За Урбани књижевни круг говори проф. Ирена Соколовић, лингвиста, песник и књижевни критичар:
„Волим истину – јер бисмо без ње били лаж – и без чувара кључева, не би било човека у мени.”
„Волим истину – јер бисмо без ње били лаж – и без чувара кључева, не би било човека у мени.”
|
Чувар кључева
~ интервју са Иреном Соколовић ~
~ интервју са Иреном Соколовић ~
|
аутор: Првослав Вујчић
Ирена, да ли постоји љубавна поезија, зар није љубав увек љубав, ма у којој писаној или неписаној форми себе пронашла и приказала?
Ако љубавну поезију посматрамо само у њеном теоријском одређењу, као поезију која исказује осећање љубави мушкарца према жени и обрнуто, онда постоји. У том контексту, свако ко је икада волео и воли, и има таленат за писање може написати љубавну песму. Међутим, суштински, мислим да не постоји. Љубав се живи и исписује стиховима. Не пише се љубавна поезија, већ поезија љубави.
Некада су песници писали једни о другима, јер нису припадали књижевним клановима којима су припадали књижевни критичари, и тако ушли у књижевну јавност. Да ли ће сујета политички подобних скрибомана бити окидач који ће убити жељу за поезијом у збуњеном читаоцу?
Поезија писана музиком душе не може убити жељу читалаца за њом. Никада.
Поезија је за посвећене – да ли посвећеност која је одавно у мањини, може надживети лажне вредности којих данас има у већем броју чак и од елементарно писмених и неталентованих пацова?
Посвећеност је само скрајнута, тренутно, због ерозије система вредности. Имамо друштво које нас гура у теме које су глобализоване, али то не значи да посвећености нема. Лажне вредности ће преживети у зависности од тога колико смо ми, који смо носиоци правих вредности, спремни да се изборимо за њих. Кроз историју, на нашу жалост, пацови су знали да буду и хероји и пацови.
Песници не припадају материјалном свету, а већина верних и уморних читалаца је дубоко укорењена у потрошачком друштву. Да ли ће се рађати песници и онда кад неталентовани и неписмени исишу последњу кап стрпљења из читалачког инкубатора?
Сетих се Миљковићеве песме „Поезију ће сви писати“.
Све је више књижевних награда, а све мање храбрих и писмених. Да би се очистило жито од кукоља, можда је решење да се награђују само књиге у рукопису, а не објављене књиге оних аутора чију су неписменост прикрили лектори и коректори?
Уметност припада свима и свако треба да има шансу да се изрази, али у данашњем 21. веку постоје закони тржишта и читаоци су једини који могу да одреде шта је добро, а шта лоше, ма колико се нама то допадало или не.
Зашто се данас више цени роман од збирке песама кад сваки прави љубитељ писане речи зна да једино песник може да пише све и у свакој форми, а нико осим песника не може да пише поезију?
То је тачно. Мислим да је то због тога што поезија замагљује функцију језика да јасно саопштава и тиме одступа од читалачке навике, нарочито ако говоримо о савременој лирици, која је херметична и збуњује. Песнички језик је врло специфичан и представља неку врсту експеримента. Песници обичан језик онеобичавају, играју се синтаксом и смислом, стварају раскошне метафоре, налазећи сличност у ономе што се опире објективном и логичком повезивању, и оперишу иреалним сједињењима. Лирика је чиста емоција и тражи од реципијента да апстрактно размишља да би је схватио, а онда разумео и доживео, сазнао. С друге стране, и у најједноставнијој песми лежи читава филозофија света и живота. Песници имају тај дар да кратко пишу, а много говоре. Поезији се мора приступити са већим духовним напором и интелектуалном емпатијом, а сензибилитет, укус и књижевна култура различити су код читалаца у препознавању и остварењу својих сазнајних, емоционалних и естетских афинитета. У складу са тим се и опредељују за роман или песму.
Ти си рођени песник, иако ниси одмах писаном речју обелоданила даровитост – да ли само због свог дара пишеш поезију или постоји и разлог?
Искрено, нисам ни знала да сам рођени песник. Миодраг Јакшић, дивна особа и велики човек, препознао је то у мени, дао ми снагу, подршку и путоказ. Моју даровитост је обелоданио он. Не пишем због свог дара. Живим да бих писала. Пишем да бих живела. Бескрајно хвала, Мићо, бескрајно...
Да ли живиш поезију или је куцкаш са столице у столици док се „гузиш” на столици?
Столица је сувише прозаичан намештај за песнике. Индустријски производ. Поезија то није. Она живи. У мени.
Зашто се у твојој домовини и мојој отаџбини, све чешће, величају и славе они књижевници и уметници који по њој из дебелог црева пљују?
У последњих двеста година то је природно стање у Србији, јер ми смо народ који је увек оспоравао наше највеће умове, па је морало да прође много година да памет, накнадно, нађе главу. Мада, и код осталих европских народа има прегршт таквих примера.
Зашто су од матице и дијаспоре створене две књижевне сцене, чак и кад нисмо исти зар нисмо заједно јачи?
Матица и дијаспора, у књижевном смислу, јесу једно. Наши писци који живе и раде у иностранству у потпуности су интегрисани у све књижевне процесе и сцену у матици. Они најбољи су чланови УКС-а, и у форумима и комисијама су тог удружења, некада Министарство, а данас Канцеларија за дијаспору у својој згради у Београду организује промоције писаца из дијаспоре, а на Сајму књига у Београду штанд намењен нашим заграничним ствараоцима. Издавачи из матице штампају им књиге, добијају награде, гостују по медијима... Наши писци из света су део јединственог српског књижевног корпуса и тај достигнути степен заједништва треба додатно, у наредном периоду, унапређивати и квалитативно побољшавати. Једни без других не можемо, јер смо једно. Интегрисани.
Кога и шта волиш, и да ли имаш пријатеља коме можеш да оставиш кључеве од човека у себи и тајне одаје своје амбијенталне целине – кад на пут кренеш?
Волим своју породицу и пријатеље, због којих сам то што јесам. Волим покрет, сунце и море. Топле, искрене душе, којима се радујем и које ме чине бољом. И загрљаје јутром, кад хрлим дану. Волим истину – јер бисмо без ње били лаж – и без чувара кључева, не би било човека у мени.
Припремајући се за овај наш разговор, прочитао сам скоро све што си до сада написала. У неким твојим песмама пронашао сам антологијске трагове анђелског оркестра. Одакле духовно у твојој писаној речи?
И саму себе сам изненадила тим својим песмама, нарочито због религијског контекста. Требало је да их напишем за „Вече духовне поезије”, једно од тематских вечери у оквиру пројекта „У зрну смисла”, наше „АРТЕ” куће. Размишљала сам на тему и родиле су се... Песма настаје из најдубљих слојева бића, на најчуднијим местима, рационално необјашњиво, када импулс покреће лавину која мора ван. Један део нас је отишао с том песмом, једно „ја” је у њој. Религијски контекст ми је само послужио као уметнички оквир за исказивање једног, од многих „ја”. Духовност је за већину пут вере, као један од многих путева које бирамо свесно, у тежњи да будемо целовити. Ја духовност видим као пут духа ка остварењу себе, кроз стално трагање, истраживање и самооткривање. Поезија је један од начина, јер долази са извора.
Ирена, да ли си свесна чињенице да и у мојој домовини Канади имаш читалачку публику и шта ти се на нашој канадској сцени – реалној и виртуелној, јавној и тајној, писаној и неписаној – највише допада?
Срећна сам због тога. Ако знам да се макар један човек препозна у мојим стиховима и осети их, то ме потврђује и одржава да и даље пишем, и стварам сопствени систем вредности.
На канадској сцени: Урбани књижевни круг – уједињеност и сједињеност квалитета, храбрости у истини, мудрости у слободи – небом љубави у кругу.
И на крају разговора: шта је за тебе крај?
Хм... Шта је за мене крај? Емоционална утрнулост. Никада не потцењујем ниједну емоцију. Она је доказ да сам жива, да јесам или нисам, да знам. Она је трагање и пут у средиште. Она је биће. Питање и одговор. Почетак и крај.
Ако љубавну поезију посматрамо само у њеном теоријском одређењу, као поезију која исказује осећање љубави мушкарца према жени и обрнуто, онда постоји. У том контексту, свако ко је икада волео и воли, и има таленат за писање може написати љубавну песму. Међутим, суштински, мислим да не постоји. Љубав се живи и исписује стиховима. Не пише се љубавна поезија, већ поезија љубави.
Некада су песници писали једни о другима, јер нису припадали књижевним клановима којима су припадали књижевни критичари, и тако ушли у књижевну јавност. Да ли ће сујета политички подобних скрибомана бити окидач који ће убити жељу за поезијом у збуњеном читаоцу?
Поезија писана музиком душе не може убити жељу читалаца за њом. Никада.
Поезија је за посвећене – да ли посвећеност која је одавно у мањини, може надживети лажне вредности којих данас има у већем броју чак и од елементарно писмених и неталентованих пацова?
Посвећеност је само скрајнута, тренутно, због ерозије система вредности. Имамо друштво које нас гура у теме које су глобализоване, али то не значи да посвећености нема. Лажне вредности ће преживети у зависности од тога колико смо ми, који смо носиоци правих вредности, спремни да се изборимо за њих. Кроз историју, на нашу жалост, пацови су знали да буду и хероји и пацови.
Песници не припадају материјалном свету, а већина верних и уморних читалаца је дубоко укорењена у потрошачком друштву. Да ли ће се рађати песници и онда кад неталентовани и неписмени исишу последњу кап стрпљења из читалачког инкубатора?
Сетих се Миљковићеве песме „Поезију ће сви писати“.
Све је више књижевних награда, а све мање храбрих и писмених. Да би се очистило жито од кукоља, можда је решење да се награђују само књиге у рукопису, а не објављене књиге оних аутора чију су неписменост прикрили лектори и коректори?
Уметност припада свима и свако треба да има шансу да се изрази, али у данашњем 21. веку постоје закони тржишта и читаоци су једини који могу да одреде шта је добро, а шта лоше, ма колико се нама то допадало или не.
Зашто се данас више цени роман од збирке песама кад сваки прави љубитељ писане речи зна да једино песник може да пише све и у свакој форми, а нико осим песника не може да пише поезију?
То је тачно. Мислим да је то због тога што поезија замагљује функцију језика да јасно саопштава и тиме одступа од читалачке навике, нарочито ако говоримо о савременој лирици, која је херметична и збуњује. Песнички језик је врло специфичан и представља неку врсту експеримента. Песници обичан језик онеобичавају, играју се синтаксом и смислом, стварају раскошне метафоре, налазећи сличност у ономе што се опире објективном и логичком повезивању, и оперишу иреалним сједињењима. Лирика је чиста емоција и тражи од реципијента да апстрактно размишља да би је схватио, а онда разумео и доживео, сазнао. С друге стране, и у најједноставнијој песми лежи читава филозофија света и живота. Песници имају тај дар да кратко пишу, а много говоре. Поезији се мора приступити са већим духовним напором и интелектуалном емпатијом, а сензибилитет, укус и књижевна култура различити су код читалаца у препознавању и остварењу својих сазнајних, емоционалних и естетских афинитета. У складу са тим се и опредељују за роман или песму.
Ти си рођени песник, иако ниси одмах писаном речју обелоданила даровитост – да ли само због свог дара пишеш поезију или постоји и разлог?
Искрено, нисам ни знала да сам рођени песник. Миодраг Јакшић, дивна особа и велики човек, препознао је то у мени, дао ми снагу, подршку и путоказ. Моју даровитост је обелоданио он. Не пишем због свог дара. Живим да бих писала. Пишем да бих живела. Бескрајно хвала, Мићо, бескрајно...
Да ли живиш поезију или је куцкаш са столице у столици док се „гузиш” на столици?
Столица је сувише прозаичан намештај за песнике. Индустријски производ. Поезија то није. Она живи. У мени.
Зашто се у твојој домовини и мојој отаџбини, све чешће, величају и славе они књижевници и уметници који по њој из дебелог црева пљују?
У последњих двеста година то је природно стање у Србији, јер ми смо народ који је увек оспоравао наше највеће умове, па је морало да прође много година да памет, накнадно, нађе главу. Мада, и код осталих европских народа има прегршт таквих примера.
Зашто су од матице и дијаспоре створене две књижевне сцене, чак и кад нисмо исти зар нисмо заједно јачи?
Матица и дијаспора, у књижевном смислу, јесу једно. Наши писци који живе и раде у иностранству у потпуности су интегрисани у све књижевне процесе и сцену у матици. Они најбољи су чланови УКС-а, и у форумима и комисијама су тог удружења, некада Министарство, а данас Канцеларија за дијаспору у својој згради у Београду организује промоције писаца из дијаспоре, а на Сајму књига у Београду штанд намењен нашим заграничним ствараоцима. Издавачи из матице штампају им књиге, добијају награде, гостују по медијима... Наши писци из света су део јединственог српског књижевног корпуса и тај достигнути степен заједништва треба додатно, у наредном периоду, унапређивати и квалитативно побољшавати. Једни без других не можемо, јер смо једно. Интегрисани.
Кога и шта волиш, и да ли имаш пријатеља коме можеш да оставиш кључеве од човека у себи и тајне одаје своје амбијенталне целине – кад на пут кренеш?
Волим своју породицу и пријатеље, због којих сам то што јесам. Волим покрет, сунце и море. Топле, искрене душе, којима се радујем и које ме чине бољом. И загрљаје јутром, кад хрлим дану. Волим истину – јер бисмо без ње били лаж – и без чувара кључева, не би било човека у мени.
Припремајући се за овај наш разговор, прочитао сам скоро све што си до сада написала. У неким твојим песмама пронашао сам антологијске трагове анђелског оркестра. Одакле духовно у твојој писаној речи?
И саму себе сам изненадила тим својим песмама, нарочито због религијског контекста. Требало је да их напишем за „Вече духовне поезије”, једно од тематских вечери у оквиру пројекта „У зрну смисла”, наше „АРТЕ” куће. Размишљала сам на тему и родиле су се... Песма настаје из најдубљих слојева бића, на најчуднијим местима, рационално необјашњиво, када импулс покреће лавину која мора ван. Један део нас је отишао с том песмом, једно „ја” је у њој. Религијски контекст ми је само послужио као уметнички оквир за исказивање једног, од многих „ја”. Духовност је за већину пут вере, као један од многих путева које бирамо свесно, у тежњи да будемо целовити. Ја духовност видим као пут духа ка остварењу себе, кроз стално трагање, истраживање и самооткривање. Поезија је један од начина, јер долази са извора.
Ирена, да ли си свесна чињенице да и у мојој домовини Канади имаш читалачку публику и шта ти се на нашој канадској сцени – реалној и виртуелној, јавној и тајној, писаној и неписаној – највише допада?
Срећна сам због тога. Ако знам да се макар један човек препозна у мојим стиховима и осети их, то ме потврђује и одржава да и даље пишем, и стварам сопствени систем вредности.
На канадској сцени: Урбани књижевни круг – уједињеност и сједињеност квалитета, храбрости у истини, мудрости у слободи – небом љубави у кругу.
И на крају разговора: шта је за тебе крај?
Хм... Шта је за мене крај? Емоционална утрнулост. Никада не потцењујем ниједну емоцију. Она је доказ да сам жива, да јесам или нисам, да знам. Она је трагање и пут у средиште. Она је биће. Питање и одговор. Почетак и крај.
|
__________________________
Interview by Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Urban Book Circle
Photographs: Irena Sokolovic
All rights reserved 2013. Copyright © Irena Sokolovic
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on November 7, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
Interview by Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Urban Book Circle
Photographs: Irena Sokolovic
All rights reserved 2013. Copyright © Irena Sokolovic
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on November 7, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
