КЊИЖЕВНА КРИТИКА – „Софистицирани анестетик др Михајла Пантића” („Стан без адресе”, Архипелаг, Београд, 2014) – проф. мср Данијела Ковачевић Микић, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга.
МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ · HOME PAGE ·
|
Софистицирани анестетик др Михајла Пантића –
проф. мср Данијела Ковачевић Микић „Стан без адресе”, Архипелаг, Београд, 2014.
|
„Стан без адресе” др Михајла Пантића. / Фотографија: из архиве проф. мср Данијеле Ковачевић Микић.
|
„/.../ епоха у којој живимо промовише нарцизам, егоизам и графоманију као важна својства човека који има потребу да се изрази и оствари, при чему књижевност не само да није од тога заштићена већ постаје подручје у којем се побројана својства најпре обликују и најснажније испољавају.” (др Михајло Пантић, „Стан без адресе”, Архипелаг, Београд, 2014)
„/.../ Објављујући се данас као масовна појава, сваком омогућена и доступна, са могућношћу да се све каже на било који начин, у стално, технолошки издашно потпомогнутој мултипликацији и убрзању, књижевност постаје мала, приватна ментална територија (можда и хигијена), друштвено готово ирелевантна.” (др Михајло Пантић, „Стан без адресе”, Архипелаг, Београд, 2014)
|
Софистицирани анестетик др Михајла Пантића
|
„Стан без адресе”, Архипелаг, Београд, 2014.
|
Не без разлога, књига „Стан без адресе” Михајла Пантића има и поднаслов: Puzzle 7, а на њеним корицама је дигитална фотографија Ненада Баћановића Puzzle. Реч је о жанровски „некохерентној” књизи са примесама интелектуалне козерије којој би они који су „теоријски атестирани” могли да замере форму „сваштарице”, будући да књига представља збирку текстова различите природе и врсте, од прича, преко путописне прозе, до есеја, огледа, расправе, погледа, фрагмента, „извештаја”, беседе или пригодног говора (рођенданске честитке, нпр.) и интервјуа. Међутим, управо је та форма књижевног „шведског стола” (са којег читалац може да узме, кад жели, оно што жели и колико је сам у стању да узме) у сагласју са поднасловом књиге, будући да сви ти разнолики делови слагалице дају јединствен поглед на књижевност и науку о њој маркантне личности др Пантића – приповедача, књижевног критичара, универзитетског професора.
У књизи која на непретенциозан, лежеран начин жели да из личног угла осветли и све суштински важне, актуалне књижевнотеоријске проблеме и појмове, тешко би било одредити главну тему, главну приповедну нит. Ипак, не бисмо погрешили ако бисмо написали да књига говори о писању у најширем значењу те речи. Писање и читање као изјављивање љубави за свет и лични императив, једини је начин да живот изгледа смислено Пантићу и онима који су у књижевном сродству са њим. Писање је својеврстан унутрашњи азил, осмишљавање живота и надомештање његових недостатака; нема једног одговора на питање шта значи писање, чак ни за појединца, јер и на појединца чувени фактор времена оставља трага – и сам писац (или критичар) временом мења и свој начин писања и своје (поетичке или критичке) ставове и погледе. На писање се може гледати и као на анестезирање бола и као на именовање неименљивог или откривање неоткривеног. Пантић нас овом књигом одважно, широм отворених врата, пушта у свој књижевни свет, одговарајући искрено и на питање о томе на шта се све мора данас пристати да би се од књижевности живело, при чему нам се показује, можда и пре свега, као пасионирани, страствени читалац и посвећеник књижевности.
У књизи која на непретенциозан, лежеран начин жели да из личног угла осветли и све суштински важне, актуалне књижевнотеоријске проблеме и појмове, тешко би било одредити главну тему, главну приповедну нит. Ипак, не бисмо погрешили ако бисмо написали да књига говори о писању у најширем значењу те речи. Писање и читање као изјављивање љубави за свет и лични императив, једини је начин да живот изгледа смислено Пантићу и онима који су у књижевном сродству са њим. Писање је својеврстан унутрашњи азил, осмишљавање живота и надомештање његових недостатака; нема једног одговора на питање шта значи писање, чак ни за појединца, јер и на појединца чувени фактор времена оставља трага – и сам писац (или критичар) временом мења и свој начин писања и своје (поетичке или критичке) ставове и погледе. На писање се може гледати и као на анестезирање бола и као на именовање неименљивог или откривање неоткривеног. Пантић нас овом књигом одважно, широм отворених врата, пушта у свој књижевни свет, одговарајући искрено и на питање о томе на шта се све мора данас пристати да би се од књижевности живело, при чему нам се показује, можда и пре свега, као пасионирани, страствени читалац и посвећеник књижевности.
|
Иако књига није формално подељена, чине је четири логичне целине, што је аутор дискретно, суптилно, и сам назначио белинама у садржају. Прву целину чине четири (условно говерећи) приче: „Говори тихо и води пса са собом”, „Збуњуел и Премазантес”, „Чим птица спази своју сенку (Сибир)” и „Неколико врста тишине (Пољска, а помало и Египат)”. Већ по насловима може се закључити да две последње приче имају елементе путописне прозе (мада ће се путопис током читања претворити у метафору књижевног чина, тј. путовања у саму књижевност). Међутим, ма колико да је реч о савременим причама, оне заправо у дубљим слојевима такође говоре о природи књижевног дела и ауторовим теоријским и поетичким начелима.
„Говори тихо и води пса са собом” је прича о псу као личности, у чијем наслову је Рузвелтова мисао, у којој се преплићу аутобиографски детаљи (две личне приче о псу) и књижевне реминисценције (на славне људе који су имали славне псе или обрнуто, али и на псе као јунаке књижевних дела). Прва прича о псу успоставља и књижевни простор Новог Београда, што је одлика Пантићевог опуса у целини. Присећајући се свог првог пса, начина на који је заправо пас одабрао и припитомио свог власника, али и првог дечјег суочавања са губитком, са смрћу љубимца, Пантић ће, дескрипцијом станова и сећањем на школске прирeдбе, васкрснути слику света педесетих година двадесетог века, и уз благу дозу хумора и ироније – о „императору ЈБТ” (иницијали написани као скраћеница која се код млађег света у електронској комуникацији користи за псовку, због чега би, пре само пола века, појединац сносио политичке последице), разобличити идеолошки кључ наших негдашњих врата у свет. Испричана у првом лицу, са одликама сказа („елем”), нарација сажима у себи и одблеске дечјих дијалога и резонирања зрелог наратора са књижевним реминисценцијама. Друга прича о псу Дингу отвара и тему огњишта и живота у избеглиштву (с краја двадесетог века), a доноси и изразиту карактеризацију пса, чиме се потврђује теза са почетка приче о псу као личности и псу као књижевном јунаку. А у основи свега је прича и причање којем краја нема, чиме се већ у првој причи читаоцу открива да је и први сегмент, ма колико наоко деловао другачији од већег дела књиге, у блиској вези са централном темом: приповедањем о књижевности (дело) и из угла оног ко је ствара (писац) и из угла оног ко је чита (читалац), али и из угла оног ко је тумачи и вреднује (теоретичар, критичар). Пантићева приповедачка сувереност се потврђује и чињеницом да је реч о врсном познаваоцу науке о књижевности, посвећеном читаоцу и врло активном критичару, тако да подсредством узгредица (дигресија), кроз читаву књигу, читалац може и да учи и да се информише о савременој књижевности, нарочито словенских народа. |
„Стан без адресе” др Михајла Пантића. / Фотографије: из архиве проф. мср Данијеле Ковачевић Микић.
|
Прича „Збуњуел и Премазантес” написана је урбаним језиком (жаргонизми типа: коњосао, шлепујући се, ПДВ у српском преводу „пара дупе врти”, бајдвеј, рмбао, чампри ти чупри, за џ, Новак у смислу Нови Београд и сл.) нарацијом знатно опуштенијом него што је она у претходним Пантићевим књигама, прожетом хумором и иронијом. Тај иронични ракурс нарочито је упечатљив у односу на сам чин стварања приче (аутоиронијско дистанцирање приповедача): прекидање приповедања мишљу наглашеном заградом и италиком, која се понавља неколико пута и тиме симболично наглашава маркетиншку пресију у свим порама живота: „овде би могло бити место за плаћену рекламу” или пак поигравање књижевнотеоријским појмовима, на пример deus ex machina: „Онда је прорадио Бог из машине.” Ова прича је својеврсно савремено демистификовање књижевног чина кроз тзв. књижевне радионице креативног писања и књижевних експеримената. Аутор, наиме, наводи да је прича до места обележеног звездицом настала у књижевном експерименту који је тематизовао однос Уједињене Европе и Србије, а да је после довршена помоћу идеја његових Твитер-сарадника (што је могуће читати и као пародирање постмодернистичког мистификовања и откривања тајних рукописа). Реч је о причи која говори о савременим младим људима и њиховим покушајима да се снађу у иностранству (Шпанија), о сентименталним заблудама због којих неки остају у домаћем безнађу и родитељском дому, апсурдима савременог доба, а нарочито оног који говори о узалудности и неупотребљивости факултетског образовања наспрам типова за које „нико не зна чиме се баве, али им дотиче одасвуд”, али и нашим заблудама о животу преко границе који се такође пародира дијалогом главних јунака, а све би се могло свести на идеју: „Лудило тамо, лудило овде.” У настојању да тачно пренесе и поглед на свет младих људи и њихов језик, писац понекад и претерује (нпр. кад јунак одлази на Аеродром „Никола Тесла”, наратор из перспективе јунака додаје: „то је онај тип без кога електрична гитара не би била измишљена”). Прича је веома занимљива и актуална, њеном квалитету доприноси демистификовање електронског писања и књижевних експеримената, пародија, иронија, а каткад и сатира, али утисак помало квари неповерење писца у читаоца које се огледа у „цртању”, односно у објашњавању игре речима видљиве у надимцима јунака и њиховом експлицитном повезивању са карактером и животном ситуацијом („мој збуњени”, „намазан си” и сл.).
У путописној прози „Чим птица спази своју сенку (Сибир)” наратор проблематизује однос субјективног и објективног времена размишљајући о психолошком аспекту чињенице да у Сибиру – где зима предуго траје, па сибирски народ Ханти вечито жуди за пролећем – пролеће почиње 1. марта. Узимајући улогу етимолога аматера, наратор тумачи називе појединих месеци народа Ханти (месец орла, месец мрака, месец сломљених секира, месец лажног орла или орлове сенке) потенцирајући психолошки аспект веровања и обичаја. Привидом сказа („кажем вам”), наратор поредећи (по супротностима, а у корист свог страног домаћина) Ханти-Мансијск и Нови Београд, односно Индијанце, становнике Сибира, Канаде, уз Лепенски вир као доказ више (риболике скулптуре), укида границе простора и открива оно што је сродно већини паганских култура свуда на свету (значај рибе је, притом, на првом месту). Прича представља и демонстрацију примене различитих наратива; осим тзв. туристичког и путописног наратива, занимљив је зоо-наратив (о једној врсти риба), аутобиографског порекла (лична риболовачка страст).
Очигледно је да у овим првим „причама” Пантић заправо примењује (актуализује) поједине аспекте књижевне теорије: транспоновање стварности у уметничко дело, фактор времена и простора, фикционално и нефикционално приповедање, различите врсте наратива, проблеме и изазове жанровског дефинисања и сл. Текст „Неколико врста тишине (Пољска, а помало и Египат)” веома је тешко жанровски одредити, јер садржи одлике аутобиографске и мемоарске прозе, путописа, цитате (песма „Ars poetica”, цитати из књиге „Пркосни аутопортрет Чеслава Милоша”), тумачења, елементе књижевне расправе, есеја... Над гробом Чеслава Милоша, писац се (мемоарски) присећа давне Милошеве књижевне вечери у Београду и оног посебног осећаја, знаног само онима који књижевност осећају као смисао живота, исказаној у лирски интонираној реченици (што је додатна вредност ове књиге): „Била је то тишина оних који слушају поезију и која понекад зна да се згусне после прочитане песме.” Водећи солилоквијум подстакнут Милошевим размишљањем о туризму, писац урања и у филозофију: „Да, Милош је у праву, туризам је тек нешто бенигнији облик заглупљивања, заваравање да ћемо тиме што смо негде путовали и нешто видели искупити своју незанимљиву свакодневицу, о којој је најтеже говорити, чак и онда када се о њој има шта рећи.” А управо та свакодневица јесте тема савремене књижевности и могући извор разлога зашто данас нема више таквих романа какве су у претходном веку писали Андрић или Кафка... У овом тексту је и драмски узбудљива, искрена исповест о паничном нападу страха од смрти при доживљеном налету мучнине, и опис болничке собе која је извор наративног асоцијативног распрскавања мисли (пијанац, Милошев саркофаг, напад, дневничка белешка о некадашњим студентима, ерудитни пасаж о портрету као уметничкој форми, филозофске реченице о схизофреној располућености нових времена...). Али, управо у овој четвртој, условно говерећи причи сам писац (и даље неповерљив према читаоцу) даје потврду да смо у праву ако први сегмент књиге назовемо примењеном или демонстрираном књижевном теоријом – о књижевности из улоге писца. Ево на који кључ мислим: „Милош, Леонардо, и млади људи, и даље спремни да поверују како је књижевност згуснута тишина и важна и потребна илузија... сасвим довољно за још једно путовање, кратко и брзо таман толико да човек не примети да је та проклета стварност коју сви правимо сложенијом и бољом него што уистину јесте, заправо, свуда иста.
Увек, оксиморонски, отужно и узбудљиво иста, да истија не може бити.”
Другу и најобимнију целину књиге чини дванаест есеја, огледа, сећања, тобожњих извештаја, фрагмената, заправо у различите облике упакованих размишљања о књижевности данас, о књижевној критици, о статусу књижевног класика и културолошким везама у региону, књижевним јубилејима и нашем памћењу и заборављању, важности читања и врстама читања, о књигама и језику, о томе како нас други виде, о фрагменту као књижевнотеоријском појму, о есеју и нефикционалној књижевности, о књижевним часописима и наградама, односно о свему ономе што је суштински важно за разумевање књижевности и њене улоге у савременом друштву. Полазећи од става да је данас тешко вредновати и систематизовати књижевност због хиперпродукције у којој равноправно егзистирају класици и „хитмејкерски башибозлук”, Пантић читаоцу нуди једини могући излаз из савремене пат-позиције и читаоца и критичара, а тај излаз види у налажењу сопственог одговора на одређена питања. Будући да је реч о аутору који је и писац и професор и критичар, његов лични поглед је и те како користан читаоцу који није довољно упознат са науком о књижевности. Пантић је открио своју наративну чаробну формулу тако што је језиком ослобођеним од академског дискурса, а ипак утемељеним у науку о књижевности и огромно познавање књижевних дела, језиком који варира од интелектуалног „ћаскања” (узгредицама рекох вам већ, ерго и елем ствара се привид блискости) до младалачког сленга, о сопственом искуству проговорио из свих улога које сам живи.
Можда ова књига не отвара нове књижевне теме, али њен успех је у томе што уобличава све раштркане гласове у нама и одјеке туђих полемика, дискусија и цитата у искрен, једноставан и јасан текст о шаренилу књижевне сцене, и у тематском и у жанровском и у језичко-стилском смислу, па самим тим и о измењеном друштвеном статусу књижевности који нужно мења и критичке текстове о њој. Педагошка одлика видљива је у томе што Пантић уме да теоријске ставове лако и лежерно сведе на кључне појмове и дефиниције користећу ту привидну ноншалантност стила за ненаметљиво потврђивање својих ставова. При томе ће се дар писца видети и у кованицама и језичким досеткама, попут придева скудоуман или синтагме тек(с)тонски потрес. Пантић има ону неопходну дозу харизме и убедљивости због које му читалац априори верује, убеђен да је и пре читања ове књиге и сам имао исте или сличне погледе. Пажњу читалаца плени и актуалност садржаја, будући да Пантић искрено пише о томе како говор електронских друштвених мрежа (Facebook, SMS) продире и у књижевни текст, како нове технологије доносе и нове видове комуницирања, па и електронску и тзв. „примењену” књижевност (нпр. форма романа сачињеног од имејлова), на који начин се медијска површност и тематска тривијалност пресликавају на књижевност, као и о појави књижевности која је више его-трип него уметност речи, спорости државних институција, некомпетентности и самодовољности и многим другим болно тачним спознајама које су довеле до тога да књижевност постаје „мала, приватна ментална територија (можда и хигијена), друштвено готово ирелевантна.”
Пантићева типологија савремене књижевне критике обухвата три врсте критике:
1. гето уже струке у којем су „теоријски атестирани појединци”, коју шира публика сматра „неразумљивом, високопарном, целомудреном, досадном и преученом”;
2. новинска критика (коју је Никола Милошевић називао „лакоатлетском дисциплином”), која се и даље чита и има ширег утицаја, ако је добро писана, и
3. „шарена” критика као обликован вид маркетинга „шарене” књижевности, која је пуна суперлатива и усхићења (при чему недвосмислено цитира Андрића: „Шарено је за будалу лепо.”).
Иако не бежи од сликања негативних појава (кланова и партијских котерија, нпр.), Пантићев поглед и на књижевност и на критику је светао, афирмативан, јер је то поглед онога који разуме „креативну, безинтересну литерарну супстанцу”. За њега је чин писања и читања чиста радост и тај осећај се из његових речи прелива и на читаоце:„... задатак сваке критике је да чита, тумачи и слави књижевност, да је воли, и са разлогом и без разлога, да буде њен чисти љубавни дестилат.” Без дневнополитичке острашћености, али и без прећуткивања важних историјских чињеница, Пантић критички говори и о јужнословенској интерлитерарној заједници 19. и 20. века, као и о српско-хрватским културолошким везама, због којих су неки писци и постали класици (у српској књижевности Иво Андрић, Милош Црњански, Иван В. Лалић и Данило Киш, а у хрватској Антун Густав Матош, Тин Ујевић, Мирослав Крлежа и Ранко Маринковић), јер им је то омогућило управо стварање у оба контекста.
У овом сегменту књиге Пантић нас упозорава и на то да „култура која се не сећа својих песника није култура” критикујући чињеницу да су многи књижевни јубилеји прошли непримећено или, још горе, потпуно необележено (на пример, 2010. се навршило сто година од смрти Лазе Костића, сто година од рођења Меше Селимовића и Скендера Куленовића и сл.). У есеју о писцима рођеним 1933. године, Јовану Христићу, Александру Ристовићу, Слободану Селенићу и Живојину Павловићу, Пантић критикује принцип брзог и лаког заборављања и нашу квазикултуру, подсећајући читаоце на књижевне одлике и значај дела ових знаменитих писаца, класика српске књижевности, који би те 2013. године у којој је настајао текст о њима славили своје осамдесете рођендане.
У путописној прози „Чим птица спази своју сенку (Сибир)” наратор проблематизује однос субјективног и објективног времена размишљајући о психолошком аспекту чињенице да у Сибиру – где зима предуго траје, па сибирски народ Ханти вечито жуди за пролећем – пролеће почиње 1. марта. Узимајући улогу етимолога аматера, наратор тумачи називе појединих месеци народа Ханти (месец орла, месец мрака, месец сломљених секира, месец лажног орла или орлове сенке) потенцирајући психолошки аспект веровања и обичаја. Привидом сказа („кажем вам”), наратор поредећи (по супротностима, а у корист свог страног домаћина) Ханти-Мансијск и Нови Београд, односно Индијанце, становнике Сибира, Канаде, уз Лепенски вир као доказ више (риболике скулптуре), укида границе простора и открива оно што је сродно већини паганских култура свуда на свету (значај рибе је, притом, на првом месту). Прича представља и демонстрацију примене различитих наратива; осим тзв. туристичког и путописног наратива, занимљив је зоо-наратив (о једној врсти риба), аутобиографског порекла (лична риболовачка страст).
Очигледно је да у овим првим „причама” Пантић заправо примењује (актуализује) поједине аспекте књижевне теорије: транспоновање стварности у уметничко дело, фактор времена и простора, фикционално и нефикционално приповедање, различите врсте наратива, проблеме и изазове жанровског дефинисања и сл. Текст „Неколико врста тишине (Пољска, а помало и Египат)” веома је тешко жанровски одредити, јер садржи одлике аутобиографске и мемоарске прозе, путописа, цитате (песма „Ars poetica”, цитати из књиге „Пркосни аутопортрет Чеслава Милоша”), тумачења, елементе књижевне расправе, есеја... Над гробом Чеслава Милоша, писац се (мемоарски) присећа давне Милошеве књижевне вечери у Београду и оног посебног осећаја, знаног само онима који књижевност осећају као смисао живота, исказаној у лирски интонираној реченици (што је додатна вредност ове књиге): „Била је то тишина оних који слушају поезију и која понекад зна да се згусне после прочитане песме.” Водећи солилоквијум подстакнут Милошевим размишљањем о туризму, писац урања и у филозофију: „Да, Милош је у праву, туризам је тек нешто бенигнији облик заглупљивања, заваравање да ћемо тиме што смо негде путовали и нешто видели искупити своју незанимљиву свакодневицу, о којој је најтеже говорити, чак и онда када се о њој има шта рећи.” А управо та свакодневица јесте тема савремене књижевности и могући извор разлога зашто данас нема више таквих романа какве су у претходном веку писали Андрић или Кафка... У овом тексту је и драмски узбудљива, искрена исповест о паничном нападу страха од смрти при доживљеном налету мучнине, и опис болничке собе која је извор наративног асоцијативног распрскавања мисли (пијанац, Милошев саркофаг, напад, дневничка белешка о некадашњим студентима, ерудитни пасаж о портрету као уметничкој форми, филозофске реченице о схизофреној располућености нових времена...). Али, управо у овој четвртој, условно говерећи причи сам писац (и даље неповерљив према читаоцу) даје потврду да смо у праву ако први сегмент књиге назовемо примењеном или демонстрираном књижевном теоријом – о књижевности из улоге писца. Ево на који кључ мислим: „Милош, Леонардо, и млади људи, и даље спремни да поверују како је књижевност згуснута тишина и важна и потребна илузија... сасвим довољно за још једно путовање, кратко и брзо таман толико да човек не примети да је та проклета стварност коју сви правимо сложенијом и бољом него што уистину јесте, заправо, свуда иста.
Увек, оксиморонски, отужно и узбудљиво иста, да истија не може бити.”
Другу и најобимнију целину књиге чини дванаест есеја, огледа, сећања, тобожњих извештаја, фрагмената, заправо у различите облике упакованих размишљања о књижевности данас, о књижевној критици, о статусу књижевног класика и културолошким везама у региону, књижевним јубилејима и нашем памћењу и заборављању, важности читања и врстама читања, о књигама и језику, о томе како нас други виде, о фрагменту као књижевнотеоријском појму, о есеју и нефикционалној књижевности, о књижевним часописима и наградама, односно о свему ономе што је суштински важно за разумевање књижевности и њене улоге у савременом друштву. Полазећи од става да је данас тешко вредновати и систематизовати књижевност због хиперпродукције у којој равноправно егзистирају класици и „хитмејкерски башибозлук”, Пантић читаоцу нуди једини могући излаз из савремене пат-позиције и читаоца и критичара, а тај излаз види у налажењу сопственог одговора на одређена питања. Будући да је реч о аутору који је и писац и професор и критичар, његов лични поглед је и те како користан читаоцу који није довољно упознат са науком о књижевности. Пантић је открио своју наративну чаробну формулу тако што је језиком ослобођеним од академског дискурса, а ипак утемељеним у науку о књижевности и огромно познавање књижевних дела, језиком који варира од интелектуалног „ћаскања” (узгредицама рекох вам већ, ерго и елем ствара се привид блискости) до младалачког сленга, о сопственом искуству проговорио из свих улога које сам живи.
Можда ова књига не отвара нове књижевне теме, али њен успех је у томе што уобличава све раштркане гласове у нама и одјеке туђих полемика, дискусија и цитата у искрен, једноставан и јасан текст о шаренилу књижевне сцене, и у тематском и у жанровском и у језичко-стилском смислу, па самим тим и о измењеном друштвеном статусу књижевности који нужно мења и критичке текстове о њој. Педагошка одлика видљива је у томе што Пантић уме да теоријске ставове лако и лежерно сведе на кључне појмове и дефиниције користећу ту привидну ноншалантност стила за ненаметљиво потврђивање својих ставова. При томе ће се дар писца видети и у кованицама и језичким досеткама, попут придева скудоуман или синтагме тек(с)тонски потрес. Пантић има ону неопходну дозу харизме и убедљивости због које му читалац априори верује, убеђен да је и пре читања ове књиге и сам имао исте или сличне погледе. Пажњу читалаца плени и актуалност садржаја, будући да Пантић искрено пише о томе како говор електронских друштвених мрежа (Facebook, SMS) продире и у књижевни текст, како нове технологије доносе и нове видове комуницирања, па и електронску и тзв. „примењену” књижевност (нпр. форма романа сачињеног од имејлова), на који начин се медијска површност и тематска тривијалност пресликавају на књижевност, као и о појави књижевности која је више его-трип него уметност речи, спорости државних институција, некомпетентности и самодовољности и многим другим болно тачним спознајама које су довеле до тога да књижевност постаје „мала, приватна ментална територија (можда и хигијена), друштвено готово ирелевантна.”
Пантићева типологија савремене књижевне критике обухвата три врсте критике:
1. гето уже струке у којем су „теоријски атестирани појединци”, коју шира публика сматра „неразумљивом, високопарном, целомудреном, досадном и преученом”;
2. новинска критика (коју је Никола Милошевић називао „лакоатлетском дисциплином”), која се и даље чита и има ширег утицаја, ако је добро писана, и
3. „шарена” критика као обликован вид маркетинга „шарене” књижевности, која је пуна суперлатива и усхићења (при чему недвосмислено цитира Андрића: „Шарено је за будалу лепо.”).
Иако не бежи од сликања негативних појава (кланова и партијских котерија, нпр.), Пантићев поглед и на књижевност и на критику је светао, афирмативан, јер је то поглед онога који разуме „креативну, безинтересну литерарну супстанцу”. За њега је чин писања и читања чиста радост и тај осећај се из његових речи прелива и на читаоце:„... задатак сваке критике је да чита, тумачи и слави књижевност, да је воли, и са разлогом и без разлога, да буде њен чисти љубавни дестилат.” Без дневнополитичке острашћености, али и без прећуткивања важних историјских чињеница, Пантић критички говори и о јужнословенској интерлитерарној заједници 19. и 20. века, као и о српско-хрватским културолошким везама, због којих су неки писци и постали класици (у српској књижевности Иво Андрић, Милош Црњански, Иван В. Лалић и Данило Киш, а у хрватској Антун Густав Матош, Тин Ујевић, Мирослав Крлежа и Ранко Маринковић), јер им је то омогућило управо стварање у оба контекста.
У овом сегменту књиге Пантић нас упозорава и на то да „култура која се не сећа својих песника није култура” критикујући чињеницу да су многи књижевни јубилеји прошли непримећено или, још горе, потпуно необележено (на пример, 2010. се навршило сто година од смрти Лазе Костића, сто година од рођења Меше Селимовића и Скендера Куленовића и сл.). У есеју о писцима рођеним 1933. године, Јовану Христићу, Александру Ристовићу, Слободану Селенићу и Живојину Павловићу, Пантић критикује принцип брзог и лаког заборављања и нашу квазикултуру, подсећајући читаоце на књижевне одлике и значај дела ових знаменитих писаца, класика српске књижевности, који би те 2013. године у којој је настајао текст о њима славили своје осамдесете рођендане.
|
„/.../ епоха у којој живимо промовише нарцизам, егоизам и графоманију као важна својства човека који има потребу да се изрази и оствари, при чему књижевност не само да није од тога заштићена већ постаје подручје у којем се побројана својства најпре обликују и најснажније испољавају. /.../ Објављујући се данас као масовна појава, сваком омогућена и доступна, са могућношћу да се све каже на било који начин, у стално, технолошки издашно потпомогнутој мултипликацији и убрзању, књижевност постаје мала, приватна ментална територија (можда и хигијена), друштвено готово ирелевантна.” (др Михајло Пантић, „Стан без адресе”, Архипелаг, Београд, 2014)
|
Посебно место у Пантићевој књизи заузима размишљање о феномену читања, од аутобиографских бележака о првим прочитаним књигама, до педагошких и подстицајних опсервација о важности читања. Есеј „Читање, бескрајна прича” свакако треба препоручити наставницима и школским библиотекарима, јер може да им помогне у придобијању младих читалаца за путовање у диван свет књижевности (уз опаску да писање наслова књига у овом есеју није у складу са Правописом српског језика из 2010. године који налаже велика слова у писању књижевних јунака као што су Пипи Дуга Чарапа и Мали Принц). Као дидактички материјал могла би да послуже и Пантићева размишљања о важности књижевних часописа попут Политикиног забавника, Мостова или Повеље. Јер, иако су часописи престали да буду мерило какво су били пре, у њима се ипак зна некакав ред и успоставља некакав критеријум, па су нам добри часописи можда и потребнији него раније.
Пантић о читању говори из различитих углова: као o страсти, као o припреми за писање, као o професији (професор, уредник, редактор, рецензент, приређивач, критичар), као повременом „морању” (жири), као о „вођењу љубави без ангажовања тела”, као о својеврсној професионалној привилегији, указујући на то да се другачије чита књижевна периодика, а другачије поезија, представљајући нам се, пре свега, као посвећени и острашћени, заувек занесени, читалац књижевности. С обзиром на чињеницу да је реч о ерудити, немогуће би било приказати све рукавце у које се асоцијативно распрскавају његове мисли. Издвојила бих зато још неколико тема о којима је Пантић дискутовао и сам са собом, али и са другим писцима (пре свих, са Андрићем и Кишом), на пример: критика педагошког оптимизма и псеудохуманизма и њихове немоћи да одговоре на савремене дилеме, односно парадокс везан за књиге – неопходне су за развој и опстанак културе, а изгубиле су друштвени значај; о могућности да се „латентно трауматични појам Балкан” замени синтагмом „књижевност земаља Југоисточне Европе”; о променама доминанте приповедачке парадигме, фрагменту као књижевнотеоријском, а не само филозофском појму (повезаност појава у свету се код низа модернистичких писаца приказивала управо структурацијом фрагмената и успостављањем мрежа универзалних аналогија), да би у есеју о есеју и другој нефикционалној књижевности управо демонстрирао своје врхунско познавање савремене књижевности и потврдио есеј као једну од својих омиљених књижевних форми („српски есеј је сачувао интерес за есенцијална књижевна и уметничка питања”), нарочито у контрасту са романом који је данас постао „широко распрострањена, популистичка, хиперинфлаторна, забавна и не нарочито обавезујућа форма”, уз часне изузетке.
Пантићеви студенти и наставници који присуствују чувеним зимским семинарима на Филолошком факултету у Београду, па добро знају са каквом виртуозношћу проф. Пантић уме да изложи годишњи преглед књижевне продукције и критичких погледа на њу, у овој књизи ће добити таква представљања и у писаној форми.
Трећу целину књиге чине разговори које су са Михајлом Пантићем водили Сања Домазет, Вања Јекић, Леа Радловачки, Јелена Потребић и Милета Аћимовић Ивков, обједињени, на основу сродних питања, у три поглављa лирски интонираних наслова који, такође, потврђују тезу да је реч о књизи чија је тема сама књижевност и стваралачки чин, било да је он чин писца или чин критичара: „На граници дрхтаве равнотеже”, „Ведрина је начин да опстанемо”, „Најбитније остаје изван речи”. Подстакнут питањима, писац тумачи свој однос према „подмуклом фактору биографије” (Киш) и у неколико реченица, поједностављено и јасно, тумачи сложен теоријски аспект односа стварности и фикције: „У чину писања се цео наш живот сабија, преображава, кристализује и долази до новог вида језичког израза. Као писац, фикционализујем властито искуство. [...] Студентима волим да кажем: ако нешто нисам проживео, ја сам прочитао.” У тим разговорима открићемо и приватни профил аутора (нпр. страст према риболову, често уздисање, жена и синови, четворка из српског језика, омиљена лектира дечачких и младалачких дана). Они који читају с оловком у руци, уживаће у лаконским дефиницијама и сажетим тумачењима којима се потврђује педагошки профил аутора. Издвојићу неке од мнобројних које сам преписала у сопствену ризницу омиљених цитата:
– Да бисте били писац, морате да одбијете да одрастете.
– Дакле, писцем се код нас сматра неко ко је у стању да артикулише целокупно колективно искуство и да га изрази.
– Док роман трпи нагомилавање грађе, прича захтева нешто друго. Она је врста немуштости, јер, слично поезији, оперише са ћутањем. За њу је важна белина између редова, исто колико и њен вербални план. Прича је увек селекција. У њој нема сувишних речи. Уколико их има, онда то више није добра прича. Ту сте увек на граници дрхтаве равнотеже.
– За мене приповедање [...] и није ништа друго него заваравање смрти...
– Писање прича је за мене најпунији облик самочитања, све друго изводи се из тог чина.
– [...] живимо у времену у којем је писање дефинитивно победило читање.
– Писање је усамљенички чин који тражи истог таквог, усамљеног читаоца.
Осим о важним теоријским аспектима књижевности (ограничењима појединих жанрова, тржишту, самом чину стварања, кичу, катарзи и сл.), Пантић одговара и на питања која дотичу политичку стварност „југосфере”, будући да и писци учествују у јавном животу и креирају или бране националне митологије. Одговарајући на питања односа стварности и фикције, Пантић наглашава природу књижевног дела у коме писац осведочава оно што је гледао, а не даје дијагнозе и рецепте. Пажњу читалаца у тим одговорима плени искреност прожета хумором: „[...] а и будале су нам, процентуално гледано, прилично равномерно распоређене”. Пантић наглашава и проблем недостатка истинске комуникације и проблем масовности (писање у тиражима од стотину књига за неговање сопственог нарцизма) због чега у „мору непрочитаности вероватно негде чами неки Борхес и само нас посматра”, а то јесте својеврсна немоћ савремене књижевне критике. Разговори су и повод да се одговори на питање о егзистенцијалном статусу академика у нашем савременом друштву (осврт на време када је плата академика била таман за кило и по трулих јабука). Најоштрије ставове Пантић изриче на рачун рекламне функције књижевне критике, настојећи да јој одбрани академско достојанство („глобална кретенизација масе добро исфабрикованим идолима из света индустрије забаве”).
Пантић се као писац пронашао у жанру приче, мада признаје да, иако никада није писао поезију, песници имају највећи утицај на њега. Полазећи од свог доминантног жанра, он вешто тумачи суштинске разлике између приче и романа. Овај сегмент књиге ће осветлити Пантићева размишљања о женском писму, сопственом писању у женском роду, популизму, свакодневици, болу и љубави као доминантним темама, односу сина и оца као тематској константи књижевности уопште, књижевним ликовима, амбијенту приче, о томе да ли писац треба или не треба сам себе да тумачи и накнадно чита, индивидуалном значају писања и губљењу друштвене, корективне улоге, хуманистичком образовању, о преводима, цитатности, узорима, односу према читаоцима, својим антологијама, себи као професору, наградама, односу културе и књижевности, ограничењима појединих жанрова, поетици наслова, савременом тренутку у књижевности као добу егоцентричне графоманије, младима у друштву, културној политици, рокенролу и многим другим темама које се дотичу и књижевности. Једина слабост овог дела књиге проистиче из чињенице да је реч о интервјуима у којима, вођен туђим (често истим или сличним питањима), и сам писац мора да варира исте или сличне теме и одговоре.
Четврти део, „Седми puzzle”, целина је састављена из тридесет и три фрагмента или илуминације, било да је реч о деловима пригодних беседа и говора или одблесцима сопствених размишљања „у ходу” или сећањима на разговоре са другим писцима и интелектуалцима, у којима Пантић пише о поезији као основу културе, људској потреби за причом, руској књижевности и руским читаоцима, српској и бугарској књижевности, идеолошким притисцима, важности књиге некад и сад, темама у књижевности, хиперпродукцији, новим начинима писања, односно електронским књигама, књижарама које личе на супермаркете (због чега критичари подсећају на касирке), издаваштву као бизнису, рекламама, књижевним наградама, индивидуалној одговорности, књижевним покретима и групама, филму, традицији, изразитим појединцима који одржавају културу у животу у малим срединама, списковима омиљених дела, писцима који су обележили прошли век и класицима српске књижевности, суноврату културе и улагања у културу, партијности српске културе, али и о – уз све мрачне теме које се по нужности додирују када говоримо о стању у савременој култури – писању и читању као изјављивању љубави и као радости самопотврђивања и радости препознавања која животу даје смисао.
С обзиром да је књига настала и поступком „колекционирања и накнадне оркестрације” прича, путописних бележака, есеја, објављених или изговорених беседа и говора, односно скица и дневничких и мемоарских бележака, као и занимљивих одговора датих у интервјуима, многобројне су и варијације на исту тему, што, с обзиром на речитост и беспрекорну стилску изражајност аутора не доживљавам као ману, већ пре као демонстрацију стилске вежбе. Одгонетајући загонетку дату у наслову, закључујемо да су и адресант и прималац поште (писац и читалац), свако на свој начин, суштински без адресе становања. Писац који ствара врхунску књижевност не припада само једном месту становања, односно једној (националној) књижевности, јер и када описује свакодневље једног простора и једног времена увек и нужно пише и о универзалијама, те тако путује и до читалаца других простора, а вредношћу свог дела путује и у будуће време. Иако Пантић, док пише, не размишља о читаоцу (на Толстојевом трагу задовољан ако постоји барем један читалац његових дела), нити воли да га накнадно сретне и упозна, а има и свест о томе да је читање у кризи, због чега је пошиљка упућена на непознату адресу, ова књига ће сасвим сигурно допутовати до оних који на књижевност гледају као на смисао и сврху свог постојања.
А свима онима који у себи осећају егзистенцијалну језу, мучнину од живота овде и сада, топло препоручујем свакодневно узимање софистицираног анестетика др Пантића!
Пантић о читању говори из различитих углова: као o страсти, као o припреми за писање, као o професији (професор, уредник, редактор, рецензент, приређивач, критичар), као повременом „морању” (жири), као о „вођењу љубави без ангажовања тела”, као о својеврсној професионалној привилегији, указујући на то да се другачије чита књижевна периодика, а другачије поезија, представљајући нам се, пре свега, као посвећени и острашћени, заувек занесени, читалац књижевности. С обзиром на чињеницу да је реч о ерудити, немогуће би било приказати све рукавце у које се асоцијативно распрскавају његове мисли. Издвојила бих зато још неколико тема о којима је Пантић дискутовао и сам са собом, али и са другим писцима (пре свих, са Андрићем и Кишом), на пример: критика педагошког оптимизма и псеудохуманизма и њихове немоћи да одговоре на савремене дилеме, односно парадокс везан за књиге – неопходне су за развој и опстанак културе, а изгубиле су друштвени значај; о могућности да се „латентно трауматични појам Балкан” замени синтагмом „књижевност земаља Југоисточне Европе”; о променама доминанте приповедачке парадигме, фрагменту као књижевнотеоријском, а не само филозофском појму (повезаност појава у свету се код низа модернистичких писаца приказивала управо структурацијом фрагмената и успостављањем мрежа универзалних аналогија), да би у есеју о есеју и другој нефикционалној књижевности управо демонстрирао своје врхунско познавање савремене књижевности и потврдио есеј као једну од својих омиљених књижевних форми („српски есеј је сачувао интерес за есенцијална књижевна и уметничка питања”), нарочито у контрасту са романом који је данас постао „широко распрострањена, популистичка, хиперинфлаторна, забавна и не нарочито обавезујућа форма”, уз часне изузетке.
Пантићеви студенти и наставници који присуствују чувеним зимским семинарима на Филолошком факултету у Београду, па добро знају са каквом виртуозношћу проф. Пантић уме да изложи годишњи преглед књижевне продукције и критичких погледа на њу, у овој књизи ће добити таква представљања и у писаној форми.
Трећу целину књиге чине разговори које су са Михајлом Пантићем водили Сања Домазет, Вања Јекић, Леа Радловачки, Јелена Потребић и Милета Аћимовић Ивков, обједињени, на основу сродних питања, у три поглављa лирски интонираних наслова који, такође, потврђују тезу да је реч о књизи чија је тема сама књижевност и стваралачки чин, било да је он чин писца или чин критичара: „На граници дрхтаве равнотеже”, „Ведрина је начин да опстанемо”, „Најбитније остаје изван речи”. Подстакнут питањима, писац тумачи свој однос према „подмуклом фактору биографије” (Киш) и у неколико реченица, поједностављено и јасно, тумачи сложен теоријски аспект односа стварности и фикције: „У чину писања се цео наш живот сабија, преображава, кристализује и долази до новог вида језичког израза. Као писац, фикционализујем властито искуство. [...] Студентима волим да кажем: ако нешто нисам проживео, ја сам прочитао.” У тим разговорима открићемо и приватни профил аутора (нпр. страст према риболову, често уздисање, жена и синови, четворка из српског језика, омиљена лектира дечачких и младалачких дана). Они који читају с оловком у руци, уживаће у лаконским дефиницијама и сажетим тумачењима којима се потврђује педагошки профил аутора. Издвојићу неке од мнобројних које сам преписала у сопствену ризницу омиљених цитата:
– Да бисте били писац, морате да одбијете да одрастете.
– Дакле, писцем се код нас сматра неко ко је у стању да артикулише целокупно колективно искуство и да га изрази.
– Док роман трпи нагомилавање грађе, прича захтева нешто друго. Она је врста немуштости, јер, слично поезији, оперише са ћутањем. За њу је важна белина између редова, исто колико и њен вербални план. Прича је увек селекција. У њој нема сувишних речи. Уколико их има, онда то више није добра прича. Ту сте увек на граници дрхтаве равнотеже.
– За мене приповедање [...] и није ништа друго него заваравање смрти...
– Писање прича је за мене најпунији облик самочитања, све друго изводи се из тог чина.
– [...] живимо у времену у којем је писање дефинитивно победило читање.
– Писање је усамљенички чин који тражи истог таквог, усамљеног читаоца.
Осим о важним теоријским аспектима књижевности (ограничењима појединих жанрова, тржишту, самом чину стварања, кичу, катарзи и сл.), Пантић одговара и на питања која дотичу политичку стварност „југосфере”, будући да и писци учествују у јавном животу и креирају или бране националне митологије. Одговарајући на питања односа стварности и фикције, Пантић наглашава природу књижевног дела у коме писац осведочава оно што је гледао, а не даје дијагнозе и рецепте. Пажњу читалаца у тим одговорима плени искреност прожета хумором: „[...] а и будале су нам, процентуално гледано, прилично равномерно распоређене”. Пантић наглашава и проблем недостатка истинске комуникације и проблем масовности (писање у тиражима од стотину књига за неговање сопственог нарцизма) због чега у „мору непрочитаности вероватно негде чами неки Борхес и само нас посматра”, а то јесте својеврсна немоћ савремене књижевне критике. Разговори су и повод да се одговори на питање о егзистенцијалном статусу академика у нашем савременом друштву (осврт на време када је плата академика била таман за кило и по трулих јабука). Најоштрије ставове Пантић изриче на рачун рекламне функције књижевне критике, настојећи да јој одбрани академско достојанство („глобална кретенизација масе добро исфабрикованим идолима из света индустрије забаве”).
Пантић се као писац пронашао у жанру приче, мада признаје да, иако никада није писао поезију, песници имају највећи утицај на њега. Полазећи од свог доминантног жанра, он вешто тумачи суштинске разлике између приче и романа. Овај сегмент књиге ће осветлити Пантићева размишљања о женском писму, сопственом писању у женском роду, популизму, свакодневици, болу и љубави као доминантним темама, односу сина и оца као тематској константи књижевности уопште, књижевним ликовима, амбијенту приче, о томе да ли писац треба или не треба сам себе да тумачи и накнадно чита, индивидуалном значају писања и губљењу друштвене, корективне улоге, хуманистичком образовању, о преводима, цитатности, узорима, односу према читаоцима, својим антологијама, себи као професору, наградама, односу културе и књижевности, ограничењима појединих жанрова, поетици наслова, савременом тренутку у књижевности као добу егоцентричне графоманије, младима у друштву, културној политици, рокенролу и многим другим темама које се дотичу и књижевности. Једина слабост овог дела књиге проистиче из чињенице да је реч о интервјуима у којима, вођен туђим (често истим или сличним питањима), и сам писац мора да варира исте или сличне теме и одговоре.
Четврти део, „Седми puzzle”, целина је састављена из тридесет и три фрагмента или илуминације, било да је реч о деловима пригодних беседа и говора или одблесцима сопствених размишљања „у ходу” или сећањима на разговоре са другим писцима и интелектуалцима, у којима Пантић пише о поезији као основу културе, људској потреби за причом, руској књижевности и руским читаоцима, српској и бугарској књижевности, идеолошким притисцима, важности књиге некад и сад, темама у књижевности, хиперпродукцији, новим начинима писања, односно електронским књигама, књижарама које личе на супермаркете (због чега критичари подсећају на касирке), издаваштву као бизнису, рекламама, књижевним наградама, индивидуалној одговорности, књижевним покретима и групама, филму, традицији, изразитим појединцима који одржавају културу у животу у малим срединама, списковима омиљених дела, писцима који су обележили прошли век и класицима српске књижевности, суноврату културе и улагања у културу, партијности српске културе, али и о – уз све мрачне теме које се по нужности додирују када говоримо о стању у савременој култури – писању и читању као изјављивању љубави и као радости самопотврђивања и радости препознавања која животу даје смисао.
С обзиром да је књига настала и поступком „колекционирања и накнадне оркестрације” прича, путописних бележака, есеја, објављених или изговорених беседа и говора, односно скица и дневничких и мемоарских бележака, као и занимљивих одговора датих у интервјуима, многобројне су и варијације на исту тему, што, с обзиром на речитост и беспрекорну стилску изражајност аутора не доживљавам као ману, већ пре као демонстрацију стилске вежбе. Одгонетајући загонетку дату у наслову, закључујемо да су и адресант и прималац поште (писац и читалац), свако на свој начин, суштински без адресе становања. Писац који ствара врхунску књижевност не припада само једном месту становања, односно једној (националној) књижевности, јер и када описује свакодневље једног простора и једног времена увек и нужно пише и о универзалијама, те тако путује и до читалаца других простора, а вредношћу свог дела путује и у будуће време. Иако Пантић, док пише, не размишља о читаоцу (на Толстојевом трагу задовољан ако постоји барем један читалац његових дела), нити воли да га накнадно сретне и упозна, а има и свест о томе да је читање у кризи, због чега је пошиљка упућена на непознату адресу, ова књига ће сасвим сигурно допутовати до оних који на књижевност гледају као на смисао и сврху свог постојања.
А свима онима који у себи осећају егзистенцијалну језу, мучнину од живота овде и сада, топло препоручујем свакодневно узимање софистицираног анестетика др Пантића!
проф. мср Данијела Ковачевић Микић,
филолог српског језика и књижевности,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
филолог српског језика и књижевности,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
|
__________________________
__________________________
|
проф. мср Данијела Ковачевић Микић, уредник образовног програма УКК
|
__________________________
__________________________
__________________________
|
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
Оглед о Вујчићевој поетској књизи „Размишљања једног леша” – проф. мср Данијела Ковачевић Микић. Рад је представљен на Научном скупу са међународним учешћем „Наука и савремени универзитет 4” (сесија Савремени токови науке о књижевности), који је одржан 14. и 15. новембра 2014. на Филозофском факултету у Нишу.
„Плетене песме”, Власта Н. Ценић, Културно-просветно друштво „Троречје”, Кочане, 2015.
Радионица „Ја на дар” је намењена ученицима узраста од десет до осамнаест година. Остварује се кроз групни и индивидуални облик рада, а говорне вежбе се комбинују са писменим изражавањем.
Невербална игра „Размрдавање стиховима Саше Божовића” (комбинација вербалног и невербалног изражавања, за предшколски узраст).
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
Уводна
радионичарска игра (говорна вежба). Динамична говорна игра „На исти
глас” примерена је свим узрастима, уз незнатна прилагођавања развојним
карактеристикама. Омогућава боље упознавање унутар групе и богати
речник.
Говорна
вежба за децу и ученике свих узраста, погодна за тзв. иницијално
проверавање у области усменог изгражавања или говорне културе.
КАЖИ ПРАВИЛНО – нова рубрика нашег онлајн часописа за примењену књижевност и традиционалну уметност „Круг УКК”
– бавиће се феноменом језика из образовноваспитног и лингвистичког
угла, са намером да помогне свима онима који желе да усавршавају
сопствену говорну културу, а превасходно васпитачима и наставницима који
свесрдно подстичу децу и ученике да развијају стандарде усменог
изражавања, односно језичке културе. Стога ће рубрика садржати и неке
наставне материјале и примере добре праксе из програма обуке „Кажи
правилно – неговање говорне културе”, сценарије изабраних радионица из
програма Радионице говорне културе „Расковник”, подсетнике на неке
старе, већ заборављене језичке игре, али и осврте на актуалне језичке
појаве у окружењу. Трудићемо се да рубрика „Кажи правилно” буде срећан
спој теорије и праксе, не бисмо ли померили границе нашег језика,
односно нашег света, па ћемо крупним лингвистичким темама прилазити на
популаран и практичан начин. Будући да је игролика настава, са драмским и
новинарским методом у основи, најефикаснија у неговању усменог
изражавања, надамо се да ће се нашем учењу кроз игру придружити и
читаоци часописа „Круг УКК” без обзира на професију којом се баве и године живота.
„Критичка (не)сагласја Славка Гордића”, Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга.
За време зидања Студенице, допадне се цар Немањи нека врло лепа девојка из околине и он зажели
да је добије. Кад то сазнадеху калуђери, који су однекуд такође били
ту док се манастир зидао, реше да цара сачувају од греха. Одмах
наруче да дође царица, кажу јој зашто су је позвали и увече је
подметну цару уместо оне девојке. Цар мислећи да је то она девојка,
проведе с њом ноћ до зоре. У зору му она потражи златан прстен с
прста, да би га се имала по чему сећати, и он јој га дадне. За три
године градећи манастир Немања никако није ишао кући, нити је виђао
царицу. А она девет месеци после оне ноћи роди мушко дете. Кад чује
Немања да је царица родила, поручи јој да га не чека, јер ће је, ако
је затекне код куће, због неверства погубити. Али га она није
послушала, него кад дође цар кући, она му показа прстен и исприча
све, како се била с калуђерима договорила. Мушко дете, које се Немањи
тада роди, био је Свети Сава.
„Пристаништа”, Владан Матијевић, Агора, Зрењанин, 2014.
„Сонети. Ватре”, проф, др Бошко Сувајџић, Чигоја штампа, Београд, 2013.
„Причино дете”, збирка прича за децу Оливере Недељковић, Чекић, Београд, 2013.
О књизи „Јунаци Великог рата” мр Гроздане Комадинић – проф. Данијела Ковачевић Микић, филолог српског језика и књижевности – мастер, уредник Урбаног књижевног круга.
– Недавно сам се обрадовала вести да је Издавачка кућа „Dalkey archive press” из Чикага (држава Илиноис, САД), која има и представништва у Даблину и Лондону, уврстила у свој план за 2015. годину објављивање енглеског превода романа „Путници од стакла” књижевнице из Чачка Јованке Живановић („Геопоетика”, Београд, 2008).
„Кад
песма питко заболи – импресије једног читања” – мср Данијела Ковачевић Микић, уредник Урбаног књижевног круга о песми „Направи жену”
проф. др Бошка Сувајџића.
Разговор с научником:
за „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне
уметности – Урбаног књижевног круга, говори проф. др Бошко Сувајџић, песник,
предавач Народне књижевности на Филолошком факултету у Београду,
председник Управног одбора Вукове задужбине, члан Управног одбора
Задужбине „Десанка Максимовић”,
председник Међународног славистичког комитета (светске организације
слависта), председник Друштва за српски језик и књижевност Србије
(у четворогодишњем мандату), главни уредник Годишњака Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима.
Разговор са издавачем:
за „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне
уметности – Урбаног књижевног круга, говори Горан Марковић, оснивач
Издавачке куће „Пчелица”. ИК
„Пчелица”, чији је оснивач Горан Марковић, 11. фебруара 2014. г.
прима Награду „Даница Марковић” за целокупан допринос неговању
књижевности за децу, а посебно за Библиотеку „Пчелица ПЛУС” у којој
објављује књиге савремених српских писаца за децу и младе и разноврсне
кратке књижевне форме које се због своје оригиналности не могу лако
уврстити у типске едиције до сада објављиваних књига.
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
Разговор с писцем:
за „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне
уметности – Урбаног књижевног круга, говори књижевник Владан Матијевић,
добитник Андрићеве награде за књигу прича Прилично мртви, НИН-ове награде критике за роман Писац издалека, Награде „Меша Селимовић”, Награде „Исидора Секулић” и Награде „Борисав Станковић” за роман Врло мало светлости, Награде „Кочићево перо” за књигу Мемоари, амнезије...
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
Софистицирани анестетик др Михајла Пантића –
проф. мср Данијела Ковачевић Микић
проф. мср Данијела Ковачевић Микић
|
|
|
· Literary criticism & Photographs: Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2015. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2015. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic ·
· Photo of Samuel Beckett’s bookshelf in the study of his apartment at the Boulevard St Jacques in Paris courtesy of John Minihan / All rights reserved 1985. Copyright © John Minihan ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2015. Copyright © Urban Book Circle®
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
|
Last updated on June 16, 2015.
Published by Urban Book Circle on June 16, 2015 Urban Book Circle® (UBC) |
