ПРИЈАТЕЉ ДО ЈАЈА, ИЗ СТАРОГА КРАЈА
„Знаш ли да је Лестер Пирсон био српски војник у Првом светском рату?”, било је тотално ненормално питање у сасвим нормалним околностима. Ако се сада питаш, урбани читаоче, шта је тако необично у сасвим обичном питању, постигао сам то да прочиташ ову колумну до краја. Напаљен добрим стартом, причаћу је хронолошким редом, да те не бих збуњивао у свакодневном губљењу времена у беспоштедној трци за још једном циглом лепшег живота, која ти пружа све и свашта, осим чекића за разбијање дебилно сублимиране слике на танком монитору и драгоценог времена за читање интелектуалних зезалица.
Последњег дана јануара, 1987, прелетео сам праволинијски велику бару, до своје домовине Канаде, оставивши заувек бајковити асфалт детињства у отаџбини Србији.
Та субота је била једна од срећнијих које сам до сада потрошио, захваљујући простој чињеници да су моји родитељи Јефрем и Надежда били непоправљиви противници абортуса и заговорници пословице мог прадеде Јеврема: „И у времену немања, деца су највеће имање”.
Ако свој први корак на тлу Торонта рачунам као ново рођење у самоизабраној домовини данас бих имао 23 године, 35 недеља, 17 сати, 53 минуте и 33 секунде. Да од суботе, 31. јануара 1987, нисам чупао косу и грицкао нокте, дужина косе би ми данас била 3.448 метара, а ноктију 8.554 центиметара.
То је оно што би било да све то нисам радио, али сам зато урадио ово: донео сам три теглице са којих сам скинуо етикете, и семе јабуке из свог дворишта у Бурјан мали.
У првој теглици су биле три љуске са столетног ораха који је посадио мој деда Димитрије, официр Краљевине Југославије и прва труба гардијског оркестра између два велика рата. У другој теглици, била је вода с Мораве у чијим вировима сам се као петогодишњак давио и из њих изронио као најмлађи пливач у обданишту. У трећој теглици је била грудва црнице из отаџбине.
Семе јабуке посадио сам одмах по доласку у саксију, а на пролеће га пресадио у двориште иза куће свог стрица Драгутина, старијег брата мог оца, који се у Канаду доселио давно пре мене из Минхена, где је пет година радио као увезени научник за нуклеарна истраживања из института „Винча” са периферије Београда. До данас, моје српско дрво детињства родило ми је 2.101.003 килограма јабука, што је преведено на енглески језик: 8.383 долара, а та сума пребачена у српске динаре могла би у једном дану да нахрани 3.525 људи.
Кад би сви људи, сити од јабука с мог дрвета, умели да буду људи, са толико „душа од човека”, био бих вероватно међу првима на непостојећој светској листи најбогатијих пријатељима, али, нажалост... као и сви ви, драги моји, мање-више, тако и ја имам само неколико правих пријатеља из детињства и неколико постојаних из школских дана. Они преостали из неизвесне будућности, које стичем у времену трчања за бољим животом, у мимоходу кроз животарење, јесу чист бонус, који увек искрено дочекујем, али га никада не очекујем.
Погледао сам, с нескривеним чуђењем, незнанца на паркингу торонтског аеродрома „Пирсон” (названог по канадском политичару и државнику Лестеру Боулсу Пирсону, шефу дипломатије од 1948. до 1957. године, премијеру Канаде од 1963. до 1968. и добитнику Нобелове награде за мир 1957. године због залагања за мирно решење Суецке кризе). „Знаш ли да је Лестер Пирсон био српски војник у Првом светском рату?”, не трепћући је поновио омалени проседи човек. „Нити знам, нити се сећам да сам се са вама икада упознао”, одговорио сам му, вративши поглед на покретну траку с новопридошлим пртљагом у очекивању своја два кофера боје труле вишње.
„Хоћеш ли да ти дам своју зимску јакну?”, питао ме је брат од стрица Владимир, када смо кренули према аеродромском паркингу. Имао сам на себи памучну кошуљу, штофане панталоне и лагану кожну јакну, које су ми родитељи купили, да не идем „као панкер”. Напољу је било минус 48 целзијусових, с ветром који се још како осећао на последњем спрату гараже без зида. „Нисам ти ја, брате, неки мекани Канађанин”, испљунуо сам у даху и још брже то прогутао. Издржао сам без зимске јакне подржан српским поносом, али ми се отело у слепоочницама: Јеботе, Првославе, сине, где си ти дошао?!
Ујутро, у доњем џепу јакне, нашао сам бизнис картицу на ћирилици и на енглеском: „За експорт-импорт услуге, користите Екрем Џајине полуге – Екрем Џаја, трговац до јаја”. Од смеха, напунио сам шољу мокраћом, и заборавио све. Тачније, само ми се учинило да јесам.
Данас, после 23 године, 35 недеља, 17 сати, 53 минута и 33 секунде, мирне душе могу рећи, ма колико бездушно звучало, да је Екрем Џаја од оних ретких, правих пријатеља, с прстију једне руке, које сам стекао у другом делу живота, на другом континенту, препуном других људи.
Да. Лестер Пирсон је у српској чоји изгледао више Србин од већине Срба који су упрегли све куповне експорт полуге да забораве сопствени импорт, да се у несећању осећају оним што нису.
Првослав Вујчић
__________________________
Превео са енглеског: Првослав Вујчић, аутор приче „Пријатељ до јаја, из старога краја”.
__________________________
Urban Book Circle® (UBC)
„Знаш ли да је Лестер Пирсон био српски војник у Првом светском рату?”, било је тотално ненормално питање у сасвим нормалним околностима. Ако се сада питаш, урбани читаоче, шта је тако необично у сасвим обичном питању, постигао сам то да прочиташ ову колумну до краја. Напаљен добрим стартом, причаћу је хронолошким редом, да те не бих збуњивао у свакодневном губљењу времена у беспоштедној трци за још једном циглом лепшег живота, која ти пружа све и свашта, осим чекића за разбијање дебилно сублимиране слике на танком монитору и драгоценог времена за читање интелектуалних зезалица.
Последњег дана јануара, 1987, прелетео сам праволинијски велику бару, до своје домовине Канаде, оставивши заувек бајковити асфалт детињства у отаџбини Србији.
Та субота је била једна од срећнијих које сам до сада потрошио, захваљујући простој чињеници да су моји родитељи Јефрем и Надежда били непоправљиви противници абортуса и заговорници пословице мог прадеде Јеврема: „И у времену немања, деца су највеће имање”.
Ако свој први корак на тлу Торонта рачунам као ново рођење у самоизабраној домовини данас бих имао 23 године, 35 недеља, 17 сати, 53 минуте и 33 секунде. Да од суботе, 31. јануара 1987, нисам чупао косу и грицкао нокте, дужина косе би ми данас била 3.448 метара, а ноктију 8.554 центиметара.
То је оно што би било да све то нисам радио, али сам зато урадио ово: донео сам три теглице са којих сам скинуо етикете, и семе јабуке из свог дворишта у Бурјан мали.
У првој теглици су биле три љуске са столетног ораха који је посадио мој деда Димитрије, официр Краљевине Југославије и прва труба гардијског оркестра између два велика рата. У другој теглици, била је вода с Мораве у чијим вировима сам се као петогодишњак давио и из њих изронио као најмлађи пливач у обданишту. У трећој теглици је била грудва црнице из отаџбине.
Семе јабуке посадио сам одмах по доласку у саксију, а на пролеће га пресадио у двориште иза куће свог стрица Драгутина, старијег брата мог оца, који се у Канаду доселио давно пре мене из Минхена, где је пет година радио као увезени научник за нуклеарна истраживања из института „Винча” са периферије Београда. До данас, моје српско дрво детињства родило ми је 2.101.003 килограма јабука, што је преведено на енглески језик: 8.383 долара, а та сума пребачена у српске динаре могла би у једном дану да нахрани 3.525 људи.
Кад би сви људи, сити од јабука с мог дрвета, умели да буду људи, са толико „душа од човека”, био бих вероватно међу првима на непостојећој светској листи најбогатијих пријатељима, али, нажалост... као и сви ви, драги моји, мање-више, тако и ја имам само неколико правих пријатеља из детињства и неколико постојаних из школских дана. Они преостали из неизвесне будућности, које стичем у времену трчања за бољим животом, у мимоходу кроз животарење, јесу чист бонус, који увек искрено дочекујем, али га никада не очекујем.
Погледао сам, с нескривеним чуђењем, незнанца на паркингу торонтског аеродрома „Пирсон” (названог по канадском политичару и државнику Лестеру Боулсу Пирсону, шефу дипломатије од 1948. до 1957. године, премијеру Канаде од 1963. до 1968. и добитнику Нобелове награде за мир 1957. године због залагања за мирно решење Суецке кризе). „Знаш ли да је Лестер Пирсон био српски војник у Првом светском рату?”, не трепћући је поновио омалени проседи човек. „Нити знам, нити се сећам да сам се са вама икада упознао”, одговорио сам му, вративши поглед на покретну траку с новопридошлим пртљагом у очекивању своја два кофера боје труле вишње.
„Хоћеш ли да ти дам своју зимску јакну?”, питао ме је брат од стрица Владимир, када смо кренули према аеродромском паркингу. Имао сам на себи памучну кошуљу, штофане панталоне и лагану кожну јакну, које су ми родитељи купили, да не идем „као панкер”. Напољу је било минус 48 целзијусових, с ветром који се још како осећао на последњем спрату гараже без зида. „Нисам ти ја, брате, неки мекани Канађанин”, испљунуо сам у даху и још брже то прогутао. Издржао сам без зимске јакне подржан српским поносом, али ми се отело у слепоочницама: Јеботе, Првославе, сине, где си ти дошао?!
Ујутро, у доњем џепу јакне, нашао сам бизнис картицу на ћирилици и на енглеском: „За експорт-импорт услуге, користите Екрем Џајине полуге – Екрем Џаја, трговац до јаја”. Од смеха, напунио сам шољу мокраћом, и заборавио све. Тачније, само ми се учинило да јесам.
Данас, после 23 године, 35 недеља, 17 сати, 53 минута и 33 секунде, мирне душе могу рећи, ма колико бездушно звучало, да је Екрем Џаја од оних ретких, правих пријатеља, с прстију једне руке, које сам стекао у другом делу живота, на другом континенту, препуном других људи.
Да. Лестер Пирсон је у српској чоји изгледао више Србин од већине Срба који су упрегли све куповне експорт полуге да забораве сопствени импорт, да се у несећању осећају оним што нису.
Првослав Вујчић
__________________________
Превео са енглеског: Првослав Вујчић, аутор приче „Пријатељ до јаја, из старога краја”.
__________________________
Urban Book Circle® (UBC)
The column is from the book Catching Saliva (UBC Canada Press, 2013) by Prvoslav Vujcic.
Column & Photographs: Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Prvoslav Vujcic
Translated from the English by Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Prvoslav Vujcic
Publishing house: UBC Canada Press
All rights reserved 2013. Copyright © UBC Canada Press
Published by Urban Book Circle on July 30, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
Column & Photographs: Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Prvoslav Vujcic
Translated from the English by Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Prvoslav Vujcic
Publishing house: UBC Canada Press
All rights reserved 2013. Copyright © UBC Canada Press
Published by Urban Book Circle on July 30, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
