• КОЛУМНА – Сунчаница или: Како се све то догодило – о филму „Сунчаница” Никите Михалкова – проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар, пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга.
ФИЛМФИЛМФИЛМФИЛМФИЛМФИЛМФИЛМ
ФИЛМ ФИЛМ ФИЛМ
  • Филм „Велики живот” (Л. Луков) званично је први совјетски „блокбастер”, лидер благајни, јер га је у години премијере (1940) видело готово 19 милиона људи! Доживео је три верзије. Био је то филм који је изазвао огромно интересовање у СССР и дуго био на удару партијске критике, чак и самог Стаљина. Филм је прославио песму коју је изводио Марк Бернес – „Как это всё случилось” – Како се све то догодило. Управо тај наслов налази се као консигнација уз најновији филм Никите Михалкова – „Сунчаница”.
  • Урбани књижевни круг (УКК) је књижевно друштво са седиштем у Канади. УКК окупља писце и уметнике широм света. УКК тренутно има сараднике и почасне чланове у Канади, Ирској, Србији, Сједињеним Америчким Државама, Словенији, Црној Гори, Енглеској, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Индији, Италији, Француској, Израелу – и наставља са експанзијом.
Сунчаница или:
Како се све то догодило...
Филм „Велики живот” (Л. Луков) званично је први совјетски „блокбастер”, лидер благајни, јер га је у години премијере (1940) видело готово 19 милиона људи! Доживео је три верзије. Био је то филм који је изазвао огромно интересовање у СССР и дуго био на удару партијске критике, чак и самог Стаљина. Филм је прославио песму коју је изводио Марк Бернес – „Как это всё случилось” – Како се све то догодило.
Управо тај наслов налази се као консигнација уз најновији филм Никите Михалкова – „Сунчаница”. Није то, наравно, први пут да велики редитељ на овај начин одаје почаст једној популарној мелодији, али и времену које свако на свој начин у огромној земљи доживљава, памти или реконструише. Сетимо се да је за серијал филмова „Сморен сунцем” (код нас, нажалост, нетачно преведен као „Варљиво сунце”) инспирација био чувени пољски танго из међуратних времена. Као што се мелодијски мотив карактеристичног ритма могао чути и у серијалу, али и свуда где је он приказан, тако се сада са свих рекламних паноа и свих визуелних знакова могу прочитати почетни стихови песме која у свести руског слушаоца има немерљиво драгоцену и поетизовану конотацију. Марк Бернес је, сасвим сигурно, један од највећих светских поп-певача, без обзира на то што је славу стицао иза „гвоздене завесе”. Ми, који смо били са ове стране те завесе, добро знамо колико је много југословених певача радо преузимало песме које је он прославио. Једна песма („Тамна је ноћ”) својим насловом је послужила и као инспирација за позоришну представу и филм; она по садржини нема додирних тачака са песмом, али је наслов био толико упечатљив и употребљив да га нису могли мимоићи.
Picture
Никита Михалков
Избор тог поднаслова („Како се то догодило?”) довољан је да покаже оно што смо већ знали – да Никита (и не само он, већ и сви руски редитељи) од својих гледалаца траже, очекују, високу општу културу и познавање социјалне и културолошке позадине онога о чему говоре језиком филма. Добијају, наравно, пуну пажњу јер се познавање историјског контекста подразумева. С тим осећањем улазите у салу, знајући да вас редитељ поштује и очекује од вас да му то поверење узвратите. Сетимо се, уосталом, оне чувене цигарете којом се млади кадет Толстој (у „Сибирском берберину”) закашљао, да би се на крају филма њоме и утешио. Тако нам је редитељ показао и доказао да се људски живот може сместити између две цигарете.
Где се, између чега, сместио нагло завршени живот јунака „Сунчаног удара”, односно „Сунчанице”?

Најкраће речено – сместио се између илузија, заблуда и ноторне чињенице да се неке ствари човеку изненађујуће неочекивано десе, без обзира на то што је могао претпоставити да су ту, пред њим. Синдром „успаване лепотице”, када људи мисле да ће их несрећа мимоићи, да ће се она некоме другоме догодити, без обзира што је сва логика и неумитност на њеној страни, и у овом филму доноси (и односи) своје жртве.
Наравно да филм нећу препричавати, али известан сиже мора се осликати или бар скицирати. Овај филм је људска драма са свим својим састојцима – љубављу, неспокојем, илузијама, незнањем, преувеличавањем, тривијалношћу и неумитношћу; све оно што човек тако постојано гаји у себи, често на своју штету. Рецимо да је ово љубавни филм коме је ратна позорница додала ону дозу суровости и убитачности какву никада не би могао имати у неком цветном врту или под балконима Вероне. Љубав не бира ни време, али ни жртве, ако тако смем да пресудим јунацима овога филма. У овом филму чује се само један једини пуцањ и то на почетку, када страда један паун, пуштен из зоолошког врта. Његова апсурдна, непотребна смрт, најављује да се може још много тога непотребног, злослутног и невиђеног догодити... и догађа се. Кроз низ врло педантно уклопљених „флешбекова”, главни јунак филма евоцира своју прошлост (тада је она личила на врло изгледну будућност младог, гиздавог поручника). Сваки повратак у садашње време све је суморнији и очајнији; сваки пут се јунак пита – „Како се све то догодило?”, запрепашћен, па чак и резигниран, низом наоко случајних опречности и апсурда. Постепено (тако се њима чинило), цвет руске аристократије, официри, доведени су пред свршен чин: да буду побеђени од организованијег, вештијег, мотивисанијег и – немилосреднијег непријатеља. Све оно што они нису, као прави официри и џентлмени, чинили непријатељу, он је то учинио њима. Коначно, без остатка и поправке. Све што су дочекали (не преживевши) могли су да избегну – а нису. Заиста, како се све то догодило?
Филм комотно, без устезања и стрепње, тражи и добија од гледалаца стрпљење. Филмско и стварно време користи се опуштено, комфорно и без резања. Сценарио је рађен према прози једног од малобројних руских нобеловаца Ивана Буњина (што је посебна срамота Нобелове награде; само четири руска писца имају до сада ту награду, ако не рачунамо емигранте, али то је друга прича). Таква литерарна вредност омогућава редитељу ретку слободу: сваку реченицу коју је хтео, редитељ је „изговорио”, не штедећи на камери и фотографији; раскошни пејзажи, филигрански детаљи, савршени костими, реквизити, маске, говоре о школи и стилу. Мизансцен, дијалози и глума говоре на још вишем нивоу, ако је то уопште могуће: много је слутњи, предзнака, осећања, лоших и добрих знакова: сабља која треском о под буди (прекасно) официра, грешком слупан сат у трику мађионичара, дечја колица препуна ситница и успомена која су више од цитата; њихов пут низ степенице није оно што смо гледали у „Несаломивима”, где су она била само цитат. Никита је отишао корак даље у односу на свог славног претходника Ејзенштајна и „Оклопњачу Потемкин” јер његова колица завршавају изврнута у пламену. Не могу се заклети, али колико могу видети, кадар је сниман на истим оним степеницама у Одеси.
Много је детаља у филму који траже велико предзнање и посвећеност гледалаца и уопште не сумњам да ће му то, бар пред руском публиком, бити узвраћено. Предуг би ово био приказ када бих се на сваком од тих детаља заустављао (цитати филма „Чекиста”, већ споменута „Оклопњача Потемкин”, итд.), па стога остављам свакоме од будућих гледалаца обавезу да се добро припреми за, рекао бих, право студијско гледање овог филма, ако треба – и са бележницом у рукама.

Глумачка екипа је, за разлику од досадашњих Никитиних филмова, потпуно анонимна и – апсолутно успешна! Нема Мењшикова, Петренка, Иљина... Сваку секунду коју су добили искористили су на прави начин, чак и наш глумац Милош Биковић којег су (неупућени и површни) преписивачи трејлера прогласили тумачем главне улоге. Можда најсликовитије донесен лик јесте мађионичар на броду који надмоћно носи своју епизоду; толико течно и сликовито, да бих му морао посветити посебну студију. То свакако говори о томе да сви глумци добро знају шта значи пружена рука Никите Михалкова.
Филм се, као и већина личних и општих прича тог времена, завршава трагично, штавише: понижавајуће и поражавајуће трагично! Поменути цвет племства, официре заклете цару, троструко су понизили: најпре су војнички побеђени (и издани од савезника), али то је најмање што им се могло догодити: у рату је и пораз неумитност и они, као војници, нису били толико тиме погођени. Нова власт их је најпре натерала да се одрекну својих уверења, побацају (наравно) своје оружје, поскидају еполете и писмено се одрекну своје земље, како би добили прилику да нови живот (ако је то права реч) наставе у емиграцији... а онда су их све укрцали на једну стару дереглију, одвукли на пучину и – подавили! Једноставно, практично (нема пуцњаве, вешања, трошења муниције, итд.) и непоправљиво коначно! Потопили су стари шлеп и као пацове подавили људе у најбољој снази и годинама. Да ли су могли јаснију поруку послати својим непријатељима, тадашњим и будућим? Врло тешко...
Зашто је овај филм нама, Србима, интересантан и значајан? Дозволићете ми један кратак, лични осврт и подсећање.

Пре две године, 19. новембра (Дан козаштва и Дан артиљеријске војске РФ, који се обележава на дан почетка контранапада код Стаљинграда) памтићу дуго; тада сам, као учесник научне конференције, у издвојеном одељењу Московског државног универзитета „Разумовски” био у прилици да изложим свој рад на тему „Улога руске емиграције у развоју Краљевине Југославије”. О тој теми, наравно, постоје стотине књига и све оне упечатљиво говоре о незапамћеној повезаности и солидарности Југословена (Срба) и руских емиграната, тзв. „бежењцев”. Тада сам се уверио у оно што сам већ знао: Руси све своје жртве историјски вреднују и тумаче онако како и треба, не правећи додатне идеолошке разлике. У том, првом Великом рату, на обема странама гинули су Руси, и то нико не сме нити може заборавити. Срећу да у нашу земљу стигну имало је њих око 55 000. Они који нису имали срећу да стигну, постали су јунаци многих романа и филмова. Филмовима какви су „Бекство”, „Адмирал”, „Дани Турбина” (наводим само најупечатљивије) придружио се и нови филм Никите Михалкова, говорећи о готово девет милиона (!) погинулих само на Криму.
Свој постхумни живот трагичари једног времена настављају да, од прекјуче, живе и у филму „Сунчаница”, али и у свести препуне сале. Сви који су били у њој морају се поново, с правом и огромном обавезом запитати, како се не би историја поновила: Како се све то догодило? Питање из поднаслова филма само тада ће имати свој одјек и праву вредност. У супротном, Словени ће наставити да беспоштедно и апсурдно расипају своје драгоцене, талентоване животе.
__________________________
К     О     Н     Т     А     К     Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности
__________________________
__________________________
ЕКСКЛУЗИВНО ЗА КРУГ УКК
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
2015.
О филму „Сунчаница” Никите Михалкова – проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар, пријатељ и сарадник – почасни члана Урбаног књижевног круга.
ЕКСКЛУЗИВНО ЗА КРУГ УКК
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
2014.
Прича о српском песнику Петру Јевтовићу.
Прича о најбољем пријатељу човека у човеку.
Прича у којој се може видети оно – цело Сарајево.
Прича о парку – у Пожаревцу – и нама у њему.
Прича о Смиљани Гавриловић Беби, љубави из гимназије.
Прича о корзоу на коме је постојао млечни ресторан.
Прича о детињству.
О старом биоскопу „Култури” (сада запуштеној сали Политехничке школе у Пожаревцу).
О филму у коме је у главној улози град Пожаревац.
О барду позоришне сцене Миливоју Живановићу.
ЕКСКЛУЗИВНО ЗА КРУГ УКК
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
2013.
К О М Е Н Т А Р И
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
Сунчаница или: Како се све то догодило... – проф. Драги Ивић
· Column & Photographs: Dragi Ivic / All rights reserved 2015. Copyright © Dragi Ivic ·
· Photos of Suncanica courtesy of Suncanica team
 All rights reserved 2014. Copyright © Suncanica team ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2015. Copyright © Urban Book Circle®
C     O     N     T     A     C     T
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
Last updated on January 1, 2015.
Published by Urban Book Circle on January 1, 2015
Urban Book Circle® (UBC)