__________________________
|
Јесте, рекао је: „Ту те чекају брзаци, олује, лепи и ружни дани, победе и порази, љубав и мржња; и све се то претвара у твој живот. Бурна је, смутна, метиљава и бљутава наша весела свакодневица. Ту те чекају читаоци који имају потребу да те због оног што пишеш загрле и пољубе, али међу њима увек има и оних који би те, због исте колумне, пљунули и залепили. Мораш прихватити и једно и друго. Колумна која се допада свима не заслужује да буде обелодањена, баш као ни колумна која се никоме не допада.”
|
__________________________
Бранислав – Брана Црнчевић (1933–2011), књижевник; илустрација: Првослав Вујчић
[Brana Crncevic, writer ~ Artwork by Prvoslav Vujcic] __________________________ |
|
Прича о колумни
С благословом Бране Црнчевића,
чаробног колеге и бајковитог пријатеља,
три годишња доба пре његовог одласка на лепше место од овог – дивног и трошног света
чаробног колеге и бајковитог пријатеља,
три годишња доба пре његовог одласка на лепше место од овог – дивног и трошног света
– Бата Пршо, могу ли писати колумне за тебе? Упитно ме погледа Екрем Џаја, трговац из краја, чврсто решен да нашминка и унапреди своју пословну позицију у новој домовини Канади, тиме што ће постати колумниста.
– Наравно да можеш, Екреме. Само си ми још ти фалио.
– Молим те, посаветуј ме шта је све потребно за доброг колумнисту.
– Хм... сећам се речи свог пријатеља Бране Црнчевића које су и данас веома актуелне: „Ако хоћеш да будеш колумниста, пријатељу, потребна ти је сличица која те, макар за мрвичак, подмлађује. Згодно је ако си у новинама или у литератури стекао какво-такво именце, то ти обезбеђује право да пишеш нешто самоувереније од оних који журе да иницијале претворе у име и презиме. Све се данас игра брже него некада, а то ти омогућује да и у новинарству муњевито претвориш иницијале у потпис. Али не претеруј у журби, то није увек корисно. Ако будеш упоран, може ти се догодити да, као ја данас, запоседнеш пету страну у неким новинама и одатле, једном недељно, мудрујеш.” Ето, Џајо, ове ће ти речи бити од користи, под условом да их не заборавиш и не игноришеш.
– Али... ја ни ваљану фоткицу немам, о читаоцима и да не причам.
– Не брини, докле год си ти нама леп као слика, за све ћемо лако.
– Још кад бих имао те јебене читаоце, био бих Екрем Џаја – колумниста до јаја.
– Но сикирики, наћи ће се и они, као што се и за сваку рупу нађе закрпа.
– Је л' тај твој Црнчевић казао нешто за њих?
– Јесте, рекао је: „Ту те чекају брзаци, олује, лепи и ружни дани, победе и порази, љубав и мржња; и све се то претвара у твој живот. Бурна је, смутна, метиљава и бљутава наша весела свакодневица. Ту те чекају читаоци који имају потребу да те због оног што пишеш загрле и пољубе, али међу њима увек има и оних који би те, због исте колумне, пљунули и залепили. Мораш прихватити и једно и друго. Колумна која се допада свима не заслужује да буде обелодањена, баш као ни колумна која се никоме не допада.”
– Све је то сјајно и бајно, али није споменуо шта ће бити кад објавим колумну.
– Нисам завршио: „Ето те, дакле, једнога дана, у новинама, ту је и твоја сличица, пишеш покушавајући да откријеш шта је у твом послу најважније. Временом ћеш, истовремено вољен и презиран, открити да је у кошмару који те чека најважнији избор противника, баш да не кажем, непријатеља. То ти, с једне стране, доноси поштовање, с друге презир; то је чорба коју ћеш кусати.”
– А да ли је споменуо могућност да колумниста постане поново читалац ако се унереди?
– На све је мислио: „Ево важног правила: Твоји противници никако не смеју бити унижени, прогоњени и немоћни људи. Немој се прикључити онима који би везаног, кривца или праведника, то је свеједно, чвршће везали, прогоњеног жешће прогонили, а немоћног дотукли својим ведрим доскочицама. Такав би поступак само открио положај у који те је живот гурнуо или, још жалосније, сопствену заблуду. Ако си погрешан избор противника сам начинио, узалуд ти се причињава да си господар времена које описујеш, постао си само добар слуга невремена. Чак и ако немаш намеру да будеш новинар или народни посланик, ако се скромно определиш за то да будеш читалац, буди пажљив у избору противника. Немој као дресирани папагај да узвикујеш имена људи које ти верноподаничке батлије нуде као кривце за све што те је снашло и све што ће ти се догодити.”
– Нисам ни слутио да је писање најобичније колумне тако дуг и оптерећујући процес.
– Аха, говорио је Брана и о томе: „Потрошио сам много времена покушавајући да израчунам ’кривицу оних који су нас довде довели’, баш као и ’заслуге оних који нас одавде негде воде’, и нисам успео да изведем рачуницу. Нешто се у рачуну не поклапа. Између оних који су нас овде довели и оних који нас одавде некуда воде има превише страних васпитача и дипломата, који, причињава ми се, знају о чему се ради. Они, изгледа, истовремено одређују кривицу оних којих више нема и оверавају заслуге оних који још трају.”
– Је ли споменуо нешто о томе да ли је он бирао или тако мора бити?
– Споменуо је: „Због тога сам се, млади пријатељу, упркос годинама и искуству које ми приписујеш, определио за, сва је прилика, како кажеш, губитничку страну. Можда је то старачки и приглуп избор, али мој је. Природније ми је да са Радованом изгубим него да са Биљаном добијем, као што је она добила. Природније ми је да са Војом тугујем него да се са Наташом радујем. Баш као што је, како се хвалишеш, твом деди било природније да са краљем оде него да са Титом дође. Као што видиш, искрено одговарам на твоја радознала питања. Ти верујеш да се удварам већини и да, опет, заводим своје читаоце на странпутицу. Упркос томе, пристао сам да одговорим на твоје питање, како се постаје колумниста.”
– Ужас, да пишем колумну треба да ме је страх и од сопственог имена.
– Е, мој Џајо, није то ништа, усро би се као на крилу бабе у пелене, кад би знао како је Брана на крају одбранио оно што се и не треба бранити, јер је истина негде између две обале.
– Реци ми, плиз, бата Пршо, кумим те свим твојим читаоцима који никада неће бити моји.
– Нека ти буде: „И тек да знаш, препознао сам те по стилу. Видео сам те неколико пута на телевизији, прочитао сам неке твоје стварчице у новинама, чуо сам шта брбљаш по кафанама. А понекад ми дођеш и у сан. Запамтио сам твоју изјаву да би се ти, да си којим случајем хашки оптуженик, добровољно предао, не би ли доказао своју невиност. Ако томе додам твоје мишљенце да смо сами навукли бомбардере на себе, јасно ми је да пристајеш да будеш невин, не питајући за цену. И, веровао или не, лакше ми је да одговарам за свакојаке кривице него да будем жртва твоје страшне невиности. Не помињем ти име зато што се ти не зовеш, тебе зову.”
– Ја имам име, какве то везе има са мном?
– Нема благе везе с тобом, мој Екреме, нити ће икада бити. Далеко смо, ми овде, у Канади, и од својих гробова и од везе с везом.
– Наравно да можеш, Екреме. Само си ми још ти фалио.
– Молим те, посаветуј ме шта је све потребно за доброг колумнисту.
– Хм... сећам се речи свог пријатеља Бране Црнчевића које су и данас веома актуелне: „Ако хоћеш да будеш колумниста, пријатељу, потребна ти је сличица која те, макар за мрвичак, подмлађује. Згодно је ако си у новинама или у литератури стекао какво-такво именце, то ти обезбеђује право да пишеш нешто самоувереније од оних који журе да иницијале претворе у име и презиме. Све се данас игра брже него некада, а то ти омогућује да и у новинарству муњевито претвориш иницијале у потпис. Али не претеруј у журби, то није увек корисно. Ако будеш упоран, може ти се догодити да, као ја данас, запоседнеш пету страну у неким новинама и одатле, једном недељно, мудрујеш.” Ето, Џајо, ове ће ти речи бити од користи, под условом да их не заборавиш и не игноришеш.
– Али... ја ни ваљану фоткицу немам, о читаоцима и да не причам.
– Не брини, докле год си ти нама леп као слика, за све ћемо лако.
– Још кад бих имао те јебене читаоце, био бих Екрем Џаја – колумниста до јаја.
– Но сикирики, наћи ће се и они, као што се и за сваку рупу нађе закрпа.
– Је л' тај твој Црнчевић казао нешто за њих?
– Јесте, рекао је: „Ту те чекају брзаци, олује, лепи и ружни дани, победе и порази, љубав и мржња; и све се то претвара у твој живот. Бурна је, смутна, метиљава и бљутава наша весела свакодневица. Ту те чекају читаоци који имају потребу да те због оног што пишеш загрле и пољубе, али међу њима увек има и оних који би те, због исте колумне, пљунули и залепили. Мораш прихватити и једно и друго. Колумна која се допада свима не заслужује да буде обелодањена, баш као ни колумна која се никоме не допада.”
– Све је то сјајно и бајно, али није споменуо шта ће бити кад објавим колумну.
– Нисам завршио: „Ето те, дакле, једнога дана, у новинама, ту је и твоја сличица, пишеш покушавајући да откријеш шта је у твом послу најважније. Временом ћеш, истовремено вољен и презиран, открити да је у кошмару који те чека најважнији избор противника, баш да не кажем, непријатеља. То ти, с једне стране, доноси поштовање, с друге презир; то је чорба коју ћеш кусати.”
– А да ли је споменуо могућност да колумниста постане поново читалац ако се унереди?
– На све је мислио: „Ево важног правила: Твоји противници никако не смеју бити унижени, прогоњени и немоћни људи. Немој се прикључити онима који би везаног, кривца или праведника, то је свеједно, чвршће везали, прогоњеног жешће прогонили, а немоћног дотукли својим ведрим доскочицама. Такав би поступак само открио положај у који те је живот гурнуо или, још жалосније, сопствену заблуду. Ако си погрешан избор противника сам начинио, узалуд ти се причињава да си господар времена које описујеш, постао си само добар слуга невремена. Чак и ако немаш намеру да будеш новинар или народни посланик, ако се скромно определиш за то да будеш читалац, буди пажљив у избору противника. Немој као дресирани папагај да узвикујеш имена људи које ти верноподаничке батлије нуде као кривце за све што те је снашло и све што ће ти се догодити.”
– Нисам ни слутио да је писање најобичније колумне тако дуг и оптерећујући процес.
– Аха, говорио је Брана и о томе: „Потрошио сам много времена покушавајући да израчунам ’кривицу оних који су нас довде довели’, баш као и ’заслуге оних који нас одавде негде воде’, и нисам успео да изведем рачуницу. Нешто се у рачуну не поклапа. Између оних који су нас овде довели и оних који нас одавде некуда воде има превише страних васпитача и дипломата, који, причињава ми се, знају о чему се ради. Они, изгледа, истовремено одређују кривицу оних којих више нема и оверавају заслуге оних који још трају.”
– Је ли споменуо нешто о томе да ли је он бирао или тако мора бити?
– Споменуо је: „Због тога сам се, млади пријатељу, упркос годинама и искуству које ми приписујеш, определио за, сва је прилика, како кажеш, губитничку страну. Можда је то старачки и приглуп избор, али мој је. Природније ми је да са Радованом изгубим него да са Биљаном добијем, као што је она добила. Природније ми је да са Војом тугујем него да се са Наташом радујем. Баш као што је, како се хвалишеш, твом деди било природније да са краљем оде него да са Титом дође. Као што видиш, искрено одговарам на твоја радознала питања. Ти верујеш да се удварам већини и да, опет, заводим своје читаоце на странпутицу. Упркос томе, пристао сам да одговорим на твоје питање, како се постаје колумниста.”
– Ужас, да пишем колумну треба да ме је страх и од сопственог имена.
– Е, мој Џајо, није то ништа, усро би се као на крилу бабе у пелене, кад би знао како је Брана на крају одбранио оно што се и не треба бранити, јер је истина негде између две обале.
– Реци ми, плиз, бата Пршо, кумим те свим твојим читаоцима који никада неће бити моји.
– Нека ти буде: „И тек да знаш, препознао сам те по стилу. Видео сам те неколико пута на телевизији, прочитао сам неке твоје стварчице у новинама, чуо сам шта брбљаш по кафанама. А понекад ми дођеш и у сан. Запамтио сам твоју изјаву да би се ти, да си којим случајем хашки оптуженик, добровољно предао, не би ли доказао своју невиност. Ако томе додам твоје мишљенце да смо сами навукли бомбардере на себе, јасно ми је да пристајеш да будеш невин, не питајући за цену. И, веровао или не, лакше ми је да одговарам за свакојаке кривице него да будем жртва твоје страшне невиности. Не помињем ти име зато што се ти не зовеш, тебе зову.”
– Ја имам име, какве то везе има са мном?
– Нема благе везе с тобом, мој Екреме, нити ће икада бити. Далеко смо, ми овде, у Канади, и од својих гробова и од везе с везом.
Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности
„Прича о колумни” из књиге „Catching Saliva” Првослава Вујчића, издавач: UBC Canada Press, 2013.
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
мастер компаративне књижевности
„Прича о колумни” из књиге „Catching Saliva” Првослава Вујчића, издавач: UBC Canada Press, 2013.
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
|
__________________________
__________________________
- Биљана Прокић, глумица | Ужице, Србија | 18. децембар 2013.
Насмеја ме и растужи ме...
- Славица Цветковић, новинар | Врање, Србија | 18. децембар 2013.
Ти си, Првославе, генијалац. Волим колумне о колумнама у форми драме. Свака ти част. И сузе и смех. Топло, фино уоквирено, књижевна бомбоница, речју.
- Џејмс Р. Волин, књижевник | Торонто, Онтарио, Канада | 18. децембар 2013.
Драги колега и пријатељу, да нисам прочитао твоју „Причу о колумни” на енглеском, због „Приче о колумни” бих научио српски.
- Драгица Маслаћ Тасић, уредник у издавачкој кући | Београд, Србија | 18. децембар 2013.
Осмех...
- Дамњана Д. Дамњановић, ревизор | Нови Сад, Војводина, Србија | 18. децембар 2013.
Respect!
- Маја Делесендро, књижевник | Београд, Србија | 18. децембар 2013.
Баш, онако, срцу блиско... Диван си, бато!
- Весна Младеновић, позоришни радник | Врање, Србија | 18. децембар 2013.
Браво!
- Проф. Данијела Ковачевић Микић, књижевни критичар | Чачак, Србија | 18. децембар 2013.
И смех и сузе! Дивна прича! Читаш је с осмехом, а завршиш са сетом и тугом...
__________________________
|
|
Column & Photographs: Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Prvoslav Vujcic
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 18, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2013. Copyright © Prvoslav Vujcic
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 18, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
