„Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом Драгослава Бокана, објављује приче филмског режисера и књижевника Драгослава Бокана, сарадника и почасног члана УКК, из две књиге у настајању – „Некоректне мисли, фејсбук дневник” и „Несвакидашње мисли, фејсбук ноћник”.
Реч о Милутину Бојићу (1892–1917), српском песнику –
из пера, с тастатуре, филмског режисера Драгослава Бокана.
из пера, с тастатуре, филмског режисера Драгослава Бокана.
Ту трагедију је могао да опише – али не и да је преживи – само овако велики песник тако осетљиве, уметничке душе. Ратник и естета, младић и мудрац, Србин и Европљанин. Једини за то стварно спреман у читавој тој, тако талентованој, генерацији „згажених цветова” српске романтичне књижевности (Дис, Велимир Рајић, Милутин Ускоковић).
|
|
И написао је, ужаснут и тронут, своје „Песме бола и поноса” о страшној „епидемији смрти” својих изнемоглих сабораца, живих лешева у униформама, збирку у којој почасно место, попут престоне иконе на том симболичном иконостасу, има Бојићева „Плава гробница” и њени моћни стихови: „Опело гордо држим у доба језе ноћне, над овом светом водом”...
|
Поглед који траје
|
У нас на овој незаборавној фотографији са самртне постеље гледа српски књижевник Милутин Бојић, „песник најсавршеније риме у читавој нашој књижевности” (по речима Милана Кашанина). Гледа нас у очи још увек, деведест и шест година након своје смрти, никако не спуштајући поглед. Не даје нам прилику да некако изврдамо и не одговоримо му на оно што нас, овако, немо, пита.
Поглед Милутинов траје, бесмртно снажан, и пече нам савест, ако смо људи и ако имамо душу...
А Бојић је рођени Београђанин, одрастао на самом улазу у Палилулу (у Сремској, па онда Хиландарској улици), у старинској кући „са башчом” (и сто воћака у њој). Још као дечак је почео да пише поезију, а у двадесет и првој години му је указана част да му се драма („Краљева јесен”) премијерно изведе на великој сцени престоничког Народног позоришта... Онда наилази рат, као судбински оркан што носи све пред собом, и „париске инспирације” и „чулне слике” из поетике младог Милутина моћно преображава у – актуелним догађајима призвану – славу средњовековне српске историје. Уместо витке и дугоноге Радмиле, песникову машту сад заузимају византијски владари и српске дворске даме, наши витезови и патријарси, сви они свечани ритуали и колективно причешће јунака пред одлучујући бој. „И шездесети по реду подигнути Божји храм старог краља Милутина”, његовог давног имењака и највећег узора. То ће се све додатно појачати кад српска војска почне да страда и нагло нестаје, чета за четом и пук за пуком, покошени челичном косом Смрти, као зрело класје у, ратничким телима нађубреним, житним пољима далеке Грчке (након преласка ледом и снегом окованих планина Албаније). Ту трагедију је могао да опише – али не и да је преживи – само овако велики песник тако осетљиве, уметничке душе. Ратник и естета, младић и мудрац, Србин и Европљанин. Једини за то стварно спреман у читавој тој, тако талентованој, генерацији „згажених цветова” српске романтичне књижевности (Дис, Велимир Рајић, Милутин Ускоковић). И написао је, ужаснут и тронут, своје „Песме бола и поноса” о страшној „епидемији смрти” својих изнемоглих сабораца, живих лешева у униформама, збирку у којој почасно место, попут престоне иконе на том симболичном иконостасу, има Бојићева „Плава гробница” и њени моћни стихови: „Опело гордо држим у доба језе ноћне, над овом светом водом”... Није дочекао да се придружи ратним друговима на Кајмакчалану већ умире на Митровдан 1917. године, не дочекавши да поново види свој вољени Београд, ни да крочи ногом у ослобођену Отаџбину. Тада је имао само двадесет и пет година (поређења ради, његов вршњак Иво Андрић још није објавио ниједну књигу). Сахрањен је у Солуну, међу јунацима својих последњих песама, не остављајући их да сами труну у туђини... Касније ће га породица пренети на Ново гробље у Београд, да се тамо придружи старом другу Сташи Винаверу и свом ратном команданту, војводи Живојину Мишићу... Али, нисам овде желео да са вама поделим само ову – многима макар донекле познату – причу о трагедији и херојству великог српског песника и страдалника Милутина Бојића. Хтео сам да се сад, колиго год можемо, концентришемо на ову појединачну, сасвим конкретну смрт једног од стотина хиљада наших тада несталих, умрлих и побијених сународника. Желим да свом снагом и осетљивошћу својих душа бар покушамо себи да приближимо оно Милутиново предсмртно реално осећање пред наилазећом смрћу, која му се приближавала неизбежно и неумољиво као каква глатка, љигава и дебела змија отровница што претећи клизи по његовом немоћном телу или каква побеснела звер разљапљене чељусти што му се свом силином одједном зарива у груди. Не желим да, тек тако, прођемо, попут равнодушних шетача, крај исушених остатака тог трошног, песничког, младићког тела, које је просто искидано ужасним кашљем у коме је, у самртном ропцу, своје земаљске дана завршио наш предак по крви и заједничкој трагичној судбини. Наш и твој Милутин. А он је, пре него што је заувек затворио своје „тако живе, сјајне црне очи” (како их је занесено описивала Исидора Секулић) сигурно осећао и ужас и страх и бол и патњу због страдања, свог и српског. И, посебно, прави очај због губитка своје вољене Радмиле, коју више никада неће ни видети, ни чути, ни помиловати, ни загрлити. Никад више. Осећао је Милутин Бојић реални ужас, стварни страх, праву бол, истинску патњу и речима неописиви очај. Не као оно стилизовано страдање на филму или у позоришту, већ као конкретни, тако прерани сусрет са смрћу. То се све види и осећа у Милутиновом погледу са његове последње фотографије, у оном погледу што „вапије из дубине срца” нама, његовом једином потомству (своје деце није имао) и, наравно, Творцу. А Господ му је, то непогрешиво осећам, ублажио бол и патњу, одагнао страх и ужас, излечио га од очаја и примио га, непосредно након ове фотографије, у своје спасоносно наручје (као уплакано дете које је нашло изгубљени Дом и све до тад узалуд призиваног Оца)... Али, ни то није све. Није оно на шта сам желео да укажем. Хтео сам, пре и изнад свега, да упутим само неколико важних питања нашим одавно помрлим вођама и предводницима. Питања која ме одувек муче и не дају ми да мирно гледам ову и све сличне фотографије непојамног страдања Србије и Срба током тих шест непрекинутих ратних година наше узалудне Голготе (која ће се у још страшнијем облику наставити након само двадесетак година од „ослобођења и уједињења” и онда трајати, несмањеном жестином све до данас). Како сте могли да све ове жртве и страдања онако политикантски одвратно претворите искључиво у свој ђаволски профит и у своју бедну личну корист (а по цену губитка имена, грба, химне и части српске државе)? Како сте смели да тако бестидно заборавите на толику патњу, на толике болне ране, ужасне смрзотине, без анестезије, обичном тестером исечен удове, на онолику уплакану сирочад, очајне мајке и жене, на неутешну и очајну отаџбину (која се, као сиротица из бајке о Пепељуги, нашла у друштву своје две размажене и у свему привилеговане, ружне и подле сестре ─ од њих и своје европске маћехе одбачена и исмејана)? Како вас није било стид пред срамно заборављеним инвалидима–просјацима са Цера и Сувобора, пред бескрајним километрима народне црнине, пред заувек опустелим српским пољима, пред неоствареним ратничким сновима и националним очекивањима својих сународника, пред очајним официрима наше војске који су били принуђени да салутирају и шене пред доскорашњим непријатељским (аустроугарским) „часницима”, пред костима у таласе бачених српских ратника (давно још помешаним са шкољкама, под плавом гробницом Јонског мора)? Како вас, бре, није било срамота пред овим предсмртним погледом бола и поноса највећег српског песника (који, „срећом”, неће доживети вашу неопростиву и у историји света незабележену издају)? Ето, то сам хтео да упитам Николу Пашића и краља Александра Карађорђевића, све српске министре и посланике, ратне добитнике и милионере, све српске чланове Југословенског одбора и ватрене заступнике такозваног „уједињења”... и све оне којима и данас и увек (за вечност) треба да бриде образи због ове издаје и овакве срамоте, чије последице још увек носимо и трпимо (као и свој све тежи и тежи судбински Крст, на који смо распети 1918, тачно годину дана после овог случајно уснимљеног Бојићевог погледа из болничке постеље у Солуну). |
М и л у т и н Б о ј и ћ
ПЛАВА ГРОБНИЦА Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом. Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада. Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета? Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета. То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, Тиха као поноћ врх острвља јужна, Мрачна као савест хладна и очајна. Зар не осећате из модрих дубина Да побожност расте врх вода просута И ваздухом игра чудна пантомима? То велика душа покојникā лута. Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Зави'те црним трубе. Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе! Јер проћи ће многа столећа, кô пена Што пролази морем и умре без знака, И доћи ће нова и велика смена, Да дом сјаја ствара на гомили рака. Али ово гробље, где је погребена Огромна и страшна тајна епопеје, Колевка ће бити бајке за времена, Где ће дух да тражи своје корифеје. Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода, Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ' недра земље и небеског свода. Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, Веслање умре хујно, А кад опело свршим, клизите у ноћ црну Побожно и нечујно. Јер хоћу да влада бескрајна тишина И да мртви чују хук борбене лаве, Како врућим кључем крв пенуша њина У деци што кликћу под окриљем славе. Јер тамо, далеко, поприште се зари Овом истом крвљу што овде почива: Овде изнад оца покој господари, Тамо изнад сина повесница бива. Зато хоћу мира, да опело служим Без речи, без суза и уздаха меких, Да мирис тамјана и дах праха здружим уз тутњаву муклу добоша далеких. Стојте, галије царске! У име свесне поште Клизите тихим ходом! Опело држим, какво не виде небо јоште Над овом светом водом! Милутин Бојић Ту трагедију је могао да опише – али не и да је преживи – само овако
велики песник тако осетљиве, уметничке душе. Ратник и естета, младић и
мудрац, Србин и Европљанин. Једини за то стварно спреман у читавој тој,
тако талентованој, генерацији „згажених цветова” српске романтичне
књижевности (Дис, Велимир Рајић, Милутин Ускоковић).
И написао је, ужаснут и тронут, своје „Песме бола и поноса” о страшној „епидемији смрти” својих изнемоглих сабораца, живих лешева у униформама, збирку у којој почасно место, попут престоне иконе на том симболичном иконостасу, има Бојићева „Плава гробница” и њени моћни стихови: „Опело гордо држим у доба језе ноћне, над овом светом водом”...
Лепа и романтична Чехиња, добровољна ратна болничарка у српској војсци, Хелена Маришова, у својој љубави према заводљивом Милутину Бојићу касније је написала и читав један роман – „Срце нема мира” (који, погодићете одмах, никада није преведен на српски језик)...
А својој младој вереници, чувеној београдској лепотици Радмили Тодоровић, њен Милутин Бојић пише овакве речи из болничке постеље у Солуну: „Тешко сам оболео. И душа ми је болесна, и понос – уморни су као и тело. Да, ја врло добро видим свој крај...” 
__________________________
__________________________
|
|
Милутин Бојић (1892–1917), ПЕСНИК
|
|
|
Column & Photographs: Dragoslav Bokan
All rights reserved 2014. Copyright © Dragoslav Bokan
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
Edited by Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on February 2, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Dragoslav Bokan
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
Edited by Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on February 2, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
