К О Л У М Н Е
Стрмоглаво претицање смрти – Драгослав Бокан
  • „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом Драгослава Бокана, објављује приче филмског режисера и књижевника Драгослава Бокана, пријатеља и сарадника – почасног члана Урбаног књижевног круга, из две књиге у настајању – „Некоректне мисли, фејсбук дневник” и „Несвакидашње мисли, фејсбук ноћник”.
  • Урбани књижевни круг (УКК) је књижевно друштво са седиштем у Канади. УКК окупља писце и уметнике широм света. УКК тренутно има сараднике и почасне чланове у Канади, Ирској, Србији, Сједињеним Америчким Државама, Словенији, Црној Гори, Енглеској, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Индији, Италији, Француској – и наставља са експанзијом.
Драгослав Бокан
Самоубиство, као свесно и добровољно одбијање „пропуснице за рај”, једино „Не!” изговорено Богу у лице, представља феномен који у потпуности измиче људском тумачењу.
Стрмоглаво претицање смрти
Самоубиство. Једна од најстрашнијих тајни људског постојања и једини грех који на први поглед не изгледа тако (много више подсећа на трагедију него на некакву „кривицу”).

Самоубиство, као свесно и добровољно одбијање „пропуснице за рај”, једино „Не!” изговорено Богу у лице, представља феномен који у потпуности измиче људском тумачењу.

Ова лична и нашем уму несхватљива авангарда Страшног суда, окрутна антиципација паклене осуде и затварање сопственог бића у затворени круг (где стара змија у нама радосно одгриза свој календарски реп) уноси нешто подједнако „сатанско” и „дечије радознало” у банално низање овоземаљских дана са свима извесним крајем.

Они који реше да претекну смрт у само њој знаном распореду и сами упишу последњи дан својих живота, изазивају истовремено: и страх и ужас и неутаживу радозналост (па чак и дивљење ако су самоубице младе и лепе) у онима који се преко њих суочавају са оваквим одласком са планете Земље.

Не знам зашто, али сам увек посебно приступао књигама, филмовима, сликама, музици... оних који су – из неког само њима познатог разлога – убијали сами себе.

Истовремено и убице и жртве, ови чудни примерци наше расе свесно прекорачују први аксиом људског постојања – тајну „живота као задатка” (који се мора испунити до краја, до задњег гутљаја и последњег издаха).

Ударају на саму суштину гравитације бића, поричу непоновљиви смисао наше „бачености у свет” и показују кобну нестрпљивост (у обезбоженој неспремности да дочекају могуће разрешење проблема који им се учинио „нерешивим”)...

Неки моји блиски пријатељи су, нажалост, овако завршили свој земаљски пут и тако ме оставили у вечној запитаности смисла наших живота и живота самог.

На њиховим сахранама сам, признајем, осећао истински страх пред непознатим и неописиву тугу што се нисмо чули или видели пре њихове коначне одлуке о дизању читавог свог личног света у ваздух и престанка наде у поново проналажење смисла тамо где им се разлила наизглед непровидна тама...

И увек сам помишљао да је ту, можда, ипак реч о убиству лукаво прерушеном у „самоубиство”, чиме би све добило сасвим другачији смисао и крајњи исход...

Као и увек када је реч о правим тајнама, пишући о њима нимало не успевамо да их одгонетнемо, чак ни да макар разгрнемо њихову загонетну, огњену срж.

А самоубиство остаје као „тајна над тајнама” људског постојања и једини метафизички стрмоглав (луциферијански кратак и ужасан) у дословном значењу речи...

Помолите се за спас њихових несрећних душа и чудесно савршену и свемоћну очинску милост нашег Творца.

Њему је све могуће, па мислим...
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник
__________________________
К     О     Н     Т     А     К     Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________
К О Л У М Н Е
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник
Драги и поштовани пријатељи,
Подржите наш рад и труд, визију и ентузијазам – придружите нам се нам се на нашој званичној страници на „Фејсбуку”, кликните на линк или на лого и „лајкујте” нашу страницу. Од срца хвала свим драгим људима који су нас већ подржали. Грлимо и љубимо – памтимо – с поштовањем, Управни круг Урбаног књижевног круга.
К О М Е Н Т А Р И
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
  • Адријана Буба Љубић | Београд, Србија | 26. јул 2014.
Потресно, а тако истинито. Хвала Вам на дивном тексту!
  • Душан Вујовић | Београд, Србија | 26. јул 2014.
Драгославе, ја дубоко верујем да ће се и самоубице спасити. Сетимо се само раних Хришћанки које су скакале са литица стена у смрт, како би се избегле силовање од стране пагана.
  • Светлана Продановић, психолог | Бач, Војводина, Србија | 26. јул 2014.
Нажалост, самоубиство је често скопчано с тешким облицима ендогене депресије – непрепознатим, нелеченим, лоше леченим, неизлечивим. Мислим да је важно осветлити ту здравствену димензију феномена самоубиства.
  • Сања Михајловић | Београд, Србија | 26. јул 2014.
„И увек сам помишљао да је ту, можда, ипак реч о убиству лукаво прерушеном у ’самоубиство’ чиме би све добило сасвим другачији смисао и крајњи исход...” Интересантно...
Постоје и измењена стања свести, а и малолетничка самоубиства која би и по овоземаљским законима (формално крутим и сигурно строжијим од оних Божијих) у све уносило неку врсту реално олакшавајућих околности. То увек морамо да имамо у виду. Да не би ми хришћани (следбеници јеванђелске Благе Вести) испали строжији чак и од судских службеника нео-паганског „римског права”.
  • Јасна Радоњић | Београд, Србија | 26. јул 2014.
Овај текст је, у делу где Бокан помиње своје добре пријатеље, највероватније посвећен и мојој сестри од тетке Весни Радичевић. Убеђена сам да је нашла Милост код Бога јер је била изузетан човек.
Јесте. Због наше добре и племените Весне и због четрнаестогодишње кћерке једног мог друга (која се убила јер су је другови и другарице у основној школи исмевали) све ово сам и написао. Покој им души!
  • Исидора Радуловић | Србија | 26. јул 2014.
Драгославе, сваки је час од Господа, па и тај – чак и под видом тако мрачног краја. Свака смрт је тајна највећа, па и та. Из тог угла бесмислено је бавити се моралном или којом год другом димензијом тог чина. Ето.
Ако је бављење племенито мотивисано и у себи носи неопходно познавање теологије, али и људске душе – онда писање и бављење смрћу има смисла.
  • Исидора Радуловић | Србија | 26. јул 2014.
Да им Господ свима подари Царство Небеско и утјеху...
  • Душан Вујовић | Београд, Србија | 26. јул 2014.
Својевремено је један момак (ко зна која га је мука натерала) хтео да скочи са Бранковог моста. Због полицијских возила, саобраћај је био блокиран, што је изазвало гнев возача. Никога није интересовало шта тог момка тера у смрт јер су сви били заокупљени својим празним животима. Једни су јурили у куповину, други на „судар” са швалерком, трећи ко зна где... Нико, сем једне девојке, није имао намеру да му приђе, да му пружи руку. Она је стала покрај њега, и успела да га убеди да то не ради, док су остали свирали сиренама и викали – „Скачи мајку ти је*ем!”.

Ко ће, питам се, заслужити милост Божију. Он, што је помислио да врати карту за живот Богу, или гомила без осећаја, без савести, без људскости...
  • Ковиљка Стамболија | Србија | 26. јул 2014.
Да је самоубиство тајанствен чин сама сам се уверила доживевши га од најблискије особе. Ви сте били на сахранама, а ја непосредно после тога на лицу места и могу вам рећи да је Господ заиста велики у помоћи својој – тј. мени у том тренутку. Живим даље, јер тако мора, а да је нечастиви учесник у том тренутку, јесте. Само наша љубав може кроз молитву спасити њихове душе.
У мом фејсбуковском Речнику – О свему најважнијем што нас заокупља – не могу да прескочим ову деликатну и више него осетљиву тему...
  • Гордана Баљкаш, правник | Београд, Србија | 26. јул 2014.
Треба прочитати „Мит о Сизифу” Албера Камија, који у једном поглављу говори о самоубиству. Нажалост, Албер Ками је такође тако окончао свој живот.
Ками је погинуо у саобраћајној несрећи. С њим је заједно у спортским колима био његов издавач Галимар (који је такође тада погинуо).
  • Неда Ковачевић, филолог | Београд, Србија | 26. јул 2014.
Ово ме је подсетило на моје прве озбиљније сусрете с поезијом, кад сам имала неких 12 година... Тад су ме најпре нарочито привукли, и фасцинирали Јесењин, Мајаковски, Цветајева, Миљковић, Павезе, Плат, управо и тим својим, тајанственим, насилним одласцима с овога света...
  • Јадранка Проданов Јурић, економиста | Хрватска | 26. јул 2014.
Тужно.
  • Даница Фалеж, социолог | Београд, Србија | 26. јул 2014.
„Бити сам свој бог”, рекао је мој учитељ астрологије. Тужно ми је увек! Претужно!
  • Зорица Вићановић, менаџер | Београд, Србија | 26. јул 2014.
Осудити некога ко је сам себи пресудио? Ми не знамо количину бола коју свако од нас носи у себи.
Ништа лично. Али, ако могу да макар мало утешим оне који су остали без својих најдражих и блиских на овај начин, мој задатак је испуњен. Не можемо никога „сами по себи” спасити, али можемо, молећи се за њега, учествовати у тајни његовог (њеног/њиховог) Спасења...
  • Љиљана Поповић, новинар | Нови Сад, Војводина, Србија | 26. јул 2014.
И ја се молим за свог брата... мислима да волим, волим.
  • Немања Шуговић | Београд, Србија | 26. јул 2014.
„Од самоубиства људе уздржавају две предрасуде, две ствари: једна је врло незнатна и мала, а друга врло крупна и велика. Али и мала је је такође велика: бол. Велика је онај свет. Човек страхује од смрти стога што воли живот, а тако је природа наредила. Живот је бол, живот је страх, а човек је несрећан. Ко победи бол и страх, тај ће бити бог. Бог не постоји, али њега има. У камену нема бола, али у страху од камена има бола. Бог је бол, у страху и смрти. Ко победи бол и страх тај ће сам постати бог... ко сме себе убити тај је бог.”

Ове опасне мисли о самоубиству изговара један од контраверзних јунака романа „Зли дуси”, романа о нихилизму. Можда се у њима налази одговор на вечита питања и загонетку самоубиства и смрти...
Можда је у XIX веку и постојао такав тип (луциферијанског, иванкарамазовског и вертеровског) самоубице. Људи су се тада више и много размаженије играли са својим судбинама него сада. И као што је постојао такозвани „светски бол” („велтшмерц”), тако су постојали и млади атентатори, прометејски настројене самоубице... и други облици претераног романтизма (његове друге, оне црне стране).

Данас ствари стоје сасвим другачије. Све се променило па и однос према самоубиству. Самоубиство се врши из осећања очаја, безнађа, бесмисла, страха од бола, апсолутне усамљености, повређености... а не из демонског пркоса и луциферијанске перспективе (као у цитираном монологу из „Злих духова”).

До пре десетак година су постојали велики писци (појединци, попут Анри де Монтерлана, Емила Сиорана, Албера Каракоа...) који су проблематизовали самоубиство на тај стари, кобно-привлачни, деветнаестовековни начин, али више ни они не постоје.

Цивилизацијска машина „духа времена” за млевење наших душа јесте одрадила своје – и дословно сваког међу нама бар понекад натерала да помислимо да би „боље да нас нема” и да је „овакав живот бесмислен”.

А те и такве мисли су предворје самоубиства.

Није потребно имати богохулитељске мисли („Ја сам бог!”, „Бога нема!”, „Пркосићу Богу!”) да би се дошло на корак од стрмоглава у дубине самоубилачке смрти.

Сви ми полако долазимо на ивицу нервног слома, колективног очаја (под ненормалним и нељудским притисцима споља) и заједничке „болести душе” (душевне болести) која чини невидљивим границу између нормалног и ненормалног, живота и смрти, смисла и бесмисла. Ова очајничка, фатална позиција чини да, на тренутак, кобно заборавимо сву бесповратност самоубилачког чина.

И све је горе и горе по том питању.

Друштво без искрене саосећајности, поредак ствари у коме сте другима непотребни (нико ником стварно не треба) и притом се осећате апсолутно немоћно пред ужасима који вам се свакодневно утискују у свест – ломи душу, кида је и убија. А душа кад страда у нама, све је страдало. Зато данас светом ходају хорде живих лешева обесмишљене егзистенције, без икаквог „смисла постојања”, медијима одвојени од вере у Бога и трагично лишени осећања за исцељујући смисао молитве.

Тешко је време, оловно тешко за све нас. Зато је важно променити и ојачати себе, ако већ не можемо цео свет. Морамо бити скромнији, стрпљивији, блажи и нежнији једни према другима и нипошто не смемо да уђемо у прелест истеривања правде и јалове љутње на зло (која само помаже злу да сви, избезумљени од гнева, уђемо под његов поклопац).

И увек морамо бити свесни граница свог истинског знања и познавања ствари. Да не уђемо у грешку учења других о стварима које не познајемо довољно. Ја сам прошао низ озбиљних интелектуалних и духовних „обука”, са одговарајућим учитељима – и тек након тога почео да пишем и објашњавам. Није лако, ни безопасно ући у позицију учитеља и саветника.
  • Немања Шуговић | Београд, Србија | 26. јул 2014.
У истом роману се каже – „Ако желиш да победиш свет, победи самога себе.” Стара хришћанска мисао. Револуција у срцу. 21 век је дефинитивно век бесмисла, тј. борбе са бесмислом овог новосхваћеног живота и цивилизације успеха, која и на самог Исуса гледа као на несхваћеног губитника. Сам Виктор Франкл свој роман „Зашто се нисте убили”, започиње са идејом Достојевског – ,,Тајна људског бића није само у живљењу већ и у томе зашто да живим.” Мислим да се у одговору „зашто да живим”, налази и одговор како да живим.
Немања, „Зашто се нисте убили” није роман већ научна (психолошка) студија са исповедном нотом (Франкл је рат провео у конц-логору)...

Хвала свима на разигравању теме и останку у њој (иако је већ прошао цео један дан од њеног постављања). За површну радозналост нашег тужног времена је то већ својеврсни подвиг.
  • Немања Шуговић | Београд, Србија | 26. јул 2014.
Наравно да није роман, хвала на исправци. Моја грешка. Можда ми баш живимо у једном својеврсном духовном конц-логору.
Живимо. То је још Христос приметио.
  • Немања Шуговић | Београд, Србија | 26. јул 2014.
Иначе у причи „Сан смешног човека”, главни јунак себи поставља једно занимљиво питање – „Ако сам човек и још нисам нула, значи живим и још нисам нула, значи живим, према томе могу да патим да се љутим и осећам стид за своје постуке.

Мислим да сте једном на радију „Словољубве” изнели идеју да би наше цркве требало да буду отворене 24 сата и да би то многе спасило од самоубиства.
Јесам. И даље то мислим.
  • Срђан Крунић, техничар физике | Панчево, Србија | 26. јул 2014.
24 сата за самоубице и за чеда своја убице... Не дај Боже да знамо за неког свог да се намерио на себе или свој плод, ми би бдели до издисаја. Иза Бокановог позива на бдење, на духовну стражу – од страже јутарње до страже јутарње – стоји истина о духовном рату у коме смо 24 сата. По парохијама, они који су искуснији и с благословом и који се у храму срећу с народом, могли би да имају и мале курсеве. Наша браћа и сестре које напада демон самоубиства, дају знаке и ретко ко се убије из прве. Нема ништа на силу и преко колена. Борба наше љубави за њих је веома пипав посао који тражи психотерапеутски тренинг и давање крви да би се призвао Дух Свети (наша молитва је мала епиклеза, на Литургији, саборна, велика). Бог најјаче продрма нежним додирима, зато га и молимо кô Родитеља „по-милуј”... Мој најближи пријатељ из цркве, опалио је лугером у слепоочницу. Последњи сам га видео, а игром случаја дошао сам – пет минута после његове рођене сестре – да га гледам у локви крви и зовем инспекторе. Био је наизглед пун живота и бизниса, а крио је резање вена. А после... ето.
„/.../ једино ’Не!’ изговорено Богу у лице...”!
  • Јованка Живановић | Чачак, Србија | 27. јул 2014.
Хвала аутору за текст, и хвала што није ни покушао да тумачи тамо где тумачењу места нема.
Picture
Драгослав Бокан, филмски режисер и књижевник
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
Column & Photographs: Dragoslav Bokan
All rights reserved 2014. Copyright © Dragoslav Bokan

Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic,
Deidre McAuliffe
and
Danijela Kovacevic Mikic

All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle

C     O     N     T     A     C     T

Published by Urban Book Circle on July 26, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.