„Немојте сами себе убијати изнутра док вас други касапе споља.” ~ Драгослав Бокан
СВЕ ЈЕ У СУШТИНИ
Суштина живота је, убеђен сам, у томе да ли знате ко је ко у вашем животу. Ко ће вам се наћи при руци у невољи, а не само кад њему нешто треба. Све је у томе.
И када упаднете у неки судбински вир и живо блато неке невоље, ваш поглед ту трага за реалношћу излаза из такве ситуације. Тада вам је узалудно све знање овог света и сва лепоречивост и похвале ваших пријатеља – и све што сте урадили и оставили за собом.
Једино што вас тада извлачи из пропасти је реална подршка знаног или незнаног пријатеља, нечија одлука да – уз све своје муке и проблеме – на себе додатно натовари и оно што вас мори и мучи. Такви тренуци се догађају у животу сваког од нас – и сви знате о чему причам.
Ти моменти су посебно опасни јер могу да вас олако уведу у разочарење (а, са истинским разлозима) – у све оно најважније у вашем животу, све оно што нема никакве везе с вашим мукама – а најчешће страда у оваквим ситуацијама. И вера у Бога и љубав према отаџбини и нада да ће бити боље, и сва ваша добронамерност, и све оно што радите бесплатно и из чистих идеала – све то, тада, често страда и нестаје, претварајући вас у оно што сте до тада дубоко презирали и одбацивали.
А разочарани идеалисти постају гори и немилосрднији од оних који су одувек бирали и заувек изабрали пут сналажења и преваре – јер су изгубили саму суштину свог постојања. Јер су изгубили душу.
Душа се губи и нуди непоменику: онда кад вам се учини како је Небо празно – и без Бога, онда кад бацате у контејнер телефонски именик са уписаним сведочанствима своје глупости и погрешних процена, онда када сте усамљени као вук избачен из чопора, као дрво у пустињи, као несрећни Јов, као скоро сваки Србин међу својим равнодушним сународницима (све док на ред не наиђе и њихова мука, њихова неиздржива усамљеност у невољи – која све нас чека).
Тада треба имати храброст Милоша Обилића и стрпљење оца Тадеја, и снагу преживљавања чобана са Пештера, и мудрост првих хришћана и романтични ентузијазам клинаца који су у Првом светском рату добровољно долазили са европских факултета у блатњаве и крваве ровове Цера и Сувобора.
То су прилике да испуните Косовски завет на попришту вашег срца и издржите то опасно, кобно разочарање у све што вам је најважније и највредније.
Одбаците лажне пријатеље, али не и веру у пријатељство, пристаните на све губитке и недаће, ходајте чврстим кораком кроз трново шибље невоља, гледајте право у очи свакога ко вам тада налегне на грбачу – мирним гласом му говорите оно што осећате (што стварно осећате!), и не бојте се никога и ничега – осим себе и својих разочарања.
„Смањите се” и постаните скромнији у свему, одустаните од јаловог истеривања правде, немојте да кукате и понижавате се ни пред ким, дубоко удахните ваздух, одселите се негде, стисните снажно вилице, прошетајте се на ветру и киши, учестајте молитве и отидите у најближу цркву – ту Хитну помоћ за најтеже нападе очаја и безнађа.
Урадите све што желите и можете, али немојте продавати своју бесмртну душу одустајући од онога што је најлепше и најбоље у вама.
Немојте сами себе убијати изнутра док вас други касапе споља.
Немојте бити саучесник сопствене пропасти и од трагичног јунака постајати бедни лузер. Између ове двојице је разлика „само” у изабраном држању и ставу. Проблем је често исти, али су њихове реакције на његово присуство сасвим другачије, суштински различите.
А да је тешко живети као људско биће у рушевинама од државе и друштва – тешко је. Стварно тешко.
Могу само да вам пожелим срећу на оваквом путовању („у тунелу усред мрака”) и цитирам вам мудре речи мог петнаестогодишњег сина Владислава – како су невоље, можда, само знак да „Бог има друге планове с нама”.
И када упаднете у неки судбински вир и живо блато неке невоље, ваш поглед ту трага за реалношћу излаза из такве ситуације. Тада вам је узалудно све знање овог света и сва лепоречивост и похвале ваших пријатеља – и све што сте урадили и оставили за собом.
Једино што вас тада извлачи из пропасти је реална подршка знаног или незнаног пријатеља, нечија одлука да – уз све своје муке и проблеме – на себе додатно натовари и оно што вас мори и мучи. Такви тренуци се догађају у животу сваког од нас – и сви знате о чему причам.
Ти моменти су посебно опасни јер могу да вас олако уведу у разочарење (а, са истинским разлозима) – у све оно најважније у вашем животу, све оно што нема никакве везе с вашим мукама – а најчешће страда у оваквим ситуацијама. И вера у Бога и љубав према отаџбини и нада да ће бити боље, и сва ваша добронамерност, и све оно што радите бесплатно и из чистих идеала – све то, тада, често страда и нестаје, претварајући вас у оно што сте до тада дубоко презирали и одбацивали.
А разочарани идеалисти постају гори и немилосрднији од оних који су одувек бирали и заувек изабрали пут сналажења и преваре – јер су изгубили саму суштину свог постојања. Јер су изгубили душу.
Душа се губи и нуди непоменику: онда кад вам се учини како је Небо празно – и без Бога, онда кад бацате у контејнер телефонски именик са уписаним сведочанствима своје глупости и погрешних процена, онда када сте усамљени као вук избачен из чопора, као дрво у пустињи, као несрећни Јов, као скоро сваки Србин међу својим равнодушним сународницима (све док на ред не наиђе и њихова мука, њихова неиздржива усамљеност у невољи – која све нас чека).
Тада треба имати храброст Милоша Обилића и стрпљење оца Тадеја, и снагу преживљавања чобана са Пештера, и мудрост првих хришћана и романтични ентузијазам клинаца који су у Првом светском рату добровољно долазили са европских факултета у блатњаве и крваве ровове Цера и Сувобора.
То су прилике да испуните Косовски завет на попришту вашег срца и издржите то опасно, кобно разочарање у све што вам је најважније и највредније.
Одбаците лажне пријатеље, али не и веру у пријатељство, пристаните на све губитке и недаће, ходајте чврстим кораком кроз трново шибље невоља, гледајте право у очи свакога ко вам тада налегне на грбачу – мирним гласом му говорите оно што осећате (што стварно осећате!), и не бојте се никога и ничега – осим себе и својих разочарања.
„Смањите се” и постаните скромнији у свему, одустаните од јаловог истеривања правде, немојте да кукате и понижавате се ни пред ким, дубоко удахните ваздух, одселите се негде, стисните снажно вилице, прошетајте се на ветру и киши, учестајте молитве и отидите у најближу цркву – ту Хитну помоћ за најтеже нападе очаја и безнађа.
Урадите све што желите и можете, али немојте продавати своју бесмртну душу одустајући од онога што је најлепше и најбоље у вама.
Немојте сами себе убијати изнутра док вас други касапе споља.
Немојте бити саучесник сопствене пропасти и од трагичног јунака постајати бедни лузер. Између ове двојице је разлика „само” у изабраном држању и ставу. Проблем је често исти, али су њихове реакције на његово присуство сасвим другачије, суштински различите.
А да је тешко живети као људско биће у рушевинама од државе и друштва – тешко је. Стварно тешко.
Могу само да вам пожелим срећу на оваквом путовању („у тунелу усред мрака”) и цитирам вам мудре речи мог петнаестогодишњег сина Владислава – како су невоље, можда, само знак да „Бог има друге планове с нама”.
|
Колумна: Драгослав Бокан
All rights reserved 2013. Copyright © Dragoslav Bokan
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on September 11, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2013. Copyright © Dragoslav Bokan
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on September 11, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
