Прича о Господину Жући – проф. Драги Ивић
|
Господин Жућа
|
|
|
|
Прича о Господину Жући
|
Напомена: Ова
прича објављена је у (стварно) култним новинама „Берза 012”, тешких деведесетих
година. Страница је увећана, урамљена и стајала је, такорећи као икона, на
спрату прве приватне пожаревачке штампарије „On off електроника”. То није била само штампарија, већ и место на коме су се окупљали људи
од духа, слободе и знања. Необично, али тачно: једно утилитарно место постало
је жариште мисли, естетике и креативног бунта, као да није реч о штампарији,
већ о неком ворхоловском уточишту. Господин Жућа је незаобилазни део ове
легенде.
Ево те приче; ко је имао пса, разумеће свако слово, мада и онима без репатих љубимаца ово неће бити страно... Хакери су, као што је свима познато, компјутерски зависници, момци који кичму савијају само пред компјутером и то само док седе. Главни циљ им је да га укроте и искористе. Жућа је био један од најжешћих хакера који се појавио у пространом, отвореном и великом дому и срцу господина Хаџе. Хаџу бисмо могли звати и Мерлином или Балтазаром, у зависности од тога да ли су магије које изводи увозне или домаће. Господин Жућа је волео екране, дискете, каблове, а нарочито паус и хартије из ласерског штампача. Од тога су могле да га одвоје само семенке и пљескавице из руку Росе или Хаџе. Од ово двоје зависио је, јер су га они редовно хранили. Да прецизирам – Господин Жућа је био пас, куче, припадник четвороножне врсте, најбољи човеков пријатељ. Ко је рекао – џукац? Немојте, то је Жућу ужасно нервирало. Чак ни Жака, који улеће као ураган у просторију и буди га на једном од неколико омиљених места, није могао да га изнервира. Господин Жућа није био баш племићког порекла. Лоза и родослов загубљени су му у тами пожаревачких сокака и утрина по Тулби, што чини већину биографија кучића овога града. Понешто из његове животне приче ипак се назире. Почео је да бива виђан пред излозима текстилних радњи, што ће рећи да је већ тада исказивао склоност ка лепом изгледу. Тада се некако и срео са Хаџом, који изјављује да Господин Жућа није био заљубљен на први поглед, док је сам Жућа о томе мудро и верно ћутао. Пристао је да животни простор, зарад мира у кући, подели са Мусом и осталим мачјим друштвом. Муса га се никада није превише плашио, мада сам ја више него убеђен да га је Жућино присуство чинило врло нервозним. Нисам га често виђао опуштеног. Нису се лако опуштали ни купци у књижари која се налазила у згради општинског суда, где је он стрпљиво лежао насред пролаза, чекајући да Хаџа обави посао због којег је ту дошао, најчешће неки мали сервис фотокопир-апарата. На посетиоце у штампарији реаговао је врло селективно. Не памти се да је лануо на Ацу или на мене, док је на неке појаве врло индикативно режао. Брзо је постао лакмус за препознавање сумњивих типуса. Да га опишем: Темељан, жут пас. Одозго посматран, изгледао је као носач авиона. Поглед пун распуклина. Увек загледан у неку невероватну даљину, никада није много говорио, односно лајао, па и тада само у сну, или да подсети друге да је и он куче. Прави господин, заиста, заиста вам кажем. Нико се не би зачудио да је једног дана сео за тастатуру и почео да „подиже систем”. Стога сам предложио да његово господство и урођен племићки став некако обележимо, неким делом гардеробе, рецимо. За финале је недостајао само тај потез. Хаџа је значајно климнуо главом и рекао: „Добра идеја”, а то код њега много значи. После пет минута у просторију припреме поносно је ушетао Господин Жућа носећи лептир-машну. Личио је на једног народног посланика, пензионисаног археолога, активног адвоката, дописника из иностранства, све одједном, али некако опуштеније, неусиљено. Као у филму „Мачке из високог друштва”, али обрнуто. Једног јутра сам ушао у погон и видео уплакана лица. На мој упитни поглед, Роса ми је објаснила да су шинтери одвели Господина Жућу са гомилом његових пријатеља и познаника и убили га, не чекајући ни да га неко потражи. Не знам шта је још причала. Отишао сам на спрат и мом другу Хаџи изјавио саучешће. Около је била тешка тишина. Као да су хард-дискови престали да зује. Тада сам сазнао да су тамнопути момци са чакљама, пајсерима и мрежама покупили све псе које су затекли, а неке су извлачили и из дворишта. Било је ту и много паса са огрлицом и видљивом ознаком. Не вреди сада говорити шта би се догодило у Италији или (недâјбоже) Енглеској после оваквог злочина, чије би титуле, звања и фотеље летеле у ваздух; у земљи у којој душмански, као последње џукеле, шутирају и прогањају читаве народе, то је апсурдна прича. Знам само да сам дуго, по навици, затварао капију да Господин Жућа не изађе. На зиду у мојој радионици налази се слика на којој позирају Хаџа и Господин Жућа. Гледајући ту слику, често помислим како се живот толико безобзирно разликује од филма. У животу фини момци пропате и надрљају, а џукеле се, обично, извуку... |
Господин Жућа и Хаџа
„Ожалошћена породица”, према комедији Бранислава Нушића, у редитељском тумачењу Дејана Цицмиловића; Камерна сцена „Мирослав Антић” Сента.
__________________________
__________________________
|
проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар
|
Column & Photographs: Dragi Ivic
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 12, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 12, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
