|
|
- „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом Драгослава Бокана, објављује приче филмског режисера и књижевника Драгослава Бокана, пријатеља и сарадника – почасног члана Урбаног књижевног круга, из две књиге у настајању – „Некоректне мисли, фејсбук дневник” и „Несвакидашње мисли, фејсбук ноћник”.
|
|
|
|
Пријатељство као слобода избора
|
Ако за нешто имамо пуну слободу избора и деловања, то је онда пријатељство.
Много тога у нашим животима не можемо да бирамо – од родитеља, па до непријатеља – али пријатеље можемо.
Ипак, из неког чудноватог разлога, ми се понашамо као да то није тако.
Уместо да се окружимо нама највише и најискреније наклоњеним људима, онима који нас највише воле и поштују, онима којима је част то што смо њихови пријатељи, ми пуштамо да у нашој најближој околини тумарају и мувају се неприлични, вечно сумњичави ликови, увек пуни замерки на наш рачун (и, наравно, нетражених савета).
То колико нам је неко пријатељ, најбоље ћемо осетити након сусрета са њим. Ако се тад осетимо и снажније и боље и самоувереније и срећније него пре његовог доласка у наше друштво, онда је то прави пријатељ. Ако се након његовог одласка осетимо као да смо издувани, безвољни и без животне енергије у себи, сумрачни и оптерећени новим дилемама, то је поуздан знак да би требало што пре да окончамо такво „ пријатељство”.
Пријатељ је наш заклон, наша последња одбрана пред недаћама и искушењима, наш присни саборац и јатак, чувар наше куће и породице, онај у кога се можемо заклети и поуздати као у себе самог.
То је најважнија институција преживљавања у најтежим околностима – а у Србији смо сви ми увек у том трагичном и по нас опасном стању. Без пријатеља смо сами као осуђеник на смрт, као залутали намерник у бескрајној пустињи, као космонаут што лебди у бесконачном свемиру, као очајни самоубица пред своју смрт...
И све то ми знамо (бар препознајемо ако ништа друго), али и даље настављамо са старом и кобном навиком одржавања трулих и дегенерисаних пријатељстава која то више одавно нису.
Зашто ми и даље у првом реду наших живота држимо оне који нису заслужили ни да буду у истој просторији с нама, зашто смо и даље добри са онима који су нас већ издали и клеветали, због чега пуштамо да крај нас бораве непоуздани и завидни, сујетни и вечно критични ликови уз које смо слабији него кад смо сами – то нико не зна.
Због чега смо кукавице и непотребно „сентиментални” („ипак је он некада...”), зашто се понашамо као да морамо да трпимо оно што не бисмо смели, због чега немамо снаге да мирно погледамо у очи такве типове и ставимо их на место које им припада, зашто пуштамо да нам живот пролази теже и горе него што би морао – само када бисмо умели да препознамо оне што би нас и бранили и подржавали и заступали, и кад нисмо ту, баш као и да јесмо уз њих (па и боље од тога)?
Зашто пропуштамо последњу шансу свог каквог-таквог пристојног и спокојног опстанка на овом хаотичном и несрећном парчету планете?
Која нас то демонска сила тера да по инерцији око себе окупљамо и трпимо оне који нису заслужили ни да их поздравимо када их сретнемо на улици? Оне несрећнике што су увек тако „објективно критични” према нама, јер је то, тобоже, „знак искреног пријатељства”?
Објективни ће према нама бити они које не познајемо и које не сматрамо пријатељима. Ту и такву објективност (иза које не следи понуда за помоћ било које врсте) можемо да нађемо где и када хоћемо. То нам зато и не треба.
Нама требају субјективни и „љубавно неправедни” пријатељи, они који ће нам вратити веру у живот и нас саме, они који ће нас вечно и верно убеђивати да смо бољи него што заиста јесмо (да бисмо издржали све оне скоро неиздрживе и непрестане муке на голготском путу српског народа кроз историју).
Многи који никада неће постати наши пријатељи (и то искључиво нашим немаром и неосећањем за праву селецију сопственог окружења) искрено нас подржавају из своје тихе даљине, моле се за нас и често умеју да нас неочекивано обрадују гестом искрене подршке и реалне помоћи.
Њихова места у нашим животима заузимају они вечно критични, цоктави и љубоморни ликови, који ће све који нас „неумерено хвале” гледати сажаљиво-потцењивачки и одмахивати главом уз оно познато „прављење фаце” (с подмуклим и лицемерним изразом: „не знате ви њега, па га зато толико хвалите”, „да га знате као ја, не бисте тако причали”). Наравно, пошто немају довољно храбрости да вас оговарају у лице и директно, све своје злобне коментаре на ваш рачун ће почети речима: „Ја њега заиста волим и много пута сам му гледао кроз прсте због његових глупости, али не могу да не кажем да... ”, уз обавезни додатак: „Ја га критикујем из најбољих намера, Бог ми је сведок, само зато да бих му помогао и да би се он променио, јер ће овако сам себе уништити, али и све оне уз њега”.
Тужна је и грозна та прича о многим српским „пријатељствима” тог типа. Ја сам их досад искусио безброј (више него што је здраво), слушајући о себи најгоре ствари управо од оних у које сам улагао и велики труд, и стварно поверење, одвајајући време од своје деце и свог одмора да бих им помагао, учио их ономе што су ме питали и тражили од мене, позајмљујући им књиге (које ми, наравно, нису вратили) и делећи с њима искуство које су касније онако потцењивачки вређали и исмеjaвали. Много је више таквих у мом случају него оних који су показали да су достојни мог поверења и моје пријатељске бриге. То је ваљда и нормално у овом ненормалном времену и вероломном и кривоклетничком друштву у коме имамо несрећу да проводимо свој живот.
Зато пробајте да променити макар то, да учините оно што само од вас зависи, и да што пре отерате из своје близине оне што вам се највише (а безразложно) намећу и натурају, а прихватите, уместо њих, оне који вам се обраћају са искреним поштовањем и готово снебивајући се. Оне за које ће ваше пријатељство бити нешто важно и драгоцено, оне који ће вам вишеструко доказати како још увек постоје људи за поштовање и вашу вечну захвалност.
Одбраните се од ђавола и паклене усамљености (за коју сте и сами криви, лошим и погрешним избором пријатеља).
Реците онима којима код вас ништа не ваља, а глуме да су вам веома наклоњени, да немате времена за дружење. Кажите онима после чијих позива и разговора се осећате лоше и мучно да би било добро да мало проредите ваша виђања и дружења.
И немојте се бринути што ће ти вечно-критични ликови након оваквих ваших речи почети да се, увређени, правдају, запрепашћују и љуте (због такве ваше „незахвалности”). Истрпите то и ослободите се беде. А то што ће вас после тога ови бивши пријатељи бесно и огорчено оговарати, за то се не брините, јер су они то већ и раније радили, док су вам били гуја у недрима.
А након тога, кад очистите овај најинитимнији простор од погрешних избора, пажљиво бирајте оне који заиста заслужују да буду уз вас и који то стварно желе.
Оне који пристају да деле и ваше недаће и невоље, који на себе преузимају и ваше проблеме и ваше непријатеље.
И будите им вечно захвални због тога, пробајте да им истом мером (и још много више од тога) вратите, са каматом и колико год можете.
Видећете, биће вам много лакше.
Много тога у нашим животима не можемо да бирамо – од родитеља, па до непријатеља – али пријатеље можемо.
Ипак, из неког чудноватог разлога, ми се понашамо као да то није тако.
Уместо да се окружимо нама највише и најискреније наклоњеним људима, онима који нас највише воле и поштују, онима којима је част то што смо њихови пријатељи, ми пуштамо да у нашој најближој околини тумарају и мувају се неприлични, вечно сумњичави ликови, увек пуни замерки на наш рачун (и, наравно, нетражених савета).
То колико нам је неко пријатељ, најбоље ћемо осетити након сусрета са њим. Ако се тад осетимо и снажније и боље и самоувереније и срећније него пре његовог доласка у наше друштво, онда је то прави пријатељ. Ако се након његовог одласка осетимо као да смо издувани, безвољни и без животне енергије у себи, сумрачни и оптерећени новим дилемама, то је поуздан знак да би требало што пре да окончамо такво „ пријатељство”.
Пријатељ је наш заклон, наша последња одбрана пред недаћама и искушењима, наш присни саборац и јатак, чувар наше куће и породице, онај у кога се можемо заклети и поуздати као у себе самог.
То је најважнија институција преживљавања у најтежим околностима – а у Србији смо сви ми увек у том трагичном и по нас опасном стању. Без пријатеља смо сами као осуђеник на смрт, као залутали намерник у бескрајној пустињи, као космонаут што лебди у бесконачном свемиру, као очајни самоубица пред своју смрт...
И све то ми знамо (бар препознајемо ако ништа друго), али и даље настављамо са старом и кобном навиком одржавања трулих и дегенерисаних пријатељстава која то више одавно нису.
Зашто ми и даље у првом реду наших живота држимо оне који нису заслужили ни да буду у истој просторији с нама, зашто смо и даље добри са онима који су нас већ издали и клеветали, због чега пуштамо да крај нас бораве непоуздани и завидни, сујетни и вечно критични ликови уз које смо слабији него кад смо сами – то нико не зна.
Због чега смо кукавице и непотребно „сентиментални” („ипак је он некада...”), зашто се понашамо као да морамо да трпимо оно што не бисмо смели, због чега немамо снаге да мирно погледамо у очи такве типове и ставимо их на место које им припада, зашто пуштамо да нам живот пролази теже и горе него што би морао – само када бисмо умели да препознамо оне што би нас и бранили и подржавали и заступали, и кад нисмо ту, баш као и да јесмо уз њих (па и боље од тога)?
Зашто пропуштамо последњу шансу свог каквог-таквог пристојног и спокојног опстанка на овом хаотичном и несрећном парчету планете?
Која нас то демонска сила тера да по инерцији око себе окупљамо и трпимо оне који нису заслужили ни да их поздравимо када их сретнемо на улици? Оне несрећнике што су увек тако „објективно критични” према нама, јер је то, тобоже, „знак искреног пријатељства”?
Објективни ће према нама бити они које не познајемо и које не сматрамо пријатељима. Ту и такву објективност (иза које не следи понуда за помоћ било које врсте) можемо да нађемо где и када хоћемо. То нам зато и не треба.
Нама требају субјективни и „љубавно неправедни” пријатељи, они који ће нам вратити веру у живот и нас саме, они који ће нас вечно и верно убеђивати да смо бољи него што заиста јесмо (да бисмо издржали све оне скоро неиздрживе и непрестане муке на голготском путу српског народа кроз историју).
Многи који никада неће постати наши пријатељи (и то искључиво нашим немаром и неосећањем за праву селецију сопственог окружења) искрено нас подржавају из своје тихе даљине, моле се за нас и често умеју да нас неочекивано обрадују гестом искрене подршке и реалне помоћи.
Њихова места у нашим животима заузимају они вечно критични, цоктави и љубоморни ликови, који ће све који нас „неумерено хвале” гледати сажаљиво-потцењивачки и одмахивати главом уз оно познато „прављење фаце” (с подмуклим и лицемерним изразом: „не знате ви њега, па га зато толико хвалите”, „да га знате као ја, не бисте тако причали”). Наравно, пошто немају довољно храбрости да вас оговарају у лице и директно, све своје злобне коментаре на ваш рачун ће почети речима: „Ја њега заиста волим и много пута сам му гледао кроз прсте због његових глупости, али не могу да не кажем да... ”, уз обавезни додатак: „Ја га критикујем из најбољих намера, Бог ми је сведок, само зато да бих му помогао и да би се он променио, јер ће овако сам себе уништити, али и све оне уз њега”.
Тужна је и грозна та прича о многим српским „пријатељствима” тог типа. Ја сам их досад искусио безброј (више него што је здраво), слушајући о себи најгоре ствари управо од оних у које сам улагао и велики труд, и стварно поверење, одвајајући време од своје деце и свог одмора да бих им помагао, учио их ономе што су ме питали и тражили од мене, позајмљујући им књиге (које ми, наравно, нису вратили) и делећи с њима искуство које су касније онако потцењивачки вређали и исмеjaвали. Много је више таквих у мом случају него оних који су показали да су достојни мог поверења и моје пријатељске бриге. То је ваљда и нормално у овом ненормалном времену и вероломном и кривоклетничком друштву у коме имамо несрећу да проводимо свој живот.
Зато пробајте да променити макар то, да учините оно што само од вас зависи, и да што пре отерате из своје близине оне што вам се највише (а безразложно) намећу и натурају, а прихватите, уместо њих, оне који вам се обраћају са искреним поштовањем и готово снебивајући се. Оне за које ће ваше пријатељство бити нешто важно и драгоцено, оне који ће вам вишеструко доказати како још увек постоје људи за поштовање и вашу вечну захвалност.
Одбраните се од ђавола и паклене усамљености (за коју сте и сами криви, лошим и погрешним избором пријатеља).
Реците онима којима код вас ништа не ваља, а глуме да су вам веома наклоњени, да немате времена за дружење. Кажите онима после чијих позива и разговора се осећате лоше и мучно да би било добро да мало проредите ваша виђања и дружења.
И немојте се бринути што ће ти вечно-критични ликови након оваквих ваших речи почети да се, увређени, правдају, запрепашћују и љуте (због такве ваше „незахвалности”). Истрпите то и ослободите се беде. А то што ће вас после тога ови бивши пријатељи бесно и огорчено оговарати, за то се не брините, јер су они то већ и раније радили, док су вам били гуја у недрима.
А након тога, кад очистите овај најинитимнији простор од погрешних избора, пажљиво бирајте оне који заиста заслужују да буду уз вас и који то стварно желе.
Оне који пристају да деле и ваше недаће и невоље, који на себе преузимају и ваше проблеме и ваше непријатеље.
И будите им вечно захвални због тога, пробајте да им истом мером (и још много више од тога) вратите, са каматом и колико год можете.
Видећете, биће вам много лакше.
|
__________________________
__________________________
|
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник |
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
Пријатељство као слобода избора – Драгослав Бокан
|
|
- Љиљана Бјелица, дефектолог, новинар, аутор и водитељ | Београд, Србија | 24. децембар 2014.
|
· Column & Photographs: Dragoslav Bokan / All rights reserved 2014. Copyright © Dragoslav Bokan ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle®
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
|
Last updated on December 24, 2014.
Published by Urban Book Circle on December 23, 2014 Urban Book Circle® (UBC) |
