- „Напротив: у сиротињским, увредљиво скромним условима за њихов раскошни таленат, они су богаташки донели своје ликове и одужили све што је неко пре њих задужио; све им је било опроштено (ни кривима, ни дужнима): хладна, клаустрофобична просторија, звук улице, стална упитаност – како је могуће да нико у овом граду не види ово чудо?” – проф. Драги Ивић.
Ујка Чехов у Горњем Милановцу – проф. Драги Ивић
- „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом проф. Драгог Ивића, објављује приче, књижевне и позоришне критике проф. Драгог Ивића, продуцента сценских делатности, књижевника, књижевног и позоришног критичара, сарадника и почасног члана Урбаног књижевног круга.
|
|
|
Ујка Чехов у Горњем Милановцу
|
Ко хоће правилно (или бар објективно) да оцени аматерску представу, мора испред врата да остави предрасуде, сујету, навике, заблуде, шаблоне. Ни тада није извесно да ће баш све стићи под лупу и бити запажено, али су бар створени предуслови за перцепцију, а без њих се у салу не улази. Обавеза више за критичара јесте и то што аматерима стварно треба прецизна и што исцрпнија критика која би им послужила да, ако већ не могу да исправе неке пропусте, оно барем имају наук за следећи пут. Таква критика потребна је, наравно, и професионалцима, али они и без критичара виде већину својих пропуста. Разлог је јасан – нико никада није намерно направио лошу представу. То знају и аматери, али то другачије посматрају. Ето, никада два добра заједно.
|
|
У Горњи Милановац дошао сам без икаквих очекивања. Ни добрих, ни лоших. То ће рећи – без предрасуда. Једино искуство у овом граду имао сам са представом „Ратко и Јулијана”, амбициозним, али недореченим, гимназијским комадом. Када сам чуо да у садашњем саставу ово позориште ради десет година, помислио сам: Добро, могуће је направити позориште за десет година; уосталом – видећемо. После упознавања и краћег разговора у кафани званој „Време је стало”, у некадашњем Дому ЈНА, пошли смо према сали, али не оној у којој сам био прошлог пута. Изашли смо, обишли зграду и ушли у просторију некадашње котларнице. Сала се реновира. Све лепше од лепшег. Могао сам пре тога и да се распитам шта нас чека, али сада – шта је, ту је. Седосмо на једно од четрдесетак места. Подсетило ме је то „позориште” на бројна лондонска позоришта која нису ништа већа ни удобнија, али она служе, углавном, туристима као утешна награда за пропуштену посету Краљевском позоришту. Мисионарски стрпљиво сачекао сам почетак, по навици запажајући све могуће ситнице које у нашем послу значе много – и говоре много. Сурово мала сцена није обећавала много, али то ме није бринуло, јер сам већ гледао шта добри глумци могу да учине и на мањем простору. На крају крајева – виђао сам и гора места (али морао бих да се подсетим где). Све је у тој „сали” памтило много боље дане, чак и у оваквим околностима.
... А онда је почело да тутњи. Не одмах, наравно. Није Чехов нестрпљив. Нису ни глумци, а ни публика. Испред мене су дефиловали зрели, изванредни, мени потпуно нови глумци! Оно што одмах приметим (и елиминишем или утврдим), тзв. техничка знања – дикција, акцентуација, сценски говор, мизансцен, све је то било без грешке. Дефинитивно сам се опустио и заборавио на посао селектора, уживајући у представи свим чулима. Прва једночинка нудила је раскош микроглуме; трансформације прецизне, валерске, а глумци играју и обрвама, како то у позоришту волимо да кажемо. Костим – одличан, реквизита, хм, тешко је данас наћи руски наган или прави топор, па играчка мора да послужи; очигледно редитељ тражи (и добија) од публике разумевање за тај недостатак. Није битно оружје, битна је намера. А два партнера неумољиво се приближавају једно другом, дејствујући неупоредиво снажнијим оружјем него што је то револвер – осећањима. Она су та без којих би цела ова прича била једнослојна и сиромашна. Богатство нијанси, уздржаности, чак и у страсти, показују гледаоцима грађанско, господско позориште. Има ли чега слађег од забрањеног воћа? Од два пословна ривала, преко пса-и-мачке до потпуног обрта у коме се огледају све слабости несавршеног, искушењима подложног човека. А има ли загонетнијег огледала од женских очију?
Даљи редослед једночинки само потврђује да сам (на своју огромну срећу) ступио у свет позоришних вукова којима ниједна финеса није страна. О штетности дувана говори глумац за којим би уздисали и много зрелији и успешнији професионални ансамбли. Филигрански, реч по реч, готово слово по слово, он плете мрежу око једног несрећника; гравира, боље речено, шлифује и гланца разбијено стакло у коме се, све јасније, оцртава бивши човек. Крпа којом је жена обрисала све што је могла да обрише... а могла је много. Мушки део гледалишта почиње опасно да се идентификује са несрећником, показујући све више симпатија за „предавача”. Ситуација у предавању подсећа на откривање познате ситуације, али то није све. Овде осећања и емпатија кључају захваљујући невероватном спектру духовитих глумачких решења и потеза којима се глумац дистанцира од свог лика, истовремено га носећи обема рукама и спуштајући у крило публици. Рекао бих да је то врхунска глумачка вештина... А онда на сцену ступа, у трећој једночинки, глумац чију ће појаву драмски аматеризам Србије морати да запамти добро. Одмерено и саучеснички, користећи партнера који је ту да пажљиво слуша јадиковке и понекад долије уље на ватру, он бравурозно користи сваки делић сцене, инсистирајући на тиковима који би код било кога изгледали профано – осим код њега и овде, у овој једночинки. У својој доследности, он иде тако далеко и тако добро да чак и крај бива (не)очекиван, затим логичан и, наравно, смешан. А кад смех престане, онда публика почне да клима замишљено главом... за шта нема много времена јер сцену заузима још једна глумачка громада; наоко оцвали, потрошени глумац који не признаје године, околности ни ситуацију, већ верује у моћ позоришта. Тако и толико много да с њим у исту ту религију ступа и публика. Омаж позоришту, цитати Лира и других величина, ту су да покажу да се о позоришту најбоље говори – управо у позоришту. Ређају се посвете за посветом и – ето краја! Као и увек, изненади и долети када су руски комади у питању. Шта? Зар је ово трајало готово два сата... а пролетело је.
Зашто позориште треба да игра Чехова?
Пре појаве Станиславског, доминантан (практично једини) глумачки систем није се мењао од хистриона до савременог доба, а састојао се у имитацији већ постојећег модела или беспоговорном поштовању писца и редитеља. Постојала су правила, па чак и цртежи, како се, којим потезима или положајем тела, изражавају и осликавају нека осећања и ситуације. Прецизно, уштогљено и неумољиво. Модел редитеља–диктатора (какав је био предводник мајнингеноваца, Лудвиг Хронек) био је важећи... све док се није појавио Константин Станиславски. У невероватно кратком року (до тада незабележеном у историји уметничких „револуција”), од 1898. до 1902, МХАТ постаје центар позоришног света. Наравно, све што је томе допринело записано је у позоришној библији, „Раду глумца”. Зашто је то важно? Зато што је сав тај систем настао и подстакнут управо Чеховљевим делом, а он се ослонио на литерарну традицију каквој нема равне у светској књижевности. Учећи на великанима као што су Толстој, Тургењев, Гогољ, Достојевски, створио је књижевни систем приповедања који је врло лако преточен у глумачки систем проживљавања, вештачког надахнућа и емотивног сећања. Реч је, дакле, о школи, коју позориште мора да прође ако мисли да напредује. Ако позориште игра Чехова (успешно), то значи да је оно спремно на највећа искушења и домете.
Зашто аматерско позориште мора да игра Чехова?
Поред свих ових разлога које сам навео, постоји још један, не мање важан: зато што је то могуће! Ово позориште је то доказало на бравурозан начин, као да игра на великој сцени МХАТ-а, а не у подруму у прованси. Чехов је наш позоришни рођак, саплеменик (Руси имају прелепу реч – племянник), ако не отац, а оно бар ујак. Чак и у најтрапавијој верзији, он „проради”, „навијајући” за глумца, публику, доживљај, чак и када много тога недостаје за то свето тројство. Код горњомилановачког позоришта ништа није недостајало те вечери. Напротив: у сиротињским, увредљиво скромним условима за њихов раскошни таленат, они су богаташки донели своје ликове и одужили све што је неко пре њих задужио; све им је било опроштено (ни кривима, ни дужнима): хладна, клаустрофобична просторија, звук улице, стална упитаност – како је могуће да нико у овом граду не види ово чудо? Беше то Глума, онаква какву је и наш свевременски рођак, Ујка Чехов, поставио једном како ваља. Једном за свагда.
... А онда је почело да тутњи. Не одмах, наравно. Није Чехов нестрпљив. Нису ни глумци, а ни публика. Испред мене су дефиловали зрели, изванредни, мени потпуно нови глумци! Оно што одмах приметим (и елиминишем или утврдим), тзв. техничка знања – дикција, акцентуација, сценски говор, мизансцен, све је то било без грешке. Дефинитивно сам се опустио и заборавио на посао селектора, уживајући у представи свим чулима. Прва једночинка нудила је раскош микроглуме; трансформације прецизне, валерске, а глумци играју и обрвама, како то у позоришту волимо да кажемо. Костим – одличан, реквизита, хм, тешко је данас наћи руски наган или прави топор, па играчка мора да послужи; очигледно редитељ тражи (и добија) од публике разумевање за тај недостатак. Није битно оружје, битна је намера. А два партнера неумољиво се приближавају једно другом, дејствујући неупоредиво снажнијим оружјем него што је то револвер – осећањима. Она су та без којих би цела ова прича била једнослојна и сиромашна. Богатство нијанси, уздржаности, чак и у страсти, показују гледаоцима грађанско, господско позориште. Има ли чега слађег од забрањеног воћа? Од два пословна ривала, преко пса-и-мачке до потпуног обрта у коме се огледају све слабости несавршеног, искушењима подложног човека. А има ли загонетнијег огледала од женских очију?
Даљи редослед једночинки само потврђује да сам (на своју огромну срећу) ступио у свет позоришних вукова којима ниједна финеса није страна. О штетности дувана говори глумац за којим би уздисали и много зрелији и успешнији професионални ансамбли. Филигрански, реч по реч, готово слово по слово, он плете мрежу око једног несрећника; гравира, боље речено, шлифује и гланца разбијено стакло у коме се, све јасније, оцртава бивши човек. Крпа којом је жена обрисала све што је могла да обрише... а могла је много. Мушки део гледалишта почиње опасно да се идентификује са несрећником, показујући све више симпатија за „предавача”. Ситуација у предавању подсећа на откривање познате ситуације, али то није све. Овде осећања и емпатија кључају захваљујући невероватном спектру духовитих глумачких решења и потеза којима се глумац дистанцира од свог лика, истовремено га носећи обема рукама и спуштајући у крило публици. Рекао бих да је то врхунска глумачка вештина... А онда на сцену ступа, у трећој једночинки, глумац чију ће појаву драмски аматеризам Србије морати да запамти добро. Одмерено и саучеснички, користећи партнера који је ту да пажљиво слуша јадиковке и понекад долије уље на ватру, он бравурозно користи сваки делић сцене, инсистирајући на тиковима који би код било кога изгледали профано – осим код њега и овде, у овој једночинки. У својој доследности, он иде тако далеко и тако добро да чак и крај бива (не)очекиван, затим логичан и, наравно, смешан. А кад смех престане, онда публика почне да клима замишљено главом... за шта нема много времена јер сцену заузима још једна глумачка громада; наоко оцвали, потрошени глумац који не признаје године, околности ни ситуацију, већ верује у моћ позоришта. Тако и толико много да с њим у исту ту религију ступа и публика. Омаж позоришту, цитати Лира и других величина, ту су да покажу да се о позоришту најбоље говори – управо у позоришту. Ређају се посвете за посветом и – ето краја! Као и увек, изненади и долети када су руски комади у питању. Шта? Зар је ово трајало готово два сата... а пролетело је.
Зашто позориште треба да игра Чехова?
Пре појаве Станиславског, доминантан (практично једини) глумачки систем није се мењао од хистриона до савременог доба, а састојао се у имитацији већ постојећег модела или беспоговорном поштовању писца и редитеља. Постојала су правила, па чак и цртежи, како се, којим потезима или положајем тела, изражавају и осликавају нека осећања и ситуације. Прецизно, уштогљено и неумољиво. Модел редитеља–диктатора (какав је био предводник мајнингеноваца, Лудвиг Хронек) био је важећи... све док се није појавио Константин Станиславски. У невероватно кратком року (до тада незабележеном у историји уметничких „револуција”), од 1898. до 1902, МХАТ постаје центар позоришног света. Наравно, све што је томе допринело записано је у позоришној библији, „Раду глумца”. Зашто је то важно? Зато што је сав тај систем настао и подстакнут управо Чеховљевим делом, а он се ослонио на литерарну традицију каквој нема равне у светској књижевности. Учећи на великанима као што су Толстој, Тургењев, Гогољ, Достојевски, створио је књижевни систем приповедања који је врло лако преточен у глумачки систем проживљавања, вештачког надахнућа и емотивног сећања. Реч је, дакле, о школи, коју позориште мора да прође ако мисли да напредује. Ако позориште игра Чехова (успешно), то значи да је оно спремно на највећа искушења и домете.
Зашто аматерско позориште мора да игра Чехова?
Поред свих ових разлога које сам навео, постоји још један, не мање важан: зато што је то могуће! Ово позориште је то доказало на бравурозан начин, као да игра на великој сцени МХАТ-а, а не у подруму у прованси. Чехов је наш позоришни рођак, саплеменик (Руси имају прелепу реч – племянник), ако не отац, а оно бар ујак. Чак и у најтрапавијој верзији, он „проради”, „навијајући” за глумца, публику, доживљај, чак и када много тога недостаје за то свето тројство. Код горњомилановачког позоришта ништа није недостајало те вечери. Напротив: у сиротињским, увредљиво скромним условима за њихов раскошни таленат, они су богаташки донели своје ликове и одужили све што је неко пре њих задужио; све им је било опроштено (ни кривима, ни дужнима): хладна, клаустрофобична просторија, звук улице, стална упитаност – како је могуће да нико у овом граду не види ово чудо? Беше то Глума, онаква какву је и наш свевременски рођак, Ујка Чехов, поставио једном како ваља. Једном за свагда.
|
|
__________________________
__________________________
|
проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар
|
Column & Photographs: Dragi Ivic
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on June 29, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on June 29, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
