КОЛУМНЕ – „Сабласт/Повратник/Осветник” – о филму „Повратник” Алехандра Гонзалеса Ињаритуа – Драгослав Бокан, филмски режисер и књижевник, пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга.
МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · РУБРИКЕ · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ ·
|
Сабласт/Повратник/Осветник – Драгослав Бокан
|
|
„Главни јунаци Ињаритуовог филма нису глумци, већ фантастична, нестварно лепа природа и незаборавна музика Ријучија Сакамотоа. Они нам држе пажњу и претапају све нефилмске интенције и поруке у аутентични свет уметности. Природу ’Повратника’ просто додирујемо погледом и осећамо се као да смо у њој, а не испред ње, а музика која прати слику и радњу их често надилази, ’чисти’ и узвишено преображава.” – Драгослав Бокан, филмски режисер и књижевник, пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга.
|
|
|
Урбани књижевни круг® (УКК)
|
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник |
Сабласт/Повратник/Осветник
|
|
Сва три наведена наслова могу да стоје, равноправно, као наслов новог филма („Revenant”) омиљеног холивудског Мексиканца Алехандра Гонзалеса Ињаритуа. Суштински, дух поменутог појма је негде између „авети” и „сабласти”, а означава духа мртваца који се враћа у смртне пределе да би загорчавао живот својим дојучерашњим ближњима.
А о томе, у ствари, и говори овај прескупи „вестерн” (из оне ране фазе историје Америке, из времена сукоба белих досељеника са индијанским племенима, пре америчког „грађанског рата” – док су се пушке још пуниле одозго, сипањем барута кроз отвор цеви): о повратку мртваца међу живе и његовом обрачуну с њима.
Ту димензију филма редитељ све време наглашава, инсистирајући на вампироликом акцентовању буђења Хјуа Гласа (кога игра Ди Каприо) из мртвих.
Скоро убијен у неравноправном обрачуну, лицем у лице са гризлијем (медведицом), сав изгрижен, искидан и поломљен, искусни амерички трапер (шкотско-ирског порекла) и продавац медвеђег крзна бива остављен од својих другова и сабораца да издахне.
Лежећи у плитком гробу и покривен земљом, додатно дављен и мрцварен од стране суровог и немилосрдног Фицџералда (феноменални Том Харди), несрећни Хју је тако и умро, жив закопан и немоћан да се покрене.
А о томе, у ствари, и говори овај прескупи „вестерн” (из оне ране фазе историје Америке, из времена сукоба белих досељеника са индијанским племенима, пре америчког „грађанског рата” – док су се пушке још пуниле одозго, сипањем барута кроз отвор цеви): о повратку мртваца међу живе и његовом обрачуну с њима.
Ту димензију филма редитељ све време наглашава, инсистирајући на вампироликом акцентовању буђења Хјуа Гласа (кога игра Ди Каприо) из мртвих.
Скоро убијен у неравноправном обрачуну, лицем у лице са гризлијем (медведицом), сав изгрижен, искидан и поломљен, искусни амерички трапер (шкотско-ирског порекла) и продавац медвеђег крзна бива остављен од својих другова и сабораца да издахне.
Лежећи у плитком гробу и покривен земљом, додатно дављен и мрцварен од стране суровог и немилосрдног Фицџералда (феноменални Том Харди), несрећни Хју је тако и умро, жив закопан и немоћан да се покрене.
|
Али, њему тада један од сабораца на грудима (на отвореном одру) оставља металну чутуру са угравираном окултном спиралом (симболом васкрсења и животне енергије у древним мистеријама и паганским култовима). И он се, затим, мртав уздиже, попут зомбија, живећи затим (читав филм) да би се осветио својим убицама.
Има ту још ликова и елемената радње које нећу да наводим и препричавам, да вам не бих скроз и до краја одузео задовољство гледања „Повратника”... Успут се наставља езотеријски оквир онога што већина гледалаца види само као „занимљиву радњу” (пад комете, пламтеће буктиње са неба иза хоризонта; бела пирамида од лобања; остаци православне цркве са фрескама светитеља усред дивљине Јужне Дакоте; мртва супруга главног јунака која лебди над њим; индијанске магијске инкантације „призивања духова” у помоћ...). Само такви филмови могу да пробију буџет све до 130 милиона долара; а да се притом не користе никакви дигитални трикови, ни компјутерска графика; да филмска екипа по читаве дане чека, на минус 25 степени, тренутак одговарајућег природног светла; да главни глумац (и велика холивудска звезда) лично, без каскадера, пролази кроз комплетну иницијацију (укључујући и једење живог меса и спавање у коњској утроби)... Ту више буџет и није нешто посебно важан, а Златни глобуси и Оскари су унапред загарантовани, као и светска дистрибуција иначе прилично херметичног и „уметнички спорог” филма (неодољиво сличног делима Теренса Малика и Андреја Тарковског). Нека се порука ту проноси и износи, много занимљивија и важнија ауторима и продуцентима „Повратника” од садржајног, драматуршког„врха леденог брега” (истините приче о траперу који је 1823. године преживео напад медведа и затим се, полумртав, сам и од свих остављен пробијао читавих 300 километара, уз ток реке Мисури, а кроз дивље пределе насељене крволочним и осветољубивим Индијанцима). |
|
Али, то нека буде тема за нечије прецизније и много пажљивије симболичко анализирање (и дешифровање), наравно без непотребне заверолошке параноје („илуминати”, „масони”, „сатанисти”...), али са пуном свешћу о различитим (а међусобнио симултаним) нивоима филма...
Ја сам, гледајући овај Ињаритуов филм, видео нешто сасвим друго оном што се дешавало на платну новосадске „Арене”.
Гледао сам све оне неснимљене српске приказе страдања (у једнако плитке гробове сахрањених) ратника из наше историје. Оних што су остали и без Отаџбине и без крста и имена на њему (уклете војске без гробова).
Гледајући Леонарда ди Каприја како се вуче од немила до недрага и провлачи између смртоносних замки на свом голготском путу, покушавао сам да замислим српске четнике прогоњене од смртоносних патрола Титове ОЗНЕ и напуштене од сабораца, јатака и народа. Да осетим њихов дах, њихов бол, њихову усамљеност и остављеност, њихов никада снимљен (ни отплакан) херојски подвиг и јуначки крај. Док размишљам о томе како би се осећали гледаоци овог истог ратног филма, када би пред собом на широком платну гледали нашег српског бегунца и повратника, са истом оваквом брадом какву има Хју Глас/Леонардо ди Каприо, у скоро истој (поцепаној) униформи попут његове и у сличном подвигу свакодневне победе над вечно претећом смрћу. Сам против свих 1823. и 1946. године, свеједно, у јединственом подвигу сасвим налик „немогућој мисији”...
И размишљао сам о деветогодишњој Анки Косановић која, крвавих стопала, бежи кордунашким замрзнутим пејзажима, остављајући издајничке трагове и комаде отпалог меса по залеђеном снегу, бауљајући што даље од распомамљене усташке потере коју води на супротну страну од пећине у којој, скривени, од неописивог страха дрхте њени најближи (све са њеном рођеном старијом сестром, што на усташком камом избоденим грудима стиска своје две бебице и сваким издахом изнова пљује крв).
Нико се од Анкиних није сачувао, сви су из Црног Врела побијени осим ње, која је преживела девет метака пуцаних у њу из највеће близине, док је лагано умирала пред очима хрватског војника (што је, садистички, газио чизмом по ножици и окрвављеној глави), након испаљеног рафала у то згрчено и незаштићено тело српске девојчице. Убијена јој је и сестра и њено двоје дечице, и читава породица... Мала Српкиња Анка Косановић је све то преживела (са гелерима у глави), као и амерички трапер у „Повратнику”, удала се са четрнаест година и касније родила Софију, мајку моје жене Жељке. Само што Анкине „муке Христове” није нико забележио, до ја, сада, са ових пар речи...
Ми имамо ових чудесно васкрслих ликова колико нам срце жели, али нема ни продуцената, ни сценариста, ни редитеља, а камоли добре воље, буџета, гледалаца и награда за њих. Њихово мучеништво и истинито (а тешко да се у њега поверује) страдање нема ко да забележи и отплаче.
Ја сам, гледајући овај Ињаритуов филм, видео нешто сасвим друго оном што се дешавало на платну новосадске „Арене”.
Гледао сам све оне неснимљене српске приказе страдања (у једнако плитке гробове сахрањених) ратника из наше историје. Оних што су остали и без Отаџбине и без крста и имена на њему (уклете војске без гробова).
Гледајући Леонарда ди Каприја како се вуче од немила до недрага и провлачи између смртоносних замки на свом голготском путу, покушавао сам да замислим српске четнике прогоњене од смртоносних патрола Титове ОЗНЕ и напуштене од сабораца, јатака и народа. Да осетим њихов дах, њихов бол, њихову усамљеност и остављеност, њихов никада снимљен (ни отплакан) херојски подвиг и јуначки крај. Док размишљам о томе како би се осећали гледаоци овог истог ратног филма, када би пред собом на широком платну гледали нашег српског бегунца и повратника, са истом оваквом брадом какву има Хју Глас/Леонардо ди Каприо, у скоро истој (поцепаној) униформи попут његове и у сличном подвигу свакодневне победе над вечно претећом смрћу. Сам против свих 1823. и 1946. године, свеједно, у јединственом подвигу сасвим налик „немогућој мисији”...
И размишљао сам о деветогодишњој Анки Косановић која, крвавих стопала, бежи кордунашким замрзнутим пејзажима, остављајући издајничке трагове и комаде отпалог меса по залеђеном снегу, бауљајући што даље од распомамљене усташке потере коју води на супротну страну од пећине у којој, скривени, од неописивог страха дрхте њени најближи (све са њеном рођеном старијом сестром, што на усташком камом избоденим грудима стиска своје две бебице и сваким издахом изнова пљује крв).
Нико се од Анкиних није сачувао, сви су из Црног Врела побијени осим ње, која је преживела девет метака пуцаних у њу из највеће близине, док је лагано умирала пред очима хрватског војника (што је, садистички, газио чизмом по ножици и окрвављеној глави), након испаљеног рафала у то згрчено и незаштићено тело српске девојчице. Убијена јој је и сестра и њено двоје дечице, и читава породица... Мала Српкиња Анка Косановић је све то преживела (са гелерима у глави), као и амерички трапер у „Повратнику”, удала се са четрнаест година и касније родила Софију, мајку моје жене Жељке. Само што Анкине „муке Христове” није нико забележио, до ја, сада, са ових пар речи...
Ми имамо ових чудесно васкрслих ликова колико нам срце жели, али нема ни продуцената, ни сценариста, ни редитеља, а камоли добре воље, буџета, гледалаца и награда за њих. Њихово мучеништво и истинито (а тешко да се у њега поверује) страдање нема ко да забележи и отплаче.
П. С.
Главни јунаци Ињаритуовог филма нису глумци, већ фантастична, нестварно лепа природа и незаборавна музика Ријучија Сакамотоа. Они нам држе пажњу и претапају све нефилмске интенције и поруке у аутентични свет уметности. Природу „Повратника” просто додирујемо погледом и осећамо се као да смо у њој, а не испред ње, а музика која прати слику и радњу их често надилази, „чисти” и узвишено преображава.
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник
филмски режисер и књижевник
|
__________________________
__________________________
|
|
__________________________
__________________________
__________________________
Драгослав Бокан / Фотографија: из архиве Урбаног књижевног круга.
|
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
филмски режисер и књижевник,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
Сабласт/Повратник/Осветник – Драгослав Бокан
|
|
|
· Column & Photographs: Dragoslav Bokan / All rights reserved 2016. Copyright © Dragoslav Bokan ·
|
Last updated on March 30, 2016.
Published by Urban Book Circle on March 30, 2016 Urban Book Circle® (UBC) |
· Photo of Samuel Beckett’s bookshelf in the study of his apartment at the Boulevard St Jacques in Paris
courtesy of John Minihan / All rights reserved 1985. Copyright © John Minihan ·
courtesy of John Minihan / All rights reserved 1985. Copyright © John Minihan ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2016. Copyright © Urban Book Circle®
