СМРТ БИРГИТ ДРЕСЕЛ
Пре више од двадесет година, у априлу 1987. године умрла је, у Западној Немачкој, двадесетшестогодишња седмобојка Биргит Дресел. На захтев њених родитеља покренута је истрага. Открића инспектора криминалистичке полиције и лекарске комисије задужене за утврђивање узрока смрти скинула су засторе лажи с којима су спортски функционери и политичари обмањивали домаћу и светску јавност. Истина је избила на видело: попут источноевропских држава „реалног социјализма”, државе капиталистичког Запада створиле су своју спортску индустрију смрти која је осакатила и убила на хиљаде младих људи. По први пут у историји спорта свет је имао прилику да се детаљно упозна са „документима страве” (Der Spiegel) који су, у свим срединама у којима се негује „врхунски спорт”, брижљиво скривани од очију јавности. (1)
Прича о трагичној смрти Биргит Дресел је упозорење младима залуђеним спортском „славом”, родитељима, лекарима, професорима телесног васпитања и свима онима који могу, као жртве илузије о „врхунском спорту”, да својим идолопоклоничким односом према рекордоманији, слепим пропагирањем тезе да је „спорт најбољи амбасадор”, допринесу развоју све стравичнијих механизама за уништавање младих у спорту. Смрт Биргит Дресел јасно је указала да је пут ка „врхунским резултатима” постао пут ка самоуништењу. Биргит је умрла у априлу 1987. године, али њена смрт је и даље присутна јер се у њој огледа судбина све већег броја младих који су постали жртве „врхунског спорта”. Истовремено, епилог њене смрти указује на органску повезаност спортске мафије и политике: нико није кажњен, нико није позван на одговорност. Убице у белим мантилима, заштићене од стране својих наредбодаваца из света политике и капитала, наставиле су свој злочиначки посао. Вапај Биргитине мајке: „Они нису покушали да помогну мојој кћери, они су је докрајчили!” – на најдраматичнији начун указује на праву природу савремене спортске медицине. Да иронија буде већа, непосредно након Биргитине смрти, Вили Дауме, тадашњи председник Националног олимпијског комитета (Западне) Немачке и један из врхова међународне спортске мафије, предлаже Армина Климпера, човека који је до монструозности развио механизме допинговања у Западној Немачкој и који је непосредно одговоран за Биргитину смрт, за лекара олимпијског тима! (2)
Свакодневне дозе таблета које узимају спортисти јесу доказ да су медикаменти постали незаобилазно средство за постизање победа и рекорда: прво се пију безопасне пилуле, убрзо затим медикаменти, обично против упале и болова, који обавезно иду уз рецепт. На крају, човек постаје роб разарајућих допинг средстава која му се легално нуде. „Биргит је жртва фармацеутске индустрије!”, изјавио је Биргитин отац након њене смрти. На међународним такмичењима се појављују, с коферима пуним најсвежијих производа допинг индустрије, међународни дилери од којих многи имају докторске титуле. Долазе да регрутују подмладак. Спортски савези то ћутећи прихватају. Са таквим стањем ствари, борба против допинга је осуђена на неуспех.
Потресна смрт Биргит Дресел је натерала чак и такве људе, као што је то Вили Дауме да изјави: „Најежим се када помислим да спортисти, на пример, узимају анаболике, да би увећали мишићну масу, а у многим земљама је забрањено да се они дају стоци.” Упркос томе главни ауторитети у спортској медицини на Западу и даље препоручују анаболике свима онима који желе да постану мишићаве „мушкарчине” и „амазонке” и да постигну „врхунске резултате”.
За Биргит Дресел 1986. је била успешна година. Успела је да се са 33 године попне на шесто место на светској ранг-листи. Пред њом је било лакоатлетско првенство света у Риму (септембар 1987), а затим Олимпијске игре у Сеулу. Требало је по сваку цену остати у доброј форми. Биргит није желела да заувек остане у малом стану у поткровљу. Била је решена да учини све што је неопходно да би постигла рекорд који ће јој донети новац, славу, и омогућити мирну старост. Другима је то пошло за руком, зашто не би и њој?
Сваки дан је Биргит из своје добро опремљене кућне апотеке узимала у просеку по девет таблета и дражеја и испијала по једну ампулу. Истрага је утврдила да је користила чак 101 медикамент! Међу њима били су витамини Б1, Б12 и Цe-витамин; препарати који садрже бакар, магнезијум, као и пилуле за које произвођач тврди да делују против склерозе, пушачке ноге, алергије, слабљења костију, упале дебелог црева, слабости срца, закречења вена, водене болести… Њихова имена производ су чисте фантазије: Pascovenol, Frubiase, Oxypangam, Dreisafer... Биргит је пила и Megagrisevit, анаболик који се налази на листи забрањених допинг супстанци. До њега је дошла „анонимно”, преко поште (касније ће се показати да су „анонимни” продавци били и атлетски тренери највишег ранга који су медикаменте набављали „на црно” и продавали их по далеко већој цени чак и својим „штићеницама”!). Овај медикамент се препоручује тешко оболелима, посебно оболелима од рака који се налазе у задњем стадијуму болести. Дреслерова га је пила уредно сваки дан да би добила што више мишића. Иначе, Биргит је све више личила на мушкарца. То је није спречило да редовно узима Megagrisevit који се продаје уз упозорење да је посреди сексуални хормон који подстиче преображај женског у мушко тело. Од почетка 1986. године Дреслерова је употребљавала и анаболик Stromba који има слична споредна дејства.
Биргитин лекар и неприкосновени „здравствени” саветник био је професор спортске медицине, иначе свршени радиолог (!), Армин Климпер који важи као „врховни ауторитет” (Ober-Guru) у (западно)немачкој спортској медицини. Његова „Специјална амбуланта за спортску трауматологију”, поред Фрајбурга, јесте „Мека” за немачке „врхунске” спортисте. У његовој „специјалној амбуланти” просечно је годишње, у деведесетим годинама, било „на третману” 2.400 западнонемачких „врхунских” спортиста, или 70 одсто од њиховог укупног броја. За десетобојца Курта Бендлина, Климпер је „најважнија личност (западно)немачког спорта”. По Дитмару Мегенбургу, олимпијском победнику у скоку у вис, Климпер је својеврсни „доктор-чудотворац”. Поједини освајачи највиших светских одличја отворено признају да Армину Климперу припадају највеће заслуге за освојене медаље. До које мере су спортисти спремни да се подвргну лекарима-монструмима, који их третирају као лабораторијске пацове, показује и пример „Шалкеовог” фудбалера Волфганга Пацкеа који је дозволио Климперу да му у року од двадесет дана убризга у леђа седамдесет својих „коктела” иако му се, по сопственом признању, након сваке инјекције „повраћало од муке”.
Биргит Дресел није имала среће ни правог заштитника. Слепо је веровала „доктору-чудотворцу” и редовно је посећивала његову клинику. Последњи пут га је видела 24. фебруара 1987. године. Том приликом јој је „мајстор са шприцом” убризгао мешавину од 15 различитих медикамената, као и садржај из још дванаест ампула. Истога дана убризгаће Климпер својој „пацијенткињи” и препарат NeyDop који представља мешавину „стандардизованих макромолекула растворљивих органских лизата” који се добијају из мождане коре, међумозга, малог мозга и фетусне постељице. Произвођач препоручује употребу овог препарата само за лечење парализе и за тешка оштећења мозга, као што су сифилис и епилепсија. Од тих болести Биргит сасвим сигурно није боловала. Ова „цитоплазматична терапија са инјекцијама које садрже ћелијске препарате”, или обичним језиком речено терапија свежим ћелијама у конзервисаном облику, спада у Климперове специјалитете. Климпер је дозволио Дреселовој још маја 1985. године да сама себи убризгава свеже ћелије без обзира на дугогодишња упозорења бројних колега на могуће негативне последице по имунолошки систем организма (касније је утврђено да је то био један од основних узрока Биргитине смрти), Почетком августа 1987. године, неколико месеци након Биргитине смрти, Министарство здравља Западне Немачке забранило је употребу овог препарата. Истога дана Климпер је Дреселовој у болни део крста убризгао и Diskus compositum, мешавину од 37 разних елемената. У њему се, између осталог, налазе витамини, цинк, сребро, калцијумфосфат, чак и сумпор. Што се тиче ишијаса, Климпер је током „третмана” убризгао Дреселовој и Cefossin, Cefak, препарат који у себи садржи злато и исто тако има пратећа негативна дејства, што је потврђено приликом обдукције Биргитиног тела.
У задњим годинама њене каријере Климпер је убризгао Дреселовој више од 400 инјекција – његових специјалитета, и препоручио за употребу велики број медикамената. Након Биргитине смрти у њеном стану је пронађено 40 различитих медикамената, међу којима и они који остављају изузетно тешке последице на организам. Дреселова, као и највећи број „врхунских” спортиста, била је убеђена да је организам у стању да без проблема прихвати све оно што се у њега унесе. Биргитина мајка Лиза, која је својевремено играла одбојку, више пута је упозоравала Биргит на могуће последице употребе медикамената. Карактеристичан је Биргитин одговор: „Мама, то ми је потребно. Сви то узимају. То уопште није опасно. Десетобојци пију два пута више таблета од мене.”
По налазима „доктора-чудотворца” Армина Климпера (од 24. фебруара), Биргит Дресел је била „у највећој могућој мери здрава” атлетичарка која „пуца од здравља”. Ево шта је лекарска комисија, задужена да испита узроке који су довели до њене смрти, утврдила након обдукције и на основу пронађених докумената: од 1981. године Дреселова је имала хроничну лумбалгију, патила је од сколиозе, имала оштећење дискуса и срастање пршљенова; десна страна карлице јој је била спуштена за два центиметра, а толико је износила и разлика у дужини ногу; имала је болесну дегенерацију чашица колена, као и обострану менископатију; упала десног скочног зглоба је била у почетној фази, а имала је и равна стопала. Поред тога, Биргитин организам је био „изразито подложан инфекцијама”, а крвни притисак је повремено био повећан. У срчаном мишићу су пронађена, као последица сталног напрезања, бројна везивна ткива уместо мишићних влакана. Један мали крвни суд се заувек зачепио. „У највећој могућој мери здрава” Биргит Дресел, како је то Климпер изјавио криминалистичкој полицији, била је уистину хронично болесна девојка чије је тело било напумпано стотинама различитих медицинских препарата. Спорт је још давно пре њене смрти од ње створио инвалида, уништио јој зглобове и довео до превремене истрошености унутрашњих органа.
Све је то последица „стереотипних екстремних оптерећења”, како се у спортској науци назива ова тортура. У делићу секунде крста су под ударом целокупне кинетичке енергије организма. На апаратима за симулирање је доказано да током своје каријере „успешна” седмобојка мора да поднесе од 200.000 до 300.000 екстремних оптерећења, што ни најснажнија жена не може да издржи. По тврђењу келнског спортског лекара професора Вилдора Холмана – „не постоји тако тежак посао који би по последицама које оставља на организам могао макар и приближно да се упореди са врхунским спортом”. Тако, на пример, гимнастичар мора код рада на хватаљкама да на својим ручним зглобовима издржи терет који је пет пута већи од његове телесне тежине; код оштро изведеног једанаестерца лопта удара снагом као кугла од 150 килограма; скијаши излажу своја колена већем притиску него космонаути код старта ракете; код спортова у којима доминира издржљивост срце се повећава и до три пута и откуцава само 35 пута у минути – и то аритмично. Професор Холман сматра да су спортисти, због интензивирања тренинга и сталног продужавања такмичарских припрема, дошли до својих „биолошких граница”. Премор, болест, као и отказивање органа неизбежне су последице оваквих тенденција. Није, стога, претерано рећи да су „врхунски спортисти” све више „скупина спортских богаља и раних инвалида” – како то констатују новинари „Шпигела”.
Још је својевремено Бертолд Брехт рекао да „врхунски спорт почиње тамо где престаје здравље”. Некадашња ритмичка гимнастичарка Херта Левенберг у свом дневнику је записала: „Спорт је смрт”. Медицински часопис Ärztliche Praxis констатује да „врхунски спорт нема никакве везе са здрављем”. Све већи број лекара се суочава са спортом и болешћу. Сваки други ортопед практично живи од повреда које су задобијене у спорту.
8. април 1987. године – Почетак краја. Биргит је кренула на свој последњи тренинг. Бацање кугле. Изненада је осетила оштар бол у крстима који се спуштао до стражњице. Познавала је тај бол. Већ два пута од почетка године је морала да прекине тренинг из истог разлога. Дреселова и њен тренер су закључили да се ради о јачем истегнућу. После подне одлазе код ортопеда др А (у текстовима који обрађују овај случај имена лекара се не помињу већ се користи абецеда! – прим. аут.) који ужива углед међу спортистима. Он јој убризгава Xylonest – два до три милилитра – за умирење, а затим Voltaren који се даје реуматичарима. Око 18 пута др А ће наново посегнути за шприцом, овог пута у спортском центру. Будући да је Дреселова и даље осећала болове, др А јој је убризгао Myo-Melcain, комбинацију локал-анестетика и пчелињег меда.
Следећег послеподнева, Биргит је наново посетила др А. Стање се „акутно” погоршало. Нога и стражњица су постали изузетно осетљиви на додир, као и на хладноћу. Након ренгенолошког прегледа, уместо меда др А јој је убризгао Voltaren, а затим Baralgin. Оба медикамента важе међу лекарима као „јака превентива”. За пратећу кућну терапију др А је дао Дреселовој Godamed и Tranquase-5 таблете, као и Optipyrin чепове. У њима се, поред осталог, налазе средства за спавање као и кодеин, супстанца блиска морфијуму. И поред бројних приговора које се упућују од стране независних стручњака, овакве мешавине препарата су у широкој употреби у Немачкој. Лекари верују у ефекат сличан пуцњу сачмарице, док пацијенти верују у будалаштину да „пуно (медикамената) помаже много”. Ово схватање је посебно распрострањено међу спортистима. И Биргит Дресел се њиме руководила и то ју је коштало живота.
Код куће, по каснијим налазима криминалистичке полиције, Дреселова је попила од 10 до 15 „Годамеда”. Истог поподнева, посетио ју је, заједно са др А, неуролог др B и констатовао „лумбаго без неуролошких напада” и препоручио конзервативну терапију у виду кесе са ледом. Ни то није помогло. Те ноћи Биргит није ока склопила. У међувремену, њен тренер је још три пута тражио помоћ од др А. Одговор је био: „Godamed, и то не претерано”. Консултован је, телефоном, и др C, лекар за хитне случајеве, који је препоручио Aspirin и Heparin маст. На томе је остало.
Следећег јутра, у 6 сати и 30 минута, др А је посетио Дреслерову. Била је измучена „неподношљивим боловима”, али је имала „снажан пулс”. Није уочио ништа што би указивало на шок, алергијске симптоме или упућивало на оболење нерава. Због „неиздржљивих болова” његова дијагноза је гласила: „бубрежни напад”. То је била једна од многих погрешних претпоставки и дијагноза које ће бити изречене тог дана. Биргит је од смрти делило 16 сати и 24 нових третмана. Готово након сваке дијагнозе следиће нова терапија. Умируће Биргитино тело биће тога дана напумпано десетинама нових медикамената. Др A ће овог пута убризгати Биргит Meta-Attritin, још једну мешавину разних супстанци, и то велику ампулу. Требало је да ова „бомба” буде убризгана у леђни мишић. То му, и поред најбоље воље, није пошло за руком. Мишић је био толико пренапрегнут да се игла искривила. Др A јој је дао инјекцију у десни део стражњице.
Након друге посете, др A је одлучио да Биргит упути на клинику, два дана од како је на тренингу осетила фаталне болове. Са претпостављеном дијагнозом да се ради о „бубрежном нападу” Дреселову, коју су мучили јаки болови, пребацили су на Уролошку универзитетску клинику у Мајнцу која је, као и све сличне установе, уживала добру репутацију. Око Дреслерове се сјатио велики број лекара различитих специјалности. Након три дуга сата у међувремену успостављени „конзилијум” је дао првенство урологу др C. Након рендгенског прегледа он је установио да, што се тиче подручја његовог истраживања, нема никаквог оштећења. У томе се са њим сложио и колега др D па је о својим налазима обавестио свог претпостављеног, примаријуса др E. У међувремену, да би умирили болове, убризгали су Дреселовој у вену Buscopan.
Било је 13 сати. Биргит је пребачена на ургентну хирургију. Јечала је од болова. Преузела су је четири хирурга. Први, др F, одлучио је да јој пре свега заустави болове. Биргит је прикључена на инфузију путем које је, у трајању од неколико сати, добила садржај из две ампуле Buscopan compositum разблаженог са Sterofundin. У Buscopan compositum налазило се и пет грама супстанце Metamizol, коју ће, због тешких нежељених последица које изазива, Министарство за здравље Савезне Републике Немачке искључити из употребе. По налазу судских вештака, Дреселова је добила дозу која је могла да је усмрти. Биргит је преживела терапију, а болови нису уклоњени.
Хирурзи за хитну помоћ, F, G, H и I, коначно су дошли до тачног закључка да се не ради о спортској повреди, већ да је реч о „обољењу трбушног дела” или, као помоћна претпоставка, о „обољењу дискуса или кичмене мождине”. Aутопсија је показала да је њихова сумња била оправдана. Биргит је имала тешку упалу нерава кичмене мождине од чега су и потицали болови. Полазећи од такве дијагнозе, позван је специјалиста за општу хирургију, примаријус J, и два неурохирурга, доктори K и L. Седам сати након доласка на клинику Дреселова је још увек била у стању да се „оријентише у времену и простору” и жалила се на велику жеђ. У свом конзилијарном извештају неурохирурзи су забележили да је Биргит „много причала”. Истовремено, њене усне и нокти почели су да модре. На уснама су почеле да се појављују беле красте. У току испитивања Дреселова се „неконтролисано помокрила”. Дијагноза хирурга је гласила: „Ништа не указује на неуролошко оболење; сумња се да се ради о тровању таблетама”.
Поред конзилијума неуролога, успостављен је и „интернистички конзилијум” и извршена компјутерска томографија лобање. Доведени су неуролози др M и др N, али више ништа није могло да се уради. Лекари су могли само да констатују да је у питању „шок који угрожава виталне функције”. Биргитино спортско срце је почело све снажније да удара, дисање је било све брже. Овакав хитан случај посао је анестезиолога. Појавили су се доктори O, P, Q, R, S, T, U. На енергични позив лекара за интензивну медицину, Биргит је померила руку и последњи пут отворила очи. Онда су јој на лице ставили маску са кисеоником и пребацили у шок-собу где ће бити наркотизирана и подвргнута вештачком дисању. Сат касније, у 19 сати и 45 минута, положили су умирућу Биргит у кола за хитну помоћ и уз стални третман пребацили у одељење за интензивну негу. Дијагноза лекара је гласила: „Сумња се да се ради о тровању, распад крви.” Дијагноза је била тачна али закаснела. У том тренутку Биргит је већ била у загрљају смрти.
Доктори V и W предузели су последњи покушај да Дреселовој спасу живот. Дали су јој, између осталог, четири конзерве крви и високе дозе природних хормона. Узалуд. Измучено Биргитино тело није више имало снаге да се бори за живот. „Врхунски спорт” и хиљаде пилула, учинили су своје – 10. априла 1987. године, Биргит је издахнула.
x x x
Фусноте
1) Текст је рађен на основу чланка који је под називом Tod einer Sportlerin („Смрт спортисткиње”) – објавио немачки магазин Der Spiegel, 7. септембра 1987. године.
2) Упореди: Der Spiegel, 9/1992.
др Љубодраг – Дуци Симоновић
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
Пре више од двадесет година, у априлу 1987. године умрла је, у Западној Немачкој, двадесетшестогодишња седмобојка Биргит Дресел. На захтев њених родитеља покренута је истрага. Открића инспектора криминалистичке полиције и лекарске комисије задужене за утврђивање узрока смрти скинула су засторе лажи с којима су спортски функционери и политичари обмањивали домаћу и светску јавност. Истина је избила на видело: попут источноевропских држава „реалног социјализма”, државе капиталистичког Запада створиле су своју спортску индустрију смрти која је осакатила и убила на хиљаде младих људи. По први пут у историји спорта свет је имао прилику да се детаљно упозна са „документима страве” (Der Spiegel) који су, у свим срединама у којима се негује „врхунски спорт”, брижљиво скривани од очију јавности. (1)
Прича о трагичној смрти Биргит Дресел је упозорење младима залуђеним спортском „славом”, родитељима, лекарима, професорима телесног васпитања и свима онима који могу, као жртве илузије о „врхунском спорту”, да својим идолопоклоничким односом према рекордоманији, слепим пропагирањем тезе да је „спорт најбољи амбасадор”, допринесу развоју све стравичнијих механизама за уништавање младих у спорту. Смрт Биргит Дресел јасно је указала да је пут ка „врхунским резултатима” постао пут ка самоуништењу. Биргит је умрла у априлу 1987. године, али њена смрт је и даље присутна јер се у њој огледа судбина све већег броја младих који су постали жртве „врхунског спорта”. Истовремено, епилог њене смрти указује на органску повезаност спортске мафије и политике: нико није кажњен, нико није позван на одговорност. Убице у белим мантилима, заштићене од стране својих наредбодаваца из света политике и капитала, наставиле су свој злочиначки посао. Вапај Биргитине мајке: „Они нису покушали да помогну мојој кћери, они су је докрајчили!” – на најдраматичнији начун указује на праву природу савремене спортске медицине. Да иронија буде већа, непосредно након Биргитине смрти, Вили Дауме, тадашњи председник Националног олимпијског комитета (Западне) Немачке и један из врхова међународне спортске мафије, предлаже Армина Климпера, човека који је до монструозности развио механизме допинговања у Западној Немачкој и који је непосредно одговоран за Биргитину смрт, за лекара олимпијског тима! (2)
Свакодневне дозе таблета које узимају спортисти јесу доказ да су медикаменти постали незаобилазно средство за постизање победа и рекорда: прво се пију безопасне пилуле, убрзо затим медикаменти, обично против упале и болова, који обавезно иду уз рецепт. На крају, човек постаје роб разарајућих допинг средстава која му се легално нуде. „Биргит је жртва фармацеутске индустрије!”, изјавио је Биргитин отац након њене смрти. На међународним такмичењима се појављују, с коферима пуним најсвежијих производа допинг индустрије, међународни дилери од којих многи имају докторске титуле. Долазе да регрутују подмладак. Спортски савези то ћутећи прихватају. Са таквим стањем ствари, борба против допинга је осуђена на неуспех.
Потресна смрт Биргит Дресел је натерала чак и такве људе, као што је то Вили Дауме да изјави: „Најежим се када помислим да спортисти, на пример, узимају анаболике, да би увећали мишићну масу, а у многим земљама је забрањено да се они дају стоци.” Упркос томе главни ауторитети у спортској медицини на Западу и даље препоручују анаболике свима онима који желе да постану мишићаве „мушкарчине” и „амазонке” и да постигну „врхунске резултате”.
За Биргит Дресел 1986. је била успешна година. Успела је да се са 33 године попне на шесто место на светској ранг-листи. Пред њом је било лакоатлетско првенство света у Риму (септембар 1987), а затим Олимпијске игре у Сеулу. Требало је по сваку цену остати у доброј форми. Биргит није желела да заувек остане у малом стану у поткровљу. Била је решена да учини све што је неопходно да би постигла рекорд који ће јој донети новац, славу, и омогућити мирну старост. Другима је то пошло за руком, зашто не би и њој?
Сваки дан је Биргит из своје добро опремљене кућне апотеке узимала у просеку по девет таблета и дражеја и испијала по једну ампулу. Истрага је утврдила да је користила чак 101 медикамент! Међу њима били су витамини Б1, Б12 и Цe-витамин; препарати који садрже бакар, магнезијум, као и пилуле за које произвођач тврди да делују против склерозе, пушачке ноге, алергије, слабљења костију, упале дебелог црева, слабости срца, закречења вена, водене болести… Њихова имена производ су чисте фантазије: Pascovenol, Frubiase, Oxypangam, Dreisafer... Биргит је пила и Megagrisevit, анаболик који се налази на листи забрањених допинг супстанци. До њега је дошла „анонимно”, преко поште (касније ће се показати да су „анонимни” продавци били и атлетски тренери највишег ранга који су медикаменте набављали „на црно” и продавали их по далеко већој цени чак и својим „штићеницама”!). Овај медикамент се препоручује тешко оболелима, посебно оболелима од рака који се налазе у задњем стадијуму болести. Дреслерова га је пила уредно сваки дан да би добила што више мишића. Иначе, Биргит је све више личила на мушкарца. То је није спречило да редовно узима Megagrisevit који се продаје уз упозорење да је посреди сексуални хормон који подстиче преображај женског у мушко тело. Од почетка 1986. године Дреслерова је употребљавала и анаболик Stromba који има слична споредна дејства.
Биргитин лекар и неприкосновени „здравствени” саветник био је професор спортске медицине, иначе свршени радиолог (!), Армин Климпер који важи као „врховни ауторитет” (Ober-Guru) у (западно)немачкој спортској медицини. Његова „Специјална амбуланта за спортску трауматологију”, поред Фрајбурга, јесте „Мека” за немачке „врхунске” спортисте. У његовој „специјалној амбуланти” просечно је годишње, у деведесетим годинама, било „на третману” 2.400 западнонемачких „врхунских” спортиста, или 70 одсто од њиховог укупног броја. За десетобојца Курта Бендлина, Климпер је „најважнија личност (западно)немачког спорта”. По Дитмару Мегенбургу, олимпијском победнику у скоку у вис, Климпер је својеврсни „доктор-чудотворац”. Поједини освајачи највиших светских одличја отворено признају да Армину Климперу припадају највеће заслуге за освојене медаље. До које мере су спортисти спремни да се подвргну лекарима-монструмима, који их третирају као лабораторијске пацове, показује и пример „Шалкеовог” фудбалера Волфганга Пацкеа који је дозволио Климперу да му у року од двадесет дана убризга у леђа седамдесет својих „коктела” иако му се, по сопственом признању, након сваке инјекције „повраћало од муке”.
Биргит Дресел није имала среће ни правог заштитника. Слепо је веровала „доктору-чудотворцу” и редовно је посећивала његову клинику. Последњи пут га је видела 24. фебруара 1987. године. Том приликом јој је „мајстор са шприцом” убризгао мешавину од 15 различитих медикамената, као и садржај из још дванаест ампула. Истога дана убризгаће Климпер својој „пацијенткињи” и препарат NeyDop који представља мешавину „стандардизованих макромолекула растворљивих органских лизата” који се добијају из мождане коре, међумозга, малог мозга и фетусне постељице. Произвођач препоручује употребу овог препарата само за лечење парализе и за тешка оштећења мозга, као што су сифилис и епилепсија. Од тих болести Биргит сасвим сигурно није боловала. Ова „цитоплазматична терапија са инјекцијама које садрже ћелијске препарате”, или обичним језиком речено терапија свежим ћелијама у конзервисаном облику, спада у Климперове специјалитете. Климпер је дозволио Дреселовој још маја 1985. године да сама себи убризгава свеже ћелије без обзира на дугогодишња упозорења бројних колега на могуће негативне последице по имунолошки систем организма (касније је утврђено да је то био један од основних узрока Биргитине смрти), Почетком августа 1987. године, неколико месеци након Биргитине смрти, Министарство здравља Западне Немачке забранило је употребу овог препарата. Истога дана Климпер је Дреселовој у болни део крста убризгао и Diskus compositum, мешавину од 37 разних елемената. У њему се, између осталог, налазе витамини, цинк, сребро, калцијумфосфат, чак и сумпор. Што се тиче ишијаса, Климпер је током „третмана” убризгао Дреселовој и Cefossin, Cefak, препарат који у себи садржи злато и исто тако има пратећа негативна дејства, што је потврђено приликом обдукције Биргитиног тела.
У задњим годинама њене каријере Климпер је убризгао Дреселовој више од 400 инјекција – његових специјалитета, и препоручио за употребу велики број медикамената. Након Биргитине смрти у њеном стану је пронађено 40 различитих медикамената, међу којима и они који остављају изузетно тешке последице на организам. Дреселова, као и највећи број „врхунских” спортиста, била је убеђена да је организам у стању да без проблема прихвати све оно што се у њега унесе. Биргитина мајка Лиза, која је својевремено играла одбојку, више пута је упозоравала Биргит на могуће последице употребе медикамената. Карактеристичан је Биргитин одговор: „Мама, то ми је потребно. Сви то узимају. То уопште није опасно. Десетобојци пију два пута више таблета од мене.”
По налазима „доктора-чудотворца” Армина Климпера (од 24. фебруара), Биргит Дресел је била „у највећој могућој мери здрава” атлетичарка која „пуца од здравља”. Ево шта је лекарска комисија, задужена да испита узроке који су довели до њене смрти, утврдила након обдукције и на основу пронађених докумената: од 1981. године Дреселова је имала хроничну лумбалгију, патила је од сколиозе, имала оштећење дискуса и срастање пршљенова; десна страна карлице јој је била спуштена за два центиметра, а толико је износила и разлика у дужини ногу; имала је болесну дегенерацију чашица колена, као и обострану менископатију; упала десног скочног зглоба је била у почетној фази, а имала је и равна стопала. Поред тога, Биргитин организам је био „изразито подложан инфекцијама”, а крвни притисак је повремено био повећан. У срчаном мишићу су пронађена, као последица сталног напрезања, бројна везивна ткива уместо мишићних влакана. Један мали крвни суд се заувек зачепио. „У највећој могућој мери здрава” Биргит Дресел, како је то Климпер изјавио криминалистичкој полицији, била је уистину хронично болесна девојка чије је тело било напумпано стотинама различитих медицинских препарата. Спорт је још давно пре њене смрти од ње створио инвалида, уништио јој зглобове и довео до превремене истрошености унутрашњих органа.
Све је то последица „стереотипних екстремних оптерећења”, како се у спортској науци назива ова тортура. У делићу секунде крста су под ударом целокупне кинетичке енергије организма. На апаратима за симулирање је доказано да током своје каријере „успешна” седмобојка мора да поднесе од 200.000 до 300.000 екстремних оптерећења, што ни најснажнија жена не може да издржи. По тврђењу келнског спортског лекара професора Вилдора Холмана – „не постоји тако тежак посао који би по последицама које оставља на организам могао макар и приближно да се упореди са врхунским спортом”. Тако, на пример, гимнастичар мора код рада на хватаљкама да на својим ручним зглобовима издржи терет који је пет пута већи од његове телесне тежине; код оштро изведеног једанаестерца лопта удара снагом као кугла од 150 килограма; скијаши излажу своја колена већем притиску него космонаути код старта ракете; код спортова у којима доминира издржљивост срце се повећава и до три пута и откуцава само 35 пута у минути – и то аритмично. Професор Холман сматра да су спортисти, због интензивирања тренинга и сталног продужавања такмичарских припрема, дошли до својих „биолошких граница”. Премор, болест, као и отказивање органа неизбежне су последице оваквих тенденција. Није, стога, претерано рећи да су „врхунски спортисти” све више „скупина спортских богаља и раних инвалида” – како то констатују новинари „Шпигела”.
Још је својевремено Бертолд Брехт рекао да „врхунски спорт почиње тамо где престаје здравље”. Некадашња ритмичка гимнастичарка Херта Левенберг у свом дневнику је записала: „Спорт је смрт”. Медицински часопис Ärztliche Praxis констатује да „врхунски спорт нема никакве везе са здрављем”. Све већи број лекара се суочава са спортом и болешћу. Сваки други ортопед практично живи од повреда које су задобијене у спорту.
8. април 1987. године – Почетак краја. Биргит је кренула на свој последњи тренинг. Бацање кугле. Изненада је осетила оштар бол у крстима који се спуштао до стражњице. Познавала је тај бол. Већ два пута од почетка године је морала да прекине тренинг из истог разлога. Дреселова и њен тренер су закључили да се ради о јачем истегнућу. После подне одлазе код ортопеда др А (у текстовима који обрађују овај случај имена лекара се не помињу већ се користи абецеда! – прим. аут.) који ужива углед међу спортистима. Он јој убризгава Xylonest – два до три милилитра – за умирење, а затим Voltaren који се даје реуматичарима. Око 18 пута др А ће наново посегнути за шприцом, овог пута у спортском центру. Будући да је Дреселова и даље осећала болове, др А јој је убризгао Myo-Melcain, комбинацију локал-анестетика и пчелињег меда.
Следећег послеподнева, Биргит је наново посетила др А. Стање се „акутно” погоршало. Нога и стражњица су постали изузетно осетљиви на додир, као и на хладноћу. Након ренгенолошког прегледа, уместо меда др А јој је убризгао Voltaren, а затим Baralgin. Оба медикамента важе међу лекарима као „јака превентива”. За пратећу кућну терапију др А је дао Дреселовој Godamed и Tranquase-5 таблете, као и Optipyrin чепове. У њима се, поред осталог, налазе средства за спавање као и кодеин, супстанца блиска морфијуму. И поред бројних приговора које се упућују од стране независних стручњака, овакве мешавине препарата су у широкој употреби у Немачкој. Лекари верују у ефекат сличан пуцњу сачмарице, док пацијенти верују у будалаштину да „пуно (медикамената) помаже много”. Ово схватање је посебно распрострањено међу спортистима. И Биргит Дресел се њиме руководила и то ју је коштало живота.
Код куће, по каснијим налазима криминалистичке полиције, Дреселова је попила од 10 до 15 „Годамеда”. Истог поподнева, посетио ју је, заједно са др А, неуролог др B и констатовао „лумбаго без неуролошких напада” и препоручио конзервативну терапију у виду кесе са ледом. Ни то није помогло. Те ноћи Биргит није ока склопила. У међувремену, њен тренер је још три пута тражио помоћ од др А. Одговор је био: „Godamed, и то не претерано”. Консултован је, телефоном, и др C, лекар за хитне случајеве, који је препоручио Aspirin и Heparin маст. На томе је остало.
Следећег јутра, у 6 сати и 30 минута, др А је посетио Дреслерову. Била је измучена „неподношљивим боловима”, али је имала „снажан пулс”. Није уочио ништа што би указивало на шок, алергијске симптоме или упућивало на оболење нерава. Због „неиздржљивих болова” његова дијагноза је гласила: „бубрежни напад”. То је била једна од многих погрешних претпоставки и дијагноза које ће бити изречене тог дана. Биргит је од смрти делило 16 сати и 24 нових третмана. Готово након сваке дијагнозе следиће нова терапија. Умируће Биргитино тело биће тога дана напумпано десетинама нових медикамената. Др A ће овог пута убризгати Биргит Meta-Attritin, још једну мешавину разних супстанци, и то велику ампулу. Требало је да ова „бомба” буде убризгана у леђни мишић. То му, и поред најбоље воље, није пошло за руком. Мишић је био толико пренапрегнут да се игла искривила. Др A јој је дао инјекцију у десни део стражњице.
Након друге посете, др A је одлучио да Биргит упути на клинику, два дана од како је на тренингу осетила фаталне болове. Са претпостављеном дијагнозом да се ради о „бубрежном нападу” Дреселову, коју су мучили јаки болови, пребацили су на Уролошку универзитетску клинику у Мајнцу која је, као и све сличне установе, уживала добру репутацију. Око Дреслерове се сјатио велики број лекара различитих специјалности. Након три дуга сата у међувремену успостављени „конзилијум” је дао првенство урологу др C. Након рендгенског прегледа он је установио да, што се тиче подручја његовог истраживања, нема никаквог оштећења. У томе се са њим сложио и колега др D па је о својим налазима обавестио свог претпостављеног, примаријуса др E. У међувремену, да би умирили болове, убризгали су Дреселовој у вену Buscopan.
Било је 13 сати. Биргит је пребачена на ургентну хирургију. Јечала је од болова. Преузела су је четири хирурга. Први, др F, одлучио је да јој пре свега заустави болове. Биргит је прикључена на инфузију путем које је, у трајању од неколико сати, добила садржај из две ампуле Buscopan compositum разблаженог са Sterofundin. У Buscopan compositum налазило се и пет грама супстанце Metamizol, коју ће, због тешких нежељених последица које изазива, Министарство за здравље Савезне Републике Немачке искључити из употребе. По налазу судских вештака, Дреселова је добила дозу која је могла да је усмрти. Биргит је преживела терапију, а болови нису уклоњени.
Хирурзи за хитну помоћ, F, G, H и I, коначно су дошли до тачног закључка да се не ради о спортској повреди, већ да је реч о „обољењу трбушног дела” или, као помоћна претпоставка, о „обољењу дискуса или кичмене мождине”. Aутопсија је показала да је њихова сумња била оправдана. Биргит је имала тешку упалу нерава кичмене мождине од чега су и потицали болови. Полазећи од такве дијагнозе, позван је специјалиста за општу хирургију, примаријус J, и два неурохирурга, доктори K и L. Седам сати након доласка на клинику Дреселова је још увек била у стању да се „оријентише у времену и простору” и жалила се на велику жеђ. У свом конзилијарном извештају неурохирурзи су забележили да је Биргит „много причала”. Истовремено, њене усне и нокти почели су да модре. На уснама су почеле да се појављују беле красте. У току испитивања Дреселова се „неконтролисано помокрила”. Дијагноза хирурга је гласила: „Ништа не указује на неуролошко оболење; сумња се да се ради о тровању таблетама”.
Поред конзилијума неуролога, успостављен је и „интернистички конзилијум” и извршена компјутерска томографија лобање. Доведени су неуролози др M и др N, али више ништа није могло да се уради. Лекари су могли само да констатују да је у питању „шок који угрожава виталне функције”. Биргитино спортско срце је почело све снажније да удара, дисање је било све брже. Овакав хитан случај посао је анестезиолога. Појавили су се доктори O, P, Q, R, S, T, U. На енергични позив лекара за интензивну медицину, Биргит је померила руку и последњи пут отворила очи. Онда су јој на лице ставили маску са кисеоником и пребацили у шок-собу где ће бити наркотизирана и подвргнута вештачком дисању. Сат касније, у 19 сати и 45 минута, положили су умирућу Биргит у кола за хитну помоћ и уз стални третман пребацили у одељење за интензивну негу. Дијагноза лекара је гласила: „Сумња се да се ради о тровању, распад крви.” Дијагноза је била тачна али закаснела. У том тренутку Биргит је већ била у загрљају смрти.
Доктори V и W предузели су последњи покушај да Дреселовој спасу живот. Дали су јој, између осталог, четири конзерве крви и високе дозе природних хормона. Узалуд. Измучено Биргитино тело није више имало снаге да се бори за живот. „Врхунски спорт” и хиљаде пилула, учинили су своје – 10. априла 1987. године, Биргит је издахнула.
x x x
Фусноте
1) Текст је рађен на основу чланка који је под називом Tod einer Sportlerin („Смрт спортисткиње”) – објавио немачки магазин Der Spiegel, 7. септембра 1987. године.
2) Упореди: Der Spiegel, 9/1992.
др Љубодраг – Дуци Симоновић
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
Column & Photographs: Ljubodrag “Duci” Simonovic
All rights reserved 2013. Copyright © Ljubodrag “Duci” Simonovic
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on August 23, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2013. Copyright © Ljubodrag “Duci” Simonovic
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on August 23, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
