Упознајмо... проф. др Бошка Сувајџића – ексклузивни интервју
за „Круг УКК” – аутор: мр Данијела Ковачевић Микић.
за „Круг УКК” – аутор: мр Данијела Ковачевић Микић.
|
„Ми смо средина која је склона да људе класификује, да их смешта у
некакве преграде, у некакве менталне ладице, да их етикетира. Мислим да
мој књижевни рад (поезија и драме, те ангажман у Удружењу драмских
писаца Србије) ни на који начин није у колизији са науком. Напротив. И
једно и друго произилазе из истог исходишта. Потребе да се Реч узида у
духовно здање саткано од сећања, које нас освештава лепотом, знањем и
смислом.” – проф. др Бошко Сувајџић.
|
проф. др Бошко Сувајџић
|
- „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом мр Данијеле Ковачевић Микић, објављује научне радове, песме, књижевне критике, интервјуе, есеје и колумне професора српског језика и књижевности Данијеле Ковачевић Микић, дипломираног филолога српског језика и књижевности – мастер, уредника образовног програма Урбаног књижевног круга.
|
|
|
Упознајмо... проф. др Бошка Сувајџића
|
Међу бројним друштвеним ангажовањима, поред примарног да предајете Народну књижевност на Филолошком факултету у Београду, од прошле године сте председник Управног одбора Вукове задужбине, члан сте Управног одбора Задужбине „Десанка Максимовић”, председник Међународног славистичког комитета (светске организације слависта), до ове године сте били у четворогодишњем мандату председника Друштва за српски језик и књижевност Србије, главни сте уредник Годишњака Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима, а поред научног рада, пишете и поезију... Колико траје Ваш дан, шта Вас носи?
|
проф. др Бошко Сувајџић
|
Све те обавезе део су једног истог важног задатка – посланство би било превише амбициозна и претенциозна реч – а то је да човек да све од себе на свим пољима на којима може да допринесе култури, језику и књижевности којима припада, и којима све дугује.
Од свих наведених послова и дужности, од највећег је значаја председавање Међународним комитетом слависта. У складу са одлуком да се 16. Међународни конгрес слависта одржи у Београду, на Конгресу у Минску у августу 2013. године изабрано је ново руководство Међународног комитета слависта, које ће нарeдних пет година предводити светску славистику, и то у саставу: проф. др Бошко Сувајџић, председник; проф. др Љиљана Бајић, потпредседник; проф. др Петар Буњак, генерални секретар. Професор Слободан Ж. Марковић, дугогодишњи угледни члан МКС, изабран је на Конгресу за почасног члана.
У време велике економске кризе, ово петогодишње вођење светских слависта велика је шанса за промоцију наше земље. На новом руководству МКС и Савезу славистичких друштава Србије, али и институцијама науке и културе Републике Србије сада је да покажу да Србија има снаге и умешности, воље и енергије да достојно организује наредни 16. Међународни конгрес слависта.
Председавање Управним одбором Вукове задужбине посао је који обављам из најдубљег уверења да је реч о једној од најзначајнијих културних институција у земљи и да јој, посебно у години великих јубилеја Вука Караџића, а у условима свеопште кризе и немаштине, треба помоћи да оствари своје програмске садржаје. Убеђен сам да ћемо сви ми заједно, на челу са господином Миодрагом Матицким, председником Скупштине Вукове задужбине, управником Љубом Милутиновићем и угледним члановима Управног одбора, у томе и успети.
Рад са студентима представља мој примарни посао, и задовољство. Филолошки факултет, Катедру за српску књижевност и Друштво за српски језик сматрам својом кућом, и чиним све што могу да та кућа буде што удобнија за становање, да не прокишњава, да у свему, колико је то могуће, напредује. Чинићу то и убудуће.
Овде бих само још споменуо Међународни славистички центар на Филолошком факултету, који је најстарија славистичка организација те врсте код нас, и где сам такође ангажован као заменик управника (проф. др Драгана Мршевић Радовић). МСЦ већ пола века организује Међународне научне састанке у Вукове дане, као и Семинаре српског језика, књижевности и културе. Реч је о семинарима који окупљају студенте српског језика и књижевности из целога света, на тронедељном дружењу и студијском боравку у Београду и Србији, од 1. до 21. септембра сваке године.
У време Вашег руковођења Друштвом за српски језик и књижевност сви који сарађују са Друштвом постали су свесни да се питања и коментари упућени Друштву заиста и читају, на многе мејлове наставника или саветника сте и лично одговарали, речју, наставници су приметили напредак и у комуникацији, али и у уважавању мишљења струке. Успели сте, што је готово невероватно у нашим приликама, да покренете и веома успешно организујете и одржите важно такмичење из књижевности (иако смо годинама имали само такмичење из српског језика и језичке културе). Шира јавност то не зна, а желимо да нагласимо, организовање Књижевне олимпијаде је волонтерско за све вас који сте део тог тима. До каквих запажања сте дошли након прве две године одржавања такмичења из књижевности?
Највећим успехом за време мог председавања Друштвом за српски језик и књижевност Србије сматрам увођење новог великог такмичења из књижевности „Књижевна олимпијада”. Коначно, после две године припрема, пилот-емисије са такмичењем из књижевности, уз помоћ Филолошког факултета, ОШ „Михаило Петровић Алас”, РТС-а и господина Николе Миркова, збирке тестова Зоне Мркаљ Колико познајеш књижевност? и низа покушаја да се уведе ново такмичење у Календар Министарства просвете, науке и технолошког развоја, ево нас овде где смо. Други пут заредом Републичко такмичење ће се одржати у Сремским Карловцима, у Карловачкој гимназији.
Смотра из књижевности, попут оне, традиционалне, из језика, јесте, и треба да буде, национални празник, светковина духа, свечаност образовног система. Нема бољег вредновања и самовредновања наставника и ученика, као основних карика у процесу образовања, од увођења новог такмичења из базичног предмета нашег школског система.
Друштво је објавило, заслугом превасходно Вељка Брборића, Зоне Мркаљ и Босиљке Милић, више од педесет стручних књига наших најугледнијих професора и научника из области филологије и науке о књижевности, у тиражима од преко 1000 примерака. И то је истински подвиг. Због својих заслуга, а у моме мандату, на шта сам посебно поносан, Друштву је додељен Изванредни златни беочуг за трајни допринос култури Београда Културно-просветне заједнице Београда за 2012. годину.
Друштво за српски језик и књижевност Србије има изузетно важну, рекао бих кључну улогу у неговању српског језика и књижевности као базичног наставног предмета у образовном систему Републике Србије. Друштво, које су основали Павле Поповић, Александар Белић и Јован Скерлић 1910. године, а чији сам председник имао част да будем, до данас у континуитету објављује стручне монографије, зборнике радова, збирке тестова и часописе („Књижевност и језик” и „Свет речи”), те представља брану свим покушајима да се на штету српског језика и књижевности спроводе реформе основношколских и средњошколских програма. У време када је тим реформама чак предвиђено смањивање фонда часова српског језика и књижевности у средњим стручним школама неких профила на само два часа недељно, што је ван логике развоја културе и писмености уређеног европског друштва, Друштво за српски језик и књижевност Србије има незаменљиву улогу и задатак да заштити струку, ученике па и саме професоре српског језика и књижевности, који представљају стуб нашег образовног система. Управа Друштва (Александар Милановић, Зорица Несторовић, Вељко Брборић, Зона Мркаљ, Бошко Сувајџић и др.) чини све да предочи стручној јавности штетне последице оваквих потеза. Уколико не водимо рачуна о српском језику и књижевности, ми на дужи рок онемогућавамо развој образовања у нашој земљи.
Не треба гајити илузије: изузетно је заметно борити се снагом индивидуалне воље тамо где се траже институционална решења; треба само видети колико је тврдо поље које треба да заоремо, и колико густ коров који нам не да плода. Но, ми се боримо и борићемо се и убудуће да покажемо колико волимо своју професију.
Болоњски програм је сигурно довео и до крупних промена на нашим академским установама. Кад поредите знање студената и сам образовни процес некад и сад, да ли је прихваћена реформа донела више штете или користи?
Тешко је дати прави одговор. Болоњски програм је свакако имао одређених начелних предности и врлина као што су интеркултуралност, мултидисциплинарни приступ науци, проходност студената на различите образовне профиле и сл. Ипак, код нас, чини се да је реформа била догматски схваћена и спровођена као канон, као неупитни принцип, као нешто што је изван и изнад хуманистичке традиције и научних тековина Београдског универзитета. Отуда смо ми, који се бавимо националним дисциплинама, имали и имамо знатне резерве у односу на реформу која промовише брзину уместо знања, и „модерност” уместо традиције. То мора ићи заједно. Није са Болоњом све почело, кад је реч о нашем универзитетском школству, него са Доситејем, Алексом Вукомановићем, Павлом Поповићем и др. И то никада не треба да заборавимо. Имамо се ми, Срби, чиме подичити. И пре Болоње.
Прошле године смо имали велики књижевни јубилеј посвећен Његошу, који је, чини нам се, прошао прилично тихо и академски скромно. Ово је година у којој се обележава 150 година од смрти Вука Стефановића Караџића. Како ће је обележити Вукова задужбина, како Друштво за српски језик и књижевности?
У време 200-годишњице рођења „трагичног јунака косовске мисли”, великог Петра II Петровића Његоша, морали смо се изнова подсећати да право на слободу изражавања, право на језик и национално осећање, постојбину и завичај спадају у основне тековине људске цивилизације. Јубилеј јесте медијски прошао прилично незапажено, али треба споменути, свакако, велике међународне научне скупове посвећене Његошевом делу, који су одржани на Косову и Метохији, и на Међународном славистичком центру на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Што се тиче Вука: није тако давно време када су о српским народним умотворинама, посебно о српској епској и лирској народној поезији, у првим деценијама деветнаестог века расправљали и писали најблиставији умови епохе, Немци Јохан Волфганг Гете, Браћа Грим; Пољак Адам Мицкјевич; Француз Клод Форијел и др. Није тако давно време када су Мицкјевич и Форијел држали серије предавања о српској народној епици на Колеж де Франсу и на Сорбони (1823–1824, односно 1841–1842).
Ове године се обележава 150. годишњица од смрти Вука Стефановића Караџића (Беч, 7. фебруар 1864). Истовремено, ове године обележавамо и 200 година од излажења Мале простонародне Славено-сербске пјеснарице и Писменице сербскога језика. То је прилика да се критички проговори о Вуку и његовом делу у свим областима којима се он бавио, а што треба да допринесе неговању, подстицању и унапређивању књижевног и уметничког стваралаштва, научних и истраживачких пројеката, који заступају Вукове трајне поуке и поруке.
У вези с овим, у организацији Вукове задужбине, а под покровитељством Министарства културе Републике Србије, формиран је Републички одбор за обележавање Вукове годишњице. Током целе 2014. године реализоваће се значајне активности:
Од свих наведених послова и дужности, од највећег је значаја председавање Међународним комитетом слависта. У складу са одлуком да се 16. Међународни конгрес слависта одржи у Београду, на Конгресу у Минску у августу 2013. године изабрано је ново руководство Међународног комитета слависта, које ће нарeдних пет година предводити светску славистику, и то у саставу: проф. др Бошко Сувајџић, председник; проф. др Љиљана Бајић, потпредседник; проф. др Петар Буњак, генерални секретар. Професор Слободан Ж. Марковић, дугогодишњи угледни члан МКС, изабран је на Конгресу за почасног члана.
У време велике економске кризе, ово петогодишње вођење светских слависта велика је шанса за промоцију наше земље. На новом руководству МКС и Савезу славистичких друштава Србије, али и институцијама науке и културе Републике Србије сада је да покажу да Србија има снаге и умешности, воље и енергије да достојно организује наредни 16. Међународни конгрес слависта.
Председавање Управним одбором Вукове задужбине посао је који обављам из најдубљег уверења да је реч о једној од најзначајнијих културних институција у земљи и да јој, посебно у години великих јубилеја Вука Караџића, а у условима свеопште кризе и немаштине, треба помоћи да оствари своје програмске садржаје. Убеђен сам да ћемо сви ми заједно, на челу са господином Миодрагом Матицким, председником Скупштине Вукове задужбине, управником Љубом Милутиновићем и угледним члановима Управног одбора, у томе и успети.
Рад са студентима представља мој примарни посао, и задовољство. Филолошки факултет, Катедру за српску књижевност и Друштво за српски језик сматрам својом кућом, и чиним све што могу да та кућа буде што удобнија за становање, да не прокишњава, да у свему, колико је то могуће, напредује. Чинићу то и убудуће.
Овде бих само још споменуо Међународни славистички центар на Филолошком факултету, који је најстарија славистичка организација те врсте код нас, и где сам такође ангажован као заменик управника (проф. др Драгана Мршевић Радовић). МСЦ већ пола века организује Међународне научне састанке у Вукове дане, као и Семинаре српског језика, књижевности и културе. Реч је о семинарима који окупљају студенте српског језика и књижевности из целога света, на тронедељном дружењу и студијском боравку у Београду и Србији, од 1. до 21. септембра сваке године.
У време Вашег руковођења Друштвом за српски језик и књижевност сви који сарађују са Друштвом постали су свесни да се питања и коментари упућени Друштву заиста и читају, на многе мејлове наставника или саветника сте и лично одговарали, речју, наставници су приметили напредак и у комуникацији, али и у уважавању мишљења струке. Успели сте, што је готово невероватно у нашим приликама, да покренете и веома успешно организујете и одржите важно такмичење из књижевности (иако смо годинама имали само такмичење из српског језика и језичке културе). Шира јавност то не зна, а желимо да нагласимо, организовање Књижевне олимпијаде је волонтерско за све вас који сте део тог тима. До каквих запажања сте дошли након прве две године одржавања такмичења из књижевности?
Највећим успехом за време мог председавања Друштвом за српски језик и књижевност Србије сматрам увођење новог великог такмичења из књижевности „Књижевна олимпијада”. Коначно, после две године припрема, пилот-емисије са такмичењем из књижевности, уз помоћ Филолошког факултета, ОШ „Михаило Петровић Алас”, РТС-а и господина Николе Миркова, збирке тестова Зоне Мркаљ Колико познајеш књижевност? и низа покушаја да се уведе ново такмичење у Календар Министарства просвете, науке и технолошког развоја, ево нас овде где смо. Други пут заредом Републичко такмичење ће се одржати у Сремским Карловцима, у Карловачкој гимназији.
Смотра из књижевности, попут оне, традиционалне, из језика, јесте, и треба да буде, национални празник, светковина духа, свечаност образовног система. Нема бољег вредновања и самовредновања наставника и ученика, као основних карика у процесу образовања, од увођења новог такмичења из базичног предмета нашег школског система.
Друштво је објавило, заслугом превасходно Вељка Брборића, Зоне Мркаљ и Босиљке Милић, више од педесет стручних књига наших најугледнијих професора и научника из области филологије и науке о књижевности, у тиражима од преко 1000 примерака. И то је истински подвиг. Због својих заслуга, а у моме мандату, на шта сам посебно поносан, Друштву је додељен Изванредни златни беочуг за трајни допринос култури Београда Културно-просветне заједнице Београда за 2012. годину.
Друштво за српски језик и књижевност Србије има изузетно важну, рекао бих кључну улогу у неговању српског језика и књижевности као базичног наставног предмета у образовном систему Републике Србије. Друштво, које су основали Павле Поповић, Александар Белић и Јован Скерлић 1910. године, а чији сам председник имао част да будем, до данас у континуитету објављује стручне монографије, зборнике радова, збирке тестова и часописе („Књижевност и језик” и „Свет речи”), те представља брану свим покушајима да се на штету српског језика и књижевности спроводе реформе основношколских и средњошколских програма. У време када је тим реформама чак предвиђено смањивање фонда часова српског језика и књижевности у средњим стручним школама неких профила на само два часа недељно, што је ван логике развоја културе и писмености уређеног европског друштва, Друштво за српски језик и књижевност Србије има незаменљиву улогу и задатак да заштити струку, ученике па и саме професоре српског језика и књижевности, који представљају стуб нашег образовног система. Управа Друштва (Александар Милановић, Зорица Несторовић, Вељко Брборић, Зона Мркаљ, Бошко Сувајџић и др.) чини све да предочи стручној јавности штетне последице оваквих потеза. Уколико не водимо рачуна о српском језику и књижевности, ми на дужи рок онемогућавамо развој образовања у нашој земљи.
Не треба гајити илузије: изузетно је заметно борити се снагом индивидуалне воље тамо где се траже институционална решења; треба само видети колико је тврдо поље које треба да заоремо, и колико густ коров који нам не да плода. Но, ми се боримо и борићемо се и убудуће да покажемо колико волимо своју професију.
Болоњски програм је сигурно довео и до крупних промена на нашим академским установама. Кад поредите знање студената и сам образовни процес некад и сад, да ли је прихваћена реформа донела више штете или користи?
Тешко је дати прави одговор. Болоњски програм је свакако имао одређених начелних предности и врлина као што су интеркултуралност, мултидисциплинарни приступ науци, проходност студената на различите образовне профиле и сл. Ипак, код нас, чини се да је реформа била догматски схваћена и спровођена као канон, као неупитни принцип, као нешто што је изван и изнад хуманистичке традиције и научних тековина Београдског универзитета. Отуда смо ми, који се бавимо националним дисциплинама, имали и имамо знатне резерве у односу на реформу која промовише брзину уместо знања, и „модерност” уместо традиције. То мора ићи заједно. Није са Болоњом све почело, кад је реч о нашем универзитетском школству, него са Доситејем, Алексом Вукомановићем, Павлом Поповићем и др. И то никада не треба да заборавимо. Имамо се ми, Срби, чиме подичити. И пре Болоње.
Прошле године смо имали велики књижевни јубилеј посвећен Његошу, који је, чини нам се, прошао прилично тихо и академски скромно. Ово је година у којој се обележава 150 година од смрти Вука Стефановића Караџића. Како ће је обележити Вукова задужбина, како Друштво за српски језик и књижевности?
У време 200-годишњице рођења „трагичног јунака косовске мисли”, великог Петра II Петровића Његоша, морали смо се изнова подсећати да право на слободу изражавања, право на језик и национално осећање, постојбину и завичај спадају у основне тековине људске цивилизације. Јубилеј јесте медијски прошао прилично незапажено, али треба споменути, свакако, велике међународне научне скупове посвећене Његошевом делу, који су одржани на Косову и Метохији, и на Међународном славистичком центру на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Што се тиче Вука: није тако давно време када су о српским народним умотворинама, посебно о српској епској и лирској народној поезији, у првим деценијама деветнаестог века расправљали и писали најблиставији умови епохе, Немци Јохан Волфганг Гете, Браћа Грим; Пољак Адам Мицкјевич; Француз Клод Форијел и др. Није тако давно време када су Мицкјевич и Форијел држали серије предавања о српској народној епици на Колеж де Франсу и на Сорбони (1823–1824, односно 1841–1842).
Ове године се обележава 150. годишњица од смрти Вука Стефановића Караџића (Беч, 7. фебруар 1864). Истовремено, ове године обележавамо и 200 година од излажења Мале простонародне Славено-сербске пјеснарице и Писменице сербскога језика. То је прилика да се критички проговори о Вуку и његовом делу у свим областима којима се он бавио, а што треба да допринесе неговању, подстицању и унапређивању књижевног и уметничког стваралаштва, научних и истраживачких пројеката, који заступају Вукове трајне поуке и поруке.
У вези с овим, у организацији Вукове задужбине, а под покровитељством Министарства културе Републике Србије, формиран је Републички одбор за обележавање Вукове годишњице. Током целе 2014. године реализоваће се значајне активности:
1. САНУ ће, у
сарадњи са АНУРС, Матицом српском и Вуковом задужбином организовати дводневни међународни
научни скуп на коме ће се
осветлити Вуково дело. Оквирне теме су: фолклористика и етнологија; реформа језика и
правописа и нормирање граматичког система; дијалектологија;
речници; рад на Новом завету; историја, географија, критички и полемички списи;
преписка. Научни скуп одржаће се у децембру 2014. у Свечаној сали САНУ, а у Галерији САНУ приредиће се изложба портрета Вука Стеф. Караџића.
2. Вукова задужбина, Институт за књижевност и уметност – Београд, Удружење фолклориста Србије и Центар за културу „Вук Караџић” у Лозници, организоваће тематски скуп под називом Савремена српска фолклористика II. Скуп ће се реализовати као део дугогодишњег научноистраживачког пројекта – Српско усмено стваралаштво у интеркултурном коду, који се систематски бави фолклором, усменом књижевношћу и традицијском културом српског народа, у Београду и Тршићу од 5. до 7. септембра 2014. године.
3. Издавачка делатност Вукове задужбине у 2014. укључује:
- Објављивање преостале две књиге из опуса Сабраних дела Вука Стеф. Караџића: XIII књиге Преписке и II том III књиге – О језику и књижевности.
- Фототипско издање Ковчежића за историју, језик и обичаје Срба сва три закона Вука Стеф. Караџића;
- Даница Вукове задужбине за 2015. годину.
4. Вукова задужбина и Друштво за српски језик расписали су литерарни конкурс за ученике средњих школа на изабране теме посвећене Вуку Стеф. Караџићу;
5. Сачињена је драгоцена књига превода дела Вука Стефановића Караџића на немачки језик: Вук Стеф. Караџић 1787–1864–2014, Mündliches Volksgut der Serbеn (Српска усмена народна баштина);
6. Инициран је рад на изради Библиографије Вука Стеф. Караџића и Регистра (именског и предметног) Преписке Вука Стеф. Караџића;
7. Покренута је иницијатива да се изврши дигитализација Сабраних дела Вука Стеф. Караџића.
2. Вукова задужбина, Институт за књижевност и уметност – Београд, Удружење фолклориста Србије и Центар за културу „Вук Караџић” у Лозници, организоваће тематски скуп под називом Савремена српска фолклористика II. Скуп ће се реализовати као део дугогодишњег научноистраживачког пројекта – Српско усмено стваралаштво у интеркултурном коду, који се систематски бави фолклором, усменом књижевношћу и традицијском културом српског народа, у Београду и Тршићу од 5. до 7. септембра 2014. године.
3. Издавачка делатност Вукове задужбине у 2014. укључује:
- Објављивање преостале две књиге из опуса Сабраних дела Вука Стеф. Караџића: XIII књиге Преписке и II том III књиге – О језику и књижевности.
- Фототипско издање Ковчежића за историју, језик и обичаје Срба сва три закона Вука Стеф. Караџића;
- Даница Вукове задужбине за 2015. годину.
4. Вукова задужбина и Друштво за српски језик расписали су литерарни конкурс за ученике средњих школа на изабране теме посвећене Вуку Стеф. Караџићу;
5. Сачињена је драгоцена књига превода дела Вука Стефановића Караџића на немачки језик: Вук Стеф. Караџић 1787–1864–2014, Mündliches Volksgut der Serbеn (Српска усмена народна баштина);
6. Инициран је рад на изради Библиографије Вука Стеф. Караџића и Регистра (именског и предметног) Преписке Вука Стеф. Караџића;
7. Покренута је иницијатива да се изврши дигитализација Сабраних дела Вука Стеф. Караџића.
Последњих година све гласније се чују и они гласови који сматрају да је Вук Караџић заправо политички злоупотребљен како би се радикалном језичком реформом уништио српски културноисторијски континуитет. Шта Ви мислите о тим гласовима и уопште о односу политике и историје књижевности и језика?
Вук Стефановић Караџић је стожерна фигура наше модерне књижевности и културе. Као реформатор српског језика и правописа, Вук је посебно истицао да српски књижевни језик треба да буде заснован на елементима народног говора источнохерцеговачког наречја. Заснивајући концепт фонетског правописа и азбуке у којој сваком гласу одговара једно слово, на Аделунговом филолошком принципу (Пиши као што говориш, читај као што је написано), Вук се у знатној мери користио језичком реформом Саве Мркаља (Сало дебелога јера либо азбукопротрес, 1810). Поред филолошких радова о правопису и граматици, борба за реформу српског језика и правописа укључивала је и полемичке списе, лексикографска истраживања неопходна за припрему и објављивање српскога речника, као и Вуков рад на сакупљању, систематизовању и публиковању антологијског избора српских народних умотворина. Погрешно је тумачити Вуково дело истргнуто из контекста, и неутемељене су критике да је он негативно деловао на развој српског књижевног језика.
Вук је био стваралац несвакидашњег литерарног нерва и многих књижевних дарова, али је пре свега био значајан као приповедач. Његова реченица је занимљива и свежа, јасна, прецизна, усредсређена на предмет, интонацијски проткана мелодијом народног говора, често прожета казивањима анегдотског типа. На значај Вука Караџића као приповедача указивали су највећи српски писци 20. века. Иво Андрић је посветио Вуку неколико најлепших есеја.
Истраживање народне књижевности је Ваше основно научно опредељење. У оквиру пројекта „Српско усмено стваралаштво” Института за књижевност и уметност 2007. године сте објавили књигу Иларион Руварац и народна књижевност, за коју сте добили и награду Вукове задужбине за науку исте године; такође, објавили сте и књиге Епске песме у старијим записима (1998), Епске песме о хајдуцима и ускоцима (2003), Јунаци и маске (2005), Певач и традиција (2010), за коју сте добили Награду „Миле Недељковић” за најбољу фолклористичку књигу у 2010. години, Дновиде воде (2012), као и бројне студије, расправе , приказе у домаћој и страној стручној периодици. Будући да су у Управном кругу Урбаног књижевног круга и сарадници из Ирске, а оснивач УКК се већ годинама интензивно бави и српско-келтским духовним и књижевним везама, занима нас шта Ви мислите о траговима келтског наслеђа у нашој народној књижевности. Можете ли нам указати на неке кључне симболе наше народне књижевности који су у блиској вези са келтским симболима и, евентуално, препоручити литературу на српском језику која се бави таквим компарацијама?
Мислим да има доста сличности, али то захтева посебан простор. Овог часа на ум ми пада симболика јелена као преносиоца душа на онај свет, у нашој народној поезији (Марко и Андријаш), односно у келтској митологији. Што се тиче литературе, свакако бих препоручио Сабрана дела Веселина Чајкановића и капиталну монографију Слободана Зечевића Српска етномитологија.
Недавно смо у онлајн часопису „Круг УКК” представили Вашу изузетну песничку збирку Сонети. Ватре. Да ли песник у Вама мора да ућутка универзитетског професора и критичара или Вам научни истраживачки рад заправо помаже у књижевном стварању?
Ми смо средина која је склона да људе класификује, да их смешта у некакве преграде, у некакве менталне ладице, да их етикетира. Мислим да мој књижевни рад (поезија и драме, те ангажман у Удружењу драмских писаца Србије) ни на који начин није у колизији са науком. Напротив. И једно и друго произилазе из истог исходишта. Потребе да се Реч узида у духовно здање саткано од сећања, које нас освештава лепотом, знањем и смислом.
Желимо Вам још много успеха у неговању српског језика и очувању српске културне баштине.
Вук Стефановић Караџић је стожерна фигура наше модерне књижевности и културе. Као реформатор српског језика и правописа, Вук је посебно истицао да српски књижевни језик треба да буде заснован на елементима народног говора источнохерцеговачког наречја. Заснивајући концепт фонетског правописа и азбуке у којој сваком гласу одговара једно слово, на Аделунговом филолошком принципу (Пиши као што говориш, читај као што је написано), Вук се у знатној мери користио језичком реформом Саве Мркаља (Сало дебелога јера либо азбукопротрес, 1810). Поред филолошких радова о правопису и граматици, борба за реформу српског језика и правописа укључивала је и полемичке списе, лексикографска истраживања неопходна за припрему и објављивање српскога речника, као и Вуков рад на сакупљању, систематизовању и публиковању антологијског избора српских народних умотворина. Погрешно је тумачити Вуково дело истргнуто из контекста, и неутемељене су критике да је он негативно деловао на развој српског књижевног језика.
Вук је био стваралац несвакидашњег литерарног нерва и многих књижевних дарова, али је пре свега био значајан као приповедач. Његова реченица је занимљива и свежа, јасна, прецизна, усредсређена на предмет, интонацијски проткана мелодијом народног говора, често прожета казивањима анегдотског типа. На значај Вука Караџића као приповедача указивали су највећи српски писци 20. века. Иво Андрић је посветио Вуку неколико најлепших есеја.
Истраживање народне књижевности је Ваше основно научно опредељење. У оквиру пројекта „Српско усмено стваралаштво” Института за књижевност и уметност 2007. године сте објавили књигу Иларион Руварац и народна књижевност, за коју сте добили и награду Вукове задужбине за науку исте године; такође, објавили сте и књиге Епске песме у старијим записима (1998), Епске песме о хајдуцима и ускоцима (2003), Јунаци и маске (2005), Певач и традиција (2010), за коју сте добили Награду „Миле Недељковић” за најбољу фолклористичку књигу у 2010. години, Дновиде воде (2012), као и бројне студије, расправе , приказе у домаћој и страној стручној периодици. Будући да су у Управном кругу Урбаног књижевног круга и сарадници из Ирске, а оснивач УКК се већ годинама интензивно бави и српско-келтским духовним и књижевним везама, занима нас шта Ви мислите о траговима келтског наслеђа у нашој народној књижевности. Можете ли нам указати на неке кључне симболе наше народне књижевности који су у блиској вези са келтским симболима и, евентуално, препоручити литературу на српском језику која се бави таквим компарацијама?
Мислим да има доста сличности, али то захтева посебан простор. Овог часа на ум ми пада симболика јелена као преносиоца душа на онај свет, у нашој народној поезији (Марко и Андријаш), односно у келтској митологији. Што се тиче литературе, свакако бих препоручио Сабрана дела Веселина Чајкановића и капиталну монографију Слободана Зечевића Српска етномитологија.
Недавно смо у онлајн часопису „Круг УКК” представили Вашу изузетну песничку збирку Сонети. Ватре. Да ли песник у Вама мора да ућутка универзитетског професора и критичара или Вам научни истраживачки рад заправо помаже у књижевном стварању?
Ми смо средина која је склона да људе класификује, да их смешта у некакве преграде, у некакве менталне ладице, да их етикетира. Мислим да мој књижевни рад (поезија и драме, те ангажман у Удружењу драмских писаца Србије) ни на који начин није у колизији са науком. Напротив. И једно и друго произилазе из истог исходишта. Потребе да се Реч узида у духовно здање саткано од сећања, које нас освештава лепотом, знањем и смислом.
Желимо Вам још много успеха у неговању српског језика и очувању српске културне баштине.
„Упознајмо... проф. др Бошка Сувајџића!” – интервју – аутор: мр Данијела Ковачевић Микић.
__________________________
__________________________
|
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, дипломирани филолог српског језика и књижевности – мастер 
|
|
Interview by Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
Words & Photographs: Bosko Suvajdzic
All rights reserved 2014. Copyright © Bosko Suvajdzic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on April 30, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
Words & Photographs: Bosko Suvajdzic
All rights reserved 2014. Copyright © Bosko Suvajdzic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on April 30, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
