Псеудопатриотски шунд поново напада
|
др Ана Тасић
Радња представе „Српска трилогија”, обликована према делу из трећег наставка романа Стевана Јаковљевића „Српска трилогија” (1937), „Капија слободе”, покрива кратак период из Првог светског рата, боравак српских војника на Солунском фронту, септембра 1918. године (драматуршка адаптација Славко Милановић). Имајући то у виду, за почетак је апсурдно да представа задржи збуњујући наслов „трилогија” јер она нема три дела, као што је случај са романом који покрива четири године ратовања.
Даље, упркос великим менталним напорима, нису нам докучиви разлози избора инсценације баш овог романа, узимајући у обзир да га је ондашња критика углавном врло ниско оценила. У „Историји српске књижевности”, Јован Деретић наводи да Јаковљевићев роман карактерише „дилетантизам, репортерска површност, расплинутост, фактографизам, сувопарност”, у студији „Српски роман између два рата” Станко Кораћ истиче да „књига није досегла праву меру уметничког приказивања ратних догађаја и доживљаја” и да је „у изражајном погледу веома сиромашна”, док Ђорђе Јовановић у чланку објављеном у угледној „Нолитовој” едицији „Књижевност између два рата” Јаковљевићево дело означава као „уметничко немоћно, незанимљиво и књижевно безначајно”.
Та уметничка немоћ романа је преведена у свеобухватну сценску импотенцију драмског предлошка представе „Српска трилогија”. Она се огледа у свођењу радње на површно низање врло конвенционалних сцена које се одвијају унутар српског добровољачког јуришног одреда, као и у потпуном одсуству универзалнијих, филозофских или поетских рефлексија о рату и страдању. Представа је тако у старту осуђена на пуко вегетирање, живот без живота, без могућности приговора.
Глумци скоро да нису имали шта да играју, ликови су исушени, упрошћени, шематски, безначајни. Они су сви као аутомати, без дубљих мисли и сложенијих унутрашњих живота, као да једино имају тело које горе да дају за отаџбину. Поједини глумци су се потрудили да утисну некакве специфичности у ове бледе ликове, дајући им повремену сценску уверљивост: Вук Костић у улози одлучног капетана Стојановића, Иван Босиљчић у обличју замишљеног потпоручника Стевана, Миленко Павлов у улози необразованог, наметљивог, простодушно брбљивог Живорада. Нажалост, имајући у виду драмску ретардираност текста, то повремено оживљавање ликова је индивидуални ексцес, сви напори глумаца су у основи прилично обесмишљени. У погледу те плитке поставке ликова, посебно је иритантан каплар Светозар (Андреја Маричић), који запањујуће театрално јадикује над српском судбином, без икакве назнаке ироничне дистанце према том естетски увредљивом страдалничком патосу.
Редитељ Славенко Салетовић није покушао да на сцени угаси или бар пригуши тај расути патетични жар, нити да га критички осенчи, на пример кроз ироничне нијансе које би створиле некакву дистанцу према том кич концепту поједностављености. Напротив, стил историјског псеудореализма нагласио је лажну, набреклу патетику. А крај представе је поражавајуће донео пуни тријумф псеудопатриотског шунда, када сви актери на сцени, и живи и мртви, поносно хорски певају „Тамо далеко”, уз звуке топова у позадини.
Поред тога што је ова „Српска трилогија” стилски потпуно анахрона и уметнички безвредна, она је друштвено опасна јер распирује острашћености којима је политички лако манипулисати. Доказ за ову тезу су реакције претпремијерне публике која је уз стојеће овације поздравила хорско извођење песме „Тамо далеко”. Асоцијације на деведесете године прошлог века су више него наметљиве и узнемирујуће, а у вези са њима и на раније продукције блиских псеудопатриотских представа, „Колубарске битке” (1983) и „Ваљевске болнице” (1989), насталих према „Времену смрти” Добрице Ћосића, које су пуниле салу Југословенског драмског позоришта. Тврдимо да та врста непроблематизованог, једностраног величања српског страдања није патриотска, већ псеудопатриотска, вид политичке манипулације која у име патриотских интереса заправо граби личну корист. Позориште треба да се бори за критичко тумачење стварности, да буде простор отпора према манипулативним политикама, а не да јефтино промовише назадне дискурсе, што је случај са овом представом.
Даље, упркос великим менталним напорима, нису нам докучиви разлози избора инсценације баш овог романа, узимајући у обзир да га је ондашња критика углавном врло ниско оценила. У „Историји српске књижевности”, Јован Деретић наводи да Јаковљевићев роман карактерише „дилетантизам, репортерска површност, расплинутост, фактографизам, сувопарност”, у студији „Српски роман између два рата” Станко Кораћ истиче да „књига није досегла праву меру уметничког приказивања ратних догађаја и доживљаја” и да је „у изражајном погледу веома сиромашна”, док Ђорђе Јовановић у чланку објављеном у угледној „Нолитовој” едицији „Књижевност између два рата” Јаковљевићево дело означава као „уметничко немоћно, незанимљиво и књижевно безначајно”.
Та уметничка немоћ романа је преведена у свеобухватну сценску импотенцију драмског предлошка представе „Српска трилогија”. Она се огледа у свођењу радње на површно низање врло конвенционалних сцена које се одвијају унутар српског добровољачког јуришног одреда, као и у потпуном одсуству универзалнијих, филозофских или поетских рефлексија о рату и страдању. Представа је тако у старту осуђена на пуко вегетирање, живот без живота, без могућности приговора.
Глумци скоро да нису имали шта да играју, ликови су исушени, упрошћени, шематски, безначајни. Они су сви као аутомати, без дубљих мисли и сложенијих унутрашњих живота, као да једино имају тело које горе да дају за отаџбину. Поједини глумци су се потрудили да утисну некакве специфичности у ове бледе ликове, дајући им повремену сценску уверљивост: Вук Костић у улози одлучног капетана Стојановића, Иван Босиљчић у обличју замишљеног потпоручника Стевана, Миленко Павлов у улози необразованог, наметљивог, простодушно брбљивог Живорада. Нажалост, имајући у виду драмску ретардираност текста, то повремено оживљавање ликова је индивидуални ексцес, сви напори глумаца су у основи прилично обесмишљени. У погледу те плитке поставке ликова, посебно је иритантан каплар Светозар (Андреја Маричић), који запањујуће театрално јадикује над српском судбином, без икакве назнаке ироничне дистанце према том естетски увредљивом страдалничком патосу.
Редитељ Славенко Салетовић није покушао да на сцени угаси или бар пригуши тај расути патетични жар, нити да га критички осенчи, на пример кроз ироничне нијансе које би створиле некакву дистанцу према том кич концепту поједностављености. Напротив, стил историјског псеудореализма нагласио је лажну, набреклу патетику. А крај представе је поражавајуће донео пуни тријумф псеудопатриотског шунда, када сви актери на сцени, и живи и мртви, поносно хорски певају „Тамо далеко”, уз звуке топова у позадини.
Поред тога што је ова „Српска трилогија” стилски потпуно анахрона и уметнички безвредна, она је друштвено опасна јер распирује острашћености којима је политички лако манипулисати. Доказ за ову тезу су реакције претпремијерне публике која је уз стојеће овације поздравила хорско извођење песме „Тамо далеко”. Асоцијације на деведесете године прошлог века су више него наметљиве и узнемирујуће, а у вези са њима и на раније продукције блиских псеудопатриотских представа, „Колубарске битке” (1983) и „Ваљевске болнице” (1989), насталих према „Времену смрти” Добрице Ћосића, које су пуниле салу Југословенског драмског позоришта. Тврдимо да та врста непроблематизованог, једностраног величања српског страдања није патриотска, већ псеудопатриотска, вид политичке манипулације која у име патриотских интереса заправо граби личну корист. Позориште треба да се бори за критичко тумачење стварности, да буде простор отпора према манипулативним политикама, а не да јефтино промовише назадне дискурсе, што је случај са овом представом.
др Ана Тасић,
театролог и позоришни критичар
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
театролог и позоришни критичар
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
|
__________________________
Words & Photographs: Ana Tasic
All rights reserved 2013. Copyright © Ana Tasic
Published November 25, 2013 on Urban Book Circle
Published November 25, 2013 on Politika Online
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on November 25, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
Words & Photographs: Ana Tasic
All rights reserved 2013. Copyright © Ana Tasic
Published November 25, 2013 on Urban Book Circle
Published November 25, 2013 on Politika Online
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on November 25, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
