|
Туга је као и одсуство – Јасмина Топић
Тај син, човечји син, Јонин син је умро,
и дуга је и хладна руска зима, баш као што је замишљамо у романтичном говору
професора књижевности или у сладуњавом филму; дуга је и ноћ у којој нема места
за причу или кочијашеву утеху – осим у присуству животиње, те увек исте утехе
усамљених. Зато што је туга немушта, она није примерена људском језику, не
изађе кад је испричаш, као што је и у једном, наравно сасвим небитном тренутку,
избаци сасвим банална прилика.
„Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом Јасмине Топић, објављује песме и приче Јасмине Топић, професора српског језика и књижевности, песника, књижевника и књижевног критичара, пријатеља и сарадника Урбаног књижевног круга.
|
|
Тренутак када човека обузме присуство туге. Носи је тако у себи цео дан, а не зна да ли носи мали страх од тога да је дефинише, или једноставно пуки егзистенцијални немир; а с времена на време сваки унутрашњи компас престане да показује где је север и где су јединствене координате којима опасава све своје мале, пређене путање и оне друге, углавном измишљене. У ствари, само је по ко зна који пут препозна, јер је увек ту.
Не сећам се лепшег и материјалнијег описа туге до оног у причи Антона Павловича Чехова с истоименим насловом. Мучени кочијаш своју тугу нема коме да искаже, а прича о спољашњим околностима које проузрокују то пасивно осећање, у ствари је небитна. Једино што није бесмислено, то је прича о небитним детаљима и непознатим људима. У тим категоријама, туга можда може да се разлије у безлично море и у коначну равнодушност, али не и смирај. Тај син, човечји син, Јонин син је умро, и дуга је и хладна руска зима, баш као што је замишљамо у романтичном говору професора књижевности или у сладуњавом филму; дуга је и ноћ у којој нема места за причу или кочијашеву утеху – осим у присуству животиње, те увек исте утехе усамљених. Зато што је туга немушта, она није примерена људском језику, не изађе кад је испричаш, као што је и у једном, наравно сасвим небитном тренутку, избаци сасвим банална прилика. Жагор изненадних гостију, боравак у градском превозу или заразан смех. Групица веселих и подгрејаних алкохолом, тако да разбије и празнину улице... Она је и даље ту, али се распрши у периодичне забораве. Није примерено писати о тузи, нема ту шта да се каже, или има тек нешто мало, као да се једна празнина замењује другом. Туга је као и одсуство; одсуство човека чије име је само сенка и сећање. Туга ипак није страх, јер туга долази као пост фестум сваког могућег доживљаја или, опет, одсуства догађаја. Страх су догађаји у свету туге, која је налик духу у одсутности. Један једини пут видела сам је материјализовану у причи која се и није могла другачије звати него „Туга”. Ту је налик таласу што нит извире нит увире, а стално се, изнова, прелива по помало уснулом пејзажу у који смо читалачки загледани; и утешно нас одваја од наше сопствене туге. Тај син Јонин, могао би врло лако да буде и наш син, син Божји, присутан а одсутан, мртав, а толико жив у своме оцу и у нашем мементо мори, као што би поручивали мудри, интуитивни антички филозофи. Сећајући се смрти, живот нам изгледа удаљено налик недотакнутим сазвежђима, одатле смо безбедни од сваке туге. Ипак, туга је ћутање, што је парадоксално јер је ћутање готово па материја која се нагомилава, било у прошлости или у планираној будућности. Тачно је, туга може бити и будућност, неизлечиви вирус, ћелијско једињење од чијег састава се утапа читав микрокосмос организма. И једна је, иако може бити из много наизглед различитих повода, увек на крају буде једна, нагонски усађена: јер не постоји без тела! А није телесна. Угасити тело значи угасити свест о тузи, али туга постоји јер постоји тело које ће се угасити. Да ли је туга наше унапред угашено тело? Или је туга свест тела независна од рација? Наш човек, Јона, не мора да дође са страница књиге да бисмо му доделили улогу бакљоноше туге. Изађимо на улицу, колико туга у овом тренутку шета нашим градовима? Шта би се могло рећи свим тим случајно дотакнутим људима? Ваша туга је у реду? Она постоји, не брините се! Има је свуда! Мисао о томе хлади ми дланове и ствара осећај као да се изненада хватају ситне иглице леда у ушима, хладе бубне опне; и бледе очне дупље налик зимском пејзажу. Одсуство. И одсуство звука. И већ тај тужно свесни или тужно несвесни човек пролази поред напуштеног пса и налази саучесника у недефинисаном а увек присутном осећању, или бесно маше рукама и тера га док псује и куне, као да тера непријатног духа; претрчава мрав и човек га несвесно згази, замакне мачка под прве аутомобилске гуме... Слепи смо за другога; а немушта туга је ту и даље. Расуће се једино када нам се и кожа распе као снежна перут. Јонин син није више тужан. Његово срце угрејано је метафизиком о којој више ништа не зна, док му срце распаљује већ нова клица живота с којом заједно поново расте нека сасвим друга туга. А може ли туга да буде лепа (?) – као мртва невеста романтичарских песника. __________________________
__________________________
|
Јасмина Топић,
песник 
__________________________
__________________________
Подржите наш рад и труд,
визију и ентузијазам – придружите нам се на нашој званичној страници на „Фејсбуку”, кликните на линк или на лого и „лајкујте” нашу страницу. Од срца хвала свим драгим људима који су нас већ подржали. Грлимо и љубимо – памтимо – с поштовањем, Управни круг Урбаног књижевног круга |
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
Јасмина Топић, професор српског језика и књижевности, песник, књижевник и књижевни критичар
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
|
Column & Photographs: Jasmina Topic
All rights reserved 2014. Copyright © Jasmina Topic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic,
Deidre McAuliffe
and
Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on September 12, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Jasmina Topic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic,
Deidre McAuliffe
and
Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on September 12, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
