|
„... А у граду Миливоја Живановића постоји затвор и то не један, него три! Најстарији затвор јесте садашњи женски затвор. Познатији од њега је мушки затвор, онај у Забели. Мало њих зна да се пред њим, у пространом, култивисаном парку, налази и споменик робијашу. Није то први робијаш који је добио споменик (најпознатији светски робијаши, Тито, Лењин, Стаљин, имали су стотине споменика), али ово је једини споменик који је подигнут човеку који је ту робијао – Браниславу Нушићу. Истине ради, он је ’боравио’ у затвору који је данас женски, али симболика је, у овом случају, била важнија од самог места. Постоји и неупадљив, неатрактиван истражни затвор, такорећи школа за затворенике – приправнике, будуће робијаше, али он није предмет ове приче. У центру приче налази се женски затвор.” – проф. Драги Ивић.
Робиње позоришта – проф. Драги Ивић
|
- „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом проф. Драгог Ивића, објављује приче, књижевне и позоришне критике проф. Драгог Ивића, продуцента сценских делатности, књижевника, књижевног и позоришног критичара, сарадника и почасног члана Урбаног књижевног круга.
|
|
|
Робиње позоришта
„[...] Тако је настао и
израз ’Тесписова кола’, који значи: ’путујуће позориште’, или, ако то звучи боље и модерније – ’театар у гостима’. И у нас су у другој половини деветнаестог и првих деценијa двадесетог века постојала путујућа позоришта, тј. путујуће позоришне трупе, које су изнедриле и велике глумце, као што је био Миливоје Живановић и многи други.” – М. Шипка „Зашто се каже?”
... А у граду Миливоја Живановића постоји позоришна зграда. Онаква какву је он дуго сањао и прижељкивао – импресивна, опремљена, удобна и за гледаоце и за глумце. Маштао је о таквом дому док се кретао проклетим и заводљивим стазама путујућих дружина, од немила до недрага, од глади до жеђи, од несанице до беспарице, вођен усудом дара Божјега, са задатком да из себе „истера” позоришног духа и буде кратко време оно што није – мимесис. Кажу за путујуће глумце да су то били најоданији робови позоришта. Заиста: хистриони, минстрели, скоромоси, карађози и ваканти нису имали посвећеније и верније следбенике од њих. Сан сваког од њих био је, ипак, да једног дана окончају лутање и скрасе се у правој позоришној кући, играјући сталан репертоар и не страхујући за парче хлеба и публику. Када не би постојао ни један други разлог, већ само сећање на мукотрпну судбину летећих дилетантских дружина, оно само би било довољно да се напише узбудљива и потресна прича о људима који су, као куглу око ноге, у срцу носили љубав према глумишту. Но, разлога за ову причу има много више, чак толико да не могу сви ни стати у једну обичну причу, цртицу такорећи. Стога, започнимо истим речима нову реченицу...
|
... А у граду Миливоја Живановића постоји затвор и то не један, него три! Најстарији затвор јесте садашњи женски затвор. Познатији од њега је мушки затвор, онај у Забели. Мало њих зна да се пред њим, у пространом, култивисаном парку, налази и споменик робијашу. Није то први робијаш који је добио споменик (најпознатији светски робијаши, Тито, Лењин, Стаљин, имали су стотине споменика), али ово је једини споменик који је подигнут човеку који је ту робијао – Браниславу Нушићу. Истине ради, он је „боравио” у затвору који је данас женски, али симболика је, у овом случају, била важнија од самог места. Постоји и неупадљив, неатрактиван истражни затвор, такорећи школа за затворенике – приправнике, будуће робијаше, али он није предмет ове приче. У центру приче налази се женски затвор. Пре неколико година њихова васпитачица, госпођа В, неопрезно постављена од неког бирократе као „референт за културу”, позвала ме је да погледам њихову представу. Кажем неопрезно постављена, јер да је неки огрезли бирократа знао с колико љубави ће она радити оно што јој није струка, и какву ће то пажњу изазвати, сигурно је да би добро о томе размислио, како би избегао све оно што позориште за собом носи. А она је, боље и даровитије од многих професионалних театролога, разумела како позориште може да помогне људима. Одабрала је текст и кренула с послом. Био је то, наравно, Нушићев комад „УЈЕЖ”, приређен тако да се избегну све дневно-политичке конотације. Већ то је био подвиг, с обзиром на чињеницу да је Нушић непоправљиво савремен и актуелан писац. Костими су били изванредни (ручни рад врхунског квалитета, како и доликује познатим мајсторима са дугогодишњим искуством), а шминка врхунска. Сцена и на први и на други поглед сиромашна јер, ипак је то скучена затворска бина универзалне намене, без цугова и остале позоришне скаламерије. Мени је, међутим, пажњу привукло то што је подела урађена изванредно, а посебно су били импресивни мушки ликови. Сликовити, изражајни, прецизни у говору и покретима. Прави Нушић, без „нових читања” и нејасних порука. Јасно је било да је реч или о аматерима који су искуство стицали пре одласка у затвор, или, ван сваке сумње, о неоткривеним талентима. Међутим, знајући колико дозвола су морали да затраже и добију, копкало ме је то како су успели да се изборе за сарадњу с мушким затвором. Познато је да чак ни стражари не могу, ни на тренутак, без пратње „командирица” да буду са осуђеницама у било каквом контакту. Када сам то благонаклоно споменуо колегиници (мудрујући мало пре тога, како већ доликује, о позоришним дометима представе), она се загонетно насмејала и рекла: „То су све жене, осуђенице...” Тек онда сам, задивљен, разумео домет и величину тога што су урадиле. Међу њима се налазила и једна моја некадашња ученица коју сам запамтио као доброг рецитатора. Знајући да се није бавила глумом, питао сам је откуд јој жеља да се њоме бави и како то да је тако успешна. Она ми је и дала одговоре без којих би ова прича била прилично неразумљива и сиромашна. Најпре – највећи проблем сваког осуђеника је најокрутнији тамничар – време! Не постоји већа казна од његовог протока и недешавања, па све што може да „убије” време (мада је време једино које убија) јесте драгоценост какву ми, тзв. слободни људи, не умемо да разумемо. Тако је и са глумом – она је у затвору награда, могућност да се „потроши” још мало тог спорог, убиственог ритма који неприметно ломи и најјаче карактере, а кад већ глуме, зашто да то не ураде што боље и – ето представе! А таленат који нисмо досад приметили? И одговор је био уникатан и објашњавао је много тога нејасног: „Е, мој професоре, ово је лако. Кад погрешимо, вратимо сцену. А кад погрешимо пред истражним судијом или иследником, онда нема враћања. Оно, пред њима, јесте права глума, а ово овде је забава...”
|
У нашој земљи многи робијаши су добили споменик, улицу, трг, па чак и целе градове. Тито, Кардељ, Ранковић, Пашић и многи, мноооги други. Међутим, по чему јесте јединствен споменик чије вам настајање приказујем на овим фотографијама? По томе што га је један управник затвора подигао најпознатијем српском робијашу – Браниславу Нушићу. Урадио је то Жарко Коврлија, чудо од човека, особа која је на месту срца имала нуклеарни реактор са неисцрпном количином енергије и љубави за људе. Човек чији радни дан је почињао у пет ујутру, а завршавао се у касним ноћним сатима. Изложио ми је своју идеју да подигне у кругу затворског парка (крај базена који је реновиран искључиво његовом заслугом) споменик Браниславу Нушићу, не као књижевнику (јер таквих споменика већ има), већ као осуђенику, рабу Божјем.
Речено, учињено. Позвао сам свог друга, маестра Миливоја Богосављевића, магистра вајарства, и ствар је кренула. Цела прича се налази пред вама у облику фото стрипа. Шта се не налази на сликама? Његово Величанство Господин Случај! Господин Случај је хтео да тог вредног човека министар смени на дан постављања споменика! Нови управник је хтео да склони споменик, али био би велики блам да је одустао Ето, стога, Нушића, како гледа у даљину и онако бронзан, смеје се свим властодршцима и храбри робијаше да издрже ланце и букагије. На споменику се налази и епитаф: „Ја два раба у стихове – они мене у окове”. Аутор епитафа? Имао сам срећу да то будем ја. проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар |
Тако је почело наше дружење. Неколико пута су гостовале и на нашој сцени и за све нас су та гостовања била интересантна искуства. За њих је то било много важније, јер су почеле да на прави начин удишу и доживљавају позориште, онако како су то радили десетинама векова пре њих. Велика сцена их није уплашила (поштено говорећи, њих мало шта и може више да уплаши), и све оне су почеле, свака за себе, да откривају замке и препреке позоришта као правог колективног чина, да се боре са поводљивошћу за аплаузима... и да заборављају прави разлог свог уласка у позоришни свет. За нас, у згради, искушење је било такође на свој начин ново: поред дискретних стражара који су непогрешиво „покрили” сва места на која ми нисмо обраћали пажњу, за нас је било интересантно да, после десетина и стотина аматерских и професионалних ансамбала, видимо како овај „ансамбл” осваја позоришну слободу... када већ праву нема. Да сам бољи писац, свакако бих умео и то да опишем, али би тада текст знатно прекорачио жанровске границе једне овакве приче. Задивљен том моћи трансформације, а пре свега њиховим схватањем позоришта, позвао сам колегу из једног београдског позоришта које с правом носи своје име – „Култ театар” и укратко му објаснио ситуацију. Човек који је нешто касније од свога града добио и „Златни беочуг”, највишу награду за културу, имао је довољно слуха и нерва, сместа препознавши оно што је било потребно сатима објашњавати судској бирократији. Он јесте видео ширу слику: како позориште, по ко зна који пут, доказује да је жилавије, јаче и делотворније од свих казнених система овога света и људског рода. Нисмо после тога губили ни часак, већ смо енергију и знање усмерили на то да тај позоришни догађај организујемо што боље.
Сада, када се тога сетим, видим и знам оно што сам и тада знао, само што ми зрелост сећања помаже да уочим и оно што тада нисам лепо досањао, забављен текућим проблемима и задацима у реализацији. Све је у том позоришном чуду било нестварно, необично и непоновљиво. Време играња било је касно поподне, јер осуђенице треба да стигну да одиграју представу и да се врате на вечеру и пребројавање, односно прозивку, јер је неумољиви Кућни ред морао бити испоштован. Место – сцена на којој играју углавном професионалне куће, па аматери то могу сматрати Божјим даром. Али, ово нису били обични аматери. На улазу у салу стајале су две униформисане стражарке („командирице”) и надгледале цепање карата. Глумци су, наравно, били професионално обезбеђени од додира са обожаваоцима. На сигурном. А у „кутији шибица” (како бих најрадије окарактерисао салу на спрату) није било места ни да се стоји. Поред новинара и позоришног света (неки су били привучени снобовском жељом да присуствују за њих, вероватно, бизарном чину, а неки и искреним предосећањем да ће се ту нешто значајно догодити ), публику су чинили, углавном, чланови породица осуђеница! Не само због поноса што глуме на тој сцени, већ, пре свега, да их виде, јер им је свако виђење законски ограничено. Моје речи јесу биле истински непотребне, али сам на молбу организатора ипак морао нешто да кажем пре почетка представе. „Није обичај да се пре представе нешто у позоришту говори, али ни ово није обична представа...” Даље се не сећам. Волео бих да сам рекао оно што ћу сада написати. Представа је протекла како је замишљено, а онда је наступило нешто што се не може назвати аплаузом какав ми, позоришни људи, знамо. Ансамбл се збуњено, али храбро, клањао: стизали су букети цвећа, али није било грљења, љубљења, руковања и додира... Управница и ја дали смо неколико изјава новинарима, а путујућа позоришна дружина спаковала се под будним оком стражара и ушла у затворски комби, злогласну „марицу”. Ротациона светла су укључена и колона је под пратњом кренула уз Булевар, назад, „кући”. Да је испред „Култ театра” стајао Теспис, не би био нимало изненађен што његова кола имају такав облик. За ова готово три миленијума, нагледао се он свакаквих превозних средстава. Возио је он глумце свиме што има точкове, али их, обично, није закључавао.
Да ова прича буде по свему уникатна, побринуо се тако што се у њен ток умешао врховни сценариста – живот. Једна од глумица добила је ванредни отпуст неколико дана пред „гостовање” и све је доведено у питање! Поново је требало писати изјашњења Министарству – сада због отказивања, јављати медијама, одјавити заказане правце кретања, итд. О сплашњавању одушевљења најављеним догађајем да и не говоримо. Међутим, та, сада већ слободна особа, кратко је рекла: „Ја ћу доћи да одиграм представу. Ако будете имали и неку пробу пре тога, доћи ћу и на њу”. Тиме је доказала да њено бављење позориштем није било само „убијање” времена и да је из тог процеса нешто усвојила и научила.
Те вечери је у нашој престоници почињао један велики, светски филмски фестивал – ФЕСТ. Да је позориште старије, важније и утицајније од филма и да је његова ефемерност јача од трајности целулоидне траке, уверио нас је и уредник централног информативног програма – Дневника, када је вест (са нашим „живим” изјавама) о необичној представи објавио пре репортаже о почетку ФЕСТ-а. Трка за актуелностима, која траје сваке секунде његовог дана, није га спречила да схвати какво се то чудо догодило на сцени и из чега се, стварно, састоји моћ позоришта. Два сата је сцена била поприште борбе за слободу духа и мисли. Та два сата сви су у тој просторији били слободни. Па и робиње позоришта. Скинувши костиме и обукавши своју затвореничку, сиву, сукнену одећу, обрисавши шминку, оне са лица нису скинуле осмех задовољства што су се поново, макар накратко, дружиле са слободом коју су освојиле захваљујући сцени – азилу.
Сада, када се тога сетим, видим и знам оно што сам и тада знао, само што ми зрелост сећања помаже да уочим и оно што тада нисам лепо досањао, забављен текућим проблемима и задацима у реализацији. Све је у том позоришном чуду било нестварно, необично и непоновљиво. Време играња било је касно поподне, јер осуђенице треба да стигну да одиграју представу и да се врате на вечеру и пребројавање, односно прозивку, јер је неумољиви Кућни ред морао бити испоштован. Место – сцена на којој играју углавном професионалне куће, па аматери то могу сматрати Божјим даром. Али, ово нису били обични аматери. На улазу у салу стајале су две униформисане стражарке („командирице”) и надгледале цепање карата. Глумци су, наравно, били професионално обезбеђени од додира са обожаваоцима. На сигурном. А у „кутији шибица” (како бих најрадије окарактерисао салу на спрату) није било места ни да се стоји. Поред новинара и позоришног света (неки су били привучени снобовском жељом да присуствују за њих, вероватно, бизарном чину, а неки и искреним предосећањем да ће се ту нешто значајно догодити ), публику су чинили, углавном, чланови породица осуђеница! Не само због поноса што глуме на тој сцени, већ, пре свега, да их виде, јер им је свако виђење законски ограничено. Моје речи јесу биле истински непотребне, али сам на молбу организатора ипак морао нешто да кажем пре почетка представе. „Није обичај да се пре представе нешто у позоришту говори, али ни ово није обична представа...” Даље се не сећам. Волео бих да сам рекао оно што ћу сада написати. Представа је протекла како је замишљено, а онда је наступило нешто што се не може назвати аплаузом какав ми, позоришни људи, знамо. Ансамбл се збуњено, али храбро, клањао: стизали су букети цвећа, али није било грљења, љубљења, руковања и додира... Управница и ја дали смо неколико изјава новинарима, а путујућа позоришна дружина спаковала се под будним оком стражара и ушла у затворски комби, злогласну „марицу”. Ротациона светла су укључена и колона је под пратњом кренула уз Булевар, назад, „кући”. Да је испред „Култ театра” стајао Теспис, не би био нимало изненађен што његова кола имају такав облик. За ова готово три миленијума, нагледао се он свакаквих превозних средстава. Возио је он глумце свиме што има точкове, али их, обично, није закључавао.
Да ова прича буде по свему уникатна, побринуо се тако што се у њен ток умешао врховни сценариста – живот. Једна од глумица добила је ванредни отпуст неколико дана пред „гостовање” и све је доведено у питање! Поново је требало писати изјашњења Министарству – сада због отказивања, јављати медијама, одјавити заказане правце кретања, итд. О сплашњавању одушевљења најављеним догађајем да и не говоримо. Међутим, та, сада већ слободна особа, кратко је рекла: „Ја ћу доћи да одиграм представу. Ако будете имали и неку пробу пре тога, доћи ћу и на њу”. Тиме је доказала да њено бављење позориштем није било само „убијање” времена и да је из тог процеса нешто усвојила и научила.
Те вечери је у нашој престоници почињао један велики, светски филмски фестивал – ФЕСТ. Да је позориште старије, важније и утицајније од филма и да је његова ефемерност јача од трајности целулоидне траке, уверио нас је и уредник централног информативног програма – Дневника, када је вест (са нашим „живим” изјавама) о необичној представи објавио пре репортаже о почетку ФЕСТ-а. Трка за актуелностима, која траје сваке секунде његовог дана, није га спречила да схвати какво се то чудо догодило на сцени и из чега се, стварно, састоји моћ позоришта. Два сата је сцена била поприште борбе за слободу духа и мисли. Та два сата сви су у тој просторији били слободни. Па и робиње позоришта. Скинувши костиме и обукавши своју затвореничку, сиву, сукнену одећу, обрисавши шминку, оне са лица нису скинуле осмех задовољства што су се поново, макар накратко, дружиле са слободом коју су освојиле захваљујући сцени – азилу.
|
|
Да сам, рекох, прави писац, ја бих се на овом месту зауставио и окончао причу, по свим правилима добро темперованог стила. Међутим, с друге стране рампе, формално слободна, налазила се још једна робиња позоришта. У сали се налазила једна млада жена, андрићевски нејасна својој околини, недефинисана својим пријатељима и замагљена својим непријатељима. Познато име из струке која се бави људском душом, а није религија, с лакоћом талентованог бића лако је пронашла и учврстила везу психе и сцене. Она је драмском радњом лечила своје пацијенте, нудећи им у заплетима старим хиљадама година проверене и увек успешне одговоре и решења. Није, међутим, за себе могла да нађе прави одговор када се нашла у том чаробном вртлогу који почиње извесним погледом, а наставља се (ако буде среће) екстазом страсти... и вероватно не завршава никада. Најкраће речено, заљубила се у једног позоришног посвећеника сличног себи, а да он то није ни знао. И опет је Теспис, тај промућурни Грк, умешао своје прсте и понудио своја кола као разрешење заплета; она је, најпре, кренула за њим и у стопу га пратила најмодернијим средством данашњице – интернетом. На позоришним форумима и социјалним мрежама, где год је могла, додиривала се са вољеним. Без обзира на модеран начин комуницирања, метод се није разликовао ништа од онога што међу заљубљенима траје већ миленијумима. Као што девојчица гађа камењем изабраног дечака, или дечак њу вуче за кике и подсмева јој се, тако је и она радила: пас и мачка би позавидели том пару на доследности у изражавању нетрпељивости. Он све то, наравно, није видео, пошто је та врста слепила типична за мушки род. Када интернет није могао да задовољи њену жудњу, она је почела да обилази све оне градове и присуствује свим оним представама у којима је он учествовао. Опет је тај чаробњак Теспис у име љубави покренуо позоришну чаролију и точкови његових кочија окретали су се путевима Србије... од сцене до сцене, они су се приближавали једно другом. Како се завршила та прича? Такве приче се никада и не завршавају, иначе добри писци не би имали о чему да пишу. Робиња позоришта нашла је своју слободу љубећи свога драгана. Зар треба измишљати лепши „крај”?
__________________________
__________________________
|
|
проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар
|
Column & Photographs: Dragi Ivic
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on June 30, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on June 30, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
