- „Одувек, ми, Срби, негде од некога – а најчешће од себе самих – бежимо.” – Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности.
Све је боље у Бољевцима! – мр Првослав Вујчић
- „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом мр Првослава Вујчића, објављује приче књижевника Првослава Вујчића, мастера компаративне књижевности, оснивача Урбаног књижевног круга и „Круга УКК”.
|
|
|
Све је боље у Бољевцима!
|
„Стани, хоћу да ти кажем, печалбарски гризли из Србије уназад би из ње!”, приближава се глас.
„Нека, нека, има ко зна”, одговарам, не окренувши се, уплашен да све време трчим у погрешном правцу. Заплетен у заосталим сновима и овог пута пред буђење емигрира ми из груди исти сан: Трчим изван видокруга. За петама ми отежали медвед. Отео се са вашарског ланца у Пожаревцу. Као и увек, огроман, поново би да ме окује тежином. Нити бежим од сна да заувек нестанем, нити сам у сну, одувек, да се у постанак никад не вратим. Крмељив од влажне земље нанесене надуваним гумама опанака под натопљеним патикама, трчим испод проваљених облака до самих врата. Кашљући кишницу с чела у беоњаче, на торонтској Ривер улици окупаној пробушеним небом, четрдесет минута пре Свете литургије, газећи сопствене чарапе влажним сенкама Мораве и Саве, улазим у своју цркву. Поштено угруван знојем и умазан кондензацијом онтаријског блата, задихано пружам, деда Трифуну и Милану, новчаницу с канадском гуском и краљицом Елизабетом у замену за две воштанице. Савијам се са символом светлости Христове у руци – за покој душа које дуго нисам ни споменуо, а камоли им свећу, у помен, упалио. С леве стране од Светог Јована Крститеља, примичу ми се четири бабе, комадајући ме истовремено, неким чудно издефинисаним, неодмерено прекорним погледом. Помислих: Колико год човек испред некога трчао, заборављена молитва га сустиже, а намера неодмерено престиже. „Него, ако ти не лежи мој радио, како ти прија мој црвенко?”, насмеја се јеромонах Филотеј и не сачекавши одговор настави, „дадоше ми тридесетак кућа да светим водицу. Тек толико да се нађе за трошак. Уз одржавање овог нашег гробља досетио сам се приде, па сам направио нектар од меда и лековитих домаћих трава што ми их синовац одонуд одашиљо. Прогунеш кашичицу, надујеш се здрављем да те Бог види. Па ко кол’ко дадне. А наш ти народ на здрављу издашан. Гуро сам све у сламарицу, ни бројо нисам, шамаро сам је да се сва подбула, али налете ми она Анђа. Српска Американка. Не беше јој доста што је од Џона наследила брда и долине, па ме утужи да је од мог нектара уватила штуцавица. Богу фала, пре него је судиница увишла у судницу, Анђа нестаде. Те ми судиница ту каже ’дисмис’. Ја је питам: шта ти је то судинице ’ди си ми ти’? Ко велим, онако у себи: ту сам. А она ће: ’То значи, да се не врћеш код мене и да више не ваљаш нектари, него да благосиљаш као што твој пријављени бизнис налаже’. Тако ти ја, избачен од судинице на слободно кад ми се сукња на мртво у посо умешала, цвокоћем колико сам срећан. Ех, шта ти је живот. Седнем на сламарицу, па се дигнем. Седам година у ову пустињу, а ни зелену карту немам. Под сламу отекло, ни сама сламарица не зна колико. Па реко’, да се пребројим. Кад тамо, таман довољно да велим себи: па бре попе да се почастиш и поновиш. И одем ти лепо с две кесе под руку и истресем их пред Смита дилера. Он се избечио, далеко било, ко да му је штитна жлезда без нектара прсла. Жао ми човека, ал’ пресуду поштујем. Нектар, нит му вадим, нит му нудим. Кеширам ти ја тако свој сан, па седох у црвенка. Ето! Ко каже да не може лепо да иде уз мантију, лаже. Него синко, ено ти теглица с нектар на шифоњер. Понуди се. Жив ми ти.” „Деко, зашто смо изгубили на Косову?”, запиткивао сам маминог тату Миленка, с радозналошћу и памећу петогодишњака и чуда од детета кога су као мече водали по школицама и комшилуку да рецитује педесет пет напамет научених песама. „Мико мој, све што се на земљи умрси, Бог на небесима размрси. Нерешеном битком за Стару Србију није изгубљен рат. Лазар се с вером из нас уздигао, а Вук, с нама, у вери остао. Вера, љубав и нада – у нама – извојеваће победу за нас.” „Ух, бре, деда! Тешко је, то, разумети. Бака Вукосава и њене бабе кажу да је лош вук издао доброг цара. Ако је, како ти кажеш, Лаза из нас на небо отишао, а вук у нама на земљи остао, одакле нам вера у победу без доброг у нама?” „Иха!”, усхићено би деда викнуо Раци, који би накострешио гриву и цимнуо чезе, да у њима од ветра бежимо. Раца је био дедин омиљени коњ, који се необјашњивом игром случаја звао као и мој теча, муж тетка Дане – рођене сестре мог оца Јефрема и стрица Драгутина. Тетка и теча имали су деветоро деце, у другој половини двадесетог века, када је био обичај да свако девето дете у истих родитеља, у земљи од шест републичких буктиња која се звала Југославија, именује велики „друг” малих Југословена, чувени маршал непознатог порекла Тито. На општу жалост већине у породици, нашу Србију, највећу од шест република, победила је течина мањина, која је, укинувши крштење именовањем, владала већином. Само тако се могло десити да је друг малих пионирки најмлађој од деветоро теткине и течине деце дао име Пламенка. „Мали, слатки, бакини Југовићи!”, тепала им је наша бака Јелена, теткина, стричева и татина мајка. Е, сад, није био проблем што је Пламенка добила на поклон од друга револуционарни пламен у свом имену, фрка у породици настала је због теча Рацине усхићености тим догађајем. Од онда, кад год би обилазили фамилију у Београду, Земуну и Бољевцима, прескакали бисмо Рацу. Тако се већина у мојој породици окренула од себе саме леђима у четири српска слова. „Ех... да се некад у време пионирског друга злоупотреба деце кажњавала као сада, твоја Пламенка би данас добила име Параскева. Данас би, у већини српских породица, по први пут, четири саката слова, лицем у лице, измирено, гледала једно друго, а маршалског педофила би турили тамо где му је и место, у бајбокану!”, викну ми јеромонах, у црвеном Шевију, на чикашком асфалту према Либертивилу, у коме се сулуда брзина пред примичућим двадесет првим веком није осећала. Народна лирика из четири звучника гроктала је толико гласно да смо се морали довикивати, иако сам седео на предњем седишту. Посматрачи, који су иначе свуда око нас да нас штите од свега око нас, у миротворачком надзирању пребрзе вожње под ротационим светлом полицијског крузера закључише да због нечега или неког бежимо, па се сјурише за нама. Најтоплијег јануара који памтим у двадесетом веку, 1965. зиме, по старом календару на Светог Јована Крститеља, дединој за живота последњој Крсној слави, питао сам: „Деко, зашто сви у селу имају на зиду слике Јаојевића на коњу кô наш Раца, а ти немаш?”, из неке дечје чудноватости искривљујући Арсенијево презиме. „Имамо живу слику Светог Јована Крститеља. Сеобу Срба под Чарнојевићем немамо”, започињао је деда Миленко, док су га сељаци, без даха, с уважавањем слушали, „не могу да схватим да се оставља једно, да би се узело друго. Да се бекство проглашава сеобом, а пораз победом. Не могу да разумем зашто се поносимо гашењем огњишта и напуштањем гробова. Уздизање падова и величање остављања, скупо ће нас једног дана коштати. Ватру из старине гасимо, да нову, овде, где смо до деветог колена дођоши, нисмо ни припалили. Бог нас у нашим селидбама не може сачувати ни од нас самих, а камоли од других, јер ми се већ сувише дуго селимо из себе самих.” Тек кад је амерички трупер почео да нас обилази, опазисмо га. Јеромонаху је требала читава авионска писта да прикочи ауто, између два дрвета неутврђеног порекла са стране пута, на тридесет трећој миљи од Чикага према манастиру Свети Сава у Либертивилу. „Часниче, да ли сте свесни брзине којом возите?”, љубазно упита полицајац с беспрекорно улицканом полицијском униформом, док је онај други у крузеру типкао, зна се шта, на лаптопу. „Ма, сине мој, немам времена да бацим око на цифре док гледам да у дрво не ударим”, спокојно одговори јеромонах благо придодајући, „и нисам ти ја никакав часник, слободно ме вичи: Оче.” „Па, оче, зашто вам служи контролна табла ако је не видите?” „Е, дете моје, оно што ја видим ти и не гледаш. Бог нам је свима дао различите дарове. Теби, поштење да прекршај увидиш и доброту да казну опростиш, а мени да те у намери зауставим и благосиљам.” „Оче, опростите, али, зауставио сам ја вас, а не ви мене”, насмеја се полицајац, бацивши озбиљан поглед на ручку ранца у мом крилу. Деда Миленко је уживао да ме вози до Бољевачког рибњака који је пре рата, док је био његов, хранио рибом цео Земун, сва околна села и пола Београда. После Другог светског рата „ослободиоци” су ослободили деду власништва и поставили га за управника рођеног рибњака. „Нека их, не једим се. Лепо каже наш народ: отето-проклето. Од мене, нек им је просто”, говорио је, добри мој деда, док сам уживао у чезама које су стварале чистију поезију од свих препелица и свемирских летелица света, кроз неспутану кошаву испод Рациних копита, којима се, лаганим касом, од промаје бежећи, свуда стиже. „Све је боље у Бољевцима!”, прхнуо сам, онако паперјаст и мали, нешто, што се и данас, у време затирања сеоских домаћинстава, од Земуна до Бољеваца препричава. „Извините, господине, могу ли да погледам икону на ручици вашег ранца?”, обрати ми се амерички трупер. „Како да не, изволите.” „Боже мој, па ово је Свети Јован Крститељ”, рече полицајац себи у браду, па се прекрсти три пута с три чврсто склопљена прста и целива икону, „мој прадеда Радован имао је исту овакву. Донео из Србије када се вратио у Чикаго по завршетку Првог светског рата у коме је био добровољац. Изгорела је у стану који је моја баба Карла запалила деди Ратку у време бракоразводне парнице”, истресе у једном даху, безгрешно интонирајући имена Радована и Ратка, на нашу велику радост. „Узми је. Твоја је!”, обрадовах се давању. „Хвала… хвала...”, изусти, по прадеди Радовану и деди Ратку, Србин у униформи америчког полицајца, па спуштајући десни длан преко левог начини крст и погну главу пред јеромонахом, „Оче, благословите.” „Бог те благословио, сине.” „Молим вас, немојте више бежати од нас.” „Нисмо ми трчали од тебе, сине, него од пребрзог дрвећа поред пута”, нехајно одмахну руком јеромонах. Усправих се пред светлошћу воштанице за здравље свих својих. Четири бабе, преко пута Светог Јована Крститеља, примакоше ми се до груди: „Момче, не улази се непристојно обучен у свети храм. Мањи је грех не доћи, него с блатњавим патикама ући”, укори ме главна баба међу бабама. „Ух”, придода друга међу једнакима. „Ко да је на пијацу пошô!”, зграну се трећа. „Баш вала, добро велиш”, отпева виолончелску тачку четврта. Загледах се у четири старице, као у четири столетна слова. Узвратих погледом уместо речју, а дошло ми је да са упаљеном свећом истрчим на светло дана. „Одувек, ми, Срби, негде од некога – а најчешће од себе самих – бежимо. Трчећи опанцима по туђем бетону, бекство проглашавамо сеобом, сеобаре на силу расељеним лицима, исељене жртвама, жртвовање мучеништвом, мучеништво победом. Толико често све и свашта проглашавамо да, кад нам прави мученици на капију покуцају, не умемо да их препознамо и врата им отворимо. Јалова нам таква победа, ако смо се из себе самих иселили!”, видим, као и у детињству, овде, испред живих слика, свог деду. Изнад четири пепељасте главе, преко пута Светог Јована Крститеља, који ме благим погледом умива, чујем честице софистициране прашине како капљу с врха урамљене „Сеобе Срба”. Кроз прозор, изнад Светих двери, витражни сунчев зрак осветљава крст на грудима Крстоносца. Тихо усправљен, у патикама блатњавим од туђе земље и прокислим папирнатим опанцима за бежање из коже, осећам: почиње Света литургија... Тек што уђосмо у чикашки ресторан „Pigley Wigley”, јеромонах наручи за обојицу по један „банана-сплит”. Симпатичне конобарице, надуване од јеромонаховог нектара, срдачно се искезише кроз сисате протезе. Гледајући им у непца, умазана опојним мирисом цимета с непоједене пите детињства, заборавих на жуљеве од имагинарних опанака испод мокрих патика и лижући сладолед прогутах банану као да ми је последња. „Стани, само за тренутак, да ти још нешто кажем!”, загрли ме црвени канадски гризли у сну, онако, нежно српски, медвеђе. „Нека, нека, има ко зна”, окренух се, први пут у животу, па га последњи пут трипут пољубих у уљуђену имигрантску њушку, опраштајући се и од њега и од свих који опанке кроз патике њушкају, повраћајући бајковито детињство колико ме грло носи, насред асфалта са раздрљеним јаворовим лишћем у пролазу: Све је боље у Бољевцима! |
Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности 
Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности.
Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности.
__________________________
__________________________
|
„Све је боље у Бољевцима!” – прича из књиге „Catching Saliva” („Хватање пљувачке”) Првослава Вујчића – издавач „UBC Canada Press”.
|
Column & Photographs: Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Prvoslav Vujcic
Prvoslav Vujcic – photographs by Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Djuradj Vujcic
Prvoslav Vujcic – photographs by Jefimija Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Jefimija Vujcic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on March 23, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Prvoslav Vujcic
Prvoslav Vujcic – photographs by Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Djuradj Vujcic
Prvoslav Vujcic – photographs by Jefimija Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Jefimija Vujcic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on March 23, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
