­­­­­­­­КЊИЖЕВНА КРИТИКА – Живорад Недељковић, песничке збирке „Талас” и „Улазак”, ИК „Архипелаг”, Београд, 2012. и 2014. – проф. мср Данијела Ковачевић Микић, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга.
УКК · КЊИЖЕВНОСТ · КОЛУМНЕ · ПОЕЗИЈА · ИНТЕРВЈУ · АРТ · ПОЗОРИШТЕ · МЕЛОДИЈА ·
МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ · HOME PAGE ·
Светлост под небом отежалим од звезда – проф. мср Данијела Ковачевић Микић
„Песник нам ненаметљиво говори да треба да будемо постојани у ономе што смо сами одабрали, постојани у свом начину, постојани у свом избору. Јер, није смисао у пуком постојању, већ у постојаности у којој смо верни својим одлукама чак и када нас оне чине изолованим и другачијим од других или када их други сматрају погрешним. Слобода не постоји у потпуном значењу те речи, али Недељковић нам поручује да треба да будемо слободни барем у кругу што га крв у телу уцртава.” – проф. мср Данијела Ковачевић Микић, уредник образовног програма УКК.
Picture
Књижевник Живорад Недељковић и проф. мср Данијела Ковачевић Микић, уредник образовног програма УКК / Фотографија: из архиве проф. Данијеле Ковачевић Микић.
„Песник речју умирује сударе немерљивог и свог времена.” – проф. мср Данијела Ковачевић Микић, филолог српског језика и књижевности, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга.
Урбани књижевни круг® (УКК)
проф. мср Данијела Ковачевић Микић,
филолог српског језика и књижевности
Светлост под небом отежалим од звезда
Живорад Недељковић, песничке збирке „Талас” и „Улазак”,
ИК „Архипелаг”, Београд, 2012. и 2014.
Један од тихих, ненаметљивих песничких гласова, који до читалаца и признања академске јавности долази јединим правим путем – снагом свог талента и уметничком изражајношћу своје речи, јесте глас Живорада Недељковића, песника који је местом рођења и професијом Краљевчанин, а местом становања Чачанин, ако врхунски песници уопште могу да се вежу за било који град. Под небом отежалим од звезда, један је од оних песника који поезијом трагају, пре свега, за радошћу и ведрином, за унутрашњом озареношћу, за миром и светлошћу која би живот учинила смисленим. И управо овом тврдњом улазим у тиху полемику са оним књижевнокритичким погледима који су Недељковићеву поезију тумачили као веристичку, наглашавајући њене мрачне теме и слике на начин суштински противречан Недељковићевој поетици. Да се подсетимо, веризам почива на начелима „објективне књижевности” и „имперсоналности”, без икаквих аутобиографских и лирских елемената, при чему писац тежи да открије истину, односно праве, а не привидне узроке догађаја, уз ослобађање језика од академских правила и конвенција[1]. Недељковићева поезија стварносни оквир не користи ради пуке дескрипције времена и простора у којем се живи, већ пре свега као начин да читаоца уведе у рефлексивну димензију, не би ли спољашњим оком подигла капке са унутрашњег ока и подстакнула читаоце на осмишљавање прозаичности и трагање за суштинама. Сам осврт на основно значење веризма у књижевнотеоријском смислу довољан је да већ у једној реченици оспоримо ову везу: Недељковић не само што не бежи од аутобиографских и лирских елемената (лирик по вокацији), већ од личних посвета збирки до стихова у којима се види и он као човек и његова породица, управо из себе улази у свет духовности, филозофије, књижевности, односно вечних и вечитих тема.

У свом читању Недељковићеве поетике, покушаћу да расплетем нити сагласја које последње две Недељковићеве збирке обједињују у јединствен, на лирски начин исказан поглед на савремени живот и свет, будући да у рефлексивној сфери код овог песника не постоје границе стиха, ни границе песме или циклуса, што даје могућност заједничког сагледавања. Како је сродност видљива у низу поетичких константи, настојаћу да пажљивијим читањем и тумачењем боље аргументујем и наведено оспоравање неосноване књижевнокритичке паралеле са веризмом.

И збирка „Талас” из 2012. године, награђена Наградом „Васко Попа”, и збирка „Улазак” из 2014. године, објављене су у Библиотеци „Елемент” ИК „Архипелаг” из Београда коју уређује Гојко Божовић. Сродност ових збирки се огледа и у тематском корпусу и у поетском изразу и у форми, али то не умањује вредност сваке књиге понаособ; напротив, свака за себе јесте заокружена уметничка целина. Наслов дела је и улазница у свет књижевног дела и позивница читаоцу, дакле својеврсна спона између тзв. унутрашњих и спољашњих фактора. Недељковић је збирке насловио кратко, једном једином речју, али тако да је одабрана реч заправо поетичка жижа кроз коју се преламају сви песнички мотиви. Наслов као кључни појам или симбол у којем се сустичу многобројни песнички мотиви јесте једна од одлика књижевноуметничког стила Живорада Недељковића.
Сродност ових песничких збирки видљива је и у композиционом смислу. Обе збирке су грађене из пет лирских таласа, односно циклуса, са посветом и пролошком песмом. Циклуси су означени бројевима, без наслова. Прва збирка „Талас” посвећена је упокојеном оцу Радосаву, а друга збирка, „Улазак”, супрузи и сину, што упућује на закључак да се посветама глорификује значај породичног гнезда. Писање у сенци недавно доживљеног упокојења родитеља условљава медитативност као главно обележје збирке „Талас”. Императив лирског субјекта је издржати, не распрснути се на делиће, одржати се на животном таласу или чврсто држати управљач у рукама и не поклекнути под теретом који се носи. А императив песника је да свет који се таласа у њему преточи у стихове. Већ у пролошкој песми збирке „Талас” Недељковић открива да ће у збирци заправо бити реч о свему ономе што живимо, осећамо, о животу и смрти, мирењу са неизрецивостима, мирењу могућег и немогућег, сна и јаве. Чак и кад делује да је све без смисла, Недељковић стиховима трага за светлошћу уверен у то да се само с душом може стићи до циља. У другој збирци ће се попети степеник више и том корпусу тема додати и аутопоетичке песме, песме о говору, речима, поезији, моћи и немоћи да се нечујност искаже, али и темама које су врло блиске хришћанској религиозној мисли.
НЕДЕЉКОВИЋ
Живорад Недељковић, један од значајних савремених српских песника, рођен је у Краљеву 1959. године, а живи у Чачку. Од 2002. године ради као уредник у издавачкој делатности Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” у Краљеву. Објавио је књиге песама: Погрешна прогноза (1991), Мајка (1994), Тутин и још педесет песама (1998), Језик увелико (2000), Тачни стихови (2001), Сушти послови (2002), Негде близу (2003), Други неко (2005), Овај свет (2009), Неумерени рад година (2011), Надмоћ метафоре (2012), Талас (2012) и Улазак (2014). Добитник је бројних књижевних признања, међу којима су „Змајева награда”, Награда „Бранко Миљковић”, Награда „Ђура Јакшић”, Награда „Меша Селимовић”, Награда „Јефимијин вез”, „Дисова награда”, Награда „Раде Драинац” и др.
У збирци „Талас” доминира сетни, меланхолични хуманизам који се лечи погледом на природу као ризницу универзалних симбола, док је тон збирке „Улазак” обојен још и ведрином готово дечјег, безинтересног радовања и усхићења, чак и кад се говори о социјалној стварности или тешким и дубоким темама. Читање збирке „Талас” подсећа на мирну половидбу која се наједанпут претвара у вртлог који нас увуче у најдубља филозофска промишљања о животу. А море, и када је запенушано и када нас потапа, као да нас потапа у белини и светлости. Чак и када говори о тамној страни живота, о смрти или клонућу, Недељковић суштински говори о светлости. Оној светлости која је у нама или светлости ка којој тежимо или светлости која је свуда око нас. Полазећи од светлости видљивих нашим очима, попут светлости екрана телевизора или фрижидера (гола егзистенција), Недељковић лако речју разбокори слику у низ асоцијација које нас од конкретног, физичког сликања воде ка метафизици, просторима светлости у бићу, историјским, космичким или религиозним светлостима, а светионик сваке наше пловидбе, без икакве сумње у песнику, јесте љубав, као врхунска светлост којом обасјавамо свакодневље, себе и друге у нашем свету. Због тога је Недељковићева меланхолија некако светла, а речи светлост и сјај – и од њих изведене речи – открићемо у готово свим песмама, због чега је та сета парадоксално и оптимистична и ведра и помирљива и подношљива. Она је одговор песника на егзистенцијалну језу.

Песник нам ненаметљиво говори да треба да будемо постојани у ономе што смо сами одабрали, постојани у свом начину, постојани у свом избору. Јер, није смисао у пуком постојању, већ у постојаности у којој смо верни својим одлукама чак и када нас оне чине изолованим и другачијим од других или када их други сматрају погрешним. Слобода не постоји у потпуном значењу те речи, али Недељковић нам поручује да треба да будемо слободни барем у кругу што га крв у телу уцртава.
Уочљива одлика Недељковићевог књижевноуметничког стила јесте инверзивна употреба речи и необична синтаксичка конструкција, са честим опкорачењима, али и гроздовима метафора које захтевају будног и ангажованог читаоца. Недељковићев поступак је такав да он увек од неког конкретног, виђеног мотива фасцинантно лако урања у сложене метафоре о животу, а да притом никад не заборави ону поредбену нит за коју су сви ти нови асоцијативни таласи везани. Тако ће од конкретног посматрања морских таласа Недељковић прећи на слику људи који се крећу у неким таласима или круговима, потом таласе зрења или пропадања, односно физичких промена појединих облика, па на таласања осећања у нама – уздизања и спуштања животне енергије и духа, да би са метафизичких таласа прешао на историјска таласања, односно, да би повезао море живота са морем крви. И таква је цела збирка „Талас”. Помислите на тренутак да је одустао од мотива таласа, али спознате да је то само привид песничке тишине, јер је таласање заправо трајан дамар живота у нама самима. Гледајући игру таласа у мору, Недељковићева песничка мисао ће одлутати у размишљање о променљивости, несталности, неухватљивости свега што нас окружује, а потом у мисао о томе да ли можемо издвојити један талас из мноштва и пратити само њега у раскоши пене и опсене. И то није само игра вида, то постаје смисао живота на копну, где погледом издвајамо један талас, једно биће, и настојимо с њим да уједначимо свој ток. И било да је тај издвојени талас осећај нас самих у свету или симбол вољеног бића које смо издвојили и одабрали да би живот имао смисла, задивљује начин на који песник повезује ове само на први поглед удаљене слике и садржаје: морска пена и запенушани смех највољенијих су тако два пола око којих кружи талас прве и за разумевање збирке најважније, пролошке песме.
Picture
Књижевник Живорад Недељковић и проф. мср Данијела Ковачевић Микић, уредник образовног програма УКК / Фотографија: из архиве проф. Данијеле Ковачевић Микић.
Picture
Књижевник Живорад Недељковић и проф. мср Данијела Ковачевић Микић, уредник образовног програма УКК / Фотографија: из архиве проф. Данијеле Ковачевић Микић.
Недељковићев ритам условљавају својеврсне песничке анализе и синтезе; он час слике и мисли разлаже на делиће претварајући их у симболе и метафоре свега што нас окружује, час из мноштва конкретних мотива природе која нас окружује ствара јединствену поуку. Тако је и структура збирке таласаста и у сагласју са кључном, насловном речју.

Осим размишљања о животу и љубави, о смислу трајања, Недељковићеве теме су и однос према земљи, породици, граду у којем живи, окружењу и свему ономе што свакодневно види путујући старим путем на релацији Чачак–Краљево, као и разна преображења у природи, и у човеку, замор од света и живота, важност породичног окружења и кућног васпитања, али и време као филозофска категорија, пењање по духовним лествама, потреба да се светлост и мир нађу изнутра, у себи, како би се бесмисао и безнађе на земљи лакше поднели. Кад уђемо у поетски свет збирке „Улазак”, ми заправо кроз поезију улазимо и у ове, већ наведене теме, али и у она размишљања која сустижу сваког човека у зрелом животном добу: ко смо, што смо, откуда смо дошли и куда идемо, те ми заправо кроз поезију улазимо у себе, у свет, у филозофске суштине – а ко се по духовним лествама довољно високо попне – и у хришћанску мисао о Богу. Осим тема сродних претходној збирци, нарочито оних које додирују породични живот и љубав, опсене снова и чежњи које на јави остављају ожиљке на срцу које нас воли, радости издвојених поподнева и заједничких путовања, било у природу, било у речи и заједничко сувласништво белине, у овој збирци посебну вредност представља размишљање о сопственом писању и важности поезије, о речима, говору, али и о нечујностима. Поезија је исказивање неисказивог, изрицање неизрецивог, именовање неименљивог. Она је и својеврсна издаја сопственог живота коме се одриче важност и пространство, али је поезија и срце без којег би живот био само голо трајање, само живот. Поезија је осмишљавање живота и преиначено благо у коме песник неми и нестаје, говори и у говору се рађа. Нити поезије песника воде све дубље, у мрежи неизрецивог све даље у изрицање; песник се не сналази најбоље у реалном свету, већ спокојство налази у сопственим меандрима или сусталој регији књижаре. Песник је понекад свестан да пише и због властитог усхићења и уживања у чежњи да потпис буде видљив. Песник речју умирује сударе немерљивог и свог времена. Он каткад писање доживљава и као признавање кривице: Писали смо песме, јесмо, јесмо, у тишини, // Од ње клесане, у слаповима ведрине. Каткад посустане и посумња у то да је писање излишност у којој се само ретко примичемо довољно близу сазнања о увек изневереном, неизговореном свету. Али Недељковићеве сумње у моћ речи и поeзије нису горке. Све је код њега стишано, смирено, прожето прихватањем и мирењем, обојено неком светлом, ведром меланхолијом прихватања свега што је човеку дато и настојањем да се разуме живот у свим својим аспектима и манифестацијама. Посебна тематска степеница ове збирке је и улазак у хришћанску мисао, не из позиције верујућег бића или теолога већ из позиције човека којем треба чврст етички темељ да би кућу у којој живи доживљавао као сигурну. Филозофско питање о човеку и животу увек је код Недељковића у дослуху са мишљу о вечном и Богу, иако га именом не призива.
Недељковић има истанчан осећај за природу која га окружује, за детаље. Али реалистично сликање стварности у његовој поезији ипак није веризам, уз који га везују поједини критичари. Недељковић, чак и када речју слика наша пропадања, изазвана вишедеценијским стезањем каиша и ратним страдањима, никада није мрачан. Он од уоченог детаља, верно представљеног, увек прави извориште за бројне метафоре, те га не доживљавам као песника природе, већ као рефлексивног песника који кроз природу која га окружује опева природу свог унутрашњег бића. Природа је само средство за сликање унутрашњих пејзажа. У збирци „Улазак” осетна је једна готово дечја заинтересованост и безинтересна лирска радост упознавања окружења и игре претварања детаља из тог окружења у симболе. Тај поступак је приметан у обе збирке и он је, рекла бих, поетичка константа Живорада Недељковића.
„Поезија је исказивање неисказивог, изрицање неизрецивог, именовање неименљивог. Она је и својеврсна издаја сопственог живота коме се одриче важност и пространство, али је поезија и срце без којег би живот био само голо трајање, само живот. Поезија је осмишљавање живота и преиначено благо у коме песник неми и нестаје, говори и у говору се рађа.” – проф. мср Данијела Ковачевић Микић, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга.
Илустроваћу овај поступак модерног симболизма са по једним примером из сваке збирке. Недељковић у својој поезији не бежи од топонима и локалитета. Тако у песми „Кругови” из збирке „Талас” видимо центар Чачка. Лирски субјекат се налази између Музеја, Галерије, Цркве и Дисове бисте, с једне стране, и Полицијске управе, Суда и затвора, са друге стране. Иако то заиста јесу зграде које у Чачку деле исти простор, оне код Недељковића израстају у симболе уметности, с једне, и симболе правде и ропства, с друге стране, дакле симболе различитих и неспојивих социјалних структура које, ма колико различите биле, ипак чине јединствено море нашег битисања. У песми „Слика са Златибора”, лирски субјекат ужива у призору борова, заштитног знака Златибора. Ти борови песника најпре асоцирају на ратнике, балерине, народ, публику, и сваку ту асоцијацију он стиховима и слика, да би на крају дошао до закључка да је наше тело бор којем, неко из забаве, а неко из очаја, додаје час ову, час ону слику, иако му суштински ниједна не пристаје, јер је оно творац неизрецивог, или бар незаписаног, творац властитог усхићења. Чак и у овој песми, као и у другим песмама о најсигурнијем (породичном) кругу, који чине он, супруга и син, провејава сумња у то да ли је човек уопште кадар да изађе из своје наглашене индивидуалности и прихвати све боје другог бића као своје боје и себе самог. Да ли је човек само издвојени бор, самосвојан, чак и онда када расте у шуми борова?

Завршила бих своје читање Недељковићеве поезије још једном важном поетичком константом, а то је својеврсна цитатност, односно поступак посвећивања песама неким интелектуалцима чије су биографије или дела на посебан начин заинтересовале песника и увеле га у сопствени солилоквијум или унутрашњу лирску дискусију. Тако нас из прве збирке запљускују Итало Калвино (италијански писац и новинар), Еме Лаберж (савремена књижевница која живи у Чикагу, а код нас је позната по роману „Где се река сужава”), Војислав Карановић (брат по перу и Дисовој награди), Мишел Онфре (један од водећих светских савремених филозофа, оптужен да је творац нове „атеистичке религије”, а заправо је реч о хедонистичкој филозофији која каже да после наших живота нема ништа због чега би требало да славимо сваки тренутак у којем постојимо; интригантан мислилац који оптужује монотеистичке религије да су антиинтелектуалне и антихумане и да презиру интелигенцију), Вилхелм Дилтај (немачки филозоф који је умро почетком двадесетог века, а творац је теорије уживљавања, односно историзма, према којем се прошлости обраћамо како бисмо боље разумели садашњост и будућност), Божидар Кнежевић (песник, есејиста, преводилац и професор), Бил Брајсон (савремени путописац и аутор „Кратке историје безмало свачега”), Ксенија Атанасијевић (прва жена која је докторирала на Београдском универзитету, а која је много страдала од паланачке, чаршијске зависти и ниских игара оних који јој интелектуално нису дорасли). И кад уђемо у другу Недељковићеву збирку такође откривамо оне који су песника инспирисали или га позивали на лирске полемике: Кнута Хамсуна (норвешког писца и добитника Нобелове награде 1920), Борислава Радовића (песника којег одређују као језичког перфекционисту, истраживача стилских средстава, а који је после фазе у којој је доминирао неосимболистички стил писао песме правилне синтаксе и без украса, сведене само на конкретне слике), а ту су и Паво Хавико (фински песник), Шејмус Хини (ирски песник), чувени филозоф Кјеркегор, дивни глас Дивне Љубојевић, ујак Владимир, један неименовани књижевни критичар, Едвард Коцбек (за којег тврде да је довео до филозофске синтезе хришћански активизам и персоналистичку етику), па и Свети Никола. Сви они су унутрашњи гласови самог лирског субјекта који тражи сопствене одговоре.

Исцрпети у једном есеју или приказу све одлике нечије поезије био би преамбициозан чин. Недељковић, под небом отежалим од звезда, сваком својом песмом позива читаоца на улазак у себе, у друштво, а самим тим и у филозофију, теорију књижевности и религију, не бисмо ли, читањем и ослушкивањем написанога и онога што у нама одјекује од прочитанога, заталасали свет своје душе и испливали на неке сигурне обале. Ако закуцате и уђете на врата ове поезије, то неће бити радост само за аутора, већ и за вас, јер ћете добити умног, благог, разумног, тихог, а још увек детиње ведрог и светлог саговорника који ће са вама, префињеним уметничким изразом, разговарати о озбиљним животним темама. А то никада није изгубљено време!

[1] Наведено према Речнику књижевних термина, „Нолит”, Београд, 1992.
проф. мср Данијела Ковачевић Микић,
филолог српског језика и књижевности
__________________________
К     О     Н     Т     А     К     Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________
__________________________
__________________________
__________________________
проф. мср Данијела Ковачевић Микић, уредник образовног програма УКК / Фотографија: из архиве Урбаног књижевног круга.
УРЕДНИК ОБРАЗОВНОГ ПРОГРАМА УКК ЗА КРУГ УКК
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
КЊИЖЕВНИ ОГЛЕД
Оглед о Вујчићевој поетској књизи „Размишљања једног леша” – проф. мср Данијела Ковачевић Микић. Рад је представљен на Научном скупу са међународним учешћем „Наука и савремени универзитет 4” (сесија Савремени токови науке о књижевности), који је одржан 14. и 15. новембра 2014. на Филозофском факултету у Нишу.
ПРИЧЕ
Писано за књигу „Живљење и покајање” чика Добривоја Благојевића Блажа.
ПОЕЗИЈА
Три песме – „Ако те Љубав такне”, „Откриће љубави” и „Кад волиш” – из збирке песама у настајању проф. мср Данијеле Ковачевић Микић.
КЊИЖЕВНА КРИТИКА
Живорад Недељковић, песничке збирке „Талас” и „Улазак”, ИК „Архипелаг”, Београд, 2012. и 2014.
„Стан без адресе”, Архипелаг, Београд, 2014.
„Плетене песме”, Власта Н. Ценић, Културно-просветно друштво „Троречје”, Кочане, 2015.
РУБРИКЕ
Подсећамо вас на готово заборављене језичке игре.
Радионица „Ја на дар” је намењена ученицима узраста од десет до осамнаест година. Остварује се кроз групни и индивидуални облик рада, а говорне вежбе се комбинују са писменим изражавањем.
Невербална игра „Размрдавање стиховима Саше Божовића” (комбинација вербалног и невербалног изражавања, за предшколски узраст).
УРЕДНИК ОБРАЗОВНОГ ПРОГРАМА УКК ЗА КРУГ УКК
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
РУБРИКЕ
Уводна радионичарска игра (говорна вежба). Динамична говорна игра „На исти глас” примерена је свим узрастима, уз незнатна прилагођавања развојним карактеристикама. Омогућава боље упознавање унутар групе и богати речник.
Говорна вежба за децу и ученике свих узраста, погодна за тзв. иницијално проверавање у области усменог изгражавања или говорне културе.
КАЖИ ПРАВИЛНО – нова рубрика нашег онлајн часописа за примењену књижевност и традиционалну уметност „Круг УКК” – бавиће се феноменом језика из образовноваспитног и лингвистичког угла, са намером да помогне свима онима који желе да усавршавају сопствену говорну културу, а превасходно васпитачима и наставницима који свесрдно подстичу децу и ученике да развијају стандарде усменог изражавања, односно језичке културе. Стога ће рубрика садржати и неке наставне материјале и примере добре праксе из програма обуке „Кажи правилно – неговање говорне културе”, сценарије изабраних радионица из програма Радионице говорне културе „Расковник”, подсетнике на неке старе, већ заборављене језичке игре, али и осврте на актуалне језичке појаве у окружењу. Трудићемо се да рубрика „Кажи правилно” буде срећан спој теорије и праксе, не бисмо ли померили границе нашег језика, односно нашег света, па ћемо крупним лингвистичким темама прилазити на популаран и практичан начин. Будући да је игролика настава, са драмским и новинарским методом у основи, најефикаснија у неговању усменог изражавања, надамо се да ће се нашем учењу кроз игру придружити и читаоци часописа „Круг УКК” без обзира на професију којом се баве и године живота.
КЊИГЕ
„Критичка (не)сагласја Славка Гордића”, Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга.
КОЛУМНЕ
ПОЕЗИЈА
ПОЗОРИШНЕ ПРЕДСТАВЕ
За време зидања Студенице, допадне се цар Немањи нека врло лепа девојка из околине и он зажели да је добије. Кад то сазнадеху калуђери, који су однекуд такође били ту док се манастир зидао, реше да цара сачувају од греха. Одмах наруче да дође царица, кажу јој зашто су је позвали и увече је подметну цару уместо оне девојке. Цар мислећи да је то она девојка, проведе с њом ноћ до зоре. У зору му она потражи златан прстен с прста, да би га се имала по чему сећати, и он јој га дадне. За три године градећи манастир Немања никако није ишао кући, нити је виђао царицу. А она девет месеци после оне ноћи роди мушко дете. Кад чује Немања да је царица родила, поручи јој да га не чека, јер ће је, ако је затекне код куће, због неверства погубити. Али га она није послушала, него кад дође цар кући, она му показа прстен и исприча све, како се била с калуђерима договорила. Мушко дете, које се Немањи тада роди, био је Свети Сава.
КЊИЖЕВНА КРИТИКА
„Пристаништа”, Владан Матијевић, Агора, Зрењанин, 2014.
„Сонети. Ватре”, проф, др Бошко Сувајџић, Чигоја штампа, Београд, 2013.
„Причино дете”, збирка прича за децу Оливере Недељковић, Чекић, Београд, 2013.
ИМПРЕСИЈЕ ЈЕДНОГ ЧИТАЊА
О књизи „Јунаци Великог рата” мр Гроздане Комадинић – проф. Данијела Ковачевић Микић, филолог српског језика и књижевности – мастер, уредник Урбаног књижевног круга.
– Недавно сам се обрадовала вести да је Издавачка кућа „Dalkey archive press” из Чикага (држава Илиноис, САД), која има и представништва у Даблину и Лондону, уврстила у свој план за 2015. годину објављивање енглеског превода романа „Путници од стакла” књижевнице из Чачка Јованке Живановић („Геопоетика”, Београд, 2008).
„Кад песма питко заболи – импресије једног читања” – мср Данијела Ковачевић Микић, уредник Урбаног књижевног круга о песми „Направи жену” проф. др Бошка Сувајџића.
ИНТЕРВЈУ
Разговор с научником: за „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, говори проф. др Бошко Сувајџић, песник, предавач Народне књижевности на Филолошком факултету у Београду, председник Управног одбора Вукове задужбине, члан Управног одбора Задужбине „Десанка Максимовић”, председник Међународног славистичког комитета (светске организације слависта), председник Друштва за српски језик и књижевност Србије (у четворогодишњем мандату), главни уредник Годишњака Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима.
Разговор са издавачем: за „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, говори Горан Марковић, оснивач Издавачке куће „Пчелица”. ИК „Пчелица”, чији је оснивач Горан Марковић, 11. фебруара 2014. г. прима Награду „Даница Марковић” за целокупан допринос неговању књижевности за децу, а посебно за Библиотеку „Пчелица ПЛУС” у којој објављује књиге савремених српских писаца за децу и младе и разноврсне кратке књижевне форме које се због своје оригиналности не могу лако уврстити у типске едиције до сада објављиваних књига.
УРЕДНИК ОБРАЗОВНОГ ПРОГРАМА УКК ЗА КРУГ УКК
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
КОЛУМНЕ
ПОЕЗИЈА
ИНТЕРВЈУ
Разговор с писцем: за „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, говори књижевник Владан Матијевић, добитник Андрићеве награде за књигу прича Прилично мртви, НИН-ове награде критике за роман Писац издалека, Награде „Меша Селимовић”, Награде „Исидора Секулић” и Награде „Борисав Станковић” за роман Врло мало светлости, Награде „Кочићево перо” за књигу Мемоари, амнезије...
К О М Е Н Т А Р И
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
Светлост под небом отежалим од звезда – проф. мср Данијела Ковачевић Микић
· Literary criticism & Photographs: Danijela Kovacevic Mikic / All rights reserved 2015.
Copyright © Danijela Kovacevic Mikic ·
· Photo of Samuel Beckett’s bookshelf in the study of his apartment at the Boulevard St Jacques in Paris courtesy of John Minihan / All rights reserved 1985. Copyright © John Minihan ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2015. Copyright © Urban Book Circle®
C     O     N     T     A     C     T
· О НАМА · УРЕДНИЦИ · САРАДНИЦИ · ПАРТНЕРИ · УТИСЦИ · АРХИВА · КОНТАКТ ·
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
Last updated on September 25, 2015.
Published by Urban Book Circle on September 25, 2015
Urban Book Circle® (UBC)