|
Саша – проф. Драги Ивић
|
|
|
Саша
|
|
|
Понекад се вратим граду у коме живим тако што испричам (напишем) понеку причицу о њему. Обично не обраћам пажњу на тог тихог, трпељивог сапутника. Заволео сам га. Не бих могао одредити колико је широк тај загрљај или колико су дубока осећања када са моравског моста угледам његова светла, или обрисе, али сам сигуран да то јесте љубав. Мало чудна: проткана љутњом, понекад огорчењем, резигнираношћу, па носталгијом, затим и кајањем што сам престрог према њему. Он све то подноси, онако како то бива деценијама и вековима. Не може да говори, али уме да прича. Шапатом, да га могу чути само они који разумеју његов језик, а то су грађани. Ево једне од тих прича које ми је дошапнуо.
Град треба волети да бисте га чули и сачували. Постати грађанин није само ствар физичког присуства, односно живљења. Сви градови света су слични, то смо одавно установили. Разлике су само питање протока времена и навика. Два грађанина ће се сместа препознати оног момента када се погледају. Откриће их обавезно, опрезно, али не и стидљиво Ви у првом обраћању; препознаће се у оној ваздушастој, опуштеној и сталоженој љубави према ћошковима, асфалту, малим баштама на тротоару; ту су у свом царству. Уочићете их у двориштима са вењаком испод којег се лети, у хладу, једе лубеница, а поподне пије кафа, по ролетнама које не служе за украс, већ за оно за шта су стварно постављене – да сачувају породични мир. Грађанска дворишта окружују коване, китњасте ограде које, у ствари, ништа не скривају. На правим грађанима видећете недељом одело за преподневну шетњу и ону опуштеност коју само чиновник може осетити када се седми дан одмара. Ето, ако овај кроки може да послужи при одгонетању на шта мислим када кажем грађанин, бићу задовољан. С градом никада није лако као с грађанима. Њему треба много времена да се оформи, али онда и да дуже траје. Изазова, искушења, превише је чак и за тако темељно формирану целину. Ето, болест коју сам ја сасвим ненаучно назвао урбанитис вулгарис рустикус одавно је начела наш град и почела да пустоши по њему. Амбициозни паланачки архитекти (жељни пре свега пара), олако продају (уступају) своје лиценце људима који се неутрално зову „група грађана” и који на сваком могућем плацу (пожељно је у центру) подижу вишеспратнице са становима за продају. Оне су лишене сваке естетике, штрче у амбијенту, потпуно удаљене од свега онога што градска здања треба и могу да буду. Ношени својом безобзирношћу, бахатошћу, па и мржњом, дођоши овај град кроје према својој мери и своме укусу... А њих немају. Такве особине не ничу на њиви. Тако је овај град почео да трпи ударце, немоћан да се одупре или одбрани. Прошетајте улицама или погледајте кроз прозор. Вама ово личи на град? Добро, нека и личи, али – шта је са људима, шта говоре? Чему се диве, кога слушају, чије дело могу да поздраве и одобре или одбаце, гунђајући полугласно, јер нису научили да се дозивају на пашњацима? Много чега више нема на лику старог Пожаревца. Када понеку зграду поправе и прекрече, онда то немаштовито и нетачно назову „враћање старог сјаја”. Не постоји стари сјај, већ само некадашњи изглед. Да би нешто сјало – мора бити ново. Осим злата, наравно. Табачница је одавно уништена. Неки амбициозни архитекта направио би од ње Скадарлију или Тешњар. Нема ни вашаришта; сведено је на нешто мало околиша на путу према хиподрому и на неко бастардно чудо од забавног парка за екстремне спортове – и разметање; нема „Козаре”, „Мораве”, „Касине”... „Кафе ресторан”, вечерња школа генерација гимназијалаца, подељен је на три локала. За сваки случај. На месту „Козаре” подигнут је грађевински ужас – робна кућа коју су одмах прозвали „бункер” због њеног изгледа, а на месту где је била кафана „Два бела голуба” сада се налази рупа у пејзажу (!) као код Оскара Давича. Покојној Улици Драже Марковића, оази калдрме и дубоке хладовине, биће потребне деценије да заличи на себе. Да набрајам даље? Нема потребе, додајте и ви понешто. Мање ће нас све заједно болети. Постоји, ипак, доказ да је овај град постојао; јасан и видљив. С том намером, да буде виђен (гледан), и јесте прављен. Почетком шездесетих година, нашу варош, касабу такорећи, походили су поново окупатори, овај пут костимирани! У заспалу, учмалу свакодневицу уселили су се необични људи, са скаламеријом до тада невиђеном: огромни рефлектори, још већи вентилатори, светле, велике табле, метални сандуци, шине двапут мање од свега што смо до тада видели. Кроз гомилу опреме за коју смо тек касније сазнавали чему служи и како се зове, шећкали су се „прави” Немци под челичним шлемовима, са кукастим крстовима, машинкама, заставама... Како би се у који део града преселили, тамо би настало опсадно стање, али то никоме није сметало. Напротив. Бар извесно време били смо део нечега што смо гледали само са ове стране платна. Наравно, реч је о снимању филма „Саша”. Ко је и зашто одлучио да то буде баш у Пожаревцу, нека буде за неку другу прилику и тему, али јасно је да нас је много задужио: то је, практично, једини филмски траг на коме се јасно и лепо може видети нешто што постоји у нашем колективном сећању и подсећању, а лако и без премишљања га зовемо – Стари Пожаревац. Када су чаробњаци отишли, град је скоро заборавио на ту необичну догодовштину, а онда је филм, после готово годину дана обраде, стигао у наша три биоскопа. Е, требало је да будете у салама, па да видите какво је то чудо устину било! Публика није затварала уста: „Ене је Ђокина кућа”, „Ију, баба-Станин плот!”... тако целе вечери, до шпице. Не верујем да је с том намером редитељ направио филм, али – направио га је. Сада, када се зажелите Старог Пожаревца, или мислите да формирате групу или клуб заштитника града, сетите се тог филма. Ако не знате како да га назовете, немојте се бринути – име „Саша” биће сасвим довољно, као освета онима који га руше и граде по њему наказе. За почетак је и то довољно. 
Легендарни бурјански Запис на раскршћу улица Тежачке, Тежачког сокачета и Стишке.
|
СЛИКЕ НА ЗИДУ
У албуму „Слике на зиду”, начео сам тему о филму „Саша”, филму у коме је, поред филмских глумаца, у главној улози град Пожаревац. Наравно, то није једини филм који је сниман у Пожаревцу (снимани су још и „Другарчине”, „Војник”, „Кад сам био војник” и други), али је интересантан што се у многим кадровима виде ентеријери којих стварно више нема или су значајно измењени. На траци од 35 милиметара сачувани су трагови града који ће, неколико година потом, доживети и преживети реконструкцију многих својих делова. Филм је сниман 1962. године и у њему можете видети многа позната глумачка лица, будуће звезде наше филмске и позоришне сцене... али и, како рекох, Град. Пожаревац – Варош с великим в.
Знате шта је, у ствари, потресно? Што је варошки Пожаревац, као и многе
друге вароши у Србији, пао као жртва надобудних планера и помодарства. Појавом „велике
спаваонице”, Новог Београда, са заборављањем рата и појавом каквог-таквог напретка,
локалне архитекте и урбанисти почели су да се утркују у томе који ће град „модерније” изгледати.
Посао ме је водио по целој земљи и практично да нема српског града у коме нисам
био. Свуда је исто! Уређен, шематизован центар: вишеспратнице, метал, стакло,
неон, први стидљиво постављени семафори, а одмах иза тог првог реда зграда – паланка!
Крочиш два корака од центра и имаш шта да видиш – касаба. И
данас неке улице у најстрожем центру Београда имају септичке јаме, а о „прованси” да не причам.
Шта је такође интересантно? Истина је, и то неумитна, да су свакако неке од тих
зграда биле за рушење. У многима је био каратаван, трегер – греде, биле су
препуне мишева и пацова; међутим, нису све биле за рушење, напротив! Ево и
непобитног доказа: СВЕ зграде које су срушене у Табачкој чаршији биле су
вршњакиње или чак млађе од „Делиграда” или већине кућа у црквенској чаршији („стари корзо”), па ено их
стоје до данас. Зашто је баш Табачница морала да буде сравњена? Управо да бисмо
добили један помодарски центар. Сетите се само бламаже са оним сиротим фонтанама
(ако их се ико више сећа)! Наше велеградске фонтане претворене су у
жардињере... ретки су градови у Србији (као што су Ваљево, Крагујевац, Краљево)
који су успели да најстрожи центар сачувају од девастације.
Тај терор надобудности еснафског непоштења не престаје. Сетите се најлепше градске баште – Дома ЈНА. Неки озбиљан, одговоран архитекта њу је пројектовао као јединствену целину хотела „Гранд”. Све је у њој било пројектовано да служи сврси и да прија посетиоцима, па је тако и било. Она је деценијама била и културно средиште нашега града. Ми смо у тој башти организовали десетине концерата и представа, чак и неке завршне вечери Фестивала младих. Онда је дошао човек с парама, купио тај плац и направио то што је направио. Архитекти такав пројекат зову бастард, а естете су нешто блаже па то зову еклектицизмом (мешавином различитих стилова). Друго име за аљкавост. Е, и ту нову зграду која са постојећим простором нема везе (а то је један од главних захтева амбијенталне архитектуре) исто је урадио неко из струке, са лиценцом... |
|
„Ожалошћена породица”, према комедији Бранислава Нушића, у редитељском тумачењу Дејана Цицмиловића; Камерна сцена „Мирослав Антић” Сента.
__________________________
__________________________
|
|
проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар
|
Column & Photographs: Dragi Ivic
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 9, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 9, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
