СВЕТИ САВА У МОЈОЈ КУЋИ
Свети Сава (1174—1236) је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног.
|
__________________________
За време зидања Студенице, допадне се цар Немањи нека врло лепа девојка из околине и он зажели да је добије. Кад то сазнадеху калуђери, који су однекуд такође били ту док се манастир зидао, реше да цара сачувају од греха. Одмах наруче да дође царица, кажу јој зашто су је позвали и увече је подметну цару уместо оне девојке. Цар мислећи да је то она девојка, проведе с њом ноћ до зоре. У зору му она потражи златан прстен с прста, да би га се имала по чему сећати, и он јој га дадне. За три године градећи манастир Немања никако није ишао кући, нити је виђао царицу. А она девет месеци после оне ноћи роди мушко дете. Кад чује Немања да је царица родила, поручи јој да га не чека, јер ће је, ако је затекне код куће, због неверства погубити. Али га она није послушала, него кад дође цар кући, она му показа прстен и исприча све, како се била с калуђерима договорила. Мушко дете, које се Немањи тада роди, био је Свети Сава.
__________________________
|
Свети Сава у мојој кући
Кратки забавно-едукативни драмски комад
|
проф. Данијела Ковачевић Микић
|
Лица:
Деда Душан, Драганов отац (Он одавно живи у Београду, пензионер jе, елегантно одевен.) Бака Ружа, Јеленина мајка (Она само зиму проводи код кћерке у граду, традиционално је одевена, главе повезане марамом, у вуненом прслуку, са иглама за плетење у рукама.) Тата Драган (Савремени пословни човек, у оделу, с актен-ташном у рукама.) Мама Јелена (Наставница, на зимском распусту заједно с децом. Она је при првом појављивању у кућној хаљини, са виклерима на глави, касније је тип-топ дотерана.) Кћи Милица (Лепо васпитана девојчица, одлична ученица, вуковац, по свему узорна, али није „у тренду”, „није фенси”.) Син Лазар (Лазар је мангупчић, не воли школу, али је зато „ултра“ модеран, забаван је и паметан.) Школски друг Урош (По свему налик Лазару.) Девојчица (Она глуми маму из млађих дана, у белој хаљини, са кикицима.) Deus ex machina (Снимак цитата, с грмљавином и праском стакла, упозоравајућег дубоког гласа.) |
Радња се догађа у стану једне новобеоградске породице, у време зимског распуста. Син слуша музику и лежи удобно заваљен у фотељи. Кћерка пише реферат о Светом Сави. Бака, која је у гостима (само да презими), штрика. Она и деда седе за сточићем. Испред њих су колачићи и шоље са чајем. Деда чита новине. Мајка, у кућној хаљини, пегла и бесни због бројних обавеза.
Изглед сцене: У десном делу позорнице, ближе рампи, налази се радни сто са лаптопом, за којим седи кћерка. Ту је још једна столица (за баку која ће унуци причати о Светом Сави). Укосо од радног стола, дубље на сцени, смештена је фотеља у којој лешкари син. На средини сцене, у дубини, налази се сточић за којим у фотељама или удобнијим столицама седе деда и бака. Даска за пеглање је у левом делу позорнице, ближе рампи. Лево су и ципеларник и чивилук, на који ће тата окачити свој капут кад стигне с посла. Ту су импровизована улазна врата у стан. Иза баке и деде требало би импровизовати кухињу (довољно је да се виде шерпе, преграда може да буде полица за књиге, али без књига, како би се назирао простор кухиње).
|
Уводни део: Музички инструментал. Док траје инструментал, полако се отвара завеса. На сцени је и даље мрак. Кад се упали светло и полако утихне музика, на позорници се виде бака и деда за сточићем и син у фотељи. Син (са слушалицама на глави) слуша музику. Повремено гестикулира као да свира бубњеве или игра, али не пушта гласа од себе. У свом је свету. Кћи улази застајкујући, јер учи текст Химне Светом Сави: „Ускликнимо с љубављу...” Док иде ка своме столу, застајкујући, пева песму о Светом Сави коју припрема за наступ у школи. Добро би било да с времена на време погреши интонацију, па се сама исправи, како би публици било јасно да она вежба.
|
Бака: Е, како бакино злато лепо пева, љуби је бака вредну и паметну!)
(Бака штрика или хекла, повремено покушава да се исправи, невербално јасно показује да је боле леђа.) Бака: Тешко неко време, кости ме боле... Деда (удара новине руком и загрми): Е, знао сам... тачно сам знао... ма, лоповска држава... Бака (штрецнула се због дедине вике): Шта ти је, човече, уплаши ме?! Деда: Шта, шта ми је?! Ништа, бре, од повишице пензије... Нема пара... Бака: Ма, пусти паре, да смо ми живи и здрави... Деда: Па добро, ти здрављем плати струју кад се на пролеће вратиш у оно своје село, знаш! А и здравље ти је, вала, пријо, ко и та цркавица од пензије. Бака: Е, Душане, ја не кукам толико са својом сељачком пензијом, а теби мало твоја инжењерска... Немој тако. Биће боље. Мама (Улази у дневну собу, у кућној хаљини, носећи корпу са гардеробом за пеглање, коју бесно испушта на под. Говори љутито, гунђајући): У овој кући само ја чистим! Нико ни прстом да макне, а камоли да шта очисти иза себе! Пери, пеглај, кувај, чисти, па опет све тако... Изем ти такав распуст... Нико ни хвала да ми каже... Кћи (љупко, с осмехом): Хвала, мама... Мама (кревељећи се и одмахујући главом, пародира кћеркине речи, али види се да јој њена пажња прија и да кћеркин осмех ублажава љутњу): Хвала, мама! Син лупа бубњеве по ваздуху и сада све гласније и гласније испушта неке неартикулисане гласове, тобоже пратећи ритам песме коју слуша са слушалицама у ушима. Сви се полако окрећу ка њему и гледају га зачуђено (замрзнут кратак кадар). Кад син уочи да је предмет опште пажње, вади слушалице из ушију, протеже се, прелази из лежећег у седећи положај, претвара се да му није непријатно што се избламирао. Син: Јоооој, како је мени овде досадноооооо... Кћи: Па, наравно, кад си без игрица ко луд! Наслагао си кечеве као баба тегле за зимницу, а не седиш за књигом ни пет минута. Не знам само како можеш да будеш тако мртав-хладан! Баш те брига за школу, ти само кулираш! Син: Е, кеве ти, не гњави ме. Тебе би профани појели да могу колико си слатка. (Наставља подругљиво.) Сваког часа тупе једну те исту причу: Црни Лазаре, сестра ти је најбољи ученик школе и биће сигурно ђак генерације, а ти благе везе немаш. Добро да знаш како се зовеш! Црни Лазаре ово, црни Лазаре оно... Е, мама (окрене се ка мајци), стварно би боље и лепше било да си отишла у библиотеку него што си залутала у породилиште и родила ову (наглашава све речи) енциклопедију свезналицу! Кћи и син се „кревеље” једно на друго (правећи подругљиве гримасе). Мама: Хеј, децо, може ли да прође барем један дан без ваше свађе? Откад смо на распусту, још сте гори. Дајте мало милости, пала сам на нос док сам спремила обе Нове године, па Божић, па славу... Стан нам личи на бувљак, не знам куд бих пре и немам више снаге да слушам и гледам хиљадити наставак ваше серије... Гори сте од ових бесконачних реприза на ТВ-у. (Одмахује главом, наставља да пегла. Деда се убацује с коментаром, преко новина. Док он говори, унук му се изругује безгласно понављајући дедин омиљени цитат.) Деда: „Ко је вас познавао, ни пакао му неће тешко пасти. Жао ми је што сте моји, а не деца мојих непријатеља...” Мама: Е, свекре, ти мислиш да су они чули за Маратонце Душана Ковачевића... (Син устаје, прилази сестри, седа за њен радни сто.) Син: Шта то данима пишеш? Да ли знаш да је почео распуст? Знаш оно, време кад се спава, зеза, игра... Људи, јавите Милици да је почео распуст! Ни-ну-ни-ну (опонаша звук сирене), распуст (јако наглашава реч распуст, па изговара слово по слово), Р-А-С-П-У-С-Т! Кћи: Пишем реферат о Светом Сави, ако баш хоћеш да знаш! Деда: Он ни не зна ко је био Свети Сава! Син: Е, деда, није фер. Њој увек држиш страну! А ја сам наследник твог имена... (телом прави позу билдера). Знаш оно, породично стабло, мушки потомак, син – богте вид’о! Наравно да знам ко је био Свети Сава... То је био онај што је киднуо од родитеља и запалио у манастир, јер су га маторци гњавили којекаквим глупостима. (Мало се као замисли, почешка се руком по бради или лупи руком о колено.) Хеј, „зипа ш’о је добра фора” (у жаргону, не изговори правилно што, већ умекшано ш’о)! Слушајте, буде ли ме кева гњавила српским и математиком и ја ћу да пођем (театрално говори и театрално показује руком) Савиним стопама... Баба се крсти, деда гледа унука преко наочара, одмахујући главом. Мама: Да ме више ниси звао кевом, уши ћу ти ишчупати... Син: Е, мало сутра, то ти је насиље, јеси ли ти слушала на родитељском о дечјим правима! Мама: Распитаћу се ко ми те је подвалио у породилишту! Син: Па, да, увек ја крив (тобоже дури се). Мене нико не воли! Сви сте се окомили на мене! Мама (оставља пеглање, прилази му и покушава да га помилује, син се опире): Љуби га мајка... Шалила сам се, сине... Али, да мораш да учиш, мораш, за твоје добро! Не знам шта ће бити с тобом ако овако наставиш. Узми сад (мајка говори помирљиво), кад имаш времена, учи мало, исправи на време те слабе оцене... Син: Али, мама, распуст је. Треба да будем РАС-ПУШ-ТЕН! Мама: Ма, ако те тата ПРО-ПУС-ТИ кроз шаке, питаћу ја тебе! Хајде, књигу у руке (гура му књигу узету са радног стола у руке) и учи, да те нисам више чула! Мајка узима испеглане ствари и одлази са сцене. Кћи (молећиво, љупко, трепћући окицама): Бако, а да ми ти испричаш нешто о Светом Сави? Бака (устаје полако, оставља у корпу штрикерај, споро прилази унуци): ’оћу, ћеро, ’оћу, роде.... Причаћу ти о рођењу Светога Саве. (Свечаним, важним тоном, као да прича бајку, помало растежући. Унука води белешке). Једнога дана, у престоници старе државе Рашке, у граду Расу, данашњем Новом Пазару, велики жупан Стефан Немања седео је замишљен. Његова жена, велика кнегиња Ана, приђе му и упита га (кад говори у име Ане или Стефана Немање, бака говори другачијим гласом): Сада, када си мачем и копљем, мудрошћу и одлучношћу основао јединствену и велику српску државу, кажи ми, што си тако замишљен, шта те мучи?! Велики жупан Стефан Немања одговори јој следећим речима: Имамо два сина, Вукана и Стефана, нека су нам живи и здрави (прекрсти се), али бих желео још једног. Биће у овој држави и места и посла за сву тројицу. И ја бих желела, одговори му велика кнегиња Ана. Молим Бога да нам се ова жеља и оствари. Кћи: А кћерке? Њих нико не спомиње! Прочитала сам на Википедији да је имао и две кћерке, Јефимију, која је била удата за солунског цара, и неку чије име није упамћено, а била је жена управника Скопља... Син: На Википедији?! (Подругљиво.) Да нисте и пријатељице на фејсу! Кћи: Е, баш јесмо! Бака: Не знам ти ја ништа о тим твојим... вики... падијама... и немој да ме прекидаш уколико желиш да вам испричам причу... Син: Ја и не желим... Баш је смор! Бака (као да није чула унуков коментар): Елем, тако су разговарали Стефан Немања и Ана давне 1173. године, заветујући се да ће живети скромним, монашким животом ако им жеља буде услишена. И, Божјим милосрђем, негде око 1175. године роди им се трећи син. Трећем сину дадоше име Растко, по старом имену Растислав, да му расте слава, а и зато што је храст или, како народ вели – ’раст, за нас Србе свето дрво. Народ је Растково рођење славио три дана једући и пијући, а срећни отац, Стефан Немања, понављао је, крстећи се, речи: Боже, Теби хвала! Ето, тако је рођен наш Свети Сава! Кћи: Баш занимљиво... И у бајкама увек цар има три сина и трећи је увек највећи јунак... Него, деко, деда (деда, задубљен у новине, баш и не чује одмах, али после другог позива, упитно погледа унуку), а шта ти, деко, знаш о Светом Сави? Деда: Ма, пусти ме, бре, дете, видиш ли да читам новине?! Бака: Их, какав си, лепо те пита дете, а ти... Кћи (молећиво): Деко, што ми мало не помогнеш? Деда: Имаш књиге, па читај! Ионако нас ти твоји из школе огулише с књигама... бесплатним (намигне). Не знам што уопште купујемо књиге кад их нико живи (реч живи посебно наглашава) не чита! Син (хорор гласом): Устаће мртви да читају књиге, кад их нико жив неће! Деда: Ти, мали, не глупирај се... Бака: Пошто овај стари намћор неће ништа да ти исприча, ћеро, испричаће теби бака једну лепу легенду о Светом Сави и сиромаху. Кћи: Е, баш ти хвала, бако! Бака: Свети Сава и сиромах (сачека мало да Милица напише у свеску наслов): „Наиђе Свети Сава покрај једне сиротињске куће таман на Божић. Тамо кукњава, јер се чељад са ситном дјечицом није имала чиме омрсити. Свети Сава даде онда домаћину пуну часлу масла. Обрадује се сиромах и захвали, а жена узе масло, прикупи корице и спреми попару. Сиромах је трошио масло годину дана, а масла му никада није нестајало. Тек кад се пофалио једном пријатељу, поче масло да ишчезава, а да се није фалио, Бог зна докле би му трајало.” Кћи: Пофалио?! Бако, правилно се каже: похвалио. Бака: Добро, ћеро, ја ти причам, а ти тражиш длаку у јајету. Тако се у народу говори, а ти пиши како су тебе учили и научили... (Устаје од унукиног стола и полако се враћа на своје место.) Улази тата, са ташном у руци, враћа се с посла. Спушта торбу, скида капут или јакну, шешир или качкет и качи их о чивилук, па улази у собу. Док прича, полако се распрема и обува папуче. Тата: Добар дан свима! Е, ала ви овде уживате у топлом, а ја по цео дан ринтам. Благо вама па сво троје имате распуст! Ово двоје у пензији, куд ћеш боље! Само ја црнчим по васбожји дан. Прво сам се следио (све то прича изувајући ципеле) чекајући аутобус. Пази, молим те, нас увек изненади снег! (Иронично.) Хеј, пао снег у јануару, срам га било! Путари нам неспремни за рад. Јадни путари. Па нису очекивали да снег може да падне у јануару, рано је то за снег... А после... такав је кркљанац био у аутобусу да ми је позлило... Што, бре, смрди овај народ... Деда: Па, ни за леба немамо довољно пара, код нас је сапун луксуз! Тата: Ма дај, тата, шта то причаш! Не умемо ни да се окупамо како треба све и да нам брдо сапуна истресеш пред врата... Ми баш волимо да смрдимо! Такав смо народ. Кћи и син се кикоћу... Тата им прилази и љуби их у главе: Тата: Здраво, Лаки! Здраво, Миличице! На сцену се враћа мама, дотерена. Тата: Здраво, женче! Ииии, теби баш прија распуст! (звизне) Мама одмахне руком, склапа даску за пеглање, односи је. Тата: И, клинци, шта вас двоје радите?! Мама (излазећи с даском у рукама): Као и обично, свађају се! Тата: Је ли? Шта ја то чујем? (Тобоже љутито). Шта ја то чујем, хм? (Тата седа крај сина, уз уздах олакшања.) Кћи: Ма, није, тата, ја молим деку да ми каже нешто о Светом Сави! Бољи је од мог наставника историје... Све лепо разумем када ми он исприча... А њега мрзи. Више воли новине од мене! Деда (с осмехом): Јој, јој, каква си ти улизица! Мама се враћа, са шољицама пуним кафе на тацни, једну даје тати у руке, а остале ставља на сточић испред баке и деде, седа крај њих и шминка се. Син: Шлихтара, деко, него шта, причам ја то вама одавно, али мене нико у овој кући не слуша. Зато она и има све петице, „слатка ко бомбона” (пева у ритму мелодије Здравка Чолића). Мама: Е, ти да ћутиш више. Кад будемо видели и чули твој састав, имаћеш право говора! Ти, бре, само паметујеш без покрића! Рођен си за политичара... Иду избори, да ми тебе лепо кандидујемо... Лош ђак, меље ко навијен, доскочи свима... идеалан профил за српског политичара!!! Бака: Који не зна да наброји ни најзначајније српске просветитеље! Син: Знам, бако, знам... Свети Сава... Обрадовић (растежући) онај мамин, Жарко... овај, Доситеј... (Кћи се кикоће.) Син: Па, шта, зар није смешно што се и после двеста година једно те исто презиме код нас врти у министарској фотељи... „На Западу ништа ново, на Западу ништа ново” (пева песму Боре Чорбе, глумећи тешког рокера.) И трећи је... онај Вук. Мама (заједљиво): Да није Драшковић? Син: Ма, није, знам, онај ћопави... Стефановић Караџић. (Деда и бака уздишу, одмахују главама.) Деда: Еееее, на каквим ми ногама остављамо овај јадни свет и ову напаћену земљу! Син (гледа у своје ноге и отрцане патике, подиже ногу, лупи руком у патику, па је спусти): Е, видиш, деда, стварно би мог’о да ми лепо купиш нове патике, да би земља остала на бољим ногама! Деда: Метафора, синко, метафора. Син: Ма, није него, мега-фора (Син начини гег – рукама надоле, као репер). Деда: Уозбиљи се мало... Дух Светога Саве је увек са нама. (Звони телефон. Испод сцене или са стране, али изван главне сцене, смештен је сто на којем је телефон. То је импровизовани делић другог стана у којем је школски другар Урош. Тај продужени део позорнице осветљава се у тренутку када зазвони телефон.) Син: Ја ћу се јавити! Хало! Урош: Лупим те по глави мало! Син: А, ти си Уки! Урош: А кога си очекивао, Светог Петра? Шта радиш? Син: Ништа. Дружим се са мртвима... Урош: Пали, брате, умро ти је деда?! Син: Ма није ми умро деда, језик прегризао дабогда, он ће ти ових дана у лов на рибице и маце... Осим ако се и он не уфура у Скупштину (крко-бабићи су на цени) ко сви с којима су му „исто текли школски дани“ и с којима је „од истих болести пелцован у истом дану” (изругује се на Десанкине стихове). Ево, баш се договарамо да ми купи нове патике (даје знакове очима деди) и учини нешто за спас своје земље и мојих ногу... Ногица (укршта их као девојчица, у получучњу и са у исцереном фацом). Ножурди (испрси се и уозбиљи). Ко каже да не знам граматику?! Друг: Е, не зезај, него, хоћемо ли на баскет? Син: Само да питам тату. (Окреће се ка тати) Ћале, јел’ могу с Укијем напоље? Деда: Е, мало ћеш да сачекаш, ништа не питај тату. Сад ћу ја теби да испричам нешто о Светом Сави и има да ма слушаш. Син: А после да ми купиш најке, важи? Кул! (Поново се окреће ка слушалици) Уки, зовни ме за десетак минута, само да се нешто договорим са својима, па идемо. Договорено? Урош: Оки доки, чујемо се! Син се враћа, седа између деде и тате. Син: Ево, сав сам се претворио у уво! (Гег.) Деда: По државном праву тадашњег доба, Растку су од петнаесте године оделили једну страну државе да у њој живи с велможама и да се осамостали. Али, Растко је презрео забаву и материјална добра и као млад човек одлучио је да се посвети Богу и богоугодним делима... Син: Ехехе, данашњим журкама и материјалним добрима ни Растко не би одолео. Деда: Уши ћу ти свезати на машну не уозбиљиш ли се! (Деда устаје помоћу штапа и тим штапом прети унуку. Стоји док му држи буквицу или се лагано око њега шета, ако је то мугуће извести тако да публици не окрене леђа.) Слушај ме добро. Уз помоћ калуђера са Свете Горе, Растко је побегао у манастир у седамнаестој години живота. Иако је Стефан Немања подигао потеру за својим сином, Растко је ноћу, док је потера била на гозби, тајно примио монашку ризу и уместо световног имена Растко добио библијско име Сава... Памтимо га као првог српског архиепископа и просветитеља. Бројне легенде се везују за Савино име. Погледај колико назива места, извора и других природних белега има придев Савин у своме имену: Савине воде, Савинац, Савин лакат, Савин кук... Мама: Сећам се кад сам први пут на школској приредби рецитовала о Светом Сави... Еееехх... Кад је то било! Син: Пре Христа, наравно! Бака одмахује главом, погледа у унука и слегне раменима... Тата: Ти се сигурно не сећаш више стихова те песме, а ја све памтим као корњача! Кћи: Што ко корњача!? Тата: Доказано је да корњаче имају најдуже памћење... Заправо, најдуже живе... Мама: Е, сад ћу ти доказати да се сећам свега... Музика. Замрачење сцене или замрзнут кадар. Друга девојчица, са кикицама, излази на сцену испред мајке (глумећи њу из млађих дана; сви који су на сцени су наглашено укочени, слеђени, у позама, а девојчица је као сновиђење, сва нежна и бела – рефлектор само њу осветљава) и рецитује песму о Светом Сави (Васко Попа).[1] Путовање Светог Саве Васко Попа Путује по мрачној земљи Штапом пред собом Мрак на четверо сече Хитне дебеле рукавице Претворене у мачкетине На сиву војску мишева Одвеже вериге сред олује И земљу од старе храстовине За стајаће звезде везује Пере шапе својим вуковима Да трагови мрачне земље На њима не преживе Путује без пута И пут се за њим рађа Кад девојчица изрецитује песму, поклони се и полако одлази... Поново се пали комплетно осветљење. Тата: О, сећаш се лепо свега, признајем... Ја бих нешто ручао, шта има? (Диже се и креће ка кухињи у жељи да шмугне пре него што и њега наговоре да каже нешто о Светом Сави.) Бака: Сармицу сам спремила, има прсте да полижеш, зете! Син: Е, ћале, а шта би са твојом песмом, мама је доказала да се сећа, а ти? Шта ти знаш о Светом Сави? Тата: (Прави се као да нешто тражи и спрема по кухињи). Ммммм, што лепо мирише из кухиње. Мртав сам гладан... Кћи: Ееее, тата, не можеш сада да се извучеш, хајде да те чујемо... (И син и кћерка скоче, шчепају оца и довлаче на предњи део сцене. Намештају га „за наступ”, а потом скрштених руку и подигнутих обрва чекају да им покаже шта зна.). Отац се као снебива, чешка се по глави, па онда продужи одлучно. Тата: Сад ћете да видити ко је „тата Мата” у казивању народних легенди. Кад сам ја био мали, ваш деда ми је испричао једну ВРЛО занимљиву легенду. Е, ја ћу сада баш ту пручу (гледа значајно у деду) да вам препричам. (Деда се смешка наслућујући о којој причи се ради. Тата узима хоклицу, намешта је тако да може да седи на њој, а да никог својим телом на сцени не заклони. С плафона му спусте на концу или жици клип кукуруза да би, док га круни, подсећао на негдашња времена кад се казивало уз посао.[2] Само је он осветљен на сцени.) „За време зидања Студенице, допадне се цар Немањи нека врло лепа девојка из околине и он зажели да је добије. Кад то сазнадеху калуђери, који су однекуд такође били ту док се манастир зидао, реше да цара сачувају од греха. Одмах наруче да дође царица, кажу јој зашто су је позвали и увече је подметну цару уместо оне девојке. Цар мислећи да је то она девојка, проведе с њом ноћ до зоре. У зору му она потражи златан прстен с прста, да би га се имала по чему сећати, и он јој га дадне. За три године градећи манастир Немања никако није ишао кући, нити је виђао царицу. А она девет месеци после оне ноћи роди мушко дете. Кад чује Немања да је царица родила, поручи јој да га не чека, јер ће је, ако је затекне код куће, због неверства погубити. Али га она није послушала, него кад дође цар кући, она му показа прстен и исприча све, како се била с калуђерима договорила. Мушко дете, које се Немањи тада роди, био је Свети Сава[3].” Мама: Деда, деда, шта си ти њему причао! Деда: Е, снајка! (Враголасто се деда смеје.) Кћи: То нам нико никад пре није испричао... Ко турска серија! Син: Што, баш је страва! Тата: Јесам ли сад заслужио ручак? Деца углас: Јеси, тата... (Тата одлази у кухињу.) Син: Што ја мрзим све оне уштогљене свечане светосавске академије и церемоније! Ја да могу, ја бих направио неки перформанс... Нешто на пример овако: Син стави качкет, накрене га и репује (сонг или уживо): Свети Сава мангуп био Па је кућу напустио Царску свиту олешио За манастир запалио... Син: Е, тако се то пева... Палим ја на баскет, не могу више да вас слушам, обећо сам Укију да ћемо на баскет! ’ајд’ здраво! (Намешта качкет, узима ранац с патикама, креће...) Деда: Чек’, чек’, чек’, врни дер се ’вамо. Неће ти бити наодмет да чујеш још нешто о Светом Сави. Син: Ја бих деду и бабу вратио у школу, кеве ми. Чезну за њом већ деценијама... Деда: Е, сад ми је стварно доста! (Деда поново устаје и „прети“ штапом.) Не само што не поштујеш старије од себе, већ не поштујеш ни светиње које су овај народ одржале кроз векове. Мангупираш се ту, јер си обична незналица. Умотаваш глупост и незнање у јефтине форе и фазоне, али те је лако прочитати, знаш! Нећу то више да толеришем. Српску историју има да научиш и поштујеш макар ја бдио ноћима и ноћима са тобом над књигом. Научићу ја тебе да поштујеш и разумеш српску традицију и морал, је л’ јасно? Мама: Е, хвала Богу да ће неко и њему долијати. Скроз смо га испустили. Ја причам и причам да учи, да учење оплемењује човека и шири му видике, али њему је све смешно... Син: Добро, бре, што се љутите?! Знам напамет све мамине просветарске приче. Само сам се зезао. Деда: У томе и јесте ствар. Не можеш се шегачити са свим и свачим. Не можеш се изругивати ономе на чему опстаје овај народ. Дух Светог Саве је увек са нама!!! Ћеро, дедер, испричај му још понешто о Светом Сави, па ћемо се онда он и ја договорити о режиму учења. Син: Режиму??? Чиста диктатура! (Гунђа.) И онда ми неко прича о дечјим правима… Деда: Тишина! Слушај шта ти сестра зна! Кћи: Растко Немањић је био први архиепископ и творац самосталне српске цркве. Живео је од 1175. до 1235. године. Писао је и црквеноправне књиге којима је уређивао живот у манастирима, као што су Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик, Номоканон или Крмчија, али и дела која су блиска књижевности, као што су: Писмо оцу Спиридону, Житије Светог Симеона, Служба Светом Симеуну... Звони телефон. Син: Ја ћу... Урош: Хеј, бре, човече, што се не јављаш, чекам те за баскет. Идеш или не идеш? Син: Не могу, брате, још... Свети Сава нам је у гостима. Урош: Ко?! Син: Свети Сава је увек са нама. Урош: Пали, брате, и код мене ти је доктор за луђаке − лично др Лаза Лазаревић. Он такве пацијенте попут тебе начисто обожава! Чује се снимак: најпре грмљавина и као прасак стакла, потом глас. Мрак на сцени или замрзнут кадар (свако задржава изглед лица у складу с оним што је претходно говорио: блажено, запрепашћено, уплашено...). Светло се пали и обасјава икону Светог Саве. (Друго решење је, уколико секција располаже свечаним костимом и има глумца који би достојанствено изнео улогу, да неко одглуми ову сцену.) Deus ex machina: Чује се снимак: најпре грмљавина и као прасак стакла, потом глас. „Чедо моје слатко и утехо старости моје, сине, слушај моје речи, приклони ухо своје ка мојим речима и нека не пресахну источници живота твоја, сачувај их у своме срцу. Јер су живот свима који их налазе. Сваким чувањем чувај срце своје, јер од њих су исходишта живота. Уклони од себе оштра уста и увредљиве усне далеко од себе одбаци. Очи твоје нека право гледају и веђе твоје да мигом указују на оно што је праведно. Право ходи ногама својим и исправљај путеве своје. Не скрећи ни десно ни лево, јер путеве који су десно зна Бог, а они с лева су развраћени. А ти учи оно што је право, а хођење твоје у миру да буде[4]...” Музика (иста као пре почетка представе). Поклањање. Представа је већ играна у извођењу Драмске групе ОШ „Ослободиоци Београда” из Београда (2000. године) и Радионичарске групе „Расковник” из Чачка.
[1] По потреби, изабрати другу песму о Светом Сави.
[2] Овај гег треба извести само ако је технички могуће и ако је ученик који глуми довољно спретан да невербално засмеје публику. [3] „Како се родио Свети Сава”, народна приповетка (уз језичке адаптације Данијеле Ковачевић Микић). [4] Завршни цитат је преузет из „Житија Светога Симеона Немање” Светога Саве. |
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности,
дипломирани филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________
професор српског језика и књижевности,
дипломирани филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________
|
|
|
Радионичари који су пре две године извели комад „Свети Сава у мојој кући”. Сценографија није била адекватна нашим потребама, али нам то није сметало да уживамо и да забавимо и поучимо публику. Лепе успомене!
|
Play & Photographs: Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
Frescoe of Saint Sava in the King's Church, Studenica Monastery, Serbia
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
Illustrated by Sarah Riordan
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on January 27, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
Frescoe of Saint Sava in the King's Church, Studenica Monastery, Serbia
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
Illustrated by Sarah Riordan
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on January 27, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
