Драгослав Бокан
Србија више не верује у Деда Мраза
Србија више не верује у Деда Мраза. То се може лако приметити чак и голим оком, лаганом шетњом кроз градске улице и тргове, кроз блештаве ходнике нових тржних центара, у предновогодишњим разговорима и честитањима. Јер се у свим овим приликама осећа неко суморно, малодушно расположење, сасвим другачије од оног из претходних година.

Више нема оног чувеног раздраганог жагора који је звучно „бојио” све наше раније прославе Нове године. Деда Мразови – од оних олињалих, за јефтине паре изнајмљених, па до оног с демонским погледом са Кока-колиног билборда – јесу део опште атмосфере и више нас подсећају на прерушене разбојнике или педофилски оријентисане „маторце”.
Нема еуфорије, нема звончића и „хо-хо-хо” дубоких гласова, нема од хладноће зајапурене деце са обавезним санкама, нема муњевитог пражњења рафова с новогодишњим украсима, нема снега нити замрзнутих Снешкова Белића (са све лонцем, метлом, комадићима угља и шаргарепом), нема неконтролисане куповине и „баш-ме-брига-за-све” трошења пара којих нема... сва та до скоро обавезна празнична атмосфера се истопила и нестала баш као да никада није ни постојала.

Лоше стране оваквог стања ствари нећу да набрајам, јер би то било сувишно.
А има и добрих страна, срећом, и то не малих.

Почевши од коначног пребацивања пажње српског друштва са секуларних ритуала послератног доба на традиционални Божић и њему припадајућу (православну) Нову годину; преко спасоносног враћања из бајколике и инфантилне фатаморгане (што нам олако и преварантски обећава немогуће и учи нас да се наводно можемо најести оне „преко хлеба тражене” погаче и читавог јата „печених препелица” палих нам у уста право с небеских висина) у грубу, али и једино постојећу реалност; па до колективног терапеутског смањивања свих наших незаситих амбиција и очекивања и судбинског „спуштања лопте”.

Све су то добре стране овог иначе застрашујућег испаравања радости и све некадашње (тако дражесне) лепоте најневинијег и најромантичнијег празника наше младости.

Нешто се заиста озбиљно догађа испод углађене површине наше свакодневице.

Видећемо где ће нас то одвести: у лудницу, ропско потпалубље или ка новом (много бољем) почетку.
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник
__________________________
К     О     Н     Т     А     К     Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________
Column & Photographs: Dragoslav Bokan
All rights reserved 2013. Copyright © Dragoslav Bokan

Chocolates – photos by Sarah Riordan
All rights reserved 2013. Copyright © Sarah Riordan

C     O     N     T     A     C     T

Published by Urban Book Circle on December 31, 2013
Urban Book Circle® (UBC)