|
„Ролетне на грудима” – прича
из књиге „Catching Saliva” („Хватање пљувачке”) Првослава Вујчића – издавач „UBC Canada Press”. 
|
|
Ролетне на грудима
– Није цар крив што је отишао, него они што су се без њега вратили.
– Не серињај, бре, Чојке!
– Серињам… ја, серињам?
– Серињаш Чојке, серињаш.
– ’Оћеш да кажеш да није тако?!
– Нисам рекла да није тако.
– А како је?
– Тако, како кажеш, али мука ми је од фразирања где год да се окренем.
– Кој’ ти је мој, сестро?
– Било и прошло. Заборави.
– Кога? Њега или цара?
– Јеботе, пуни су ми офингери твојих царева. Заборави кад ти кажем.
– Кога да заборавим, јеси ли нормална?!
– Лако је теби, бато, у Торонту, ово је Београд – Србија.
– Значи, код вас се заборавља кад неко некоме кресне сестру?
– Нисам се креснула с њим, кретену неопевани, силована сам. Силована!
– О томе ти и причам, Минице. Немој опет да ми плачеш, љуби те брат.
– Онда престани! Умукни.
– Престаћу, тек...
У Србији има доста оних који су вољни да неког претуку за минималну надокнаду, објавио је неки дневни лист. Свако ко је по нечијем суду нешто згрешио може да се одради за кинту. Таквих је највише у престоници. Цене батина крећу се од педесет до двеста евра, некада и више ако је некога потребно озбиљније испребијати и дуже пратити. Колико ће „посао” коштати, одређује чињеница да ли читаву акцију смишља батинаш или онај ко га је ангажовао, а према сазнањима ових екстрапопуларних новина међу „озбиљнијим” батинашима има и оних који су као обезбеђење радили или раде у неким локалима. Они, подразумева се, скупље наплаћују услуге.
– Не свети се. Доста је било, Чојке. Довољно си акумулирао измета док си био овде.
– Нећу да светим, него да осветим. Ти то, сестро, не капираш. Србин се не посвети док се не освети.
– Има Бога, Чојке, има Бога.
– И нисам правио срања, него сам био на челу промена.
– Ма, дај. Твоји идеали су само добро утопљена утопија на лицитацији по разноразним амбасадама. Знаш ли ти уопште, брате, где су данас твоји револуционари?
– Знам, нисам ваљда луд.
– Не знаш, Чојке, не знаш. Ено их у блиндираним мечкама и чекићарима, возају с гуза спонзоруше од Силиконске долине до вила на Дедињу. А, ти? Погледај се, вилењаче, једва си за карту скупио.
– Вређаш, секић, опет цимаш где дрмања нема.
– Не таласам, добри мој дримеру. Одговарам од глупости. Одрасти већ једном. Свет који си оставио, који памтиш, прошлост је. Све је данас другачије у овој натеклој земљи. Променили смо се ми који смо остали, а и ви тамо, још како.
– Не бих се баш сложио с тобом, Минице.
– Океј, можда ви и нисте. Чак и да сте сви, ви, расејани, остали исти, овде више није исто, па му то некако дође као наличје без лица, како год га окренеш. Брате мој, схвати већ једном да средина која те тамо окружује, није иста као ова која те овде растужује.
„Ако тражиш професионалца, то ће да кошта, али урадиће посао како треба. Не очекуј да ти одмах каже цену јер, најпре, неколико дана мора да прати мету, како би видео где се креће, какво је обезбеђење ловине, с ким се дружи, а на основу тога формира се цена”, испричао је за дотични дневни лист један од „упућених”, који је тражио анонимност.
– Зашто си уопште излазила с њим? Мара ми је рекла да ти је нешто пљуснуо у пиће.
– Пусти Мару. Она мисли да ми чини добро. Обећај ми да нећеш правити срање.
– Све можеш да тражиш од мене, само то не.
– Убићу се, бре, дебилу! Отићи ћу у пичку лепу материну, да ме нема!
– Немој опет да хистеришеш, молим те.
– Рокнућу се, кажем ти. Видиш ли овај пиштољ?!
– Еј, мала... лудачо, бре, остави то!
– Јаој! Изврну ми зглоб, идиоте! Врати ми га!
– Не долазиш у обзир. Одакле ти ова „берета”?
– Од нашег покојног оца, зар си заборавио?
– Па зар није све, и бомбе и оружје и муницију, вратио?
– Не. „Берету” сам сакрила, није приметио. Керови јој нису ушли у траг, јер само она, од свег татиног арсенала, као ратни трофеј, није била забележена и пријављена. Врати ми сад пиштољ, молим те.
„Услуге пребијања” које пружају наркомани јесу, тврди исти извор популарног листа, много јефтиније. Десет до двадесет евра је сића у поређењу с ценама „профи” услуга, али је проблем што полиција лако сазна име наручиоца, јер за најобичнију иглу наркоман отпева и оно што га не питају.
– Добар дан, бака Лено...
– Чојке, сине, је ли могуће да си то ти?!
– Како сте ми?
– Ех, сине, како бих била у овим годинама. Гурам, па докле ми Бог да.
– Да ли је Која ту?
– Ма, какви. Свраћа само пар пута месечно. Он ти је, сине, сада, главни пиштољ у Влади.
Према сазнањима тог невероватно читаног дневног листа, све врсте тортура долазе у обзир: од „вађења зуба” и „разбијања камена у бубрегу” до „промене личног описа” – и отварања ролетни на грудима. Извор овог дневног листа истиче да, ако су у питању новчани или неки крупнији дугови због којих се неко треба трајно уклонити, све јесте много озбиљније, и планирање и акција и цена.
– Којо, о чему ти то, моја сестра је у питању! Сећаш ли се кад смо с Буљавим исекли оног лика на саставне делове, само зато што је твојој Јоји лупио неку малу питому шљагу.
– Ех, брате мој, била су то нека друга времена... добра и лепа, а ми млади и луди.
– Али, живи!
– Да, живи.
– Луди умиру безболно, а паметни живе у мукама. Сети се својих речи!
– Памтим сваку реч.
Најсвежији пример је убиство краља гипса Србискота Чекомртвића, једног од многих тајкуна који су испливали на српску сцену у годинама транзиције. Његово убиство је сасвим неочекивано јер је био један од ретких мултимилионера који је спонзорисао све – и живо и мртво, и режим и опозицију. Управо због тога, име му се није провлачило по страницама таблоида и „жуте” штампе. Зато је све, чак и начин на који је убијен, зачуђујуће. Из поузданог полицијског извора, који је инсистирао на анонимности, сазнајемо да је његов леш нађен у ужасном стању. Сви зуби су му извађени. У оба бубрега су му забијене по две велике украсне игле за косу. Лице му је било искидано хируршким клештима, једино су широм отворене очи, пуне видљиво залеђеног ужаса, остале нетакнуте. У Чекомртвићевом душнику, између расцепаних образа, нађене су свилене женске гаћице којима му је обмотано извађено срце. У рашчереченим грудима подигнутих ролетни, уместо срца, лежали су његови тестиси и полни орган с канадским доларом забијеним у сам врх главића. Још невероватнија чињеница јесте да извршилац, намерно, није уклонио оружје којим је извршен злочин, јер је у бизнисменовом изрешетаном анусу пронађена „берета”.
– Пријатно, децо.
– Хвала, тата, баш су дивни уштипци, топе се у устима.
– Прављени су по древном српском рецепту који ми је поклонила бака Лена. Уживајте...
– Не серињај, бре, Чојке!
– Серињам… ја, серињам?
– Серињаш Чојке, серињаш.
– ’Оћеш да кажеш да није тако?!
– Нисам рекла да није тако.
– А како је?
– Тако, како кажеш, али мука ми је од фразирања где год да се окренем.
– Кој’ ти је мој, сестро?
– Било и прошло. Заборави.
– Кога? Њега или цара?
– Јеботе, пуни су ми офингери твојих царева. Заборави кад ти кажем.
– Кога да заборавим, јеси ли нормална?!
– Лако је теби, бато, у Торонту, ово је Београд – Србија.
– Значи, код вас се заборавља кад неко некоме кресне сестру?
– Нисам се креснула с њим, кретену неопевани, силована сам. Силована!
– О томе ти и причам, Минице. Немој опет да ми плачеш, љуби те брат.
– Онда престани! Умукни.
– Престаћу, тек...
У Србији има доста оних који су вољни да неког претуку за минималну надокнаду, објавио је неки дневни лист. Свако ко је по нечијем суду нешто згрешио може да се одради за кинту. Таквих је највише у престоници. Цене батина крећу се од педесет до двеста евра, некада и више ако је некога потребно озбиљније испребијати и дуже пратити. Колико ће „посао” коштати, одређује чињеница да ли читаву акцију смишља батинаш или онај ко га је ангажовао, а према сазнањима ових екстрапопуларних новина међу „озбиљнијим” батинашима има и оних који су као обезбеђење радили или раде у неким локалима. Они, подразумева се, скупље наплаћују услуге.
– Не свети се. Доста је било, Чојке. Довољно си акумулирао измета док си био овде.
– Нећу да светим, него да осветим. Ти то, сестро, не капираш. Србин се не посвети док се не освети.
– Има Бога, Чојке, има Бога.
– И нисам правио срања, него сам био на челу промена.
– Ма, дај. Твоји идеали су само добро утопљена утопија на лицитацији по разноразним амбасадама. Знаш ли ти уопште, брате, где су данас твоји револуционари?
– Знам, нисам ваљда луд.
– Не знаш, Чојке, не знаш. Ено их у блиндираним мечкама и чекићарима, возају с гуза спонзоруше од Силиконске долине до вила на Дедињу. А, ти? Погледај се, вилењаче, једва си за карту скупио.
– Вређаш, секић, опет цимаш где дрмања нема.
– Не таласам, добри мој дримеру. Одговарам од глупости. Одрасти већ једном. Свет који си оставио, који памтиш, прошлост је. Све је данас другачије у овој натеклој земљи. Променили смо се ми који смо остали, а и ви тамо, још како.
– Не бих се баш сложио с тобом, Минице.
– Океј, можда ви и нисте. Чак и да сте сви, ви, расејани, остали исти, овде више није исто, па му то некако дође као наличје без лица, како год га окренеш. Брате мој, схвати већ једном да средина која те тамо окружује, није иста као ова која те овде растужује.
„Ако тражиш професионалца, то ће да кошта, али урадиће посао како треба. Не очекуј да ти одмах каже цену јер, најпре, неколико дана мора да прати мету, како би видео где се креће, какво је обезбеђење ловине, с ким се дружи, а на основу тога формира се цена”, испричао је за дотични дневни лист један од „упућених”, који је тражио анонимност.
– Зашто си уопште излазила с њим? Мара ми је рекла да ти је нешто пљуснуо у пиће.
– Пусти Мару. Она мисли да ми чини добро. Обећај ми да нећеш правити срање.
– Све можеш да тражиш од мене, само то не.
– Убићу се, бре, дебилу! Отићи ћу у пичку лепу материну, да ме нема!
– Немој опет да хистеришеш, молим те.
– Рокнућу се, кажем ти. Видиш ли овај пиштољ?!
– Еј, мала... лудачо, бре, остави то!
– Јаој! Изврну ми зглоб, идиоте! Врати ми га!
– Не долазиш у обзир. Одакле ти ова „берета”?
– Од нашег покојног оца, зар си заборавио?
– Па зар није све, и бомбе и оружје и муницију, вратио?
– Не. „Берету” сам сакрила, није приметио. Керови јој нису ушли у траг, јер само она, од свег татиног арсенала, као ратни трофеј, није била забележена и пријављена. Врати ми сад пиштољ, молим те.
„Услуге пребијања” које пружају наркомани јесу, тврди исти извор популарног листа, много јефтиније. Десет до двадесет евра је сића у поређењу с ценама „профи” услуга, али је проблем што полиција лако сазна име наручиоца, јер за најобичнију иглу наркоман отпева и оно што га не питају.
– Добар дан, бака Лено...
– Чојке, сине, је ли могуће да си то ти?!
– Како сте ми?
– Ех, сине, како бих била у овим годинама. Гурам, па докле ми Бог да.
– Да ли је Која ту?
– Ма, какви. Свраћа само пар пута месечно. Он ти је, сине, сада, главни пиштољ у Влади.
Према сазнањима тог невероватно читаног дневног листа, све врсте тортура долазе у обзир: од „вађења зуба” и „разбијања камена у бубрегу” до „промене личног описа” – и отварања ролетни на грудима. Извор овог дневног листа истиче да, ако су у питању новчани или неки крупнији дугови због којих се неко треба трајно уклонити, све јесте много озбиљније, и планирање и акција и цена.
– Којо, о чему ти то, моја сестра је у питању! Сећаш ли се кад смо с Буљавим исекли оног лика на саставне делове, само зато што је твојој Јоји лупио неку малу питому шљагу.
– Ех, брате мој, била су то нека друга времена... добра и лепа, а ми млади и луди.
– Али, живи!
– Да, живи.
– Луди умиру безболно, а паметни живе у мукама. Сети се својих речи!
– Памтим сваку реч.
Најсвежији пример је убиство краља гипса Србискота Чекомртвића, једног од многих тајкуна који су испливали на српску сцену у годинама транзиције. Његово убиство је сасвим неочекивано јер је био један од ретких мултимилионера који је спонзорисао све – и живо и мртво, и режим и опозицију. Управо због тога, име му се није провлачило по страницама таблоида и „жуте” штампе. Зато је све, чак и начин на који је убијен, зачуђујуће. Из поузданог полицијског извора, који је инсистирао на анонимности, сазнајемо да је његов леш нађен у ужасном стању. Сви зуби су му извађени. У оба бубрега су му забијене по две велике украсне игле за косу. Лице му је било искидано хируршким клештима, једино су широм отворене очи, пуне видљиво залеђеног ужаса, остале нетакнуте. У Чекомртвићевом душнику, између расцепаних образа, нађене су свилене женске гаћице којима му је обмотано извађено срце. У рашчереченим грудима подигнутих ролетни, уместо срца, лежали су његови тестиси и полни орган с канадским доларом забијеним у сам врх главића. Још невероватнија чињеница јесте да извршилац, намерно, није уклонио оружје којим је извршен злочин, јер је у бизнисменовом изрешетаном анусу пронађена „берета”.
– Пријатно, децо.
– Хвала, тата, баш су дивни уштипци, топе се у устима.
– Прављени су по древном српском рецепту који ми је поклонила бака Лена. Уживајте...
Column & Photographs: Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Prvoslav Vujcic
Illustrated by Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on January 5, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Prvoslav Vujcic
Illustrated by Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on January 5, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
