ТОПЛА ОПОМЕНА ОЛИВЕРЕ НЕДЕЉКОВИЋ – књижевна критика
(„Причино дете” – збирка прича за децу Оливере Недељковић – издавачка кућа „Чекић”, Београд, 2013) – мр Данијела Ковачевић Микић.
(„Причино дете” – збирка прича за децу Оливере Недељковић – издавачка кућа „Чекић”, Београд, 2013) – мр Данијела Ковачевић Микић.
|
„Издавачка кућа ’Чекић’ из Београда прошле године је објавила прву збирку прича за децу ’Причино дете’ већ осведочене песникиње Оливере Недељковић, у којој су се нашле и приче награђиване на књижевним конкурсима за најлепше приче за децу (између осталих, и награда Радио Београда и програма ’Добро јутро, децо’). У време у којем се вртоглаво урушава читалачка култура и одраслих, а некмоли деце, ова збирка прича је, својом топлом садржином и високим уметничким стилом, уз богате и примамљиве илустрације Горана Новакова, једна од оних које ће, сасвим сигурно, лако наћи пут до најмлађих читалаца.” – мр Данијела Ковачевић Микић.
|
Илустрације – аутор Горан Новаков – из збирке прича за децу „Причино дете” Оливере Недељковић.
|
|
|
|
Топла опомена Оливере Недељковић
|
Пре неколико месеци, драга пријатељица и колегиница Оливера Недељковић поклонила ми је своју прву збирку прича за децу „Причино дете”. Из вечери у вече, покушавала сам да својој петогодишњој кћерки прочитам понеку причу, а она ми је уредно књигу отимала из руку говорећи:
– Е, сад ћу ја теби да испричам причу... Када сам Оливеру следећи пут срела, покуњено сам јој признала да нисам успела да прочитам књигу описавши јој својеглавост своје кћеркице. А Оливера ме је, са широким осмехом и оним што светлуца на трепавицама, зауставила у самопрекору речима: – Пусти је, она је моје и твоје, Причино дете! |
|
Биле су то речи које су ме подстакнуле да се овој књизи посветим и као пажљив, веран читалац, будући да је реч о причама које су, својим тихим моралним кодексом, мелем за све нас изгубљене у хаотичној и агресивној вртешци савременог живота.
Издавачка кућа „Чекић” из Београда прошле године је објавила прву збирку прича за децу „Причино дете” већ осведочене песникиње Оливере Недељковић, у којој су се нашле и приче награђиване на књижевним конкурсима за најлепше приче за децу (између осталих, и награда Радио Београда и програма „Добро јутро, децо”). У време у којем се вртоглаво урушава читалачка култура и одраслих, а некмоли деце, ова збирка прича је, својом топлом садржином и високим уметничким стилом, уз богате и примамљиве илустрације Горана Новакова, једна од оних које ће, сасвим сигурно, лако наћи пут до најмлађих читалаца. Учиниће то својим искреним и реалним сликањем света у којем одрастају савремена деца, често усамљена и несигурна, занемарена због родитељских очајничких битака за бољим животом, оптерећена захтевима одраслих и њиховим уморима, али, пре свега, Недељковићева ће до чисте дечје душе допрети топлим лирским тоном казивања наратора који своје јунаке и чаролије света представља дечјим очима сачуваним дубоко у свом срцу.
Вредност ових прича огледа се управо у томе што у плићим слојевима усмереним на млађе читаоце збирка нуди питку причу из стварног живота благо зачињену васпитним поукама о истинским вредностима и обојену ведрим бојама искреног и често хумором озареног доживљаја тамне и светле стране одрастања, док у дубљим слојевима, намењеним одраслим читаоцима, она ненаметљиво показује сву стилску вештину школованог писца (проф. српског језика и књижевности), који се вешто поиграва наративним моделима и перспективама. У композиционом смислу, збирка обухвата двадесет и четири приче, од којих је прва пролошка, јер нам из различитих углова представља главног јунака Јеврема, златну нит којом су повезане све приче. Јеврем је дечак који воли да пева, а да га нико не чује, који је некима веома занимљив и добар друг, а другима обичан досадњаковић, дакле, једно наоко обично дете. А свако је дете свемир за себе! Он није у свим причама главни јунак, некада је само део друштва или лик који се узгредно спомиње, али он и његова породица, његови пријатељи и кућни љубимци, једном речју – његов свет, постају, са свим својим посебностима, слика типичне српске породице двадесет и првог века, која живи у граду, а везана је пореклом за село.
Оливера Недељковић је у дубљим слојевима ових прича тихи критичар света одраслих, слуђених и помало дезоријентисаних родитеља. Илустроваћемо то освртом на неколико прича из ове збирке. Из дечје перспективе, без крупних речи и великих тема, Недељковићева нас суочава са поразном сликом увек намргођених, нервозних, несрећних и уморних родитеља који су заборавили и како се игра и како се озбиљно и суштински учествује у одрастању деце. Суптилно, лирски умекшаним реченицама које сведоче о томе да је Недељковићева и песник, описујући кићење новогодишње јелке у причи „У роју пахуља које лебде нежно и лако”, дијалогом између сестре, тинејџерке жељне бега из породичног кавеза, и много млађег брата, усамљеног у своме дому, Недељковићева указује на то да сваки украс заправо прича понеку породичну причу, баш као и слике у фото-албуму. Мотивисане свечаном атмосфером празничног узбуђења, нижу се реченице у којима Недељковићева учи младе, а подсећа одрасле читаоце на то колико су важни ти мали кућни ритуали окупљања и заједничког јела или рада, борећи се тиме против ужаса отуђења, сублимираног у мобилном телефону, који разара наше домове. Карактеристика већине прича је преображај јунака, који је каткад преображај набоље, а каткад и нагоре. У овој причи, јунакиња доживљава позитивну промену свешћу о томе да новогодишњи украси заправо чувају породичне приче и сведоче о важности и лепоти одрастања у породичном гнезду. Те велике, хришћанске поруке Недељковићева изриче тихо, без дидактичких калема и крупних речи наравоученија, речима које се уливају право у срце.
У причи „Буђење будилника” Недељковићева причом улази у домове оних родитеља који имају малу децу и знају како то изгледа када се деца пробуде пре звона и почну да буде и родитеље којима душе спавају... Али, осим те типичне породичне ситуације, ова прича има и додатни квалитет. Једноставна дечакова питања о томе да ли ће се од његовог гласа пробудити и птице и зашто и данас није недеља (једини дан када је породица у пуном саставу), у свести одраслог читаоца постају бремените метафорама и симболима, јер маштом и лирским сензибилитетом писца персонификују природу, а појачавају осећај дечје усамљености и чежње за родитељском пажњом.
Још једна прича у којој се слави дечја машта, али и слика дечја усамљеност, јесте прича лирског наслова „Оно што светлуца на трепавицама” у којој сви имају своја очекивања од дечака и желе или да учи или да буде миран, а он би само да се игра, а нема с ким... Ипак, ту је деда, пун разумевања за унука, као древни глас разума и једини за којег је Јеврем сигуран да је некада заиста био дете.
Осим честог сликања раскола између дечјег доживљаја и перцепције одраслих, којом ће ове приче сигурно освојити пажњу младих читалаца, а које одрасле тихо опомињу да се присете тога како је било бити дете, Недељковићева уме и да се поигра са формом педагошких прича, како се то може видети у причи „Кад звезде заблистају јаче” у којој дечји страх алегорично представља породицом коју чине госпођа Помрчина и господин Густи Мрак и њихово дете Мали Мрак који чезне да и њега неко коначно примети. Ако се овој ужој породици додају још и баба Тмуша и ујка Сутон, биће јасно да је вредност ових прича, осим у психолошком нијансирању и васпитном утицају, и у префињеном стилу и лексичком богатству узоритом за оне који тек упознају магију писања. Снажну подстицајну психолошку ноту има и прича „Осмехнуто огледалце” у којој мајка проналази начин да детету скрханом мноштвом непријатних догађаја једног напросто лошег дана, врати осмех на лице огледалом оживљеним љубављу у очима. Зар и даље мислимо да је нашој деци ишта потребније од наше љубави и пажње?!
Недељковићева познаје дечју психологију и није јој страно то што деца више воле да читају из облака и природе него из књига и није јој непознато то како је сладак пољубац пун растопљене чоколаде или како боли тајна која више није тајна или како је узбудљиво када пада киша, а под једним кишобраном се нађу баш они које је додирнула љубав...
Уз све наведено, ова збирка је у једној својој димензији готово приручник за оне који су заборавили да маштају. А таквих, нажалост, има и међу децом, која све више живе у виртуелној стварности или у златном затвору својих станова. Химна дечјој машти видљива је у причи „Карта за све правце” у којој деца на дединој сеоској клупи, снагом фантазије која је исходиште књижевног стварања, обилазе цео свет. Ова прича је потврда и занатске приповедачке вештине, јер сценично, филмски, дочарава и замишљене пероне, и измаштане луке, и узбудљиве пустињске караване... А управо ту, у машти, налази се непресушно врело за правилно васпитавање деце... Јер, ни Јеврем није видео море, иако су сви његови другари сваке године на летовању, па га та тешка социјална неправда није спречила да замишља призоре које види његова симпатија Милица и да из књига и атласа оживи призоре које стварним оком није видео и више о њима научи него они који су их уживо осмотрили. И управо је тај контрапункт повод вештом писцу да нагласи колико је важан унутрашњи доживљај. Јер, Јевремово море није уцртано ни на најпрецизнијим мапама. „Нема га на глобусима који ноћу светле, о њему ни реч не знају ни најискуснији морепловци ни најчувенији картографи. Ипак, Јеврем ће, као да га изнутра запљускују топли таласи, без престанка причати о тајанственој светлости која допире из њега. Ако има још неког ко и даље сумња да то море заиста постоји, нека се добро загледа у Миличине блиставе очи.” Путовали су са мном и моји кофери, али они никада ништа нису видели, писао је један наш писац. Свет који се види срцем уме да буде и стварнији и лепши од оног којим се пролази непробуђен и неостварен у себи.
Загледајмо се, читајући приче Оливере Недељковић, и у своје очи и у очи своје деце... Нема ничег важнијег од онога што светлуца на њиховим трепавицама када су усамљени, несрећни и несхваћени! Јесмо ли неповратно угушили децу у себи? Шта наша деца виде у нашим очима?
Вредност ових прича огледа се управо у томе што у плићим слојевима усмереним на млађе читаоце збирка нуди питку причу из стварног живота благо зачињену васпитним поукама о истинским вредностима и обојену ведрим бојама искреног и често хумором озареног доживљаја тамне и светле стране одрастања, док у дубљим слојевима, намењеним одраслим читаоцима, она ненаметљиво показује сву стилску вештину школованог писца (проф. српског језика и књижевности), који се вешто поиграва наративним моделима и перспективама. У композиционом смислу, збирка обухвата двадесет и четири приче, од којих је прва пролошка, јер нам из различитих углова представља главног јунака Јеврема, златну нит којом су повезане све приче. Јеврем је дечак који воли да пева, а да га нико не чује, који је некима веома занимљив и добар друг, а другима обичан досадњаковић, дакле, једно наоко обично дете. А свако је дете свемир за себе! Он није у свим причама главни јунак, некада је само део друштва или лик који се узгредно спомиње, али он и његова породица, његови пријатељи и кућни љубимци, једном речју – његов свет, постају, са свим својим посебностима, слика типичне српске породице двадесет и првог века, која живи у граду, а везана је пореклом за село.
Оливера Недељковић је у дубљим слојевима ових прича тихи критичар света одраслих, слуђених и помало дезоријентисаних родитеља. Илустроваћемо то освртом на неколико прича из ове збирке. Из дечје перспективе, без крупних речи и великих тема, Недељковићева нас суочава са поразном сликом увек намргођених, нервозних, несрећних и уморних родитеља који су заборавили и како се игра и како се озбиљно и суштински учествује у одрастању деце. Суптилно, лирски умекшаним реченицама које сведоче о томе да је Недељковићева и песник, описујући кићење новогодишње јелке у причи „У роју пахуља које лебде нежно и лако”, дијалогом између сестре, тинејџерке жељне бега из породичног кавеза, и много млађег брата, усамљеног у своме дому, Недељковићева указује на то да сваки украс заправо прича понеку породичну причу, баш као и слике у фото-албуму. Мотивисане свечаном атмосфером празничног узбуђења, нижу се реченице у којима Недељковићева учи младе, а подсећа одрасле читаоце на то колико су важни ти мали кућни ритуали окупљања и заједничког јела или рада, борећи се тиме против ужаса отуђења, сублимираног у мобилном телефону, који разара наше домове. Карактеристика већине прича је преображај јунака, који је каткад преображај набоље, а каткад и нагоре. У овој причи, јунакиња доживљава позитивну промену свешћу о томе да новогодишњи украси заправо чувају породичне приче и сведоче о важности и лепоти одрастања у породичном гнезду. Те велике, хришћанске поруке Недељковићева изриче тихо, без дидактичких калема и крупних речи наравоученија, речима које се уливају право у срце.
У причи „Буђење будилника” Недељковићева причом улази у домове оних родитеља који имају малу децу и знају како то изгледа када се деца пробуде пре звона и почну да буде и родитеље којима душе спавају... Али, осим те типичне породичне ситуације, ова прича има и додатни квалитет. Једноставна дечакова питања о томе да ли ће се од његовог гласа пробудити и птице и зашто и данас није недеља (једини дан када је породица у пуном саставу), у свести одраслог читаоца постају бремените метафорама и симболима, јер маштом и лирским сензибилитетом писца персонификују природу, а појачавају осећај дечје усамљености и чежње за родитељском пажњом.
Још једна прича у којој се слави дечја машта, али и слика дечја усамљеност, јесте прича лирског наслова „Оно што светлуца на трепавицама” у којој сви имају своја очекивања од дечака и желе или да учи или да буде миран, а он би само да се игра, а нема с ким... Ипак, ту је деда, пун разумевања за унука, као древни глас разума и једини за којег је Јеврем сигуран да је некада заиста био дете.
Осим честог сликања раскола између дечјег доживљаја и перцепције одраслих, којом ће ове приче сигурно освојити пажњу младих читалаца, а које одрасле тихо опомињу да се присете тога како је било бити дете, Недељковићева уме и да се поигра са формом педагошких прича, како се то може видети у причи „Кад звезде заблистају јаче” у којој дечји страх алегорично представља породицом коју чине госпођа Помрчина и господин Густи Мрак и њихово дете Мали Мрак који чезне да и њега неко коначно примети. Ако се овој ужој породици додају још и баба Тмуша и ујка Сутон, биће јасно да је вредност ових прича, осим у психолошком нијансирању и васпитном утицају, и у префињеном стилу и лексичком богатству узоритом за оне који тек упознају магију писања. Снажну подстицајну психолошку ноту има и прича „Осмехнуто огледалце” у којој мајка проналази начин да детету скрханом мноштвом непријатних догађаја једног напросто лошег дана, врати осмех на лице огледалом оживљеним љубављу у очима. Зар и даље мислимо да је нашој деци ишта потребније од наше љубави и пажње?!
Недељковићева познаје дечју психологију и није јој страно то што деца више воле да читају из облака и природе него из књига и није јој непознато то како је сладак пољубац пун растопљене чоколаде или како боли тајна која више није тајна или како је узбудљиво када пада киша, а под једним кишобраном се нађу баш они које је додирнула љубав...
Уз све наведено, ова збирка је у једној својој димензији готово приручник за оне који су заборавили да маштају. А таквих, нажалост, има и међу децом, која све више живе у виртуелној стварности или у златном затвору својих станова. Химна дечјој машти видљива је у причи „Карта за све правце” у којој деца на дединој сеоској клупи, снагом фантазије која је исходиште књижевног стварања, обилазе цео свет. Ова прича је потврда и занатске приповедачке вештине, јер сценично, филмски, дочарава и замишљене пероне, и измаштане луке, и узбудљиве пустињске караване... А управо ту, у машти, налази се непресушно врело за правилно васпитавање деце... Јер, ни Јеврем није видео море, иако су сви његови другари сваке године на летовању, па га та тешка социјална неправда није спречила да замишља призоре које види његова симпатија Милица и да из књига и атласа оживи призоре које стварним оком није видео и више о њима научи него они који су их уживо осмотрили. И управо је тај контрапункт повод вештом писцу да нагласи колико је важан унутрашњи доживљај. Јер, Јевремово море није уцртано ни на најпрецизнијим мапама. „Нема га на глобусима који ноћу светле, о њему ни реч не знају ни најискуснији морепловци ни најчувенији картографи. Ипак, Јеврем ће, као да га изнутра запљускују топли таласи, без престанка причати о тајанственој светлости која допире из њега. Ако има још неког ко и даље сумња да то море заиста постоји, нека се добро загледа у Миличине блиставе очи.” Путовали су са мном и моји кофери, али они никада ништа нису видели, писао је један наш писац. Свет који се види срцем уме да буде и стварнији и лепши од оног којим се пролази непробуђен и неостварен у себи.
Загледајмо се, читајући приче Оливере Недељковић, и у своје очи и у очи своје деце... Нема ничег важнијег од онога што светлуца на њиховим трепавицама када су усамљени, несрећни и несхваћени! Јесмо ли неповратно угушили децу у себи? Шта наша деца виде у нашим очима?
|
|
– Мама, дођи да се играмо!
– Не могу, морам да... Ево ме, сине, стижем!
– Нисам ти ја син, ја сам ти кћерка! – руку подбочених о струк дочека ме мој мали борац за родну равноправност све док је голицањем не оборих на под да заједно будемо таласи само нашег бескрајног мора.
– Не могу, морам да... Ево ме, сине, стижем!
– Нисам ти ја син, ја сам ти кћерка! – руку подбочених о струк дочека ме мој мали борац за родну равноправност све док је голицањем не оборих на под да заједно будемо таласи само нашег бескрајног мора.
„Топла опомена Оливере Недељковић” – књижевна критика – мр Данијела Ковачевић Микић.
__________________________
__________________________
|
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, дипломирани филолог српског језика и књижевности – мастер 
|
|
Literary criticism & Photographs: Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
Pricino dete – illustrations by Goran Novakov
All rights reserved 2013. Copyright © Goran Novakov
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on March 23, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
Pricino dete – illustrations by Goran Novakov
All rights reserved 2013. Copyright © Goran Novakov
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on March 23, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
