КЊИЖЕВНА КРИТИКА – Ненад Шапоња, песничка збирка „Постоји ли додир твоје душе?”, КОВ, Вршац, 2014 – проф. мср Данијела Ковачевић Микић, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга.
МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ · HOME PAGE ·
|
Хипертрофија ума у поезији Ненада Шапоње – проф. мср Данијела К. Микић
|
|
„Питање о томе да ли постоји додир душе уједно је и питање постоји ли душа, па говоримо и о поезији која трага, нажалост не за (изгубљеном или неоткривеном) духовношћу, већ за откривањем смисла у свету који је лишен духовне вертикале. Реч је о поезији згуснутог смисла која се не чита лако, која исклесаним кратким сентенцама у стиху сече суштину и баца је читаоцу у лице. То је хипертрофија ума због празнине срца и чемера у души. Када се поезијом критички сагледава урушени вредносни систем сопственог доба, не из перцепције колектива, већ из личне перспективе интелектуалца, онда реч тражи потпуно усредсређеног читаоца...” – проф. мср Данијела Ковачевић Микић, уредник образовног програма УКК.
|
„Постоји ли додир твоје душе?”, КОВ, Вршац, 2014.
|
„За разлику од прозе свакодневља, поезија тражи узлет и песника и читаоца, и тражи ход по неистраженим и несигурним просторима, зато ни нема много следбеника. Човеку је дато само да поставља питања и да се преко њих пење и кроз њих сазрева. Окружени смо трошним, опипљивим светом. Више него икад, савремено доба је постало доба баналних вредности и пренаглашеног материјализма. Али, то не значи да паралелно са овим обесмишљеним светом не постоји свет невидљивог и неисказивог, свет реда и правих вредности, свет лепоте. За тим светом трага и лирски субјекат ове збирке, али се он највише спознаје верујућим срцем.” – проф. мср Данијела Ковачевић Микић, филолог српског језика и књижевности, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга.
|
Урбани књижевни круг® (УКК)
|
проф. мср Данијела Ковачевић Микић,
филолог српског језика и књижевности |
Хипертрофија ума у поезији Ненада Шапоње
|
„Постоји ли додир твоје душе?”, КОВ, Вршац, 2014.
|
Збирка „Постоји ли додир твоје душе?” настала је ауторским одабиром већ објављиваних (од прве књиге „Ђоконда”, 1990. године, до збирке „Слатка смрт”, из 2012) и нових песама („остатака”, како наводи у поднаслову једног циклуса). Самим тим, избор представља неку врсту аутопоетичког књижевног портрета који у фокус ставља размишљање о узалудности и привиду, као кључним речима у које се уливају и из којих се изливају стихови често налик аксиомима, сентенцама и гномама. Реч је о поезији која би се пре могла одредити као поетизована филозофија и поетизована психологија него као чиста лирика. Због дубљег, увек болног, огољавања бића и његовог, често узалудног, настојања да се осмисли време у којем (привидно) јесмо, дружење с овим песмама је пре читалачки спазам, загрцнутост потрагом за собом, за сродним другим, за смислом, за осећањем испуњеног живота или љубављу. Питање о томе да ли постоји додир душе уједно је и питање постоји ли душа, па говоримо и о поезији која трага, нажалост не за (изгубљеном или неоткривеном) духовношћу, већ за откривањем смисла у свету који је лишен духовне вертикале. Реч је о поезији згуснутог смисла која се не чита лако, која исклесаним кратким сентенцама у стиху сече суштину и баца је читаоцу у лице. То је хипертрофија ума због празнине срца и чемера у души. Када се поезијом критички сагледава урушени вредносни систем сопственог доба, не из перцепције колектива, већ из личне перспективе интелектуалца, онда реч тражи потпуно усредсређеног читаоца, због чега смо олако склони да Шапоњину поезију назовемо херметичном. Суштински, она није непрозирна и тешко разумљива, већ само мисли и пева о круцијалним, дакле тешким темама, што лењог читаоца у време доминантне површности од ње одбија. Збирка је изазвала велику пажњу официјелне књижевне критике која ју је уврстила у најужи избор за Награду „Васко Попа” 2015. године.
Од осам циклуса или тематских одабира, песме груписане у сегментима „Постоји ли додир твоје душе”, „Завера међубића” и „Просев” јесу избори у којима је Шапоња успео да нађе праву меру свог интелектуалног и језичког конструктивизма, и да, не изгубивши ништа од сопственог поетско-филозофског писма, не угуши читалачку пажњу језичким играма које постају саме себи сврха и које, иако сведоче о фасцинантним вербалним способностима аутора, постају манир предвидљив ономе ко песме чита у континуитету. Било би занимљиво направити упоредну анализу песама и њиховог превода на стране језике, јер би таква анализа помогла у сагледавању омера колико Шапоњина мисао добија, а колико губи инсистирањем на ефектним звучним језичким поигравањима речима истог корена или речима које звуче сродно, а другачијих су значења (чиме се потенцира вишезначност написаног, што је кључна Шапоњина поетска матрица), а које су најчешће, у изворној форми, непреводиве:
Од осам циклуса или тематских одабира, песме груписане у сегментима „Постоји ли додир твоје душе”, „Завера међубића” и „Просев” јесу избори у којима је Шапоња успео да нађе праву меру свог интелектуалног и језичког конструктивизма, и да, не изгубивши ништа од сопственог поетско-филозофског писма, не угуши читалачку пажњу језичким играма које постају саме себи сврха и које, иако сведоче о фасцинантним вербалним способностима аутора, постају манир предвидљив ономе ко песме чита у континуитету. Било би занимљиво направити упоредну анализу песама и њиховог превода на стране језике, јер би таква анализа помогла у сагледавању омера колико Шапоњина мисао добија, а колико губи инсистирањем на ефектним звучним језичким поигравањима речима истог корена или речима које звуче сродно, а другачијих су значења (чиме се потенцира вишезначност написаног, што је кључна Шапоњина поетска матрица), а које су најчешће, у изворној форми, непреводиве:
- Понављамо поново поновљено;
- крунимо се окруњени;
- забава заборављања заборава;
- Слика којом ћу те сликати нестаће, // не, стаће, иза сувишка видљивог;
- Опевано пева // певањем пева.
|
Аутор је за ову збирку изабрао 49 песама и есеј о поезији „Чаробна места”, а наслов дат у форми реторског питања читаоцу сигнализира да неће добити одговоре, већ питања иза којих провејавају сумња, неверица, равнодушност, мирења... Присутан у јавном животу више као уредник и издавач других писаца, Шапоња не пише често и много, сматрајући да и поезија има своје метафизичко време[1], налик биолошком времену зрења биљака, због чега, скупљајући довољно сунца, дуго сазрева у њему. Док проза хода по земљи, за Шапоњу поезија хода по облацима. За разлику од прозе свакодневља, поезија тражи узлет и песника и читаоца, и тражи ход по неистраженим и несигурним просторима, зато ни нема много следбеника. Човеку је дато само да поставља питања и да се преко њих пење и кроз њих сазрева. Окружени смо трошним, опипљивим светом. Више него икад, савремено доба је постало доба баналних вредности и пренаглашеног материјализма. Али, то не значи да паралелно са овим обесмишљеним светом не постоји свет невидљивог и неисказивог, свет реда и правих вредности, свет лепоте. За тим светом трага и лирски субјекат ове збирке, али се он највише спознаје верујућим срцем. Шапоња до тог света настоји да дође поезијом у којој се рефлектује више његова књижевна и филозофска литература него животно искуство. Мисао његове поезије се не уздиже до духовности и вере упркос апсурду. Интелект постаје камен спотицања срца и душе.
|
др Ненад Шапоња (Нови Сад, 1964), психијатар, књижевник и књижевни критичар, песник и есејиста, оснивач издавачке кућа „Агора”. Књиге песама: „Ђоконда” (1990), „Одрази варке” (1993), „Очевидност” (1996), „Море” (1998) и „Четири поеме” (сабране поеме, 2000. и 2001). Књиге есеја и критика: „Бедекер сумње” (1997) и „Аутобиографија читања” (1999). Антологије: „Антологије савремене новосадске приче” (2000) и „Антологија старе новосадске приче” (2003). Награда за поезију: „Бранкова награда”. Живи у Новом Саду.
|
Први круг (избор) песама, наслова идентичног наслову збирке у целини, суочиће нас са дубоким, а хладним размишљањем о отуђењу, времену, пролазности, привиду, смрти, поетизованим филозофским сентенцама и звучним и ефектним синтагмама које својом прецизном оштрицом више личе на скалпел него на лирско перо. Поднаслов збирке „Позиционирање привида” истиче кључну реч ауторског одабира, што Бодлеров стих „Од свих прозора, само је бескрај видљив” додатно наглашава и потцртава. Песме овог круга говоре о привидима и несталностима савременог света у којем је једино промена извесна, а равнотежа сурфовања по животним таласима постиже се навикавањем на промене или управљањем променама. Живимо ли један те исти дан, постоји ли могућност препознавања у другом или је отуђење као „непорецива даљина међусобног” оно што морамо прихватити; како се броди собом, тим „изгрицканим јесам” помоћу „картографије бола”; како се мирити с тим да је човек заправо „сталност губитка”, како пронаћи огледало вечности у себи, како угазити у очај, а не бити у њему као у живом блату; како се свакодневно „туширати доказивим”, а бити свестан вечног и недоказивог, присутног, а неухватљивог? Све што човека одређује пропадљиво је, а ипак смо мера вечности. Како заиста прихватити трошност тела, а вечност душе, кад свуда око нас „хуји ужас”? То су питања на која Шапоња подстиче своје читаоце.
Други круг ове збирке „Ђоконда или поема у 24 подсмеха (одломци)” бира као мото два књижевна цитата у којима песника на песничко-филозофски дијалог позивају Фернандо Песоа и Владимир Набоков. Видљиво је ауторско инсистирање на девизама испред сваког круга песама, којима се, на неки начин, истиче литерарна или филозофска релевантност песничких тема или којима се указује на интелектуалце са којима је сам аутор сагласан. Да подсетимо, за књигу „Ђоконда” (Матица српска, Нови Сад, 1990), Шапоња је награђен „Бранковом наградом”, а добитник је и „Просветине награде” за књигу „Бедекер сумње” и Награде „Милан Богдановић” за књижевну критику. Време, живот, љубав, смрт, смисао, то су кључна питања, есенцијалне теме песника. „Докучивост није аксиом истине.” Празнина јесте доминантно осећање, недодир често јесте једина стварност које смо свесни, па ипак непрекидно „сањамо свет /.../ и неупокојене душе”. Стална жудња, али и стално нечињење, невидљиви су кавез у којем се копрца човек заробљен у свакодневљу. Како после разочарања и даље желети? У чему открити константу када „Свет се распада после сваког круга мисли”?
Други круг ове збирке „Ђоконда или поема у 24 подсмеха (одломци)” бира као мото два књижевна цитата у којима песника на песничко-филозофски дијалог позивају Фернандо Песоа и Владимир Набоков. Видљиво је ауторско инсистирање на девизама испред сваког круга песама, којима се, на неки начин, истиче литерарна или филозофска релевантност песничких тема или којима се указује на интелектуалце са којима је сам аутор сагласан. Да подсетимо, за књигу „Ђоконда” (Матица српска, Нови Сад, 1990), Шапоња је награђен „Бранковом наградом”, а добитник је и „Просветине награде” за књигу „Бедекер сумње” и Награде „Милан Богдановић” за књижевну критику. Време, живот, љубав, смрт, смисао, то су кључна питања, есенцијалне теме песника. „Докучивост није аксиом истине.” Празнина јесте доминантно осећање, недодир често јесте једина стварност које смо свесни, па ипак непрекидно „сањамо свет /.../ и неупокојене душе”. Стална жудња, али и стално нечињење, невидљиви су кавез у којем се копрца човек заробљен у свакодневљу. Како после разочарања и даље желети? У чему открити константу када „Свет се распада после сваког круга мисли”?
|
За избор песама циклуса „Одрази варке или огледало у две душе (одломци)” Шапоња као мото наводи речи Пола Валерија „Збогом, помислих, ЈА, смртна сестро, варко...” које кореспондирају са његовом сопственом поетиком. Збирка „Одрази варке” објављена је 1993. године, у издању новосадског „Прометеја”. Сопственим одабиром песама које и у личном књижевнокритичком преиспитивању одолевају зубу времена и сталних промена, Шапоња жели да има не само контролу над речима већ и контролу над тумачењима сопствених речи. Он није само песник, у овом одабиру је и сопствени интерпретатор или сопствени критичар, јер тешко се ерудита ослобађа ширине сопственог знања, што је с једне стране врлина, а с друге мана ове поезије. Врлина, јер читалац добија збирку дубоких мисли о најважнијим питањима која себи постављамо, а мана, зато што теоретичар, филозоф и критичар у њему спутавају слободан песнички израз, сабијајући доживљену и проживљену емоцију у клишетирану форму оксиморона, парадокса, гноме, стилске редукованости на поједину врсту речи (што у одабраном примеру више личи на Бећковића него на Настасијевића или Попу, који нам први падају на памет када говоримо о редукцији као стилском поступку):
|
„Постоји ли додир твоје душе?”, КОВ, Вршац, 2014.
|
У овом циклусу, Шапоња ће истраживати и то како нас речи одређују и да ли се речима можемо примакнути бескрају или нам речи додатно стварају привиде и варке. Бесмисао и испразност и узалудност истичу се понављањем стиха на завршној позицији песме. Понављамо поновљено. Поново. Иако делује као досетка, ово асонантно уланчавање речи истог корена: глагол у презенту, придев у функцији реченичког објекта и тачком издвојен прилог, заправо је дубоко болан исказ немоћи и апсурда, капитулације ума чије срце није верујуће да би се могло радовати животу. Интелектуалним пароксизмима свог поетског израза Шапоња показује супериорност ума доведеног до врхунца сопствене моћи, али моћи која је бескорисна, јер не доводи до испуњености и среће, тог суштинског императива живота. Такав ум тражи доказе, а вера тражи прихватање немоћи ума и веровање упркос апсурду. Шапоња своје читаоце провоцира и на филозофску полемику, али и на одбрану од супериорно негирајуће, дакле нихилистичке перспективе и помирљивог пристајања на тзв. пасивни отпор свему. Живот се слика као чињење онога што морамо, наученог и неупамћеног, при чему доминира „мимоизласност сусрета”. Ова поезија дочарава испразност наших живота, наша трагања за светлостима, али нас не избавља из егзистенцијалног мрака. Она поставља дијагнозе, али не прописује лек. Познајући људску душу из медицинског угла, Шапоња нам песнички дочарава све наше поразе. У овој поезији, свако ће открити и своја лутања и своје празнине и своја мисаона урамљивања стварности и покушаје мирења са датим, и своје жудње и своја одустајања... Али не и лек против животног пелина, до којег нас једино може довести живо, верујуће срце. Те немоћи ума и речи дубоко је свестан и сам песник-филозоф: „Проговарамо изрецивим о неизрецивом...”
|
Четврти циклус „Очигледност” (одломци) доводи нас и до мота у форми библијског цитата („Друга Коринћанима”), о вечности невидљивих ствари. У овом кругу песама, песник „призива у склад” и „искушава тишину”. Иако мото упућује на могућност проналаска смисла у ономе што су постулати верујућег бића (љубави, вери и нади), из обесмишљеног привида постојања, са примесама нихилизма у себи, песник не излази вером; чак и речи из религиозног корпуса (икона, литургија) користи са потпуно другачијом конотацијом:
Празнина, заблуде, самоћа, имитације живота и жудње, само су неки од појмова које Шапоња преиспитује у својој недодирљивости.
Чини се да ове стихове не треба читати само као немогућност сусрета са другим бићем, већ и као одсуство вере уопште. Свет Шапоњине поезије је свет без Бога, а теми вечног и неисказивог Шапоња прилази искључиво рационално, што ову поезију чини високоумном, али бескрвном. Њој као да је ишчупано срце. Дакако, тим поступком се слика отуђени интелектуалац савременог доба, а не аутобиографски профил песника. Материјалистичка стварност је урушила врхунске вредности, рушећи и основни етички темељ у појединцу. Лирски субјекат ове збирке говори управо у име савременог, несрећног, узнемиреног, усамљеног, мисаоно напрегнутог појединца који сам трага како је данас могуће избавити се из мреже узалудности и осмислити привид свог трајања. Не постоје инстант-одговори у поезији. Поезија је увек ослушкивање неизреченог у себи, запитаност и зачуђеност. Питања су степенице којима се силази дубоко у себе, где једни налазе само мрак и празнину, а други Небо.
|
др Ненад Шапоња (у средини) и проф. мср Данијела Ковачевић Микић, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга, говоре о књизи Владана Матијевића. / Фотографије: из архиве Урбаног књижевног круга.
|
Пети циклус „Море” за девизе бира стихове Шекспира и Малармеа. За Шапоњу, море је „простор у коме се можда понајбоље огледа многоликост ја.” Стихови за које нам се учини да одгонетају наслов збирке: „/.../ гацамо самоћом / обале ума. Док се тешимо // присуством, сазрева чудо”, на тренутак само пробуде наду, да би већ у следећем поново потонули у немогућности, „живљење недешеног”, „римовање одустанака”... Живот као „огледање у води несигурног” у поетском свету Ненада Шапоње је пун размишљања, не и непосредног доживљавања, о треперењима и чудима, радостима и заносима, али проблем је у несталности и несигурности, јер је све што се човеку догађа само краткотрајан привид – једина сталност су уланчавање разочарања, спознаје узалудности и непрекидна копирања истог. То јесте слика савремене декомпозиције отуђеног света. Писати критику поезије Ненада Шапоње значи нужно ући и у полемику са филозофским погледом који исказује лирски субјекат, будући да је у овој поезији мишљење доминантније од певања. Иако Шапоња уме да посегне за речима са религиозном конотацијом („бројаницо стидног”, „ускрс одлуке”), те речи су пре бласфемична игра потенцијалом значења речи него духовно уздизање изнад пролазног, пропадљивог, трошног. И лирски субјекат остаје заглибљен у стварносном блату, ташто и привидно изнад њега, уздигнут супериорношћу сопственог ума, док душа јечи и одзвања празнином.
Циклус „Просев” доноси стихове на тему одабраног мота: „Жена хоће да воли, мушкарац да постоји” Анрија де Монтерлана, док у циклус „Завера међубића” читаоца уводе Фернандо Песоа и Исидора Секулић, чије стихове Шапоња бира повезујући их заједничким мотивом истока. Девет песама овог избора доносе краће песничке форме, јаснијег садржаја, које – ослобођене нагомиланих језичких конструкција у којима се, зарад нагомилавања метафоричких доскочица, читалац губио – представљају врхунац ове збирке. У овим песмама, Шапоња је „читљив”, а опет свој; у њима има и лапидарности и парадокса и оксиморона и зачудних метафора које снажно делују на читаоца и необичних, досетљивих синтагми које ефектно преносе мисао, као и језичких редукција које годе уху, а потцртавају рефлексивност стихова. У овом тематском кругу „мишљена хладноћа” уступа пред доживљеном чулношћу, а игре речима више не доживљавамо као игру супериорног интелекта, већ оне имају своју стилску функционалност, те је постигнута права мера мишљења и певања.
У последњем песничком одабиру „Изгледам, дакле нисам”, Шапоња је поново песник-филозоф, што потврђује и цитат из „Мита о Сизифу” Албера Камија, али и досетљива и подсмешљива, вишезначна преформулација сентенце „Cogito ergo sum” (Мислим, дакле постојим) у наслову. Елоквентан ерудита какав јесте, Шапоња варира филозофске теме које га заокупљају (време, постојање, променљивост и сталност, привиди), и иако је реч о мотивима који се понављају, онеобичавање се постиже тиме што песник у препознатљив језички калуп (што је својеврстан манир овог песника) ставља увек нове речи и изразе.
Оно што је доминантна и најбоља одлика Шапоњине поезије, из угла књижевног еснафа, уједно је, из угла читаоца који није из књижевне бранше, и њен највећи пораз. Склон сажимању стварности у оксимороне и парадоксе, Шапоња је без премца у исказивању лапидарних сентенци и упечатљивих именских синтагми које стичу право на сопствени живот, изван песме коју као да су породили. На пример: „Цео живот је тренутак // који у следећем већ заборављамо”. Делује наиме као да песнику најпре падне на памет нека снажна мисао која излети из ума у форми исклесане (згуснуте, кратке, звучне, ефектне) реченице, а да тек потом песник од низа исконструисаних сентенци или израза ствара рефлексивну песму нагомилавањем тако рођених (аутентичних) реченица. Управо дискурзивност израза, та врхунска говорничка моћ (која је несумњив квалитет када је реч о књижевнокритичком профилу овог аутора) убија оно што је срце поезије: еуфонију и непатворену емоционалност, те песник, из песме у песму, из збирке у збирку, остаје заправо сапет у уму који сецира емоције више гледајући на то да рез буде хируршки савршен него да санира рану. „Кроз коцку леда бродим” – рекла бих да је тај стих кључан за наведену критичку опаску.
Циклус „Просев” доноси стихове на тему одабраног мота: „Жена хоће да воли, мушкарац да постоји” Анрија де Монтерлана, док у циклус „Завера међубића” читаоца уводе Фернандо Песоа и Исидора Секулић, чије стихове Шапоња бира повезујући их заједничким мотивом истока. Девет песама овог избора доносе краће песничке форме, јаснијег садржаја, које – ослобођене нагомиланих језичких конструкција у којима се, зарад нагомилавања метафоричких доскочица, читалац губио – представљају врхунац ове збирке. У овим песмама, Шапоња је „читљив”, а опет свој; у њима има и лапидарности и парадокса и оксиморона и зачудних метафора које снажно делују на читаоца и необичних, досетљивих синтагми које ефектно преносе мисао, као и језичких редукција које годе уху, а потцртавају рефлексивност стихова. У овом тематском кругу „мишљена хладноћа” уступа пред доживљеном чулношћу, а игре речима више не доживљавамо као игру супериорног интелекта, већ оне имају своју стилску функционалност, те је постигнута права мера мишљења и певања.
У последњем песничком одабиру „Изгледам, дакле нисам”, Шапоња је поново песник-филозоф, што потврђује и цитат из „Мита о Сизифу” Албера Камија, али и досетљива и подсмешљива, вишезначна преформулација сентенце „Cogito ergo sum” (Мислим, дакле постојим) у наслову. Елоквентан ерудита какав јесте, Шапоња варира филозофске теме које га заокупљају (време, постојање, променљивост и сталност, привиди), и иако је реч о мотивима који се понављају, онеобичавање се постиже тиме што песник у препознатљив језички калуп (што је својеврстан манир овог песника) ставља увек нове речи и изразе.
Оно што је доминантна и најбоља одлика Шапоњине поезије, из угла књижевног еснафа, уједно је, из угла читаоца који није из књижевне бранше, и њен највећи пораз. Склон сажимању стварности у оксимороне и парадоксе, Шапоња је без премца у исказивању лапидарних сентенци и упечатљивих именских синтагми које стичу право на сопствени живот, изван песме коју као да су породили. На пример: „Цео живот је тренутак // који у следећем већ заборављамо”. Делује наиме као да песнику најпре падне на памет нека снажна мисао која излети из ума у форми исклесане (згуснуте, кратке, звучне, ефектне) реченице, а да тек потом песник од низа исконструисаних сентенци или израза ствара рефлексивну песму нагомилавањем тако рођених (аутентичних) реченица. Управо дискурзивност израза, та врхунска говорничка моћ (која је несумњив квалитет када је реч о књижевнокритичком профилу овог аутора) убија оно што је срце поезије: еуфонију и непатворену емоционалност, те песник, из песме у песму, из збирке у збирку, остаје заправо сапет у уму који сецира емоције више гледајући на то да рез буде хируршки савршен него да санира рану. „Кроз коцку леда бродим” – рекла бих да је тај стих кључан за наведену критичку опаску.
|
Иако у свом есеју о поезији наводи да се песме не пишу да би се читале, већ да би се живеле, Шапоња ипак није песник који у тренутку снажног доживљавања читаоцу преноси узбудљивост и непоновљивост емоције која јесте свачија, али је доживљај увек непоновљиво личан, посебан... Он о емоцији казује хладне главе, дистанциран од осећања, дистанциран од личног, са оном мером уживљености коју очекујемо од психијатра који нас лечи, али не и од песника који треба да пред очима читаоца доживи свет из себе свом снагом сопственог бића и крвотока. Он броди кроз свет наших емоција добро познајући курс. Оно што нисмо успели да вербализујемо, њему полази за руком вешто, речито, али је читаоцу све време хладно око срца. Недостаје оно нешто искрено и доживљено што је одлика тзв. чисте лирике. Чини се да је Шапоња вулкан који још није прорадио. Када би му пошло за руком да се ослободи сопствене супериорне ерудиције, прорачунатости на ефекат исказане мисли, језичке конструције и форме, верујем да би му песничко биће проговорило изван утврђених поетских матрица у којима „копира бескрај у прво лице једнине”. То ослобађање би његову поетизовану филозофско-психолошку перцепцију претворило из поезије главе у доживљену и проживљену поезију, додајући надмоћности критичког ума дозу неопходне емоционалности, како би читање добило и ону потребну мрвицу ведрине, хуманистичког поимања важности уметности, због које би после сваког пораза вредело поново устати.
|
|
Читане појединачно, ове песме су у стању да усковитлају читаоца, да га дубоко протресу за рамена, да упру прстом у жаришта, да отворе „места на којима се душа опрљила о стварност”... Али када се читају у континуитету, својим стилским конструктивизмом замарају читалачку пажњу, удаљују монотонијом истог језичког калупа, ма колико биле у питању веште, домишљате језичке игре виртуоза речи коме се не могу оспорити ерудиција и речитост. Иако свестан да се „поезија не пише да би се читала, већ да би се живела” и да само „покренуте еросом (без кога су речи песме само декор)” песме „просијавају кроз наше душе”, Шапоња читаоцу даје цео свој ум, све „метафизичке тачке” до којих је дошао „пројектом позиционирања привида” (верујући да је читалац кадар да га прати), али све време остаје дистанциран од емоције, хладан, бескрван. Ако бисмо га упоредили са највећим филозофом међу српским песницима, Бранком Миљковићем, с којим га свакако везује дубина мисли и сродност неких филозофских тема, могли бисмо кратко да закључимо: Шапоњи недостаје ватра!
Посебан квалитет ове књиге представља завршни део „Чаробно место”, сачињен од кратких, дубоких и снажних просветљења у којима и песник и критичар и читалац и уредник Шапоња сабира у речи своје погледе на писање и читање. Згуснуте, а поетизоване, те „дефиниције” различитих аспеката књижевности сажимају све што је врхунско у свеукупном стваралаштву Ненада Шапоње. Овај есеј о књижевности, настао низањем кратких књижевнотеоријских погледа, представља „чаробно место”, бисер ове књиге – својеврстан поетички (борхесовски) „алеф”, чаробни кључ који откључава и осветљује мисаоне катакомбе до којих читалац с предрасудом о херметизму поезије можда не може да дође сам, а верујемо да ће бити и незаобилазан у даљим тумачењима целокупног књижевног и књижевнокритичког опуса Шапоње као песника-филозофа који поезијом „изоштрава властите увиде у свет”. Тим пре што овај есеј показује да Шапоњином погледу на свет и језичком изразу више одговара есејистичка него поетска форма.
Посебан квалитет ове књиге представља завршни део „Чаробно место”, сачињен од кратких, дубоких и снажних просветљења у којима и песник и критичар и читалац и уредник Шапоња сабира у речи своје погледе на писање и читање. Згуснуте, а поетизоване, те „дефиниције” различитих аспеката књижевности сажимају све што је врхунско у свеукупном стваралаштву Ненада Шапоње. Овај есеј о књижевности, настао низањем кратких књижевнотеоријских погледа, представља „чаробно место”, бисер ове књиге – својеврстан поетички (борхесовски) „алеф”, чаробни кључ који откључава и осветљује мисаоне катакомбе до којих читалац с предрасудом о херметизму поезије можда не може да дође сам, а верујемо да ће бити и незаобилазан у даљим тумачењима целокупног књижевног и књижевнокритичког опуса Шапоње као песника-филозофа који поезијом „изоштрава властите увиде у свет”. Тим пре што овај есеј показује да Шапоњином погледу на свет и језичком изразу више одговара есејистичка него поетска форма.
[1] Наведено према интервјуу објављеном у онлајн издању „Вијести”, 27. 12. 2014. године: „Највеће постигнуће у животу је када дођемо до поезије”.
проф. мср Данијела Ковачевић Микић,
филолог српског језика и књижевности
филолог српског језика и књижевности
|
__________________________
__________________________
|
|
__________________________
__________________________
__________________________
проф. мср Данијела Ковачевић Микић, уредник образовног програма УКК / Фотографија: из архиве Урбаног књижевног круга.
|
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
Оглед о Вујчићевој поетској књизи „Размишљања једног леша” – проф. мср Данијела Ковачевић Микић. Рад је представљен на Научном скупу са међународним учешћем „Наука и савремени универзитет 4” (сесија Савремени токови науке о књижевности), који је одржан 14. и 15. новембра 2014. на Филозофском факултету у Нишу.
Три песме – „Ако те Љубав такне”, „Откриће љубави” и „Кад волиш” – из збирке песама у настајању проф. мср Данијеле Ковачевић Микић.
Ненад Шапоња, песничка збирка „Постоји ли додир твоје душе?”, КОВ, Вршац, 2014.
Живорад Недељковић, песничке збирке „Талас” и „Улазак”, ИК „Архипелаг”, Београд, 2012. и 2014.
„Плетене песме”, Власта Н. Ценић, Културно-просветно друштво „Троречје”, Кочане, 2015.
Подсећамо вас на готово заборављене језичке игре.
Радионица „Ја на дар” је намењена ученицима узраста од десет до осамнаест година. Остварује се кроз групни и индивидуални облик рада, а говорне вежбе се комбинују са писменим изражавањем.
Невербална игра „Размрдавање стиховима Саше Божовића” (комбинација вербалног и невербалног изражавања, за предшколски узраст).
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
Уводна
радионичарска игра (говорна вежба). Динамична говорна игра „На исти
глас” примерена је свим узрастима, уз незнатна прилагођавања развојним
карактеристикама. Омогућава боље упознавање унутар групе и богати
речник.
Говорна
вежба за децу и ученике свих узраста, погодна за тзв. иницијално
проверавање у области усменог изгражавања или говорне културе.
КАЖИ ПРАВИЛНО – нова рубрика нашег онлајн часописа за примењену књижевност и традиционалну уметност „Круг УКК”
– бавиће се феноменом језика из образовноваспитног и лингвистичког
угла, са намером да помогне свима онима који желе да усавршавају
сопствену говорну културу, а превасходно васпитачима и наставницима који
свесрдно подстичу децу и ученике да развијају стандарде усменог
изражавања, односно језичке културе. Стога ће рубрика садржати и неке
наставне материјале и примере добре праксе из програма обуке „Кажи
правилно – неговање говорне културе”, сценарије изабраних радионица из
програма Радионице говорне културе „Расковник”, подсетнике на неке
старе, већ заборављене језичке игре, али и осврте на актуалне језичке
појаве у окружењу. Трудићемо се да рубрика „Кажи правилно” буде срећан
спој теорије и праксе, не бисмо ли померили границе нашег језика,
односно нашег света, па ћемо крупним лингвистичким темама прилазити на
популаран и практичан начин. Будући да је игролика настава, са драмским и
новинарским методом у основи, најефикаснија у неговању усменог
изражавања, надамо се да ће се нашем учењу кроз игру придружити и
читаоци часописа „Круг УКК” без обзира на професију којом се баве и године живота.
„Критичка (не)сагласја Славка Гордића”, Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга.
За време зидања Студенице, допадне се цар Немањи нека врло лепа девојка из околине и он зажели
да је добије. Кад то сазнадеху калуђери, који су однекуд такође били
ту док се манастир зидао, реше да цара сачувају од греха. Одмах
наруче да дође царица, кажу јој зашто су је позвали и увече је
подметну цару уместо оне девојке. Цар мислећи да је то она девојка,
проведе с њом ноћ до зоре. У зору му она потражи златан прстен с
прста, да би га се имала по чему сећати, и он јој га дадне. За три
године градећи манастир Немања никако није ишао кући, нити је виђао
царицу. А она девет месеци после оне ноћи роди мушко дете. Кад чује
Немања да је царица родила, поручи јој да га не чека, јер ће је, ако
је затекне код куће, због неверства погубити. Али га она није
послушала, него кад дође цар кући, она му показа прстен и исприча
све, како се била с калуђерима договорила. Мушко дете, које се Немањи
тада роди, био је Свети Сава.
|
„Житије Светог Симеона Немање" Светога Саве -- завршни цитат из кратког забавно-едукативног драмског комада „Свети Сава у мојој кући", у извођењу Радионичарске групе „Расковник" из Чачка, у режији проф. мср Данијеле Ковачевић Микић, уредника образовног програма Урбаног књижевног круга.
|
|
„Чедо моје слатко и утехо старости моје, сине, слушај моје речи, приклони ухо своје ка мојим речима и нека не пресахну источници живота твоја, сачувај их у своме срцу. Јер су живот свима који их налазе. Сваким чувањем чувај срце своје, јер од њих су исходишта живота. Уклони од себе оштра уста и увредљиве усне далеко од себе одбаци. Очи твоје нека право гледају и веђе твоје да мигом указују на оно што је праведно. Право ходи ногама својим и исправљај путеве своје. Не скрећи ни десно ни лево, јер путеве који су десно зна Бог, а они с лева су развраћени. А ти учи оно што је право, а хођење твоје у миру да буде..."
|
УКК не руши зидове – припитомљава их да греју. Урбани књижевни круг прославио је свој рођендан у Торонту, Чачку и Даблину – на Светог Трифуна, зиме Господње 2014. Cheers / Живели / Sláinte!
„Лепо у Урбаном књижевном кругу је то што човек може бити и остати свој, а осећати притом прожимање са светом и хармонију васељене. Срећан рођендан!” – проф. мср Данијела Ковачевић Микић, филолог српског језика и књижевности, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга. |
На Светог Трифуна 2014.
|
„Пристаништа”, Владан Матијевић, Агора, Зрењанин, 2014.
„Сонети. Ватре”, проф, др Бошко Сувајџић, Чигоја штампа, Београд, 2013.
„Причино дете”, збирка прича за децу Оливере Недељковић, Чекић, Београд, 2013.
О књизи „Јунаци Великог рата” мр Гроздане Комадинић – проф. Данијела Ковачевић Микић, филолог српског језика и књижевности – мастер, уредник Урбаног књижевног круга.
– Недавно сам се обрадовала вести да је Издавачка кућа „Dalkey archive press” из Чикага (држава Илиноис, САД), која има и представништва у Даблину и Лондону, уврстила у свој план за 2015. годину објављивање енглеског превода романа „Путници од стакла” књижевнице из Чачка Јованке Живановић („Геопоетика”, Београд, 2008).
„Кад
песма питко заболи – импресије једног читања” – мср Данијела Ковачевић Микић, уредник Урбаног књижевног круга о песми „Направи жену”
проф. др Бошка Сувајџића.
Разговор с научником:
за „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне
уметности – Урбаног књижевног круга, говори проф. др Бошко Сувајџић, песник,
предавач Народне књижевности на Филолошком факултету у Београду,
председник Управног одбора Вукове задужбине, члан Управног одбора
Задужбине „Десанка Максимовић”,
председник Међународног славистичког комитета (светске организације
слависта), председник Друштва за српски језик и књижевност Србије
(у четворогодишњем мандату), главни уредник Годишњака Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима.
Разговор са издавачем:
за „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне
уметности – Урбаног књижевног круга, говори Горан Марковић, оснивач
Издавачке куће „Пчелица”. ИК
„Пчелица”, чији је оснивач Горан Марковић, 11. фебруара 2014. г.
прима Награду „Даница Марковић” за целокупан допринос неговању
књижевности за децу, а посебно за Библиотеку „Пчелица ПЛУС” у којој
објављује књиге савремених српских писаца за децу и младе и разноврсне
кратке књижевне форме које се због своје оригиналности не могу лако
уврстити у типске едиције до сада објављиваних књига.
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
Разговор с писцем:
за „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне
уметности – Урбаног књижевног круга, говори књижевник Владан Матијевић,
добитник Андрићеве награде за књигу прича Прилично мртви, НИН-ове награде критике за роман Писац издалека, Награде „Меша Селимовић”, Награде „Исидора Секулић” и Награде „Борисав Станковић” за роман Врло мало светлости, Награде „Кочићево перо” за књигу Мемоари, амнезије...
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
|
|
|
· Literary criticism & Photographs: Danijela Kovacevic Mikic / All rights reserved 2015.
Copyright © Danijela Kovacevic Mikic ·
Copyright © Danijela Kovacevic Mikic ·
|
Last updated on October 29, 2015.
Published by Urban Book Circle on October 29, 2015 Urban Book Circle® (UBC) |
· Illustrations of Postoji li dodir tvoje duse, and Nenad Saponja courtesy of Urban Book Circle archives ·
· Photos of Postoji li dodir tvoje duse, and Nenad Saponja courtesy of Nenad Saponja / All rights reserved 2015. Copyright © Nenad Saponja ·
· Photo of Samuel Beckett’s bookshelf in the study of his apartment at the Boulevard St Jacques in Paris courtesy of John Minihan / All rights reserved 1985. Copyright © John Minihan ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2015. Copyright © Urban Book Circle®
