К О Л У М Н Е
Сјећаш ли се... мириса дуња – проф. Драги Ивић
  • „Очај. Немоћ. Туга. Сабијени у неколико редова, сакривени у остацима душе. Тамо, у Новом свету, прво умиру жеље, онда сећања, а затим и оно што остане од душе.” – проф. Драги Ивић.
  • „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом проф. Драгог Ивића, објављује приче, књижевне и позоришне критике проф. Драгог Ивића, продуцента сценских делатности, књижевника, књижевног и позоришног критичара, пријатеља и сарадника – почасног члана Урбаног књижевног круга.
Picture
„Човјек и пас” – Сарајево – фото: Нанда Баба дас.
  • Урбани књижевни круг (УКК) је књижевно друштво са седиштем у Канади. УКК окупља писце и уметнике широм света. УКК тренутно има сараднике и почасне чланове у Канади, Ирској, Србији, Сједињеним Америчким Државама, Словенији, Црној Гори, Енглеској, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Индији, Италији, Француској – и наставља са експанзијом.
проф. Драги Ивић
Сјећаш ли се... мириса дуња
Године су, међутим, рађале се и пролазиле. Живот се настављао, а смрти су биле бесмислене. И други су национи изумирали и други су се народи селили. Свуд пролазе, зиме, пролећа, лета, јесени.

Када је године 1862. вршен у Русији попис становништва у Херсонској губернији, нађено је још хиљаду душа које су тражиле, да се запише, да су они: сербски! Да им се запише, кад умру, да су том национу припадали и срцем својим били одани. Кад је тај попис вршен, године 1900. није нађен, сербски, нико!

М. Црњански, „Сеобе”
Нисам веровао да ћу се, после гимназијских дана, вратити романима Лајоша Зилахија. У једном од њих, остарели господин Мађаш, негде у Бруклину (?), бојажљиво и тактично пита свог земљака:

– Реците, мистер Пекри, Ви можда имате боље памћење од мене, да ли бисте ми могли рећи, како се у Пешти зове она улица која са Фрањевачког трга води доле, према Дунаву?

Безуспешно, очајнички покушавају да се сете; нема спасоносних асоцијација, нема детаља који би подсетили, нема ничега. Непробојни зид коначног заборава који би само неки бљесак у сну могао да пробије.

– Ма, знате, у Пешти ми живи једини род у Старој домовини. Када сам пре три године био у Пешти, становао сам код ње. Знам кућу, знам и кућни број, али сам име заборавио... Неки јунак је био.

Очај. Немоћ. Туга. Сабијени у неколико редова, сакривени у остацима душе. Тамо, у Новом свету, прво умиру жеље, онда сећања, а затим и оно што остане од душе. Тако се, управо, роман и зове: „Кад душа замире”... А на Бјелавама, у Сарајеву, у балканском Новом (или новокомпонованом) свету, има много уличица. Калдримисаних, кривудавих, уских, фелинијевски стрмих, интимних и окамењених. За оне који не знају, да подсетим: Бјелаве су за Сарајево оно што је Дорћол за Београд. Надам се да нисам превише погрешио у поређењу, на штету Бјелава. Штавише, рекао бих да су та два краја, ипак, неупоредива. Памтим једну уличицу, али се имена те улице не сећам; чак сам себе убедио да се све оне зову Бјелава. Тамо је одрастала породица нашега стрица Пера, док се није преселила на Ченгић вилу, у новоградњу. Ту су одрастали Ратко и Лала, моји рођаци, стричева деца. Улица је коришћена за снимање филма „Мирис дуња”, или се то мени, у недостатку бољег сећања, чини. Мој брат је са својом сестром тамо правио прве велеградске кораке, само што тада Сарајево и није било велеград, већ чудна комбинација аустријске сецесије, оријенталних арабески и минарета, сиротињских потлеуша, мириса ћевапа, дуња и Миљацке. Наравно, мрачну светску славу стекло је по атентату и свему што је после тога проистекло. Дворишта на Бјелавама су била слична: шедрван или чесма у дворишту, измешана комшијска деца, ходници у облику чардака преко којих се стизало до увек отворених, незакључаних врата. Имена те улице, рекох, волео бих да се сетим, јер у овом животу, по свој прилици, нећу моћи тамо да одем и прочитам натпис на табли.

Када су пре више од две деценије (како то дуго звучи, а како је брзо прошло) у српске градове и градиће, варошице, почели да пристижу људи нетачног и понижавајућег назива „избеглице”, ја нисам размишљао о томе зашто су дошли и ко их је потерао, или намамио, у бежанију. Знао сам то и тада и сада. Када се свађају слонови, страда трава. Сви они који су те несрећнике натерали да напусте своје домове, одавно су мртви, па их не вреди размештати по оптуженичкој клупи. Мене су много више привлачили и занимали детаљи, ситнице које човека чине припадником неке средине и тако га издвајају, разликују и обележавају. Најпре, свакако, по говору. Чини ми се да им је и данас (!), после више од две деценије, нелагодно да говоре својим језиком. Покушавају да тај лепи, правилни, књижевни говор прилагоде, преведу и уклопе у овај наш косовско-ресавски, препун туђица и необичности. Тешко им то пада, јер је број неправилних падежних промена, акценатских грешака и провинцијализама такав и толики да се више и не може са сигурношћу утврдити из којих су све туђих и полудивљих језика пристигли у наше крајеве.

Није њима, наравно, само због језика било тешко. Овде су телом, покушавајући да се изборе са природним законима опстанка (ваља поживети оно што је Бог поклонио), а душом су тамо. Вија им се она, несрећницима, по Бембаши, Илиџи, Башчаршији, Марин двору, Требевићу... Клепеће нанулама по калдрми Бјелава, где Паја Вујсић, Слободан Алигрудић, Мира Бањац, Мирза Идризовић и други, по ко зна који пут, покушавају да размрсе и отпетљају разбацане ролне филмова „Сјећаш ли се Доли Бел” и „Мирис дуња”; филмова у којима се може видети оно – цело Сарајево.

Стварно, сјећа ли се неко мириса дуња или ће и то прекрити трава, рузмарин и шаш?

Напомена: Текст је оригинално објављен у „Берзи 012”, пожаревачким новинама, у броју 30, у колумни  „Offside”.
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности,
књижевник, књижевни и позоришни критичар
__________________________
К     О     Н     Т     А     К     Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________
Picture
„Чекајући пријатељицу...” – Сарајево – фото: Нанда Баба дас.
Picture
„Предах” – Башчаршија, Сарајево – фото: Нанда Баба дас.
Picture
„Улица” – Сарајево – фото: Нанда Баба дас.
„Чика Миша” и „Чика Миша” – Сарајево – фотографије: Нанда Баба дас, дипл. инж. информатике, фотограф, пријатељ и сарадник Урбаног књижевног круга.
К О Л У М Н Е
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности,
књижевник, књижевни и позоришни критичар
Picture
„Читалац” – Сарајево – фото: Нанда Баба дас.
П О З О Р И Ш Н А КРИТИКА
„Ожалошћена породица”, према комедији Бранислава Нушића, у редитељском тумачењу Дејана Цицмиловића; Камерна сцена „Мирослав Антић” Сента.
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности,
књижевник, књижевни и позоришни критичар
Picture
„Старица” – Сарајево – фото: Нанда Баба дас.
Фотографије из Сарајева:
Нанда Баба дас,
дипл. инж. информатике, фотограф,
пријатељ и сарадник Урбаног књижевног круга.
Picture
проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар
Column & Photographs: Dragi Ivic
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic

Photos of Sarajevo courtesy of Nanda Baba das
All rights reserved 2014. Copyright © Nanda Baba das

Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic

All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle

C     O     N     T     A     C     T

Published by Urban Book Circle on July 7, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.