Урбани књижевни круг (УКК), с благословом Драгослава Бокана, објављује приче филмског режисера и књижевника Драгослава Бокана, сарадника и почасног члана УКК-а, из две књиге у настајању – „Некоректне мисли, фејсбук дневник” и „Несвакидашње мисли, фејсбук ноћник”.
„Ученици и следбеници. Та страшна створења” – из књиге у настајању
„Несвакидашње мисли, фејсбук ноћник” Драгослава Бокана.
„Несвакидашње мисли, фејсбук ноћник” Драгослава Бокана.
Ученици и следбеници. Та страшна створења
Не знам више ни сам (тешко је пребројати) колико сам имао разочарања са истим оним добродушним, благим и радозналим младићима и девојкама што су ми тражили савет, коментар, покоју књигу и прилику да нешто науче (а што се по библиотекама не може тако лако сазнати).
И готово по правилу се то дружење настављало и често унапређивало у однос „учитељ–ученик”, с безбројним сатима разговора, пажљивим исправљањем грешака и несавршености, с иницијативним (и постепеним) увођењем ових мојих младих пријатеља у један, за њих потпуно нови, уистину чаробан свет људи и идеја, догађаја и спознаја, интелектуалних метода и уметничких техника.
И то све, у време када није било интернета и када је моја брижљиво сакупљана библиотека била истинска палата мудрости и папирна земља чуда у чијим су широким булеварима и разгранатим алејама моји (неформални) ученици стицали знања и самосвест, које и данас (одавно без мене) носе и чувају, с мање или више успеха.
Све то, наравно, бесплатно.
То се подразумева.
И све је то у реду.
И сам сам имао таквог учитеља и још неколико узорних саветника и саветодаваца, па је било сасвим логично да и ја, са своје стране, продужим ову линију окупљања талентованих Срба око најплоднијих и најтајанственијих слојева нашег и светског Предања. Овако се настављао живи ланац директног преношења древних поука и сажетих генерацијских искустава наших најмудријих предака.
Али, ту негде се родио један, показало се, нерешиви проблем.
Име му је: незахвалност, а презиме: сујетна осетљивост.
Тако да ми је, данас, признајем, криво за многе који су „испали из мог шињела” – за многе несношљиво помпезне плехане „витезове”, праве „оловне војнике” у туђим рукама, за разна охола чудовишта, дипломиране редитеље, смркнуте геополитичаре, будуће банкаре и финансијске ревизоре, десничарске идеологе, уреднике и списатељице, менаџере и адвокате, пословне људе и маркетиншке стручњаке, незапослене визионаре и увек наоштрене критичаре свега што ја данас пишем и радим.
Било је ту и финог света, другачијег од свих набројаних, и још га, Богу хвала, има, али су у апсолутној мањини у односу на претходно описане „оцеубице” и љутите претенденте на непостојећи интелектуални престо „најпаметнијег Србина”.
И толико сам пута најискреније зажалио што сам губио толико драгоценог времена узалуд изигравајући чаробњака Мерлина над каквим урбаним снобом, „сином Драганом”, или будућим конформистом и улизицом оне најодвратније врсте.
Безброј мојих сати, дана и ноћи, бесплатно и добровољно је бачено на прождрљиву ломачу времена, где је сваки од ових погрешних ученика био само додатна цепаница, тупа и сува дреновина из које се рађа искључиво самопрождирући пламен и ништа осим тога.
Толико невраћених драгоцених књига, у туђе и погрешне бојеве послатих (лажних) „самураја”, од моје деце отетих (овако обезвређених) тренутака...
Толико безвезних ликова, трагично недовршених и без икаквог разлога самоуверених типова.
Срећом, остало је ту и неколико нормалних и трезвених ученика и сапутника. Као утешитељски доказ да није баш све било узалуд.
Ипак, најчудније ми је кад се сетим првих сусрета с тим серијским незахвалницима.
Ништа на њима није одавало оно што ће уследити. Ниједан поглед и ниједна гримаса. Баш ништа у њиховом ондашњем „чедном” држању и молбеном обраћању најпробранијим и најпитомијим речима које можете замислити.
Не знам колико је ту била важна спољна (друштвена) средина у којој се све ово догађало и историјска дешавања која су често надрастала обичне људске моћи и снагу њихових карактера, а колико су ту своје прсте вешто уплитали службеници овдашње (одувек свемоћне и у све умешане) „тајне полиције”.
Али, шта год да је у питању, остаје поразна чињеница погрешних процена и одабира (ја сам ту, током година, примао у своје друштво готово све оне који би показали довољно јаку жељу за учењем и снажну потребу за напредовањем и усавршавањем).
Па, и то је неко искуство, на трагу оних горких Ничеових речи о томе како би „волео да побије све своје ученике”, јер су му они – и гори и мање подношљиви и од највећих непријатеља.
Ја, ипак, нисам пожелео да их побијем, али признајем да сам толико пута зажалио што им приликом нашег првог сусрета нисам рекао да „немам времена” и да „потраже неког другог – да њега гњаве и лажу”.
Жао ми је што их нисам разочарао већ при упознавању, па нек макар имају стварних разлога да ме оговарају и клевећу.
Криво ми је што нисам успео да проникнем у сав онај њихов дрипачки безобразлук – и дрчност – који ће се тек много касније показати у правом светлу (онда кад су споменути већ узели све што им је требало).
Али нек ово моје искуство макар остане свима на наук. Да и вас не преваре притворно понашање и све лажне похвале и „питоми” погледи ових змијоликих, добро прерушених следбеника свог злослутног заштитника и вечног узора – „тринаестог Христовог апостола”, оног што похлепно посеже руком у чинију, на Последњој вечери...
И готово по правилу се то дружење настављало и често унапређивало у однос „учитељ–ученик”, с безбројним сатима разговора, пажљивим исправљањем грешака и несавршености, с иницијативним (и постепеним) увођењем ових мојих младих пријатеља у један, за њих потпуно нови, уистину чаробан свет људи и идеја, догађаја и спознаја, интелектуалних метода и уметничких техника.
И то све, у време када није било интернета и када је моја брижљиво сакупљана библиотека била истинска палата мудрости и папирна земља чуда у чијим су широким булеварима и разгранатим алејама моји (неформални) ученици стицали знања и самосвест, које и данас (одавно без мене) носе и чувају, с мање или више успеха.
Све то, наравно, бесплатно.
То се подразумева.
И све је то у реду.
И сам сам имао таквог учитеља и још неколико узорних саветника и саветодаваца, па је било сасвим логично да и ја, са своје стране, продужим ову линију окупљања талентованих Срба око најплоднијих и најтајанственијих слојева нашег и светског Предања. Овако се настављао живи ланац директног преношења древних поука и сажетих генерацијских искустава наших најмудријих предака.
Али, ту негде се родио један, показало се, нерешиви проблем.
Име му је: незахвалност, а презиме: сујетна осетљивост.
Тако да ми је, данас, признајем, криво за многе који су „испали из мог шињела” – за многе несношљиво помпезне плехане „витезове”, праве „оловне војнике” у туђим рукама, за разна охола чудовишта, дипломиране редитеље, смркнуте геополитичаре, будуће банкаре и финансијске ревизоре, десничарске идеологе, уреднике и списатељице, менаџере и адвокате, пословне људе и маркетиншке стручњаке, незапослене визионаре и увек наоштрене критичаре свега што ја данас пишем и радим.
Било је ту и финог света, другачијег од свих набројаних, и још га, Богу хвала, има, али су у апсолутној мањини у односу на претходно описане „оцеубице” и љутите претенденте на непостојећи интелектуални престо „најпаметнијег Србина”.
И толико сам пута најискреније зажалио што сам губио толико драгоценог времена узалуд изигравајући чаробњака Мерлина над каквим урбаним снобом, „сином Драганом”, или будућим конформистом и улизицом оне најодвратније врсте.
Безброј мојих сати, дана и ноћи, бесплатно и добровољно је бачено на прождрљиву ломачу времена, где је сваки од ових погрешних ученика био само додатна цепаница, тупа и сува дреновина из које се рађа искључиво самопрождирући пламен и ништа осим тога.
Толико невраћених драгоцених књига, у туђе и погрешне бојеве послатих (лажних) „самураја”, од моје деце отетих (овако обезвређених) тренутака...
Толико безвезних ликова, трагично недовршених и без икаквог разлога самоуверених типова.
Срећом, остало је ту и неколико нормалних и трезвених ученика и сапутника. Као утешитељски доказ да није баш све било узалуд.
Ипак, најчудније ми је кад се сетим првих сусрета с тим серијским незахвалницима.
Ништа на њима није одавало оно што ће уследити. Ниједан поглед и ниједна гримаса. Баш ништа у њиховом ондашњем „чедном” држању и молбеном обраћању најпробранијим и најпитомијим речима које можете замислити.
Не знам колико је ту била важна спољна (друштвена) средина у којој се све ово догађало и историјска дешавања која су често надрастала обичне људске моћи и снагу њихових карактера, а колико су ту своје прсте вешто уплитали службеници овдашње (одувек свемоћне и у све умешане) „тајне полиције”.
Али, шта год да је у питању, остаје поразна чињеница погрешних процена и одабира (ја сам ту, током година, примао у своје друштво готово све оне који би показали довољно јаку жељу за учењем и снажну потребу за напредовањем и усавршавањем).
Па, и то је неко искуство, на трагу оних горких Ничеових речи о томе како би „волео да побије све своје ученике”, јер су му они – и гори и мање подношљиви и од највећих непријатеља.
Ја, ипак, нисам пожелео да их побијем, али признајем да сам толико пута зажалио што им приликом нашег првог сусрета нисам рекао да „немам времена” и да „потраже неког другог – да њега гњаве и лажу”.
Жао ми је што их нисам разочарао већ при упознавању, па нек макар имају стварних разлога да ме оговарају и клевећу.
Криво ми је што нисам успео да проникнем у сав онај њихов дрипачки безобразлук – и дрчност – који ће се тек много касније показати у правом светлу (онда кад су споменути већ узели све што им је требало).
Али нек ово моје искуство макар остане свима на наук. Да и вас не преваре притворно понашање и све лажне похвале и „питоми” погледи ових змијоликих, добро прерушених следбеника свог злослутног заштитника и вечног узора – „тринаестог Христовог апостола”, оног што похлепно посеже руком у чинију, на Последњој вечери...
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
филмски режисер и књижевник
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
|
__________________________
Column & Photographs: Dragoslav Bokan
All rights reserved 2013. Copyright © Dragoslav Bokan
Illustrated by Sarah Riordan
All rights reserved 2013. Copyright © Sarah Riordan
All rights reserved 2013. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 31, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
Column & Photographs: Dragoslav Bokan
All rights reserved 2013. Copyright © Dragoslav Bokan
Illustrated by Sarah Riordan
All rights reserved 2013. Copyright © Sarah Riordan
All rights reserved 2013. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 31, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
