе сложили делови неке много компликоване слагалице. Он је непомично гледао у даљину као да хоће да назре ту слагалицу, као да хоће да назре још нерођено дете које је ту слагалицу сложило. Изнад левог краја усне један мишић му је заиграо. Изгледало је као да ће сваког часа почети да плаче.” Ненаметљиво, користећи мотив кошуље као израз познавања природе вољеног бића, бриге за другог, љубави и пожртвовања, писац без великих речи слави љубав која је у милости Бога.
Прича Покретне степенице, полазећи од мотива покретних степеница у једној робној кући, долази до животних степеница, лествица, кроз опис сусрета бившег ученика са наставником чије су речи биле охрабрење и подстицај да се ојача у животу, да се бори, да се у тешкој животној ситуацију после смрти родитеља обезбеди сигурна егзистенција за себе и сестру (дирљиви су пасуси у којима се слика бол проузрокован чињеницом да не може млађој сестри да плати вожњу аутићима због чега су се возали покретним степеницама). Тај сусрет је послужио писцу да критички представи трагичну спознају до које долазе сви наставници у нашој земљи: „Међу успешнима су увек били они који су у школи били лењи, аљкави, који су били недисциплиновани, они чије су шале биле бруталне, вулгарне. Закључио је да у овој земљи луксузне аутомобиле возе само они који су у детињству мучили животиње.” Професор, који је живео у крају познатом по криминалцима, и који је морао да пристане да говори некролог једноме од њих, а после краће унутрашње дилеме и да ипак носи ципеле које је за то, као уздарје, добио, покушава да се присети тих речи које су помогле једном човеку да избије на прави пут. Апсурдно, професор се не сећа сопствених речи и све време разговора суптилно покушава да их извуче из свог саговорника, при чему само то заборављање своди читав процес образовања и васпитања на фразирање у које више нико не верује (па ни сами представници система). Професорово батргање да се присети тих речи које је рекао, а у које ни сам није веровао (јер да јесте, не би остао неостварен и промашен у животу, због чега осећа завист према младићу којем је, без свесне намере, помогао) завршава се падом на покретним степеницама, а тај пад је био заправо почетна сцена ове приче. Осим што је та заокружена форма доказ приповедачке вештине, она симболично потцртава и обнављање истих животних прича и тема. Матијевић је у овој причи можда најсликовитије показао своју вештину доброг одабирања мотива који израста у симбол и метафору (покретне степенице).
Прича Голо дрвеће је једна од оних којима писац сведочи о својој стваралачкој зрелости. У њој се комбинују прошла и садашња перспектива јунакиње Љубице Кујунџић, али се читалац све време држи у незнању и неизвесности шта повезује наизглед неповезане приче о младој жени која сулудо трчи престижући аутомобиле и старици која одлази у стару кућу код бране и тамо, на граници живота и смрти, доживљава сусрет са умрлим члановима породице. Тај сусрет је заправо морално преиспитивање њеног живота (развод од мужа који ју је оставио док је син био мали; то је син који је касније отишао код оца у Брус, а пунолетан се вратио у град у којем му је мајка, син који је није никад гласно оптуживао ни за шта, и који такође има паралелну везу, јер се неке приче, као прича о брачном неверству, очигледно понављају). А како се ове две приче уливају у једну, нећемо вам открити, да бисте у причи сами уживали. Оно што даје посебну ноту причи, иако она има мрачан наслов који уједно крије и кључ за разумевање тачке у којој су се две временске перпсективе улиле у једну (сопствени живот као инспирација, успон и суноврат уметника), јесте потенцирање људске доброте и слављење живота као таквог.
Прича из два дела Подземне воде у суштини почива на две битне теме: на трагичној љубави остарелог песника, дисидента Марјана Верговића и млађане Ане Жежељ, кћерке мајора ЈНА, и на разобличавању суровости и накарадности комунистичког режима, Удбе, праћењу, хапшењу, малтретирању интелектуалаца и уметника од стране примитивних, необразованих, насилних представника режима. Кафана постаје слика друштва у малом, нарочито полтронства, шпијунирања, политичке демагогије, подобности и неподобности, слободе и неслободе. Узбудљива прича о љубавном препознавању нема права на живот због друштвених стега и граница које нам се намећу. Најстрашније је то што сликајући један прошли режим, писац заправо слика и садашње време, јер све време осећамо и знамо да је друштво у којем живимо исто оно које је убило песника Марјана Верговића. Остављајући читаоцима да сами прочитају политички контекст ове приче, цитираћу само одломак који указује на стил писца (актуализације идиома и тропа) којим се вешто избегава патетичност као пратећа појава теме велике, забрањене љубави, али уједно и на модеран начин демаскира и демистификује и сам чин литерарног стварања: „Ана Жежељ тек што је престала да се игра ластиша, а још није имала додира са ластишем из мушких гаћа, кад су јој другарице на улици показале Марјана Верговића и рекле да је он вееелики југословенски песник, с тим што су при изговору речи вееелики правиле размак између попречке испружених дланова од једно двадесет-тридесет центиметара. У то време девојчице су се палиле на песнике. Оне најемотивније, причало се, мангупи су користили уместо упаљача. Девојчици покажу песника, она се упали, они принесу цигарету уз њу, повуку дим-два, и готово.”
Српска прича прати судбину породице лудо храброг четника из балканских ратова Милоша Милишића, јуначких подвига прошлих времена и немогућности јуначког подвига у савременом друштву хипокризије. Користећи родослов, Матијевић ће дати историјски пресек различитих генерација, указујући и на узвишено и на ниско у различитим временима, да би градацијски дошао до страшне слике савремене Србије (од бомбардовања до садашњег тренутка) у којој је, у жељи да спаси вољену жену и њену кћерку коју је прихватио као своју, потомак храброг четника био у стању да смисли читаву љубавну игру писмима не би ли се његова жена удала за Француза и отишла из земље. У суштини неморалан чин, у датом друштвеном и историјском контексту заправо израста у херојски чин пожртвовања и љубави: „Гледајући у Милошево напаћено лице назрео је патњу мушкарца који је вољену жену гурао у наручје другом, у наручје њему, привилегованом само због места на којем је рођен. Био је запрепашћен Милошевом снагом и свестан да он сам никад не би био способан за толику жртву. И његова љутња се за трен преобратила у неизмерну тугу, па у саучешће и љубав према свим несрећним људима света и према Милошу, који је непомично стајао испред њега.” Остајући сам (жена гине у бомбардовању), њену кћерку Марту Ивановић последњи Милош Милишић доживљава као своју, али је пушта да иде за својим животом. Оно што јуначка и херојска крв у њему не може да поднесе јесте паланачки неморал ситних, бедних, лажних моћника и уцењивача који су се шверцом уздигли до капиталиста. Настала на фону породичног родослова, историјског и социјалног пресека, слика смрти Милоша Милишића Последњег (у његовом покушају одбране части не само кћерке жене коју је волео, већ части као одлике српског витеза који часно и гине и воли), ког убија власник фабрике за прераду јагодичастог воћа на начин који му је сугерисао адвокат (са пуцњем у ваздух како би на суду могли да докажу да је била реч о одбрани), постаје страшна илустрација времена у којем живимо, а у којем влада неморал, у којем нема слобода, у којем све оно што је света српска прича – чојство и јунаштво – више нема могућности опстанка.
Суморна савремена српска стварност, бомбардовања, ратишта, избегавања војних позивара, нервних растројстава, симболично наглашена називом кафане Млада Босна, у којој се после бацања бомбе плесачица Црна Јаца као безглаво тело кретала кроз лешеве у потрази за својом главом (поступак реализације тропа: обезглављеност) чини окосницу приче Нокти, сона киселина. Сретен Кривокућа у чијој глави су се измешале приче, односно догађаји, о ратишту, бомби у кафани, војним позиварима, махнитим куковима Црне Јаце, жениној мајци која брани његовој кћерки Надежди да га види, у много чему је налик ликовима Матијевићеве прве збирке прича „Прилично мртви”, али и других дела, нарочито ако се застане код пародијског поигравања именом јунака: Сретен, срећа, Кривокућа, крива кућа, јесте јунак који је нервно растројен, којег плаши звоно на вратима, који се крије под креветом... Слом људскости и слом човека још је драстичније наглашен помињањем игре човече, не љути се, којим Матијевић на свој пародичан начин снижава чак и поређење живота са шахом, а потенцира исто, да је човек заправо само фигура у некој и нечијој игри. А сви догађаји и сви болови, као и све приче, трају истовремено у грудима јунака, и деру их својим ноктима, и стају у чињеницу да је Татјана попила сону киселину. У том тренутку се његов живот заледио и постао безглав као безглавост певачице. Од таквог (не)живота јунак који не нађе снаге у вери, смрт доживљава као спасење.
Прича Светионик је, парадоксално, прича о тами људског ума и животу као тами. Грађена из четири дела: Лавиринт, Мапа, Размера и Граница она описује погубљеност јунака, осећање греха и кривице због губљења кћерке у инвалидским колицима (за коју слути да је остављена на снегу постала велика бела грудва), којој не зна ни име већ мисли да се зове Вук, као прекоокеански брод крај којег пролази, тонући у све гушћи мрак. То је заправо алегорија о отуђењу и бесмислу, суштинском неразумевању међу људима, немогућности стварног разумевања, трагању за изгубљеним особама и заборављеним осећањима.
Десет неснимљених фотографија приче Моменти којом се збирка завршава (које подсећају у понечему читаоца на конструкцију дела „Врло мало светлости”, али и Матијевићеве белешке о култним српским филмовима, због наглашене сценичности, тј. наглашеног визуелног, филмског кадрирања) излиставајући слике свакодневља јунака који су повезани љубавним или породичним или комшијским односима, на фасцинантан начин потцртава осећање промашености и беде. Јунаци нашег доба су: Дубравка Сарамандић, продавачица у Лондону, којој ће бетон доћи главе (жели да скочи преко ограде), Душан Даниловић, из Пријевора, зидар, радохоличар (ни ручак нису завршили сви помагачи, а он већ хита на посао), Љубинко Даниловић, молер, за сина Владу који сања да постане књижевник прек као Хитлер (са жељом да и сина и Хендрикса ошиша као Иву Лолу Рибара), Миле Турпуковски, фризер који клијента шиша тако да личи на Иву Лолу Рибара или неког другог комунисту, Милош, звани Шоњцо, који сам скида слику Јосипа Броза Тита (симболично приказивање слома једне утопије), иако јој је дуго после Титове смрти био заштитник, указујући ђацима машинске школе на то колико далеко је догурао један машинбравар (наивни идеализам или индоктринисаност нације), Војислав Поледица, политичар националиста коме смета чињеница да су називи свих фирми на латиници и који стрепи од тога да ли је једини ћирилични назив онај на златари неког Шиптара, Зорица Јефтовић, запослена у златари у којој Војислав Поледица не жели да купи крст јер привезак види само док води љубав, а није у реду да при коитусу види крст, дугонога неугледна рашчепуља са зидног календара која оживљује под дејством алкохола и постаје пожељна Љубинку Даниловићу, вулканизер Раде Зиндовић који скенером назива каду у којој проверава да ли су гуме тамића пробушене и напослетку Владе Мандрак, који у тамићу вози посмртне остатке свога деде присећајући се како га је пре двадесет година Дубравка Сарамандић (са почетка приче) звала да иду у Лондон, а он није имао храбрости и воље, и како се тада, у саоницама којима их је возио његов деда, осећао вољен као Бог. Тако је низање фотографија промашених малих живота постало својеврсна реализација књижевне мисли да је сваки човек увек на губитку ако не пронађе смисао у љубави.
У много чему препознатљивог стила (суморна, критичка слика стварности, пародирање, гротеска, иронија, хумор, конструкција), Матијевић је у овој збирци другачији зато што његове нове приче нису више тако тешке за читање као претходне, јер их Матијевић овога пута вешто гради на неколико нивоа показујући своју приповедачку зрелост: од комерцијалне приче какву можемо да нађемо на сваком кораку до филозофског промишљања смисла живота и стварности, тако да ће у књизи моћи да уживају читаоци различитих интересовања и читалачких сензибилитета, због чега слутим да ће ова збирка бити (и остати) у самом врху Матијевићевог опуса. А да ли су пристаништа која смо сами за себе одабрали сигурне луке, права решења, или само привремена уточишта, остаје нама да се запитамо, као што се увек питамо након читања добрих књижевних дела.
Будући да сви који пажљиво прате Матијевићев рад већ одавно знају да је осмишљена форма, конструкција, нешто на чему посебно инсистира, не чуди што је збирка грађена из два дела: Град и Пристаништа, с тим што су Пристаништа подељена на два циклуса прича. Циклус Град садржи четири приче, а оба дела Пристаништа по осам прича (4,8,8).
Оно што прво упада у очи када је реч о новинама (поетичком освежењу) које Матијевић непрекидно уноси у свој рад (плашећи се западања у клише, односно препознатљиву форму, што је неминовност, јер и инсистирање на променама може да буде поетичка одлика, дакле својеврстан клише) јесте чињеница да постоје приче у којима је тежиште померено са психологије, односно свести и размишљања јунака, на сам догађај који се приповеда. (У шали сам, после читања рукописа, аутору рекла: „Неке твоје приче су сада стварно приче!”)
У првом циклусу прича доминира говор наратора у првом лицу, у форми обраћања жени у другом лицу (привид дијалога). Чињеница да није реч о дијалогу, јер се глас жене не чује, минус-поступком наглашава усамљеност и отуђење јунака. Потка ове збирке заправо се види у краху или недостатку љубави или привиду живота заснованог на љубавним успоменама. Стога не чуди што је на почетном месту збирке прича Град која почиње динамичном молбом пуном обећања: „Немој да идеш у тај град, молим те. Причаћу ти луде приче, бићеш очарана. Једном ћу те и насликати. Чак и ако не будеш хтела да позираш, на платну ће осванути твој акт...”, а завршава се скрушеном (обамрлом) молбом: „Немој да идеш...” Наратор је у првој причи представљен и као писац и као сликар, што ће бити потенцирано у причи Либрето, о граду који чува сенке једне угасле љубави, причи која је заправо алегорија о животу као сликању, развијена на тзв. реализацији тропа о бојама живота и контрасту између спектра боја којима се слави лепота љубави („Боје су се усковитлале, умножавају се беле, плаве и зелене спирале, жеља ми је испуњена, постао сам део тебе...”) и црне („сви су изгледи да је наш удес обојен црно”). Да је једна од кључних тема ове збирке страствена љубав, експлицира и сам наратор: „Подсећа ли те тај бој на нашу везу, на спој опаке жене и превртљивог уметника, на љубавно прождирање у страхотној тами?” А како је реч о граду који памти и Цезара, античком и вечном граду, онда се подразумева да је и тема љубави у уметности вечна и вечита, зато што је љубав смисао наших живота, одувек.
Да Матијевић успешно уме да пажњу читалаца држи играјући се са Еросом, знамо још из бурлескних авантура Маце Аксентијевић описаним у књизи „Часови радости”. Корак даље у овој збирци учињен је у страственој, забрањеној вези главног јунака (уједно и наратора) приче Јудита, који је у тајној комуникацији назван „Холоферн”, и жене (коју је најпре упознао на сликама Каравађа, тек много касније на улици) која је починила злочин (чији је он сведок), вези у којој доминира страст прожета и садизмом: „Поцепаћу твоју одећу и бацићу те на под или ћу те прислонити уза зид и тако те узети. Ти обожаваш да будеш жртва, зато те тучем и злостављам у време љубави.” Љубав јунака остварује се као страствена веза у којој се истражују границе бола (и физичког и менталног). Шифра разумевања ове приче крије се управо у имену чувеног војсковође Холоферна (и старозаветној легенди о тобожњој издаји, завођењу и уморству које је починила његова жена, Јудита). То је литерарни и уметнички подтекст, својеврстан палимпсест у ткиву ове приче, који на суптилан начин потврђује мисао да се велике уметничке теме догађају и данас, само у другачијем окружењу и руху.
Четврта прича првог круга, Погледај овај пламен, садржи поетичке коментаре и рефлексије поређења уметности и живота некад и сад: „На Земљи је некад све било велико. Животиње, стабла, реке. Данас је све мало. Погледај наше животе, моју љубав. /.../ И савремени песници су мали, ваљда да би више њих стало у антологију. И балерине су мале, разумљиво је што се као такве лако губе...” Једино што расте је град. Али, град чине песници: „Деца знају да би без пијаних песника за столом ово место било беживотна ископина, да би ови становници били цркнуте кокошке на киши.” У шта се претварају наши градови? Имамо ли ми (прометејског) пламена у грудима? Опстају ли песници у савременим градовима? Јесмо ли се толико смањили у себи, лишили божанског у нама, да је обесмишљено у ово нехеројско доба постало све, па и само стварање?!
У циклусу Пристаништа наративна перспектива се опет мења, што уз друге одлике збирке доприноси динамичности и омогућава читање у даху. Приповедање из првог лица, у форми обраћања другом лицу, замењено је перспективом детета приповедача (прича Млада) и том перспективом је потцртана разлика у доживљају главне јунакиње Виде, која је из маминог угла „фукса”, а из татиног, женска због које вреди пролетети кроз излог. У тој дечјој перспективи је и извор комике (нарочито како се сексепилност главне јунакиње Виде слика дечјим очима) и извор трагедије (јер се без великих речи казује истина о великој, а увек забрањеној љубави). У овој савременој обради мотива одбегле младе, гротескно је то што су јунаци узвишене љубави заправо „фукса” и „страшни Мијо”. Матијевић у пар потеза карактерише главног јунака: „У ствари, прво је био много добар, завршио је факултет, запослио се и оженио, а онда је скроз полудео и све напустио. Пустио је брадицу и бркове и постао фантастично страшан. Само је пио и спавао са лошим женскима. Међу првима је отишао на ратиште.” У целој тој каљузи лажног морала, заправо су најчистији и најчеститији они који су прокажени. И управо су они једини били достојни узвишене љубави, лишене телесности. „Непомично су седели једно наспрам другог, држали се за руке и гледали у очи. И да није било толике жудње у њиховим очима, сви би мислили да испред њих седе приказе што имају њихове ликове и носе њихову одећу.” Мију су ухапсили и затворили, а Вида је побегла у снове (фантастично спава, али лекари кажу да ће јој бити боље). Дечја перспектива и огољени говор наратора који само представља, а не тумачи, ослободили су ову тему патетике и произвели снажан доживљај трагедије. А управо је речју трагедија прича и почела, што сведочи о вештини драматичног и узбудљивог, заокруженог и осмишљеног приповедања које лако држи пажњу читалаца.
Две приче овог циклуса садрже термин „римејк” у наслову. На неки начин, савремена литература би се могла посматрати и као римејк великих тема претходних стилских епоха, са снажним ауторским печатом, на шта нас је писац суптилно наводио већ у првом приповедачком циклусу. Читаоцима канадског „Круга УКК”, којима је превасходно намењен овај приказ, управо би прича Други језик могла да буде посебно занимљива. Она у подтексту полази од мота истоимене приче Давида Албахарија: „Не видети никога никад више: то је једини прави опис смрти.” Овде перспектива наратора разобличава процес стварања приче, наратор је писац који смишља причу о жени, Зорици (Вишњичици) којој разгледница из Калгарија постаје смисао живота и темељ вере у љубав: „Подарићу јој надимак којим зовем своју изистинску љубав и подарићу јој моје незнање енглеског.” Трагична тема немогуће, неостварљиве, неузвраћене љубави жене према човеку који вози камион по Северној Америци, а с којим је некада у Београду страствено водила љубав, лишена је патетике управо поступком разоткривања стваралачког чина (ауторов привидни отклон према теми испољава се у наглашавању чињенице да није реч о причи из стварног живота, већ о литерарним јунацима), што је и расадник финог хумора: „Могла је да се потуца по туђим становима, мало ли се књижевних јунака данас тако пати.” Мајка, која је у прошлости била унижена чињеницом да су телефоном разговорале док је Зорица водила љубав с њеним сином, осветничку сатисфакцију добија управо телефонским разговором у којој јој описује лепоте синовљевог новог живота у Канади (с упечатљивим и препознатљивим ниским ударцем несуђене свекрве да се оженио а да се није ни распаковао). Притом, енглески језик дат у форми српске реченице: „Вот ис хиз неим? Ај донт ноу” кореспондира и са демаскирањем приповедачког поступка: „Разгледницу је добила од њега, сад стварно морам измислити неко мушко име. /.../ Нека се зове А. А. Није Акакије Акакијевич, њему није ни налик.” Ту је препознатљив Матијевићев хумор, често заснован на цитатности, тј. књижевним реминисценцијама, и гротески. Чињеница да јунакиња учи енглески језик помоћу касетофона као да употребом речи која означава превазиђено техничко средство наглашава њену изгубљеност и промашеност у савременом тренутку (привид живота, парадоксалан живот без живота). И ту се опет враћамо на чињеницу да је Матијевић писац тзв. скрајнутих људи, оних који се не сналазе у актуалном времену и промењеним условима живота. Зоричина промашеност још је јаче маркирана чињеницом да њен ток свести расплиће сећања која читаоца јасно доводе до разумевања нечег што она сама о свом животу не увиђа, а то је да је та веза завршена још у Србији, да је љубав нестала пре његовог одласка у Канаду, да она заправо користи чињеницу просторне удаљености да би од њега правила мит о идеалној љубави, односно, да би унела смисао у свој опустели живот. А у то њено васкрсавање старе љубави (подстакнуто пријемом разгледнице) уткана је и рефлексија на актуалну политичку ситуацију у Србији, ницање „транге-франге” фирми („човече, догнаш-продаш и то је сва мудрост”; ове речи припадају једној од доминантнијих фигура на савременој српској политичкој сцени и та језичка карактеризација не представља никакво намерно коришћење тзв. ниског стила, већ нажалост јавни говор у Србији у којем доминирају полуобразовани и бескрупулозни скоројевићи). На крају нам писац открива да Зорица учи енглески језик да би са својом љубављу била у сновима (јунакиња више ништа од свог живота не очекује на јави, што је отприлике општа, национална дијагноза коју писац лаконски даје). Једину могућност да поново буде са својом љубављу Зорица види у машини за сањање о којој је читала у „Политици” (посредна критика медија као средства манипулације и претварања лажи у истине). Та машина за сањање постаје симбол апсурдности, бесмисла наших живота. Овакав завршетак приче био би помало баналан и патетичан да Матијевић не посеже за хуморногротескним елементима: „Можда би било мудро, а свакако у складу с причом истог наслова, да у плакар сместим професора енглеског језика коме се свиђају њене пегице и светле длачице на руци, све суманутијег професора с течаја, који она однедавно похађа. То би било добро решење за крај приче, поред тога што је доста уверљиво, и на неки начин логично, то решење звучи и као поздрав упућен у даљину.” Тако се писац поиграва са читалачким саосећањем према Зорици, али не толико да после читања ове приче свако не осети горчину запитаности о томе како бисмо сами били представљени у некој причи коју Живот са нама пише.
Следи прича Гласник римејк са мотом Оскара Вајлда: „Сваки злочин је вулгаран, као што је и свака вулгарност злочин.” У напомени сам писац открива уметнички предложак своје приче, роман Оскара Вајлда „Слика Доријана Греја” и „Гласник”, видео-рад Анице Вучетић. Прича почиње актуализацијом проблема истинитости. Шта је данас истина и колико је истинитост заправо битна за књижевност и било коју другу уметност: „Ова прича је истинита и њена истинитост је главни разлог што звучи лажно и људима и гуглу.” У овој причи Матијевић у форми узбудљиве приче са елементима хорора и трилера дотиче и поетичке теме односа уметности и истине, ауторства и инспирације, вечности и друштвеног статуса уметности, транскрипције живота у уметност (проблем „старења” аутора, стилова, поступака, тема...), те се прича може читати на неколико нивоа: као узбудљива прича са елементима фантастике, љубавне психо-драме, трилера, али и као алегорија о уметничком чину, уметнику и његовом делу,
Прича Превара у Бургасу доноси још једну измену перспективе. У улози наратора сада је жена, и то ситан криминалац и курва из Бугарске коју једног врелог дана Ерос рани стрелом изненадног заљубљивања; притом, особа која у њој буди занесеност је далеко од идеала мушке лепоте, па самим тим и извор гротескног хумора по којем Матијевић и јесте препознатљив. Ток њених мисли се креће од анализе односа две жене и мушкарца (у којег се заљубљује), описа њиховог (бесмисленог) туристичког дана и дескрипције места и изгледа јунака, крађе, њеног односа према макроу с којим живи, до проблема писања писма човеку који је у њој пробудио најлепше емоције (а љубав је у стању да оплемени свако биће, да преобрази курву у светицу, да подстакне искреност и најчистије емоције, јер је љубав увек од Бога). То писмо је заправо њена потреба да се исповеди и остави траг о сопственом животу (дајући му неки смисао), да окаје своје грехе, да исприча свој живот, разуме и прихвати сопствени породични удес (однос према оцу) и на неки начин укаже на чињенице које су проузроковале њен морални суноврат (оправдавање сопствених поступака). И у том неочекиваном тренутку љубави према непознатом мушкарцу којег у мислима зове Медо, она му се у својој глави исповеда без икаквог улепшавања и без икаквих лажи, даје му свој огољени живот на длану, суштински му дајући себе, своје срце, искрена према њему непознатом и неупознатом више него што је икад и према коме била. И зато је оно што се међу њима догодило, а догодио се само поглед неодређене дужине, заправо најжешћа превара која се икада иједном мушкарцу на свету догодила.
Прича Слободна тема садржи највише елемената (ауто)пародије без које није ниједно Матијевићево дело. Из перспективе јунакиње која ради у творници играчака, а машта да постане „списатељица”, не само што се иронично полемише са актуалним литерарним животом и изругује систему образовања и стереотипним темама писмених задатака каква је чувена тема: „Јесен је дошла у мој град”, већ се слика и суморна друштвена атмосфера и бесмисао који живимо (иронична перспектива: битно је да смо увели међународни стандард квалитета ИСО 9001, није битан квалитет наших живота). Матијевић је у овој причи заправо актуализовао савремену литерарну бољку тзв. „женске литературе” (коју неки критичари зову још и водитељском, а неки и варјача-литературом), у којој свака остављена и разочарана жена или љубавница посеже за писањем: „Ја похађам вечерњи курс креативног писања. Постаћу списатељица. Писаћу као В. М. Он је мој узор. Он изгледа тако интелигентно. Ја ћу објављивати књиге о мом граду, о његовим парковима, улицама, људима и полицајцима. У мојим књигама мушкарци неће напуштати жене због високих клинки...”
Језички упечатљива прича која доноси стварни колорит и менталитет краја у којем писац живи и ствара јесте прича Шта ли сада ради Оливера Јеремић у којој у аутобусу (савремена транскрипција метафоре живота као путовања) шверцерка игром случајности (јер је улетела у чачански уместо у новопазарски аутобус) упознаје интелектуалку, библиотекарку Оливеру Јеремић из Чачка. Шверцеркина нападна потреба да прича о свему и свачему, њен примитиван став, лажно надмоћан, какав имају сви скоротечници, и њено сликање изгледа и понашања интелектуалке („скроз другчија од нормалног света”), драстично сликају јаз између друштвених слојева, као и трагичан положај ретких стварних интелектуалаца у амбијенту који је сиров и суров, трагичан не само због неразумевања истакнутих индивидуалности, већ и због чињенице исказане једном реченицом: „Она месечно заради мање него што ја узмем за једну туру фармерки.” У праву су они који су гласнији, а гласнији су они који имају моћ стечену новцем... Ипак, чињеница да шверцерка не може да заборави име и презиме и утисак који је на њу оставила Оливера Јеремић, индиректно указују на стварну моћ интелекта и талента привидно изгураног на друштвене маргине.
За све читаоце који воле спорт, нарочито фудбал, биће занимљива прича Дан кад сам окачио копачке о клин у којој писац велике спортске теме намештања резултата и корупције иронично спушта у паланачки миље (кукурузиште је свлачионица) представљајући неочекивани ток унапред договорене утакмице између ФК „Миоковци” и ОФК „Јединство” поремећен младалачком играчком страшћу двојице „фићфирића”, чиме се приказује наличје нечег што је у основи добро, племенито, здраво. То је заправо сукоб два погледа: оног који игру осећа и доживљава као страст и витешку борбу, с једне стране, и оног коме је игра уносан бизнис, с друге стране.
Први део циклуса Пристаништа завршава се причом Штићеник, која би се могла протумачити и као актуализација народне мудрости о храњењу гује у недрима. И ова прича је испричана у првом лицу (као и све приче првог циклуса), и то из угла неоствареног уметника Ђоке Хјустона. То је прича о Марку Хаџиманову који се на трон успеха попео искористивши дар и страст и дубоко познавање филма као магије и уметности Ђоке Хјустона („Много сам знао о филму, у ствари, нисам знао, филм сам живео, гладовао, сањао”), а није имао величину у себи да то и јавно призна. Не само што прича говори о разочарању и издаји пријатељства и својеврсне менторске наклоности или бар несебичног препознавања потенцијала у млађем и перспективнијем од себе, и о томе да се живот често поигра са истински даровитим појединцима тиме што им не дозволи да се сами остваре већ послуже као степенице туђег успеха, док многи који стекну титуле заправо у себи немају ни страст ни познавање онога чиме се баве, већ доноси и опсервације о режиму, комунизму, односу власти према уметницима, зависности судбине филма од друштвено-политичких структура, утицају иностранства на судбину домаћег уметника. Но, постоји и нека виша правда коју писац ненаметљиво наглашава на завршетку приче: Марко Хаџиманов је за живота направио само два филма. Први, у којем је Ђоко Хјустон каскадер, још се памти, баш зато што се у њему појавио неко коме је филм био живот, а други је, иако често репризиран, ипак пао у заборав. Уметник тако није само у раљама живота, већ врло често у канџама друштвене машинерија која и обара и узвисује, прави и хероје и жртве, узима и даје, по сопственој потреби.
Други део циклуса Пристаништа почиње (као и претходни делови) причом о љубави. Но, док је циклус Град почињао причом која је молба да до растанка не дође, а други циклус причом у којој се мотив одбегле младе довео до тренутка узвишене љубави који нажалост не може да траје, већ се завршава смрћу јунака (он умире физички, она духовно), трећи почетак је срећна прича о љубави (трећа – срећа!). Прича Јутарња шетња је заправо нема љубавна драма која из перспективе свезнајућег приповедача доноси ток свести два јунака, љубавног пара на мору. Ток свести приказује пар на ивици неразумевања и раскида услед различитих погледа на живот. Читалац све време очекује да јунаци прасну у свађу, али се та игра припитомљавања, навикавања на љубав, разрешава космички: „Лице је прислонила уз његове груди и осећала да се у васиони нашло решење, да су се горе сложили делови неке много компликоване слагалице. Он је непомично гледао у даљину као да хоће да назре ту слагалицу, као да хоће да назре још нерођено дете које је ту слагалицу сложило. Изнад левог краја усне један мишић му је заиграо. Изгледало је као да ће сваког часа почети да плаче.” Ненаметљиво, користећи мотив кошуље као израз познавања природе вољеног бића, бриге за другог, љубави и пожртвовања, писац без великих речи слави љубав која је у милости Бога.
Прича Покретне степенице, полазећи од мотива покретних степеница у једној робној кући, долази до животних степеница, лествица, кроз опис сусрета бившег ученика са наставником чије су речи биле охрабрење и подстицај да се ојача у животу, да се бори, да се у тешкој животној ситуацију после смрти родитеља обезбеди сигурна егзистенција за себе и сестру (дирљиви су пасуси у којима се слика бол проузрокован чињеницом да не може млађој сестри да плати вожњу аутићима због чега су се возали покретним степеницама). Тај сусрет је послужио писцу да критички представи трагичну спознају до које долазе сви наставници у нашој земљи: „Међу успешнима су увек били они који су у школи били лењи, аљкави, који су били недисциплиновани, они чије су шале биле бруталне, вулгарне. Закључио је да у овој земљи луксузне аутомобиле возе само они који су у детињству мучили животиње.” Професор, који је живео у крају познатом по криминалцима, и који је морао да пристане да говори некролог једноме од њих, а после краће унутрашње дилеме и да ипак носи ципеле које је за то, као уздарје, добио, покушава да се присети тих речи које су помогле једном човеку да избије на прави пут. Апсурдно, професор се не сећа сопствених речи и све време разговора суптилно покушава да их извуче из свог саговорника, при чему само то заборављање своди читав процес образовања и васпитања на фразирање у које више нико не верује (па ни сами представници система). Професорово батргање да се присети тих речи које је рекао, а у које ни сам није веровао (јер да јесте, не би остао неостварен и промашен у животу, због чега осећа завист према младићу којем је, без свесне намере, помогао) завршава се падом на покретним степеницама, а тај пад је био заправо почетна сцена ове приче. Осим што је та заокружена форма доказ приповедачке вештине, она симболично потцртава и обнављање истих животних прича и тема. Матијевић је у овој причи можда најсликовитије показао своју вештину доброг одабирања мотива који израста у симбол и метафору (покретне степенице).
Прича Голо дрвеће је једна од оних којима писац сведочи о својој стваралачкој зрелости. У њој се комбинују прошла и садашња перспектива јунакиње Љубице Кујунџић, али се читалац све време држи у незнању и неизвесности шта повезује наизглед неповезане приче о младој жени која сулудо трчи престижући аутомобиле и старици која одлази у стару кућу код бране и тамо, на граници живота и смрти, доживљава сусрет са умрлим члановима породице. Тај сусрет је заправо морално преиспитивање њеног живота (развод од мужа који ју је оставио док је син био мали; то је син који је касније отишао код оца у Брус, а пунолетан се вратио у град у којем му је мајка, син који је није никад гласно оптуживао ни за шта, и који такође има паралелну везу, јер се неке приче, као прича о брачном неверству, очигледно понављају). А како се ове две приче уливају у једну, нећемо вам открити, да бисте у причи сами уживали. Оно што даје посебну ноту причи, иако она има мрачан наслов који уједно крије и кључ за разумевање тачке у којој су се две временске перпсективе улиле у једну (сопствени живот као инспирација, успон и суноврат уметника), јесте потенцирање људске доброте и слављење живота као таквог.
Прича из два дела Подземне воде у суштини почива на две битне теме: на трагичној љубави остарелог песника, дисидента Марјана Верговића и млађане Ане Жежељ, кћерке мајора ЈНА, и на разобличавању суровости и накарадности комунистичког режима, Удбе, праћењу, хапшењу, малтретирању интелектуалаца и уметника од стране примитивних, необразованих, насилних представника режима. Кафана постаје слика друштва у малом, нарочито полтронства, шпијунирања, политичке демагогије, подобности и неподобности, слободе и неслободе. Узбудљива прича о љубавном препознавању нема права на живот због друштвених стега и граница које нам се намећу. Најстрашније је то што сликајући један прошли режим, писац заправо слика и садашње време, јер све време осећамо и знамо да је друштво у којем живимо исто оно које је убило песника Марјана Верговића. Остављајући читаоцима да сами прочитају политички контекст ове приче, цитираћу само одломак који указује на стил писца (актуализације идиома и тропа) којим се вешто избегава патетичност као пратећа појава теме велике, забрањене љубави, али уједно и на модеран начин демаскира и демистификује и сам чин литерарног стварања: „Ана Жежељ тек што је престала да се игра ластиша, а још није имала додира са ластишем из мушких гаћа, кад су јој другарице на улици показале Марјана Верговића и рекле да је он вееелики југословенски песник, с тим што су при изговору речи вееелики правиле размак између попречке испружених дланова од једно двадесет-тридесет центиметара. У то време девојчице су се палиле на песнике. Оне најемотивније, причало се, мангупи су користили уместо упаљача. Девојчици покажу песника, она се упали, они принесу цигарету уз њу, повуку дим-два, и готово.”
Српска прича прати судбину породице лудо храброг четника из балканских ратова Милоша Милишића, јуначких подвига прошлих времена и немогућности јуначког подвига у савременом друштву хипокризије. Користећи родослов, Матијевић ће дати историјски пресек различитих генерација, указујући и на узвишено и на ниско у различитим временима, да би градацијски дошао до страшне слике савремене Србије (од бомбардовања до садашњег тренутка) у којој је, у жељи да спаси вољену жену и њену кћерку коју је прихватио као своју, потомак храброг четника био у стању да смисли читаву љубавну игру писмима не би ли се његова жена удала за Француза и отишла из земље. У суштини неморалан чин, у датом друштвеном и историјском контексту заправо израста у херојски чин пожртвовања и љубави: „Гледајући у Милошево напаћено лице назрео је патњу мушкарца који је вољену жену гурао у наручје другом, у наручје њему, привилегованом само због места на којем је рођен. Био је запрепашћен Милошевом снагом и свестан да он сам никад не би био способан за толику жртву. И његова љутња се за трен преобратила у неизмерну тугу, па у саучешће и љубав према свим несрећним људима света и према Милошу, који је непомично стајао испред њега.” Остајући сам (жена гине у бомбардовању), њену кћерку Марту Ивановић последњи Милош Милишић доживљава као своју, али је пушта да иде за својим животом. Оно што јуначка и херојска крв у њему не може да поднесе јесте паланачки неморал ситних, бедних, лажних моћника и уцењивача који су се шверцом уздигли до капиталиста. Настала на фону породичног родослова, историјског и социјалног пресека, слика смрти Милоша Милишића Последњег (у његовом покушају одбране части не само кћерке жене коју је волео, већ части као одлике српског витеза који часно и гине и воли), ког убија власник фабрике за прераду јагодичастог воћа на начин који му је сугерисао адвокат (са пуцњем у ваздух како би на суду могли да докажу да је била реч о одбрани), постаје страшна илустрација времена у којем живимо, а у којем влада неморал, у којем нема слобода, у којем све оно што је света српска прича – чојство и јунаштво – више нема могућности опстанка.
Суморна савремена српска стварност, бомбардовања, ратишта, избегавања војних позивара, нервних растројстава, симболично наглашена називом кафане Млада Босна, у којој се после бацања бомбе плесачица Црна Јаца као безглаво тело кретала кроз лешеве у потрази за својом главом (поступак реализације тропа: обезглављеност) чини окосницу приче Нокти, сона киселина. Сретен Кривокућа у чијој глави су се измешале приче, односно догађаји, о ратишту, бомби у кафани, војним позиварима, махнитим куковима Црне Јаце, жениној мајци која брани његовој кћерки Надежди да га види, у много чему је налик ликовима Матијевићеве прве збирке прича „Прилично мртви”, али и других дела, нарочито ако се застане код пародијског поигравања именом јунака: Сретен, срећа, Кривокућа, крива кућа, јесте јунак који је нервно растројен, којег плаши звоно на вратима, који се крије под креветом... Слом људскости и слом човека још је драстичније наглашен помињањем игре човече, не љути се, којим Матијевић на свој пародичан начин снижава чак и поређење живота са шахом, а потенцира исто, да је човек заправо само фигура у некој и нечијој игри. А сви догађаји и сви болови, као и све приче, трају истовремено у грудима јунака, и деру их својим ноктима, и стају у чињеницу да је Татјана попила сону киселину. У том тренутку се његов живот заледио и постао безглав као безглавост певачице. Од таквог (не)живота јунак који не нађе снаге у вери, смрт доживљава као спасење.
Прича Светионик је, парадоксално, прича о тами људског ума и животу као тами. Грађена из четири дела: Лавиринт, Мапа, Размера и Граница она описује погубљеност јунака, осећање греха и кривице због губљења кћерке у инвалидским колицима (за коју слути да је остављена на снегу постала велика бела грудва), којој не зна ни име већ мисли да се зове Вук, као прекоокеански брод крај којег пролази, тонући у све гушћи мрак. То је заправо алегорија о отуђењу и бесмислу, суштинском неразумевању међу људима, немогућности стварног разумевања, трагању за изгубљеним особама и заборављеним осећањима.
Десет неснимљених фотографија приче Моменти којом се збирка завршава (које подсећају у понечему читаоца на конструкцију дела „Врло мало светлости”, али и Матијевићеве белешке о култним српским филмовима, због наглашене сценичности, тј. наглашеног визуелног, филмског кадрирања) излиставајући слике свакодневља јунака који су повезани љубавним или породичним или комшијским односима, на фасцинантан начин потцртава осећање промашености и беде. Јунаци нашег доба су: Дубравка Сарамандић, продавачица у Лондону, којој ће бетон доћи главе (жели да скочи преко ограде), Душан Даниловић, из Пријевора, зидар, радохоличар (ни ручак нису завршили сви помагачи, а он већ хита на посао), Љубинко Даниловић, молер, за сина Владу који сања да постане књижевник прек као Хитлер (са жељом да и сина и Хендрикса ошиша као Иву Лолу Рибара), Миле Турпуковски, фризер који клијента шиша тако да личи на Иву Лолу Рибара или неког другог комунисту, Милош, звани Шоњцо, који сам скида слику Јосипа Броза Тита (симболично приказивање слома једне утопије), иако јој је дуго после Титове смрти био заштитник, указујући ђацима машинске школе на то колико далеко је догурао један машинбравар (наивни идеализам или индоктринисаност нације), Војислав Поледица, политичар националиста коме смета чињеница да су називи свих фирми на латиници и који стрепи од тога да ли је једини ћирилични назив онај на златари неког Шиптара, Зорица Јефтовић, запослена у златари у којој Војислав Поледица не жели да купи крст јер привезак види само док води љубав, а није у реду да при коитусу види крст, дугонога неугледна рашчепуља са зидног календара која оживљује под дејством алкохола и постаје пожељна Љубинку Даниловићу, вулканизер Раде Зиндовић који скенером назива каду у којој проверава да ли су гуме тамића пробушене и напослетку Владе Мандрак, који у тамићу вози посмртне остатке свога деде присећајући се како га је пре двадесет година Дубравка Сарамандић (са почетка приче) звала да иду у Лондон, а он није имао храбрости и воље, и како се тада, у саоницама којима их је возио његов деда, осећао вољен као Бог. Тако је низање фотографија промашених малих живота постало својеврсна реализација књижевне мисли да је сваки човек увек на губитку ако не пронађе смисао у љубави.
У много чему препознатљивог стила (суморна, критичка слика стварности, пародирање, гротеска, иронија, хумор, конструкција), Матијевић је у овој збирци другачији зато што његове нове приче нису више тако тешке за читање као претходне, јер их Матијевић овога пута вешто гради на неколико нивоа показујући своју приповедачку зрелост: од комерцијалне приче какву можемо да нађемо на сваком кораку до филозофског промишљања смисла живота и стварности, тако да ће у књизи моћи да уживају читаоци различитих интересовања и читалачких сензибилитета, због чега слутим да ће ова збирка бити (и остати) у самом врху Матијевићевог опуса. А да ли су пристаништа која смо сами за себе одабрали сигурне луке, права решења, или само привремена уточишта, остаје нама да се запитамо, као што се увек питамо након читања добрих књижевних дела.
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности,
филолог српског језика и књижевности – мастер
професор српског језика и књижевности,
филолог српског језика и књижевности – мастер
Данијела Ковачевић Микић,
мастер компаративне књижевности Данијела Ковачевић Микић,
мастер компаративне књижевности („Aгора”, Зрењанин, јул 2014)
„Сонети. Ватре”; Бошко Сувајџић, Чигоја штампа, Београд, 2013.
„Причино дете” – збирка прича за децу Оливере Недељковић – издавачка кућа „Чекић”, Београд, 2013.
Данијела Ковачевић Микић,
мастер компаративне књижевности |
Данијела Ковачевић Микић,
мастер компаративне књижевности __________________________
__________________________
Подржите наш рад и труд, визију и ентузијазам – придружите нам се нам се на нашој званичној страници на „Фејсбуку”, кликните на линк или на лого и „лајкујте” нашу страницу. Од срца хвала свим драгим људима који су нас већ подржали. Грлимо и љубимо – памтимо – с поштовањем, Управни круг Урбаног књижевног круга.
|
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
- Љиљана Сретеновић, просветни саветник у Министарству просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије | Крагујевац, Србија | 26. јул 2014.
- Душан Даријевић | Чачак, Србија | 26. јул 2014.
- Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер | Чачак, Србија | 26. јул 2014.
- Мила Мутавџић, наставник српског језика | Трнава, општина Чачак, Моравички округ, Србија | 26. јул 2014.
- Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер | Чачак, Србија | 27. јул 2014.
- Мила Мутавџић, наставник српског језика | Трнава, општина Чачак, Моравички округ, Србија | 27. јул 2014.
- Соња Копривица, филолог | Београд, Србија | 27. јул 2014.
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
Literary criticism & Photographs: Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
Photos of Vladimir Matijevic courtesy of Vladimir Matijevic
All rights reserved 2014. Copyright © Vladimir Matijevic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic,
Deidre McAuliffe
and
Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 26, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
Photos of Vladimir Matijevic courtesy of Vladimir Matijevic
All rights reserved 2014. Copyright © Vladimir Matijevic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic,
Deidre McAuliffe
and
Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 26, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.