ИНТЕРВЈУ – „Челик јачи од челика”, за „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, говори легендарни боди-билдер Петар Челик, аутор: Ђурађ Вујчић.
МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · РУБРИКЕ · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ ·
Петар Челик је рођен 25. децембра 1949. године у Београду. Основну и средњу школу је завршио у Бачкој Паланци. Вишеструки је Мистер Србије и Југославије, троструки европски и десетоструки светски шампион у боди-билдингу. Звање професора боди-билдинга стекао је у Београду 1998. године након што је на Факултету физичке културе у Новом Саду две године раније стекао звање вишег тренера. Био је ванредни професор боди-билдинга на Вишој школи за спортске тренере у Београду, основао је 1971. године први боди-билдинг клуб у Југославији, а тренутно ради као тренер у новосадском Институту за виткост који носи назив по њему. У интервјуу са главним и одговорним уредником Урбаног књижевног круга Ђурађем Вујчићем, причао је о својим почецима, правилној исхрани, здравом начину живота и о важности духовног и телесног.
|
Urban Book Circle®
(Урбани књижевни круг®) |
– разговор с легендарним боди-билдером Петром Челиком –
Петар Челик је рођен 25. децембра 1949. године у Београду. Основну и средњу школу је завршио у Бачкој Паланци. Вишеструки је Мистер Србије и Југославије, троструки европски и десетоструки светски шампион у боди-билдингу. Звање професора боди-билдинга стекао је у Београду 1998. године након што је на Факултету физичке културе у Новом Саду две године раније стекао звање вишег тренера. Био је ванредни професор боди-билдинга на Вишој школи за спортске тренере у Београду, основао је 1971. године први боди-билдинг клуб у Југославији, а тренутно ради као тренер у новосадском Институту за виткост који носи назив по њему. У интервјуу са главним и одговорним уредником Урбаног књижевног круга Ђурађем Вујчићем, причао је о својим почецима, правилној исхрани, здравом начину живота и о важности духовног и телесног.
Ђурађ Вујчић: Господине Челик, како си одлучио да почнеш да се бавиш боди-билдингом? Како је то тада изгледало?
Петар Челик: Ја сам почео тиме да се бавим на начин како се то онда уопште могло, а то је било пре афирмације и признавања тог спорта у ондашњој земљи – Југославији. Прво Државно првенство је одржано у Дому синдиката 1968. године, а ја сам почео тиме да се бавим четири године раније. Није било књига, није било клубова, није било тренера, нико тада није знао шта је то уопште. Ја сам имао једног старијег друга, пореклом Немца, а он је добио часописе из Немачке и на тај начин смо „скидали знање”, читајући ту страну литературу. Наравно, то није било довољно, али је било бар „нешто”. Уз то сам гледао стране филмове, типа „Херкул”, са Стивом Ривсом у главној улози, и Реџа Парка, такође. Они су имали изграђене билдерске фигуре, што је нас овде инспирисало. Касније је био и неки глумац Марк Форест... Чак је и Шон Конери био боди-билдер такмичар, али овде то мало ко зна. Пред прво Државно првенство, часопис „Темпо” је објављивао лекције о вежбању за развој мишића и то је било веома тражено штиво. Сви су чекали среду да купе тај часопис, јер је он тог дана стизао на киоске широм земље.
Ђурађ Вујчић: Ко је био твој узор када си почињао?
Петар Челик: Када сам почињао, узор ми је био Стив Ривс, амерички глумац, који је снимао филмове у Италији. Касније сам више био стилски оријентисан на Френка Зејна и Арнолда Шварценегера. После сам схватио да треба да идем сопственим путем и да изграђујем свој модел будућег шампиона. Престао сам да копирам друге и тада ми је, у ствари, кренуло. 1972. године сам почео да издајем свој часопис под именом „Југословенски часопис за здраво, снажно и лепо обликовано тело – ХЕРКУЛЕС”, који је почео са тиражом од 3.000 примерака, да би десетак година касније имао тираж од 57.000 примерака. После сам писао и књиге, имао сам малу фабрику протеинских суплемената, такмичио сам се и био сам најпопуларнији и најтрофејнији билдер са простора Југославије.
Ђурађ Вујчић: Постоји урбана легенда да Челик није твоје оригинално презиме. Да ли има истине у томе?
Петар Челик: Моје презиме Челик је презиме старо стотинама година, а старије је од доласка Османлија на наше просторе.
Ђурађ Вујчић: Колико је важно одрицање у боди-билдингу? Чини ми се као да многи говоре да би хтели тело боди-билдера, али нису спремни на одређене жртве?
Петар Челик: Као младић сам се бавио музиком. Поред гимназије сам упоредо завршио и Нижу музичку школу, али сам схватио да не вреди бити „сваштар”. Значи, треба на време изабрати један пут, упорно га следити и ићи до краја у бављењу тиме. Тако се успева! Без одрицања се не може успети, не само у спорту, већ у било чему. Потребно је бити радан, дисциплинован, вредан, упоран, треба учити језике, пратити литературу, путовати, мерити се са другим успешнiм људима итд.
Ђурађ Вујчић: Колико је важна исхрана и да ли може неко природно до здравог тела?
Петар Челик: Стручњаци се слажу око тога да успех у боди-билдингу зависи чак до 80% од тога чиме или како се храниш. Многи мисле да је довољно вежбати, па ће резултат доћи сам од себе после неког времена. Међутим, треба научити тајне правилне исхране и са становишта здравља, а и са становишта спорта. Проучавајући то, тим путем сам дошао до сазнања, па сам зато био у позицији да могу имати властиту радњу протеинских суплемената.
Ђурађ Вујчић: Да ли је превише „хемије” данас? Да ли је тога било и раније?
Петар Челик: Кад сам почињао, нико о томе ништа није знао. Чак ни годинама касније. То је дошло са Запада. Тамо је све то у функцији стицања новца и зато се не бирају средства. Кажу за Американце да у првој половини живота продају здравље за новац, а ако успеју, онда у другој половини живота тим новцем желе да откупе здравље назад... но, то не успева. Здравље треба чувати док га имаш, а спорт томе треба да доприноси, а не да штети здрављу.
Ђурађ Вујчић: Колико је важно да млади буду физички активни? Данас видимо на западу гојазност код деце. Колико је важно да деца буду здрава?
Петар Челик: Бављење спортом омладине и деце је од државног интереса, под условом да су нам државници патриоте и да то схватају. Наиме, људско биће је тако саздано да је услов за „бити здрав” то да смо физички активни, јер кад се неко не ангажује физички, било радом, било спортом, тело те особе трпи и ако то траје дуго, то води ка дегенерацији и ка болести!
Ђурађ Вујчић: Данас млади људи све мање читају књиге. Колико је важно да млади људи читају и да раде на себи не само физички него и ментално сваки дан?
Петар Челик: Ја сам одувек читао и образовао се. То радим и данас. За мене је то под „мораш”. Питање је само да ли неко жели само да развије мишиће или жели да има нешто и у глави, јер бавити се само оним шта једеш и како ти изгледају мишићи, то је ограничење у разумевању света и личне позиције у свету. Људи мисле да ће им, ако изграде фигуру, сва врата бити отворена, да ће се обогатити, што је велика заблуда. Једно је изграђивати тело, мишиће, а друго је знати се пласирати у јавности или знати да се позиционираш у друштву или знати да све то материјализујеш, а при свему томе, за то је потребно много година а за то време је потребно и да останеш ЗДРАВ – у глави и у телу. Е, на том испиту се обично пада, а пада се углавном ради ограничености ума, што је тесно повезано за читањем, учењем, односно – са знањем општег типа. Не само оног из спорта.
Ђурађ Вујчић: Људи често кажу да немају пара за боди-билдинг. Да ли мора човек да се отргне од егзистенцијалне борбе да би се бавио боди-билдигом? Да ли је егзистенијална борба изазов или изговор?
Петар Челик: Да би се неко бавио боди-билдингом, није неопходно да има озбиљну материјалну подлогу. Наиме, да би неко одлазио у теретану, то на месечном нивоу кошта мање него што неки троше на цигарете или на понеко пиће у кафићу. То је што се тиче приступа опреми за бављење тим спортом. Добро, неко ће рећи „а храна”? Храна јесте скупа јер многи који се не баве боди-билдингом на храну троше поприличну суму на месечном нивоу. Хајде сада да узмемо за оријенатацију неку месечно плату од 30.000 динара и да претпоставимо да особа од те суме не мора одвајати за плаћање стана, дакле, уз претпоставку да станује у родитељском стану или кући и да не живи сам. Дакле, он од поменутих 30.000 динара за храну може издвојити 15.000 динара. Од тих 15.000 динара неко може за јаја да издвоји 10.000 динара. Колико јаја се може купити за тај новац? Кад се јаја купују на „кванташу”, а то је место где се купује за препродају, за 10.000 динара се може купити 1.100 јаја. То је по дану 37 јаја, а 37 јаја је више него што је потребно за бављење боди-билдингом. Али, у сваком случају, та сума покрива довољно јаја по дану, а тиме и за довољно протеина за оног ко се озбиљно бави боди-билдингом. Дакле, остало је још најмање 5.000 динара за друге намирнице, јер нисмо свих 10.000 динара потрошили на јаја. За преостали новац се може купити воће, наравно оно најјефтиније. У сезони јабука је то 1кг јабука дневно. Пошто су на пијаци јабуке током зиме у просеку 70 динара по килограму, 5.000 динара подељено на 70 даје 71 кг јабука, што никоме није потребно у тој количини за тридесет дана. Значи и пола тога је превише. Остаје нам још 2.500 динара, јер нећемо све новце потрошити за јабуке. Дакле, за преосталих 2.500 динара месечно (минимум толико остаје, јер нисмо појели ни целу количину јаја, ни целу количину јабука), сваки дан уз јабуке можемо јести купус, шаргарепу (јер су јефтини, а здрави су) и понекад да једемо уз поменуто бели и црни лук, лишће од першуна или лишће од целера. То би заправо било довољно, из чега произилази да неко ко баш нема довољно новца, у случају да месечно за храну може издвојити 15.000 динара, у овако рационализованој исхрани може задовољити прехрамбене потребе за напредовање у том спорту.
Ђурађ Вујчић: Колико и даље пратиш данашње боди-билдере? Има ли Србија боди-билдере који могу да наставе традицију коју си започео?
Петар Челик: Проблем савремених боди-билдера, било у Србији, било у другим државама, није у тренингу него у томе што већина њих има проблема са поимањем оријентације, у смислу на који начин ће се тиме бавити. Хоће ли то бити рекреативни начин или такмичарски и који је пут за ово задње, ако се одлуче за ту варијанту. Они су млади, неискусни и заведени су пропагандом, која потиче из америчких извора. То је друга тема...
Ђурађ Вујчић: Да ли је било предрасуда према људима из источне Европе на такмичењима ван Југославије?
Петар Челик: Да, било је тога, наравно. Али ако си добар или ако си доминантно бољи, онда побеђујеш или у 90% случајева побеђујеш. Значи, не тврдим да намештаљки нема – има их – али онај ко је упоран и не одустаје после првих пораза, тај ће временом имати успешну каријеру, наравно, за то треба довољно година наступања.
Ђурађ Вујчић: У једном интервјуу си рекао да су људи пре живели много дуже. Зашто је дошло до тога да људи данас краће и нездравије живе?
Петар Челик: Људи јесу раније у историји живели дуже, али су имали здравију животну околину, јели су све природно, храна је била органска, вода је била незагађена, а и ваздух је био чистији. Људи су се много удаљили од природе. Не спавају онда кад је време спавању. Рад у ноћној смени је атак на здравље и то нико не мора прихватити, а и ако прихвати, то може бити само одређено време и после ће наћи бољи посао. Струја у кући је много тога променила набоље, али напредак цивилизације кошта. Плаћа се здрављем. Људи оболевају. Ето, ако погледамо у природи, животиње су углавном увек здраве. Док је човек живео у сагласју са природом, било је исто. Данас имамо места где одлазе болесни... у великом броју. И од тога се прави бизнис. Та места се не зову здравилишта, већ „болнице”, значи идеш тамо да би био са болеснима. То је погрешна концепција. Тамо не лече узроке оболевања, већ отклањају последице. То је постало болесно као идеја, јер су лекари плаћени за болест, а не за оздрављење и њима није у интересу да сви буду здрави. Концепт подразумева да болесних буде што више, јер то унапређује фармацију као индустрију. Медицина је и сама постала комерцијална привредна храна. Тако је то кад су људи искључиво оријентисани новцем. То ће уништити свет... уклолико се људи не тргну и не врате се традицоналним вредностима. Људи треба да буду духовни, породични и да се труде да правилно сами васпитавају своју децу. Да то не раде други уместо њих... Зато су људи постали сурови, бездушни, материјалисти... Тело јесте материјално, али зато треба рећи: У ЗДРАВОМ ДУХУ – ЗДРАВО ТЕЛО!
Ђурађ Вујчић: Да ли су антички Грци били у праву када су рекли у здравом телу – здрав дух?
Петар Челик: Не, то је велика заблуда. Истина је да је дух важнији и да дух одређује тело, а не тело дух. Стање духа је одлучујуће кад се ради о околности да је потребно победити прво себе самога, а то је услов за успех у било чему, па и у спорту.
Ђурађ Вујчић: Зашто ти је толико стало да шириш знање свима који су заинтересовани? Држиш чак и бесплатне семинаре...
Петар Челик: Ја сам ушао у осму деценију живота. Скупио сам много знања и искуства и не желим то да однесем у гроб. Поред тога, ја сам родољуб, волим своју земљу и свој народ и желим да му помогнем својим потенцијалом. Спортом се бавим преко пола века и свестан сам предности, које ми је то пружило. Ради тога, своје позитивно искуство бих пренео као поруку младима. То значи да они имају слободу избора, али да избор никако не сме бити лењост, пасивност, линија мањег отпора или нирвана. Одабир треба да води ка напретку, а ту се пре свега мисли на здрав начин живота, на сазнање да неко ко жели да успе, а нема новаца, нема везу, кад иза њега не стоји ни партија, ни породица, ни капитал, може уз напоран и правилан рад упорношћу да постигне резултат у спорту и да постане познат и признат и чак да то и материјализује у некој мери. Имамо пример Новака Ђоковића... Наравно, за то није довољно само имати велике мишиће, већ и мождане вијуге, па се тако враћамо на ону античку тезу да је потребно имати равнотежу духа и тела. Значи, треба прво себе упознати, наћи своју меру у свему и треба препознати које подручје је оно у чему не само да желимо, него и „да ли” можемо успети. То препознати на време, то је пола посла, јер ко то не схвати као млад, за њега је касно. Није спорт моја једина препорука. Спортом је корисно бавити се и рекреативно, али је потребно бити амбициозан и кад одабереш нешто, било шта, онда то треба радити што боље можеш и доказати се на том пољу! Сви ми смо на Земљи по неком задатку и потребно је на време спознати о чему се ради и ићи правим путем. Ако знамо тај пут, много енергије и времена ћемо уштедети и бићемо ближе циљу. Бићемо срећни кад то осетимо, јер... лепо је бити успешан и бити као успешан прихваћен од других!
Петар Челик: Ја сам почео тиме да се бавим на начин како се то онда уопште могло, а то је било пре афирмације и признавања тог спорта у ондашњој земљи – Југославији. Прво Државно првенство је одржано у Дому синдиката 1968. године, а ја сам почео тиме да се бавим четири године раније. Није било књига, није било клубова, није било тренера, нико тада није знао шта је то уопште. Ја сам имао једног старијег друга, пореклом Немца, а он је добио часописе из Немачке и на тај начин смо „скидали знање”, читајући ту страну литературу. Наравно, то није било довољно, али је било бар „нешто”. Уз то сам гледао стране филмове, типа „Херкул”, са Стивом Ривсом у главној улози, и Реџа Парка, такође. Они су имали изграђене билдерске фигуре, што је нас овде инспирисало. Касније је био и неки глумац Марк Форест... Чак је и Шон Конери био боди-билдер такмичар, али овде то мало ко зна. Пред прво Државно првенство, часопис „Темпо” је објављивао лекције о вежбању за развој мишића и то је било веома тражено штиво. Сви су чекали среду да купе тај часопис, јер је он тог дана стизао на киоске широм земље.
Ђурађ Вујчић: Ко је био твој узор када си почињао?
Петар Челик: Када сам почињао, узор ми је био Стив Ривс, амерички глумац, који је снимао филмове у Италији. Касније сам више био стилски оријентисан на Френка Зејна и Арнолда Шварценегера. После сам схватио да треба да идем сопственим путем и да изграђујем свој модел будућег шампиона. Престао сам да копирам друге и тада ми је, у ствари, кренуло. 1972. године сам почео да издајем свој часопис под именом „Југословенски часопис за здраво, снажно и лепо обликовано тело – ХЕРКУЛЕС”, који је почео са тиражом од 3.000 примерака, да би десетак година касније имао тираж од 57.000 примерака. После сам писао и књиге, имао сам малу фабрику протеинских суплемената, такмичио сам се и био сам најпопуларнији и најтрофејнији билдер са простора Југославије.
Ђурађ Вујчић: Постоји урбана легенда да Челик није твоје оригинално презиме. Да ли има истине у томе?
Петар Челик: Моје презиме Челик је презиме старо стотинама година, а старије је од доласка Османлија на наше просторе.
Ђурађ Вујчић: Колико је важно одрицање у боди-билдингу? Чини ми се као да многи говоре да би хтели тело боди-билдера, али нису спремни на одређене жртве?
Петар Челик: Као младић сам се бавио музиком. Поред гимназије сам упоредо завршио и Нижу музичку школу, али сам схватио да не вреди бити „сваштар”. Значи, треба на време изабрати један пут, упорно га следити и ићи до краја у бављењу тиме. Тако се успева! Без одрицања се не може успети, не само у спорту, већ у било чему. Потребно је бити радан, дисциплинован, вредан, упоран, треба учити језике, пратити литературу, путовати, мерити се са другим успешнiм људима итд.
Ђурађ Вујчић: Колико је важна исхрана и да ли може неко природно до здравог тела?
Петар Челик: Стручњаци се слажу око тога да успех у боди-билдингу зависи чак до 80% од тога чиме или како се храниш. Многи мисле да је довољно вежбати, па ће резултат доћи сам од себе после неког времена. Међутим, треба научити тајне правилне исхране и са становишта здравља, а и са становишта спорта. Проучавајући то, тим путем сам дошао до сазнања, па сам зато био у позицији да могу имати властиту радњу протеинских суплемената.
Ђурађ Вујчић: Да ли је превише „хемије” данас? Да ли је тога било и раније?
Петар Челик: Кад сам почињао, нико о томе ништа није знао. Чак ни годинама касније. То је дошло са Запада. Тамо је све то у функцији стицања новца и зато се не бирају средства. Кажу за Американце да у првој половини живота продају здравље за новац, а ако успеју, онда у другој половини живота тим новцем желе да откупе здравље назад... но, то не успева. Здравље треба чувати док га имаш, а спорт томе треба да доприноси, а не да штети здрављу.
Ђурађ Вујчић: Колико је важно да млади буду физички активни? Данас видимо на западу гојазност код деце. Колико је важно да деца буду здрава?
Петар Челик: Бављење спортом омладине и деце је од државног интереса, под условом да су нам државници патриоте и да то схватају. Наиме, људско биће је тако саздано да је услов за „бити здрав” то да смо физички активни, јер кад се неко не ангажује физички, било радом, било спортом, тело те особе трпи и ако то траје дуго, то води ка дегенерацији и ка болести!
Ђурађ Вујчић: Данас млади људи све мање читају књиге. Колико је важно да млади људи читају и да раде на себи не само физички него и ментално сваки дан?
Петар Челик: Ја сам одувек читао и образовао се. То радим и данас. За мене је то под „мораш”. Питање је само да ли неко жели само да развије мишиће или жели да има нешто и у глави, јер бавити се само оним шта једеш и како ти изгледају мишићи, то је ограничење у разумевању света и личне позиције у свету. Људи мисле да ће им, ако изграде фигуру, сва врата бити отворена, да ће се обогатити, што је велика заблуда. Једно је изграђивати тело, мишиће, а друго је знати се пласирати у јавности или знати да се позиционираш у друштву или знати да све то материјализујеш, а при свему томе, за то је потребно много година а за то време је потребно и да останеш ЗДРАВ – у глави и у телу. Е, на том испиту се обично пада, а пада се углавном ради ограничености ума, што је тесно повезано за читањем, учењем, односно – са знањем општег типа. Не само оног из спорта.
Ђурађ Вујчић: Људи често кажу да немају пара за боди-билдинг. Да ли мора човек да се отргне од егзистенцијалне борбе да би се бавио боди-билдигом? Да ли је егзистенијална борба изазов или изговор?
Петар Челик: Да би се неко бавио боди-билдингом, није неопходно да има озбиљну материјалну подлогу. Наиме, да би неко одлазио у теретану, то на месечном нивоу кошта мање него што неки троше на цигарете или на понеко пиће у кафићу. То је што се тиче приступа опреми за бављење тим спортом. Добро, неко ће рећи „а храна”? Храна јесте скупа јер многи који се не баве боди-билдингом на храну троше поприличну суму на месечном нивоу. Хајде сада да узмемо за оријенатацију неку месечно плату од 30.000 динара и да претпоставимо да особа од те суме не мора одвајати за плаћање стана, дакле, уз претпоставку да станује у родитељском стану или кући и да не живи сам. Дакле, он од поменутих 30.000 динара за храну може издвојити 15.000 динара. Од тих 15.000 динара неко може за јаја да издвоји 10.000 динара. Колико јаја се може купити за тај новац? Кад се јаја купују на „кванташу”, а то је место где се купује за препродају, за 10.000 динара се може купити 1.100 јаја. То је по дану 37 јаја, а 37 јаја је више него што је потребно за бављење боди-билдингом. Али, у сваком случају, та сума покрива довољно јаја по дану, а тиме и за довољно протеина за оног ко се озбиљно бави боди-билдингом. Дакле, остало је још најмање 5.000 динара за друге намирнице, јер нисмо свих 10.000 динара потрошили на јаја. За преостали новац се може купити воће, наравно оно најјефтиније. У сезони јабука је то 1кг јабука дневно. Пошто су на пијаци јабуке током зиме у просеку 70 динара по килограму, 5.000 динара подељено на 70 даје 71 кг јабука, што никоме није потребно у тој количини за тридесет дана. Значи и пола тога је превише. Остаје нам још 2.500 динара, јер нећемо све новце потрошити за јабуке. Дакле, за преосталих 2.500 динара месечно (минимум толико остаје, јер нисмо појели ни целу количину јаја, ни целу количину јабука), сваки дан уз јабуке можемо јести купус, шаргарепу (јер су јефтини, а здрави су) и понекад да једемо уз поменуто бели и црни лук, лишће од першуна или лишће од целера. То би заправо било довољно, из чега произилази да неко ко баш нема довољно новца, у случају да месечно за храну може издвојити 15.000 динара, у овако рационализованој исхрани може задовољити прехрамбене потребе за напредовање у том спорту.
Ђурађ Вујчић: Колико и даље пратиш данашње боди-билдере? Има ли Србија боди-билдере који могу да наставе традицију коју си започео?
Петар Челик: Проблем савремених боди-билдера, било у Србији, било у другим државама, није у тренингу него у томе што већина њих има проблема са поимањем оријентације, у смислу на који начин ће се тиме бавити. Хоће ли то бити рекреативни начин или такмичарски и који је пут за ово задње, ако се одлуче за ту варијанту. Они су млади, неискусни и заведени су пропагандом, која потиче из америчких извора. То је друга тема...
Ђурађ Вујчић: Да ли је било предрасуда према људима из источне Европе на такмичењима ван Југославије?
Петар Челик: Да, било је тога, наравно. Али ако си добар или ако си доминантно бољи, онда побеђујеш или у 90% случајева побеђујеш. Значи, не тврдим да намештаљки нема – има их – али онај ко је упоран и не одустаје после првих пораза, тај ће временом имати успешну каријеру, наравно, за то треба довољно година наступања.
Ђурађ Вујчић: У једном интервјуу си рекао да су људи пре живели много дуже. Зашто је дошло до тога да људи данас краће и нездравије живе?
Петар Челик: Људи јесу раније у историји живели дуже, али су имали здравију животну околину, јели су све природно, храна је била органска, вода је била незагађена, а и ваздух је био чистији. Људи су се много удаљили од природе. Не спавају онда кад је време спавању. Рад у ноћној смени је атак на здравље и то нико не мора прихватити, а и ако прихвати, то може бити само одређено време и после ће наћи бољи посао. Струја у кући је много тога променила набоље, али напредак цивилизације кошта. Плаћа се здрављем. Људи оболевају. Ето, ако погледамо у природи, животиње су углавном увек здраве. Док је човек живео у сагласју са природом, било је исто. Данас имамо места где одлазе болесни... у великом броју. И од тога се прави бизнис. Та места се не зову здравилишта, већ „болнице”, значи идеш тамо да би био са болеснима. То је погрешна концепција. Тамо не лече узроке оболевања, већ отклањају последице. То је постало болесно као идеја, јер су лекари плаћени за болест, а не за оздрављење и њима није у интересу да сви буду здрави. Концепт подразумева да болесних буде што више, јер то унапређује фармацију као индустрију. Медицина је и сама постала комерцијална привредна храна. Тако је то кад су људи искључиво оријентисани новцем. То ће уништити свет... уклолико се људи не тргну и не врате се традицоналним вредностима. Људи треба да буду духовни, породични и да се труде да правилно сами васпитавају своју децу. Да то не раде други уместо њих... Зато су људи постали сурови, бездушни, материјалисти... Тело јесте материјално, али зато треба рећи: У ЗДРАВОМ ДУХУ – ЗДРАВО ТЕЛО!
Ђурађ Вујчић: Да ли су антички Грци били у праву када су рекли у здравом телу – здрав дух?
Петар Челик: Не, то је велика заблуда. Истина је да је дух важнији и да дух одређује тело, а не тело дух. Стање духа је одлучујуће кад се ради о околности да је потребно победити прво себе самога, а то је услов за успех у било чему, па и у спорту.
Ђурађ Вујчић: Зашто ти је толико стало да шириш знање свима који су заинтересовани? Држиш чак и бесплатне семинаре...
Петар Челик: Ја сам ушао у осму деценију живота. Скупио сам много знања и искуства и не желим то да однесем у гроб. Поред тога, ја сам родољуб, волим своју земљу и свој народ и желим да му помогнем својим потенцијалом. Спортом се бавим преко пола века и свестан сам предности, које ми је то пружило. Ради тога, своје позитивно искуство бих пренео као поруку младима. То значи да они имају слободу избора, али да избор никако не сме бити лењост, пасивност, линија мањег отпора или нирвана. Одабир треба да води ка напретку, а ту се пре свега мисли на здрав начин живота, на сазнање да неко ко жели да успе, а нема новаца, нема везу, кад иза њега не стоји ни партија, ни породица, ни капитал, може уз напоран и правилан рад упорношћу да постигне резултат у спорту и да постане познат и признат и чак да то и материјализује у некој мери. Имамо пример Новака Ђоковића... Наравно, за то није довољно само имати велике мишиће, већ и мождане вијуге, па се тако враћамо на ону античку тезу да је потребно имати равнотежу духа и тела. Значи, треба прво себе упознати, наћи своју меру у свему и треба препознати које подручје је оно у чему не само да желимо, него и „да ли” можемо успети. То препознати на време, то је пола посла, јер ко то не схвати као млад, за њега је касно. Није спорт моја једина препорука. Спортом је корисно бавити се и рекреативно, али је потребно бити амбициозан и кад одабереш нешто, било шта, онда то треба радити што боље можеш и доказати се на том пољу! Сви ми смо на Земљи по неком задатку и потребно је на време спознати о чему се ради и ићи правим путем. Ако знамо тај пут, много енергије и времена ћемо уштедети и бићемо ближе циљу. Бићемо срећни кад то осетимо, јер... лепо је бити успешан и бити као успешан прихваћен од других!
|
__________________________
__________________________
|
|
__________________________
__________________________
__________________________
Ђурађ Вујчић / Фотографија:
из архиве канадског новинара Ђурађа Вујчића. |
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
|
|
|
· Interview & Photographs: Djuradj “George” Vujcic / All rights reserved.
Copyright © Djuradj “George” Vujcic ·
Copyright © Djuradj “George” Vujcic ·
|
Last updated on July 30, 2020.
Published by Urban Book Circle on July 30, 2020 Urban Book Circle® (UBC) |
· Photos of Petar Celik courtesy of Petar Celik / All rights reserved. Copyright © Petar Celik ·
· Edited by Djuradj “George” Vujcic, Jefimija “Mia” Vujcic, Danijela Kovacevic Mikic,
Deidre McAuliffe and Prvoslav “Pearse” Vujcic ·
· Design & Artwork by Prvoslav “Pearse” Vujcic and Djuradj “George” Vujcic ·
· Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
All rights reserved. Copyright © Urban Book Circle®
Deidre McAuliffe and Prvoslav “Pearse” Vujcic ·
· Design & Artwork by Prvoslav “Pearse” Vujcic and Djuradj “George” Vujcic ·
· Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
All rights reserved. Copyright © Urban Book Circle®
