СНОМЕЂАШЕЊЕ БОШКА СУВАЈЏИЋА („Сонети.
Ватре”;
Бошко Сувајџић,
Чигоја штампа, Београд, 2013) – мр Данијела Ковачевић Микић.
Чигоја штампа, Београд, 2013) – мр Данијела Ковачевић Микић.
|
„Довољно је само узети књигу у руке, погледати
слику на корици − „Апокалипса, Св. Иван гута књигу”, Албрехта Дирера,
прочитати њен наслов, уз то знати и пар основних биографских података о
песнику, барем то да је реч о професору Народне књижевности на Филолошком факултету
у Београду, да бисмо схватили да је пред нама врхунска литература, ерудитна
поезија која тражи мисаоно максимално ангажованог читаоца. И заиста, у плетиву
овог стиха разабраћемо и дух и стил српских модерниста, али и језички, лексички
гејзир античких митова и легенди, српске народне традиције и средњовековне
књижевности.” – мр Данијела Ковачевић Микић.
|
проф. др Бошко Сувајџић
|
- „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом мр Данијеле Ковачевић Микић, објављује књижевне критике професора српског језика и књижевности Данијеле Ковачевић Микић, дипломираног филолога српског језика и књижевности – мастер, уредника образовног програма Урбаног књижевног круга.
|
|
|
Сномеђашење Бошка Сувајџића
|
Довољно је само узети књигу у руке, погледати
слику на корици − „Апокалипса, Св. Иван гута књигу”, Албрехта Дирера,
прочитати њен наслов, уз то знати и пар основних биографских података о
песнику, барем то да је реч о професору Народне књижевности на Филолошком факултету
у Београду, да бисмо схватили да је пред нама врхунска литература, ерудитна
поезија која тражи мисаоно максимално ангажованог читаоца. И заиста, у плетиву
овог стиха разабраћемо и дух и стил српских модерниста, али и језички, лексички
гејзир античких митова и легенди, српске народне традиције и средњовековне
књижевности.
|
проф. др Бошко Сувајџић
|
Песничку запитаност о животу, његовом почетку и крају, и у појединачном и у универзалном смислу, изазвало је суочење са смрћу родитеља. У тој егзистенцијалној јези, када између Неба и нас више нема заштите (или барем њеног привида) родитељске љубави и бриге, голи пред собом и пред Богом, питамо се о вечности и коначности бића, духа и тела. А кад се питамо ко смо, онда то чинимо и за себе као појединца, али и за себе као дела породице или племена, односно национа, па и људског рода уопште. Зато је, у композиционом смислу, реч о збирци сложеној из шест циклуса (а број шест кореспондира и са апокалиптичном темом будући да призива у свест тзв. ђавољи број) различите тематске оријентисаности, од општих егзистенцијалних тема, преко песама са породичним и љубавним мотивима, до песама које почивају на историјском наслеђу или пак опевају завичај и песничке узоре: Узрастање ватре, На вест о мајчиној смрти, Слово о Кнезу, Сонети за Јовану, Рукопис места и Речи у огледалу. Последњи циклус је најкраћи и чине га само три песме, својеврсни поетичко-формални огледи (али пажљивог читаоца овај број асоцира на свети број, што отвара просторе светлости и наде).
Ако трагамо за песничким прецима, за ову, трећу по реду, Сувајџићеву песничку збирку, онда бих закључила да песник у њој хода стазама Бранка Миљковића, Момчила Настасијевића и Васка Попе. Можда то није свесна поетичка одлука, већ утицај дубоког познавања дела ових песника, због чега нам каткад и Сувајџићев стих зазвучи, у мелодијском смислу, попут стихова наведених песника. Не зазвуче ли настасијевићевски стихови: „И мре свет свечери” или „Писањем, шта ми се твоје даје // оче, а шта одузима? ” Зар не призову Попу у свест стихови: „Чију то светлост // и чију светост // у слепом дамару лучиш?
Посебну додирну нит увиђамо са песником и филозофом Миљковићем, не само због заједничког кључног филозофског симбола ватре и фолклорно-митолошке подлоге (на пример, мит о Орфеју и Еуридици), већ и због чињенице да је управо Миљковић обновио сонет као песничку форму којој се приклонио и сам Сувајџић.
Збирка је посвећена онима који су нам живот дали (мами и тати). Након пролошке песме Ватре следи циклус Узрастање ватре. Симбол ватре је архетипски; она је праелеменат стварања, Хераклитова вечна ватра и један од Емпедоклова четири елемента света, али колико је ватра симбол енергије и стварања (још од мита о Прометеју), толико је и симбол сагоревања, смрти, страдања. У хришћанској мисли ватра има значење духовног прочишћења. Као и код Миљковића, и за Сувајџића је ватра својеврсна ломача духа; сагоревање и искушење које нас разара, али, парадоксално, и оно што нас прочишћује и узвисује. Тај потенцијал метафоричких значења која су спој противречности најлакше је протумачити Миљковићевим стихом: „Све што нема ватре у себи, сагори!” И код Миљковића и код Сувајџића, ватра означава интелектуално и духовно сазревање бића, али и љубав и страст без којих нема живота, јер биће лишено емоција вене у сопственој хладноћи. Сувајџићева песничка збирка је заправо песничко сагледавање филозофских и религиозних погледа на постанак и смисао света, и у просторној и у временској категорији, од космогоније до Књиге постања, од нашег приватног простора до Стабла народа, а на ту широку мрежу размишљања песник долази суочен са смрћу родитеља, јер управо смрт изазива мисао о коначности и вечности, о деловима и целини, и човек не може а да се не запита о хазнадарима, чуварима ризница, и небеским мутевелијама откад је свијета и вијека.
Пролошка песма Ватре управо потенцира духовну празнину или очајање пред бесмислом и осећањем неправде и угрожености, неверицу у божански принцип, али и потребу за проналаском вере у себи и осмишљавањем живота:
Ако трагамо за песничким прецима, за ову, трећу по реду, Сувајџићеву песничку збирку, онда бих закључила да песник у њој хода стазама Бранка Миљковића, Момчила Настасијевића и Васка Попе. Можда то није свесна поетичка одлука, већ утицај дубоког познавања дела ових песника, због чега нам каткад и Сувајџићев стих зазвучи, у мелодијском смислу, попут стихова наведених песника. Не зазвуче ли настасијевићевски стихови: „И мре свет свечери” или „Писањем, шта ми се твоје даје // оче, а шта одузима? ” Зар не призову Попу у свест стихови: „Чију то светлост // и чију светост // у слепом дамару лучиш?
Посебну додирну нит увиђамо са песником и филозофом Миљковићем, не само због заједничког кључног филозофског симбола ватре и фолклорно-митолошке подлоге (на пример, мит о Орфеју и Еуридици), већ и због чињенице да је управо Миљковић обновио сонет као песничку форму којој се приклонио и сам Сувајџић.
Збирка је посвећена онима који су нам живот дали (мами и тати). Након пролошке песме Ватре следи циклус Узрастање ватре. Симбол ватре је архетипски; она је праелеменат стварања, Хераклитова вечна ватра и један од Емпедоклова четири елемента света, али колико је ватра симбол енергије и стварања (још од мита о Прометеју), толико је и симбол сагоревања, смрти, страдања. У хришћанској мисли ватра има значење духовног прочишћења. Као и код Миљковића, и за Сувајџића је ватра својеврсна ломача духа; сагоревање и искушење које нас разара, али, парадоксално, и оно што нас прочишћује и узвисује. Тај потенцијал метафоричких значења која су спој противречности најлакше је протумачити Миљковићевим стихом: „Све што нема ватре у себи, сагори!” И код Миљковића и код Сувајџића, ватра означава интелектуално и духовно сазревање бића, али и љубав и страст без којих нема живота, јер биће лишено емоција вене у сопственој хладноћи. Сувајџићева песничка збирка је заправо песничко сагледавање филозофских и религиозних погледа на постанак и смисао света, и у просторној и у временској категорији, од космогоније до Књиге постања, од нашег приватног простора до Стабла народа, а на ту широку мрежу размишљања песник долази суочен са смрћу родитеља, јер управо смрт изазива мисао о коначности и вечности, о деловима и целини, и човек не може а да се не запита о хазнадарима, чуварима ризница, и небеским мутевелијама откад је свијета и вијека.
Пролошка песма Ватре управо потенцира духовну празнину или очајање пред бесмислом и осећањем неправде и угрожености, неверицу у божански принцип, али и потребу за проналаском вере у себи и осмишљавањем живота:
Те ватре, које су за нас зготовљене, или за неког недолазећег бога,
који величанствено клизи хрбатом хоризонта
нерушим и благоухан, са стидним вашима смисла,
што се мажу на хлеб у једва видљивим наслагама!
То је део само њему знаног лукавства
Којим оглашава присуство међу људима
Испотиха, не вичући,како их не би престрашио
Својом богобојажљивом духовношћу!
који величанствено клизи хрбатом хоризонта
нерушим и благоухан, са стидним вашима смисла,
што се мажу на хлеб у једва видљивим наслагама!
То је део само њему знаног лукавства
Којим оглашава присуство међу људима
Испотиха, не вичући,како их не би престрашио
Својом богобојажљивом духовношћу!
У овој песми, бог коме је свет заправо спермограм, више је митолошко или паганско божанство или филозофска еманација стварања, смисла, наде, него хришћански Бог. На ту, митолошко-филозофску конотацију упућују и сложени придеви настали у духу античке грчке књижевности: лавообразни, звездонеби, (глас) јединосушног.
Гле, како је леп, олеандар небески. Глув као тоцило.
Рика његова пролама се као глас једносушног у пустињи.
Палаца катарком језика, потонули Кашуб. Подобан олуји,
Лавообразни.
Смркнут као дно океана из којег је поникао,
Гњецави хазнадар.
Рика његова пролама се као глас једносушног у пустињи.
Палаца катарком језика, потонули Кашуб. Подобан олуји,
Лавообразни.
Смркнут као дно океана из којег је поникао,
Гњецави хазнадар.
Песма је настала у Гдањску. Кашуби су изумрли западнословенски народ веома близак Србима, чак су у средњем веку имали и град који се звао Београд. Али, није реч о пуком пресликавању животног мотива (путовања у Гдањск). Да песма има дубљу симболику потраге за божанским принципом и смислом, видљиво је у више него симболичном стиху поенте:
Слећемо у ноћ као на писту. Орлови подно Игдрасила.
Игдрасил је у нордијској митологији Стабло живота, које спаја свих Девет светова. Орлови су симбол српског народа. Дакле, већ пролошком песмом песник нам даје назнаке да ће стиховима трагати за смислом живота, за божанским принципом, за дубоким и тананим сродностима у различитом и различитостима у сличном (шта човека као појединца одваја од народа и рода, шта народе повезује, а шта раздваја), певајући о језику као корену народа и о животу и смрти као природним процесима и када је човек, као појединац, у питању и када је реч о народима, историјским добима, стилским епохама...
Ватра је вишеслојан симбол, од симбола напретка до ознаке бунта, мисаоних трагања, идеала, страсти и емоција. У овој збирци време као филозофска категорија игра битну улогу, јер песник заправо истражује појмове коначности и вечности, трајања и континуитета, промена у временском следу, али и неких истоветности и сродности које трају упркос променама. Тако се у овој поезији види континуитет људске потраге за смислом живота, од паганског покушаја тумачења непознатог оваплоћивањем у различита божанства до монотеистичког, хришћанског Символа вере.
Мисаони потенцијал симбола ватре тешко је у потпуности сагледати. Гастон Башлар пише:„Чим неко осећање нарасте до тоналитета ватре, чим се изложи, у својој силовитости, у метафизикама ватре, можемо бити сигурни да ће оно нагомилати масу супротности. ” Херметичност појединих делова Сувајџићеве збирке проузрокована је управо овим супротностима кључних симбола, али и језиком и стилом који могу да прате само књижевни зналци.
Ватра се код Миљковића преплића и са другим симболима, као што су звезде и цвеће. У првој песми циклуса Узрастање ватре уочићемо стих који такође потенцира симболичну конотацију звезде, али и свевидећег ока:
Ватра је вишеслојан симбол, од симбола напретка до ознаке бунта, мисаоних трагања, идеала, страсти и емоција. У овој збирци време као филозофска категорија игра битну улогу, јер песник заправо истражује појмове коначности и вечности, трајања и континуитета, промена у временском следу, али и неких истоветности и сродности које трају упркос променама. Тако се у овој поезији види континуитет људске потраге за смислом живота, од паганског покушаја тумачења непознатог оваплоћивањем у различита божанства до монотеистичког, хришћанског Символа вере.
Мисаони потенцијал симбола ватре тешко је у потпуности сагледати. Гастон Башлар пише:„Чим неко осећање нарасте до тоналитета ватре, чим се изложи, у својој силовитости, у метафизикама ватре, можемо бити сигурни да ће оно нагомилати масу супротности. ” Херметичност појединих делова Сувајџићеве збирке проузрокована је управо овим супротностима кључних симбола, али и језиком и стилом који могу да прате само књижевни зналци.
Ватра се код Миљковића преплића и са другим симболима, као што су звезде и цвеће. У првој песми циклуса Узрастање ватре уочићемо стих који такође потенцира симболичну конотацију звезде, али и свевидећег ока:
Онај који пред тобом корача јачи је од тебе.
Звезде су му зенице ока.
Звезде су му зенице ока.
Живот и потрага за смислом и духовношћу и у овој збирци су алегорично представљени путовањем. Немоћ бића пред апсурдом и питањима без одговора потенцирана је стиховима:
[...]
На колико си се слојева раслојио у себи?
Раселина си, процеп: антагонизам међу стенама.
Контрапунт океана.
На колико си се слојева раслојио у себи?
Раселина си, процеп: антагонизам међу стенама.
Контрапунт океана.
Или пак стиховима:
Осврћеш се у себи.
Разапетник.
Разапетник.
У овој песми лирски субјекат креће од Киркине магије и мита о Енеји да би стигао до Христоса који је „звоно које звони, прапорац што звечи”, од дечака као симбола почетка људске врсте до дечака у себи који поново тражи страх, да би пронашао веру. Кључно је сазнање да се може расти само „изван свог погледа”. Одговори се проналазе тек сагледавањем људске историје у целости. Песников архетип је Енеја који лута „на запад” бежећи из запаљеног града. Та слика постаје симбол песника чија је душа немирна и разапета огњем контрадикторних емоција проузрокованих мајчином смрћу. Човек би да верује (држим те за руку, Боже; дишем: твоја је воља), али се не мири лако са смрћу. Иако свестан те неминовности, иако пун хришћанских сазнања, човек се тешко суочава са смрћу родитеља и она постаје искушење и узрок борбе вере и сумње, смисла и бесмисла.
Код Сувајџића се на чудесан начин преплићу митски и религиозни мотиви, унутрашњи и спољни свет:
Код Сувајџића се на чудесан начин преплићу митски и религиозни мотиви, унутрашњи и спољни свет:
Прешао си преко воде. Као кад се тару глечери
Избија електрицитет.
(На запад, преко реке Геон, где мртви ходе.) И мре свет
свечери.
Избија електрицитет.
(На запад, преко реке Геон, где мртви ходе.) И мре свет
свечери.
Свети Јован Дамаскин тумачећи Океан као некакву реку која опасује Земљу, јер Писмо вели: Река тецијаше из Едема, говори о четири начела, то јест четири реке Океана, међу којима је друга управо река Геон:„Вода је, дакле, предиван елеменат и вишеструко користан, који чисти од нечистоће, и то не само телесне, него и душевне, уколико прими благодат Светога Духа.” У трећој песми овог циклуса, сумња и одбијање достижу врхунац:„Не, оче. Нико не заслужује смрт. (Ту заморну процедуру: живот.)” Неприхватање понекад изазове подсмевање, понекад дубоку тугу. Песник покушава да дефинише смрт, да јој да „име”, јер оно што има име, познајемо. А треба нам се помирити са смрћу и других и себе, не бити паралисан мишљу о коначности. Свуда по збирци су расути стихови о смрти:
Смрт је сироче: изрезаће нам очи и удове (док смо још ровити), // сложити у
керамичке ћупове, // подастрети у кивот.
керамичке ћупове, // подастрети у кивот.
/.../ смрт ти је исправа пред људима
Срчиком млечан: // у смрти вечан.
Смрт је ретка болест (дивна аномалија): од воде гушћа, од епа старија (тиша од звука).
Смрт човека разуди, голени му пребије, дроб проспе (у прах ће га претворити.)
Већ рођењем, зачињемо смрт у себи: „труљењем гљивиш”. Нижу се апокалиптични стихови у којима ће се прозивати људске мане и људски греси, то јест, њихова људска обличја, са страшним упозорењем да ни моћ ни богатство никога не штите од смрти и да смо у њој сви једнаки. Али, оно у чему нисмо исти је оно што се достојним животом после смрти добија:
Сви ви који на ватрама изградисте божије двери –
Ево вам оца мојега (где стоји, укрепљен у вери).
Ево вам оца мојега (где стоји, укрепљен у вери).
На религијском фону у целости почивају стихови апокалиптичког краха греха и света сазданог на њему, нарочито у песми означеној бројем IX којом се и завршава овај циклус:
Огњена, велика и хтонска, окупана крвљу и смолом,
Плови лађа Сионска, библијском параболом.
Сунце ће сићи до земље, а Жена се уздићи у небеса (да сија);
Жена од сунца и месеца (звездама капиџија).
Плови лађа Сионска, библијском параболом.
Сунце ће сићи до земље, а Жена се уздићи у небеса (да сија);
Жена од сунца и месеца (звездама капиџија).
Буђењем хришћанске наде, лирски субјекат прихвата смрт, а самим тим и сопствени живот после губитка родитеља.
Следи циклус На вест о мајчиној смрти који је стилски напрозрачнији, најотворенији, читаоцу најјаснији. Песме другог циклуса су заправо диван белег синовљеве љубави која изненађује у овом патријархалном и грубом миљеу у којој је мушки достојанствено мајку поштовати, али не и о њој тако лирски танано, ганутљиво, нежно, с чежњом певати. Стихови пуни емоција грађени су као смењивање виђених призора са унутрашњим монологом графички означеним заградама:
Следи циклус На вест о мајчиној смрти који је стилски напрозрачнији, најотворенији, читаоцу најјаснији. Песме другог циклуса су заправо диван белег синовљеве љубави која изненађује у овом патријархалном и грубом миљеу у којој је мушки достојанствено мајку поштовати, али не и о њој тако лирски танано, ганутљиво, нежно, с чежњом певати. Стихови пуни емоција грађени су као смењивање виђених призора са унутрашњим монологом графички означеним заградама:
И онда су те, мртву, ходником одвезли. (Јеси ли се, мама, много уплашила?).
[...]
Ни бол ти не мину преко светог чела (благог, и у смрти).
[...]
Ни бол ти не мину преко светог чела (благог, и у смрти).
Језа, статичност услед шока тешког сазнања наглашена је контрастним тандркањем кломпи медицинске сестре. И син би да пође у свет мртвих за мајком да је врати, баш као и Орфеј Еуридику. Ређају се потресни стихови замишљања мајке у ковчегу са дечји заплаканим стиховима: Зар никад више не рећи ти: мама. Песма која почиње овим стихом, њиме се и завршава, али док је почетак обележен тачком, завршетак је наглашен знаком питања. И управо тај незнатни интерпункцијски детаљ, заправо је стилски веома битан. Јер смрт је коначност, као и тачка, али после ње остају они који на своја питања не добијају одговоре.
Без тебе, ништа сам (Хартија.) Оставинска расправа кише.
Од реалистичких мотива оставинске расправе и шестомесечног помена, песник ће зидати стихове као једино своје што може да траје у времену, стварајући заправо песнички споменик и сопствени тестамент.
И други циклус садржи девет песама, баш као и трећи Слово о Кнезу. Јасно је да постоји симболика и овог броја (девет небеских сфера и њима симетрични кругови пакла, ритуална вредност броја девет у Хомеровим делима, девет муза, девет хорова или три тријаде које су ознака реда у реду, чиме је број девет на неки начин мера дозревања и ознака успеха истраживања, све до симболике броја девет у народној књижевности). И заиста, као да је у ова два циклуса лирски субјекат прошао кроз лични пакао суочавања са смрћу, постављајући га као део универзалног мозаика, да би доживео просветљење, мудрост, прихватање.
У цилусу Слово о Кнезу Сувајџић се бави историјским трајањем, или животом и смрћу народа. Наша историја је пуна сеоба, страдања, а дивна мисао коју нам песник поручује јесте и својеврсна опомена о важности језика:
И други циклус садржи девет песама, баш као и трећи Слово о Кнезу. Јасно је да постоји симболика и овог броја (девет небеских сфера и њима симетрични кругови пакла, ритуална вредност броја девет у Хомеровим делима, девет муза, девет хорова или три тријаде које су ознака реда у реду, чиме је број девет на неки начин мера дозревања и ознака успеха истраживања, све до симболике броја девет у народној књижевности). И заиста, као да је у ова два циклуса лирски субјекат прошао кроз лични пакао суочавања са смрћу, постављајући га као део универзалног мозаика, да би доживео просветљење, мудрост, прихватање.
У цилусу Слово о Кнезу Сувајџић се бави историјским трајањем, или животом и смрћу народа. Наша историја је пуна сеоба, страдања, а дивна мисао коју нам песник поручује јесте и својеврсна опомена о важности језика:
У расејању, као нерођене ће нас водити
писмо.
писмо.
(Притом, реч писмо, осим на језик и азбуку, упућује и на Свето писмо, те може да буде и ознака вере.) Та историјска и политичка лутања српског народ песник симболично упоређује и са мотивом Ахасвера. Као да се и српски народ изругивао својој вери, своме националном бићу, па је због тога проклет на лутања. Јеврејска средњовековна легенда о Ахасверу кореспондира са библијском причом о Каину, који је проклет на лутање због братоубиства. Али, у овом циклусу битну димензију чини и славна смрт, земаљска смрт којом се заслужује небески живот, каква је смрт наших ратничких предака.
У језику и стилу овог циклуса песама доминантан је утицај средњовековне религиозне, али и наше народне књижевности. Ипак, утицај народне књижевности ће бити највећи у циклусу Рукопис места, што потврђује да је реч о више него пажљиво конструисаној песничкој збирци:
У језику и стилу овог циклуса песама доминантан је утицај средњовековне религиозне, али и наше народне књижевности. Ипак, утицај народне књижевности ће бити највећи у циклусу Рукопис места, што потврђује да је реч о више него пажљиво конструисаној песничкој збирци:
Жеждуштеји кроткој жизњи,
изгнаници царства мирског,
сви чекају на пастирског
бога да им буде ближњи.
изгнаници царства мирског,
сви чекају на пастирског
бога да им буде ближњи.
Певајући о кнезу Лазару, песник пева о вери и невери, истини и правди, будећи национално памћење које је код нас кратког даха. Позивајући Кнеза да устане, песник посредно изриче и критику савременог српског друштва које живи у безакоњу и неверовању.
Једна природа је човечанска: потчинимо се, аште
слободни будимо;
једно поље тела наша с костима да прими; да се обожимо
и ољудимо.
(Тихују звона дечанска. Умримо, да живи будемо.)
слободни будимо;
једно поље тела наша с костима да прими; да се обожимо
и ољудимо.
(Тихују звона дечанска. Умримо, да живи будемо.)
Евоцирајући Косовску епопеју, песник заправо и морално буди и васпитно делује на читаоце учећи нас да прихватамо Божју вољу, чак и ако је света смрт у питању.
Четврти циклус Сонети за Јовану опева женски принцип, рађање као свети чин, љубав и страст као предуслов живота. Јована је жена која ће бити опевана и речима митолошког корпуса и речима свакодневног говора и речима узвишене књижевности, и као кћерка и као жена, али и као вечити симбол обнављања и поновног рађања. Жена ће бити и превисока, и путонога, и звер, и со земљи, и уљаница Божја, и лучоноша, и име, и без имена, и ништа, и све. Поредећи је са Хестијом, песник ће указивати на важност жене и огњишта.
Четврти циклус Сонети за Јовану опева женски принцип, рађање као свети чин, љубав и страст као предуслов живота. Јована је жена која ће бити опевана и речима митолошког корпуса и речима свакодневног говора и речима узвишене књижевности, и као кћерка и као жена, али и као вечити симбол обнављања и поновног рађања. Жена ће бити и превисока, и путонога, и звер, и со земљи, и уљаница Божја, и лучоноша, и име, и без имена, и ништа, и све. Поредећи је са Хестијом, песник ће указивати на важност жене и огњишта.
Умрећеш ми у гласу сва жива. Ко ће ти бонацу певати док цврчи море у тепсији?
Све време везана за море као топос, она ће бити спој митолошких, филозофских и хришћанских мотива везаних за појам воде.
/.../ Прецизније:
Сад кад си овде и када те није. Кад си од мора и кад си од пене,
Ти која си покров: можда си дете у обличју жене,
Или си жена што обличја крије?
Сад кад си овде и када те није. Кад си од мора и кад си од пене,
Ти која си покров: можда си дете у обличју жене,
Или си жена што обличја крије?
У овом цилусу су „јовански сати”, а име Јована својим пореклом призива значење „Бог је милосрдан”. Стога је ово светао циклус песама, којим се после смрти слави рађање и живот. Међутим, уочићемо и стихове попут овог: На полеђини времена // Бог је синкопирана грешка, иза којих ће следити мотив „телесних каца”. А тело је пут ка греху. Овде се не слави телесна страст, већ телесно сједињење у духу. „Злочин прапочетка” обнавља се у сваком љубавном пару. Сонети за Јовану доносе једну сасвим посебну језичко-стилску боју Сувајџићевог стила оличену у савременом изразу, толико другачијем од, у претходним лирским циклусима подражаваног, средњовековног стила или стила српских неосимболиста: Море је у стресу: место да јури сојке // сања океан у бојама. Али, управо тај спој различитости и јесте оно што читаоца задивљује. Виши смисао ваља дати свему, па и обичном, свакодневном. У формалном смислу, ово је врло захтеван песнички циклус грађен од петнаест сонета, од којих је петнаести сонет заправо грађен од почетних стихова, односно њихових почетака, свих претходних сонета; дакле, реч је о сонетном венцу, сложеној песничкој форми, с тим што се код Сувајџића завршним стихом претходног сонета не започиње наредни сонет како смо навикли у сонетним венцима претходних времена (што ће рећи да је реч о уткивању личног печата у окошталу песничку форму). У акростиху завршног сонета чита се назив лирског циклуса Сонети за Јовану.
Претпоследњи циклус Рукопис места чини седам (поново симболичан број) песама испеваних или у славу песника (везаних за завичај или песничких узора) или у славу неких локалитета: Стевана Раичковића, Станислава Винавера (при чему се поиграва и поетиком и стилом песника), Милосава Тешића, Мишара, Драгиња (Сувајџићевог родног места), Меховина, плетива (од ткања до метафоре песме). У овом циклусу до изражаја долази версификаторска виртуозност песника, коју крунишу и три песме завршног циклуса Речи у огледалу дате у сложеним графичким облицима (то су песме: речи, бог, суза, писане у потпуности малим словима, без интерпункцијског обележавања почетка и краја, што је у потпуном сагласју са кључном темом збирке у целини).
Смрт је била огледало којим смо се, загледајући себе, видели у континуитету простора коме припадамо и времена у коме један тренутак живимо. Смисао се открива у вери, нади, љубави и песничком стварању као зидању споменика трајнијег од трошности нашег телесног лика. Уз мисаоно богатство, песник нас је даровао и лексичком ризницом и непоновљивом песничком магијом због којих ова збирка јесте песнички раритет савременог српског песничког излога.
Претпоследњи циклус Рукопис места чини седам (поново симболичан број) песама испеваних или у славу песника (везаних за завичај или песничких узора) или у славу неких локалитета: Стевана Раичковића, Станислава Винавера (при чему се поиграва и поетиком и стилом песника), Милосава Тешића, Мишара, Драгиња (Сувајџићевог родног места), Меховина, плетива (од ткања до метафоре песме). У овом циклусу до изражаја долази версификаторска виртуозност песника, коју крунишу и три песме завршног циклуса Речи у огледалу дате у сложеним графичким облицима (то су песме: речи, бог, суза, писане у потпуности малим словима, без интерпункцијског обележавања почетка и краја, што је у потпуном сагласју са кључном темом збирке у целини).
Смрт је била огледало којим смо се, загледајући себе, видели у континуитету простора коме припадамо и времена у коме један тренутак живимо. Смисао се открива у вери, нади, љубави и песничком стварању као зидању споменика трајнијег од трошности нашег телесног лика. Уз мисаоно богатство, песник нас је даровао и лексичком ризницом и непоновљивом песничком магијом због којих ова збирка јесте песнички раритет савременог српског песничког излога.
„Сномеђашење Бошка Сувајџића” – књижевна критика – мр Данијела Ковачевић Микић.
__________________________
__________________________
|
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, дипломирани филолог српског језика и књижевности – мастер 
|
|
Literary criticism & Photographs: Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
Photos of Bosko Suvajdzic courtesy of Bosko Suvajdzic
All rights reserved 2014. Copyright © Bosko Suvajdzic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on April 27, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
Photos of Bosko Suvajdzic courtesy of Bosko Suvajdzic
All rights reserved 2014. Copyright © Bosko Suvajdzic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on April 27, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
