|
|
|
|
Урбани књижевни круг се захваљује својим пријатељима.
С новим пројектима на старим стазама, с вама у срцу – грлимо и љубимо, с поштовањем,
Управни круг Урбаног књижевног круга
С новим пројектима на старим стазама, с вама у срцу – грлимо и љубимо, с поштовањем,
Управни круг Урбаног књижевног круга
|
При последњој посети вољеном Београду 2005. године, на промоцији својих књига у тадашњем Министарству за дијаспору Републике Србије, Првослав Вујчић рекао је: „Коначно да и ми, чувари српске соли у згрченим песницама, са свих уништених раскрсница и тромеђа, са свих разваљених мостова дијаспоре и матице, са свих путева којим ходимо и изнад свих бара преко којих летимо, можемо рећи да има куће у чијој се тегли со може одложити, да има куће где се песница може отворити јер има се са киме руковати. Та кућа је ова наша српска кућа, у Васиној број 20, у Београду, заједничком граду свих нас, српских бродоломника и падобранаца, са свих обала све/мира.”
|
|
Урбани књижевни круг (УКК)
је књижевно друштво са седиштем у Канади. УКК окупља писце и уметнике
широм света. УКК тренутно има сараднике и почасне чланове у Канади,
Ирској, Србији, Сједињеним Америчким Државама, Словенији, Црној Гори,
Енглеској, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Индији, Италији,
Француској – и наставља са експанзијом.
|
|
|
Француски маргарин с „друштвене” мреже
у српској народној ношњи
|
ФРАНЦУСКИ МАРГАРИН С „ДРУШТВЕНЕ” МРЕЖЕ
У СРПСКОЈ НАРОДНОЈ НОШЊИ И кад очи оду на крај света, поглед заувек остаје у срцу.
Мој народ је дубоко урезан у мом срцу, да живи у сећању и куца у грудима, онакав какав јесте – какав је одувек био: частан и поштен, племенит, добродушан, милосрдан, храбар, поносан, срчан, достојанствен, одважан, паметан, интелигентан, духовит, спретан, постојан, шармантан, креативан, леп и добар. Продане душе треба да се стиде што су крвавим дукатима удавиле колевку у артерији, а не душа мог народа што пева преживелом детету у мени. У последњој посети вољеном Београду, 2005. године, на промоцији својих књига у тадашњем Министарству за дијаспору Републике Србије, рекао сам: Коначно да и ми, чувари српске соли у згрченим песницама, са свих уништених раскрсница и тромеђа, са свих разваљених мостова дијаспоре и матице, са свих путева којим ходимо и изнад свих бара преко којих летимо, можемо рећи да има куће у чијој се тегли со може одложити, да има куће где се песница може отворити јер има се са киме руковати. Та кућа је ова наша српска кућа, у Васиној број 20, у Београду, заједничком граду свих нас, српских бродоломника и падобранаца, са свих обала све/мира. Србија! Србија је одувек у мени. Волим своју отаџбину. Носим је свуда са собом, и на јави и у сну, иако се ни у дрвеном сандуку у Србију нећу вратити. Волим земљу свог рођења и својих гробова, земљу Србију око које се не врти планета Земља, премда нâс неколико милиона Срба ван Србије можемо што нико не може, да се сви до једног набијемо у један собичак који је неки виспрени (читај намазани, препредени, префригани...) српски владар назвао Канцеларијом за дијаспору. Не! Није мој народ слеп, само је мало уморан од белог штапа и стегнутог канапа. |
Промоција књига Првослава Вујчића, оснивача Урбаног књижевног круга, у Београду, у Великој сали Министарства за дијаспору (које више не постоји) Републике Србије, 2005. године / Фотографије: Првослав Вујчић.
|
Дакле, драги моји Срби, да не буде забуне, није
маст на власти укинула нама, канадским Србима, право гласа и затворила
Министарство за дијаспору за све Србе на планети Земљи, него ви, чији год да
сте, јер моји нисте, Срби који сте гласали за маст на власти.
Французи не једу маргарин, а камоли маст. Па кад могу Французи да се праве „Французи”, зашто и Срби не би били већи Французи од Француза и одрекли се Срба који једу маргарин јер не живе у Србији којој вековима треба нека помоћ, је л’ тако?! Или можда, ипак, све није баш тако једноставно у овим нашим медено једноставним и трошним животима?
Елем, хајде да распредемо вуну тамо где јој јаје лежи.
Почетак ове кратке приче с пицоустим крајем води нас до „канцеларије” Наполеона III, оног „Наполеона” после Свете Јелене и Наполеона на њој (исто име, исти чир).
Наполеон III Бонапарта, председник Друге француске републике (1848–1852) и цар Другог француског царства (1852–1870), имао је пицоусти чир на желуцу који га је често цепао у главу из стомака, то скоро сви знамо (тако су нас учили они који су се зарекли да нас неће лагати), баш као што многи од „скоро свих” знају да му је путер био омиљена намирница. Али (!) путер је био и редак и скуп да би га приуштиле широке народне масе с нормалним уснама које су се за пицоустог бориле до последње капи ненапутерисане крви.
Омалени Наполеон III, с огромним пицоустим чиром (као и код оног са Свете Јелене) у народном стомаку (тачније његовом, јер он је народ!), шездесетих година 19. века био је са својом војском на пола пута од освајања предвиђеног кад је схватио да његови ратници гладују упркос задртим предрасудама с пресвучених усница које су га на сва непицоуста уста славила. И не само да је схватио, него је дохватио својим нежним господарским ручицама скупоцену кинеску вазу и треснуо је о позамашни сто какав, откад је света и века, приличи разгоропађеном господару. Скупоцена ваза се разбила, да је више ни рођена матер не састави, у оно скупоцено време кад није било бувљака, а где нема бувљака, нема ни Кинеза, ни путера. И Наполеон је позвао оне који знају и нешто више од пуког тапшања у ваздух њему за љубав, и наредио им да хитно измисле јефтини путер који није путер за народне стомаке који немају очи. По хитном поступку, стручњаци свих фела и професија су се разлетели и очас посла, после само неколико година, један од њих, хемичар по професији (!), осмислио је и створио маргарин – „путер” који личи и мирише на путер – није путер, али јесте за народ и војску.
Превари власт, ти си лопов – превари народ, ти си власт.
Тако је војска Наполеона III напунила своје непицоусте стомаке и освајачки поход је настављен, на радост напутерисаног пицоустог чира у вођином стомаку у који је стао читав француски народ – баш као што су данас, вековима после пицоустог француског чира, сви непицоусти Срби из дијаспоре стали у једну пицоусту Канцеларију за дијаспору Републике Србије.
И не само то, него све чешће слушамо и читамо по „друштвеним” мрежама од наших рођених Срба, који живе у Србији, како смо за све што је, по њиховом мишљењу, лоше у нашој – заједничкој – отаџбини Србији криви ми који не живимо у Србији, премда многи од нас „криваца” не живе у Србији већ деценијама. Утешно је једино то што Срби одавно, још од пицоустог марагарина Наполеона III Бонапарте, нису ништа измислили. Поделе на црно и бело, на село и посело, одавно су део глобалног фолклора који све Земљане, у конкретној форми или нашминканој норми, окружује.
Игром случаја, независно од кривично-правног аспекта, ниједан пицоусти чир на људском желуцу – у историји људског рода – није могао да утиче на „случај”. Свој последњи рат, који је објавио 19. јула 1870. године, Наполеон III је водио против Пруске само годину дана након проналаска победничког маргарина, после познатог скандала названог емска депеша. Непријатељства између армија отпочела су 2. августа 1870. године, а трајала су до 1. фебруара 1871. Ипак, Наполеон III није учествовао у рату до краја. Он је 1. септембра 1870. истакао белу заставу на тврђави Седан коју су Пруси опколили, наредног дана је потписана капитулација овог града, а цар Наполеон III је постао пруски заробљеник. На ту вест је у Паризу проглашена Трећа република, а цар је умро у изгнанству у Великој Британији.
Само се велики пријатељи сећају малих ствари.
И би – у нашим домовинама – у Америци и Канади! Олује, поплаве... све што човек ни непријатељу не жели да се деси. Радоваше се наша браћа и сестре из отаџбине (част изузецима који нису део чопора и изузетним појединцима који нису чопор), оне заједничке отаџбине свих нас Срба ма где се на овој планети налазили, по „друштвеним” мрежама из свег грла и на сва пицоуста уста: „Ако, ако, Бог их казнио!”, „Поцркали сви дабогда!”, „Стигла их праведна Божја рука!”, „Тако им и треба, продане душе!”, „Море, мамицу им баш ја!”, „Их, само неколико мртвих и стотинак повређених, кад ће већ једном сви да поцркају да нам сване?!”, „Западна ђубрад!”...
И би – у нашој отаџбини – у Србији! Олује, поплаве... све што човек ни непријатељу не жели да се деси. Занемесмо, орошено тиховање обрисасмо и прионусмо на посао. Не на онај наш свакодневни посао који нам хлеб насушни доноси, тај смо запоставили, него на прикупљање и слање помоћи нашој вапијућој браћи и сестрама из угрожених подручја у Србији. Одговорно тврдим да не знам ниједну српску душу из дијаспоре која се обрадовала српској несрећи и расулу у Србији, отаџбини свих нас расутих Срба по планети Земљи.
Нас четворо из Управног круга Урбаног књижевног круга (пети уредник Данијела Ковачевић Микић живи у Србији), Ђурађ Вујчић, Деидре МекОлиф, Сара Риордан и ја, анимирали смо наше пријатеље, канадске ратне ветеране, на основу нашег заједничког келтског порекла. Више од месец дана смо јели нездрави пицоусти маргарин на хлебу, јер смо узели неплаћене годишње одморе да бисмо прикупили и послали онолико колико је у нашој моћи. Сакупили смо и послали најквалитетније војне вреће за спавање и храну за бебе у вредности од преко 50 000 канадских долара. Неколико недеља после свега, укључили смо се поново на „друштвену мрежу”. Објавили смо у „Кругу УКК”, онлајн часопису нашег Урбаног књижевног круга, да смо послали помоћ и на друштвеној мрежи „окачили” насловну фотку са информацијом шта и колико смо послали угроженим подручјима у Србији.
Прођоше дани и дани, а испод наше фотке с комплетном информацијом у писаној форми о нашој конкретној (!) помоћи стоји само петнаест (и бројем: 15) „лајкова” наших пријатеља, док на пар хиљада профила наших „пријатеља”, на тој истој „друштвеној” мрежи, гордо стоје фотографије с порукицама: „СМС, број тај и тај, хитно потребна помоћ!” са малим милионом конкретних „српских лајкова” за неконкретно.
Већина уморних и изгужваних људи (у машинама за веш и кеш), нема довољно снаге и енергије да застане и раздвоји мисао од прашине – дело од одела.
Не! Нисам ове редове „окачио” зато што „српски” отаџбински чопор (слава и част појединцима који су Србија која се воли) утиче на моје стање свести.
Не! Нећу дозволити Србији да убије Србију у мени. Нек се деле подељени, поштујем свачији избор, никад нисам био ни исти ни другачији, одувек сам свој – неподељено наш. Слаћемо помоћ нашој милој браћи и нашим милим сестрама у отаџбини, кад год устреба, до краја мог пута на овом лепом и трошном свету, и ја и сви моји мили – од срца им хвала, чак и онда кад нам се у први мах учини да немамо и нисмо у стању. Слаћу и слаћемо, иако нас многи од вас, којима смо помогли и помажемо, свакодневно обасипају на друштвеној мрежи својим секси фоткицама с мора (које Србија нема), с оног истог мора које ми Срби у Канади не можемо себи да приуштимо сваке године као ви, чак ни да нам је испред носа и упола цене. Слаћу и слаћемо вам, премда ми из Управног круга Урбаног књижевног круга волимо три своје земље – Канаду, Србију и Ирску – а многи од вас Срба у Србији, којима с љубављу и од срца шаљемо и више него што је у нашој моћи, не волите ни ту једну у којој живите.
Не! Нисте ме навукли на вашу грозоморну причу о поделама на расол и купус, на мале и махале, на Србијанце и Крајишнике, ви који сте Србији узели све што сте могли, а нисте јој дали чак ни један најјефтинији и најбезазленији „лајк”, ни њој ни нама који дајемо и вама и њој. Србијанци и Крајишници постоје само у вашим болесним главама у којима нема места ни за неки невини српски префикс, а камоли за свето име Србин које је нама вековима утискивало у генетски код и памћење све оно што данас овако подељени и расути нисмо. Доста је више било подела, аман људи ако Бога знате, српска чука је одавно откуцала поноћ – са обе стране океана.
Не! Није ово прича о нама Србима, с ове и с оне стране велике баре, него о глобалној пошасти у форми медено пицоустог француског маргарина у српској народној ношњи.
На повратку у своју домовину Канаду, 31. јануара 1987. године, у чекаоници отаџбинског аеродрома, написао сам на отвореноплавој платненој марамици коју сам добио за одрасле сузе у унуковом срцу – давне 1974. године, на парастосу за покој душе моје миле баке Јелене Вујчић – као дете које је васпитано да чува одрасле ствари чак и кад у својој главици не зна шта и зашто чува:
Љубав је у човеку, а не у облацима. Ко нема љубави у себи, ни на небу је неће пронаћи.
Од тада је прохујало безброј плима и осека. Друштвене мреже умрежиле су многе облаке, а отвореноплава марамица ми је још увек иста.
Љубав је у човеку, а не у друштвеним мрежама. Ко нема љубави у себи, ни на друштвеним мрежама је неће пронаћи.
Хајде да се лепо скинемо – док имамо шта; хајде да волимо – док имамо кога; хајде да почнемо голих мозгова као од мајке рођени! Како год – живот је леп, кратак и једноставан, само га „људи” око нас много компликују (ако им ми то дозволимо!) – идемо даље, са осмехом...
И кафа је лековита кад има коме да се скува, на здравље нам била.
Cheers / Живели / Sláinte!
Французи не једу маргарин, а камоли маст. Па кад могу Французи да се праве „Французи”, зашто и Срби не би били већи Французи од Француза и одрекли се Срба који једу маргарин јер не живе у Србији којој вековима треба нека помоћ, је л’ тако?! Или можда, ипак, све није баш тако једноставно у овим нашим медено једноставним и трошним животима?
Елем, хајде да распредемо вуну тамо где јој јаје лежи.
Почетак ове кратке приче с пицоустим крајем води нас до „канцеларије” Наполеона III, оног „Наполеона” после Свете Јелене и Наполеона на њој (исто име, исти чир).
Наполеон III Бонапарта, председник Друге француске републике (1848–1852) и цар Другог француског царства (1852–1870), имао је пицоусти чир на желуцу који га је често цепао у главу из стомака, то скоро сви знамо (тако су нас учили они који су се зарекли да нас неће лагати), баш као што многи од „скоро свих” знају да му је путер био омиљена намирница. Али (!) путер је био и редак и скуп да би га приуштиле широке народне масе с нормалним уснама које су се за пицоустог бориле до последње капи ненапутерисане крви.
Омалени Наполеон III, с огромним пицоустим чиром (као и код оног са Свете Јелене) у народном стомаку (тачније његовом, јер он је народ!), шездесетих година 19. века био је са својом војском на пола пута од освајања предвиђеног кад је схватио да његови ратници гладују упркос задртим предрасудама с пресвучених усница које су га на сва непицоуста уста славила. И не само да је схватио, него је дохватио својим нежним господарским ручицама скупоцену кинеску вазу и треснуо је о позамашни сто какав, откад је света и века, приличи разгоропађеном господару. Скупоцена ваза се разбила, да је више ни рођена матер не састави, у оно скупоцено време кад није било бувљака, а где нема бувљака, нема ни Кинеза, ни путера. И Наполеон је позвао оне који знају и нешто више од пуког тапшања у ваздух њему за љубав, и наредио им да хитно измисле јефтини путер који није путер за народне стомаке који немају очи. По хитном поступку, стручњаци свих фела и професија су се разлетели и очас посла, после само неколико година, један од њих, хемичар по професији (!), осмислио је и створио маргарин – „путер” који личи и мирише на путер – није путер, али јесте за народ и војску.
Превари власт, ти си лопов – превари народ, ти си власт.
Тако је војска Наполеона III напунила своје непицоусте стомаке и освајачки поход је настављен, на радост напутерисаног пицоустог чира у вођином стомаку у који је стао читав француски народ – баш као што су данас, вековима после пицоустог француског чира, сви непицоусти Срби из дијаспоре стали у једну пицоусту Канцеларију за дијаспору Републике Србије.
И не само то, него све чешће слушамо и читамо по „друштвеним” мрежама од наших рођених Срба, који живе у Србији, како смо за све што је, по њиховом мишљењу, лоше у нашој – заједничкој – отаџбини Србији криви ми који не живимо у Србији, премда многи од нас „криваца” не живе у Србији већ деценијама. Утешно је једино то што Срби одавно, још од пицоустог марагарина Наполеона III Бонапарте, нису ништа измислили. Поделе на црно и бело, на село и посело, одавно су део глобалног фолклора који све Земљане, у конкретној форми или нашминканој норми, окружује.
Игром случаја, независно од кривично-правног аспекта, ниједан пицоусти чир на људском желуцу – у историји људског рода – није могао да утиче на „случај”. Свој последњи рат, који је објавио 19. јула 1870. године, Наполеон III је водио против Пруске само годину дана након проналаска победничког маргарина, после познатог скандала названог емска депеша. Непријатељства између армија отпочела су 2. августа 1870. године, а трајала су до 1. фебруара 1871. Ипак, Наполеон III није учествовао у рату до краја. Он је 1. септембра 1870. истакао белу заставу на тврђави Седан коју су Пруси опколили, наредног дана је потписана капитулација овог града, а цар Наполеон III је постао пруски заробљеник. На ту вест је у Паризу проглашена Трећа република, а цар је умро у изгнанству у Великој Британији.
Само се велики пријатељи сећају малих ствари.
И би – у нашим домовинама – у Америци и Канади! Олује, поплаве... све што човек ни непријатељу не жели да се деси. Радоваше се наша браћа и сестре из отаџбине (част изузецима који нису део чопора и изузетним појединцима који нису чопор), оне заједничке отаџбине свих нас Срба ма где се на овој планети налазили, по „друштвеним” мрежама из свег грла и на сва пицоуста уста: „Ако, ако, Бог их казнио!”, „Поцркали сви дабогда!”, „Стигла их праведна Божја рука!”, „Тако им и треба, продане душе!”, „Море, мамицу им баш ја!”, „Их, само неколико мртвих и стотинак повређених, кад ће већ једном сви да поцркају да нам сване?!”, „Западна ђубрад!”...
И би – у нашој отаџбини – у Србији! Олује, поплаве... све што човек ни непријатељу не жели да се деси. Занемесмо, орошено тиховање обрисасмо и прионусмо на посао. Не на онај наш свакодневни посао који нам хлеб насушни доноси, тај смо запоставили, него на прикупљање и слање помоћи нашој вапијућој браћи и сестрама из угрожених подручја у Србији. Одговорно тврдим да не знам ниједну српску душу из дијаспоре која се обрадовала српској несрећи и расулу у Србији, отаџбини свих нас расутих Срба по планети Земљи.
Нас четворо из Управног круга Урбаног књижевног круга (пети уредник Данијела Ковачевић Микић живи у Србији), Ђурађ Вујчић, Деидре МекОлиф, Сара Риордан и ја, анимирали смо наше пријатеље, канадске ратне ветеране, на основу нашег заједничког келтског порекла. Више од месец дана смо јели нездрави пицоусти маргарин на хлебу, јер смо узели неплаћене годишње одморе да бисмо прикупили и послали онолико колико је у нашој моћи. Сакупили смо и послали најквалитетније војне вреће за спавање и храну за бебе у вредности од преко 50 000 канадских долара. Неколико недеља после свега, укључили смо се поново на „друштвену мрежу”. Објавили смо у „Кругу УКК”, онлајн часопису нашег Урбаног књижевног круга, да смо послали помоћ и на друштвеној мрежи „окачили” насловну фотку са информацијом шта и колико смо послали угроженим подручјима у Србији.
Прођоше дани и дани, а испод наше фотке с комплетном информацијом у писаној форми о нашој конкретној (!) помоћи стоји само петнаест (и бројем: 15) „лајкова” наших пријатеља, док на пар хиљада профила наших „пријатеља”, на тој истој „друштвеној” мрежи, гордо стоје фотографије с порукицама: „СМС, број тај и тај, хитно потребна помоћ!” са малим милионом конкретних „српских лајкова” за неконкретно.
Већина уморних и изгужваних људи (у машинама за веш и кеш), нема довољно снаге и енергије да застане и раздвоји мисао од прашине – дело од одела.
Не! Нисам ове редове „окачио” зато што „српски” отаџбински чопор (слава и част појединцима који су Србија која се воли) утиче на моје стање свести.
Не! Нећу дозволити Србији да убије Србију у мени. Нек се деле подељени, поштујем свачији избор, никад нисам био ни исти ни другачији, одувек сам свој – неподељено наш. Слаћемо помоћ нашој милој браћи и нашим милим сестрама у отаџбини, кад год устреба, до краја мог пута на овом лепом и трошном свету, и ја и сви моји мили – од срца им хвала, чак и онда кад нам се у први мах учини да немамо и нисмо у стању. Слаћу и слаћемо, иако нас многи од вас, којима смо помогли и помажемо, свакодневно обасипају на друштвеној мрежи својим секси фоткицама с мора (које Србија нема), с оног истог мора које ми Срби у Канади не можемо себи да приуштимо сваке године као ви, чак ни да нам је испред носа и упола цене. Слаћу и слаћемо вам, премда ми из Управног круга Урбаног књижевног круга волимо три своје земље – Канаду, Србију и Ирску – а многи од вас Срба у Србији, којима с љубављу и од срца шаљемо и више него што је у нашој моћи, не волите ни ту једну у којој живите.
Не! Нисте ме навукли на вашу грозоморну причу о поделама на расол и купус, на мале и махале, на Србијанце и Крајишнике, ви који сте Србији узели све што сте могли, а нисте јој дали чак ни један најјефтинији и најбезазленији „лајк”, ни њој ни нама који дајемо и вама и њој. Србијанци и Крајишници постоје само у вашим болесним главама у којима нема места ни за неки невини српски префикс, а камоли за свето име Србин које је нама вековима утискивало у генетски код и памћење све оно што данас овако подељени и расути нисмо. Доста је више било подела, аман људи ако Бога знате, српска чука је одавно откуцала поноћ – са обе стране океана.
Не! Није ово прича о нама Србима, с ове и с оне стране велике баре, него о глобалној пошасти у форми медено пицоустог француског маргарина у српској народној ношњи.
На повратку у своју домовину Канаду, 31. јануара 1987. године, у чекаоници отаџбинског аеродрома, написао сам на отвореноплавој платненој марамици коју сам добио за одрасле сузе у унуковом срцу – давне 1974. године, на парастосу за покој душе моје миле баке Јелене Вујчић – као дете које је васпитано да чува одрасле ствари чак и кад у својој главици не зна шта и зашто чува:
Љубав је у човеку, а не у облацима. Ко нема љубави у себи, ни на небу је неће пронаћи.
Од тада је прохујало безброј плима и осека. Друштвене мреже умрежиле су многе облаке, а отвореноплава марамица ми је још увек иста.
Љубав је у човеку, а не у друштвеним мрежама. Ко нема љубави у себи, ни на друштвеним мрежама је неће пронаћи.
Хајде да се лепо скинемо – док имамо шта; хајде да волимо – док имамо кога; хајде да почнемо голих мозгова као од мајке рођени! Како год – живот је леп, кратак и једноставан, само га „људи” око нас много компликују (ако им ми то дозволимо!) – идемо даље, са осмехом...
И кафа је лековита кад има коме да се скува, на здравље нам била.
Cheers / Живели / Sláinte!
Подржите наш рад и труд,
визију и ентузијазам – придружите нам се на нашој званичној страници на „Фејсбуку”, кликните на линк или на лого и „лајкујте” нашу страницу. Од срца хвала свим драгим људима који су нас већ подржали. Грлимо и љубимо – памтимо – с поштовањем, Управни круг Урбаног књижевног круга 
__________________________
__________________________
|
Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности 
|
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
- проф. Данијела Ковачевић Микић, мастер компаративне књижевности | Чачак, Србија | 7. август 2014.
- Зоран Симић, филолог енглеског језика и књижевности – мастер | Чикаго, Илиноис, САД | 9. август 2014.
- Нина Ранисављев, политиколог – мастер | Нови Сад, Војводина, Србија | 15. август 2014.
- Џон Ковачевић, библиотекар | Калгари, Алберта, Канада | 22. август 2014.
/.../ Не! Није ово прича о нама Србима, с ове и с оне стране велике баре, него о глобалној пошасти у форми медено пицоустог француског маргарина у српској народној ношњи.”
Све је речено, браво маестро!
Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
|
Column & Photographs: Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Prvoslav Vujcic
Photos of Prvoslav Vujcic’s book promotion courtesy of Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2005. Copyright © Prvoslav Vujcic
Photos of the 2014 flood in Serbia courtesy of Richard Murphy
All rights reserved 2014. Copyright © Richard Murphy
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic,
Deidre McAuliffe
and
Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on August 7, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Prvoslav Vujcic
Photos of Prvoslav Vujcic’s book promotion courtesy of Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2005. Copyright © Prvoslav Vujcic
Photos of the 2014 flood in Serbia courtesy of Richard Murphy
All rights reserved 2014. Copyright © Richard Murphy
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic,
Deidre McAuliffe
and
Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on August 7, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
