МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ · HOME PAGE ·
|
Урбани књижевни круг (УКК) је
књижевно друштво са седиштем у Канади. УКК окупља писце и уметнике
широм света. УКК тренутно има сараднике и почасне чланове у Канади,
Ирској, Србији, Сједињеним Америчким Државама, Словенији, Црној Гори,
Енглеској, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Индији, Италији,
Француској, Израелу – и наставља са експанзијом.
|
Како се може купити или продати небо или топлина земље? Тако нешто потпуно нам је страно.
|
Извод из књиге
НОВИ СВЕТ ЈЕ МОГУЋ
|
|
Писмо индијанског поглавице племена Сијетла председнику САД Пирсу из 1854. године
Извод из књиге „Нови свет је могућ”, аутори Дуња и Љубодраг Симоновић, Београд, 2007.
„Како
се може купити или продати небо или
топлина земље? Тако нешто потпуно нам
је страно. Ми нисмо власници свежине
ваздуха и бистрине воде. Па како их
можемо продати и купити? Сваки делић
ове земље свет је моме народу. Свака
блистава борова иглица, свако зрно песка
на речном спруду, свака маглица у тами
шуме свети су у мислима и животу мог
народа.
Сокови у дрвећу прожети су у сећањима црвеног човека. Када мртви бледолики оду у шетњу међу звезде, заборављају земљу, која им је дала живот. Наши мртви никада не заборављају своју предивну земљу, јер је она мати црвеног човека.
Део смо земље, и она је део нас. Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао – то су наша браћа. Стеновити врхови, сочни пашњаци, топло понијево тело и човек – све то припада истој породици. Кад велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели купити нашу земљу – он превише тражи од нас. Велики поглавица поручује да ће нам наћи место на којем ћемо лепо живети. Он ће нам бити отац – ми његова деца. Размотрићемо ту понуду да купите нашу земљу. Али то неће бити лако. Ова нам је земља света.
Ова блистава вода што тече рекама и брзацима, није само вода, већ и крв наших предака. Продамо ли вам земљу, морате знати да је ова вода света, морате рећи својој деци да је света, да сваки одраз у бистром језеру одражава догађаје и успомене из живота мог народа. Жубор воде – то је глас мога оца. Реке су наша браћа – утољују нам жеђ. Реке носе наше кануе. Хране нам децу. Продамо ли вам ову земљу, морате да знате и да учите своју децу да су реке наша и ваша браћа. Зато рекама морате пружити доброту какву бисте пружили брату.
Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исто што и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба. Земља му није брат – већ непријатељ. Када је покори, он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не пати због тога. Одузима земљу својој деци, и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му децу роди – остају заборављени. Према мајци–земљи и брату–небу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита. Његова ће похлепа уништити земљу, и за собом оставити пустош.
Не знам. Наш се начин живота разликује од вашег. Од погледа на ваше градове црвеног човека заболе очи. То је можда зато што је црвени човек дивљи и што не разуме ствари. У градовима белог човека нема мирног кутка. Нема места на којем би се чуло отварање лишћа у пролеће или дрхтај крила мушице.
Можда зато што смо дивљи – једноставно не схватам! Бука ми вређа уши. Шта вреди живот ако човек не може чути крик козорога или ноћну препирку жаба у бари? Ја сам црвени човек и не разумем много…
Индијанац воли звук ветра када се поиграва површином мочваре. И мирис поветарца освежен подневном кишом или боровином.
Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо ужива исти ваздух – животиње, дрво и човек. Свима је тај ваздух потребан. Бели човек као да не опажа тај ваздух који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, неосетљив је на смрад. Продамо ли вам земљу, морате знати да нам је ваздух драгоцен. Да ваздух дели свој дах са свим животом који одржава. Ветар што је моме деди дао први дах – прихватиће и његов последњи издах. Ако вам продамо земљу, морате је чувати као светињу. Као место на коме ће бели човек моћи да удахне ветар заслађен мирисом пољског цвећа.
Размотрићемо вашу понуду да купите земљу. Одлучимо ли да пристанемо, захтеваћемо да испуните овај услов: бели човек ће морати да се понаша са животињама овог краја као према својој браћи! Дивљи сам и не разумем другачији живот. Видео сам у преријама хиљаде бизона које је бели човек убио, пуцајући из ватреног коња који јури преријом. Дивљи сам и не разумем како гвоздени коњ из кога сукља дим може бити важнији од живог бизона кога ми убијамо да бисмо преживели.
Шта је човек без животиња? Када би животиња нестало, човек би умро од велике усамљености. Шта год задеси животиње, убрзо снађе и људе. Све је у свету повезано.
Мораћете своју децу учити да им је под ногама пепео наших дедова. Да би поштовали земљу, рећи ћете им да је земља богата животом наших предака. Мораћете учите своју децу исто као што и ми учимо нашу – да нам је земља мати. Што снађе земљу – снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу – пљује на себе самога.
Земља не припада човеку – човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано.
Није човек творац ткачнице живота, већ је само влакно у њој. Што учини са ткачницом – чини са собом. Чак ни бели човек, чији бог иступи и говори с њим као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину.
Можда смо ипак браћа. Видећемо...
Не разумем зашто се убија бизон? Зашто се кроте дивљи коњи? Зашто је у дубини шуме толико људског смрада? Зашто је поглед на зелене брегове испрекидан жицама што говоре? Где су? Нема их више. Где је орао? Одлетео.
Правом живљењу је дошао крај. Почиње борба за опстанак...”
Сокови у дрвећу прожети су у сећањима црвеног човека. Када мртви бледолики оду у шетњу међу звезде, заборављају земљу, која им је дала живот. Наши мртви никада не заборављају своју предивну земљу, јер је она мати црвеног човека.
Део смо земље, и она је део нас. Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао – то су наша браћа. Стеновити врхови, сочни пашњаци, топло понијево тело и човек – све то припада истој породици. Кад велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели купити нашу земљу – он превише тражи од нас. Велики поглавица поручује да ће нам наћи место на којем ћемо лепо живети. Он ће нам бити отац – ми његова деца. Размотрићемо ту понуду да купите нашу земљу. Али то неће бити лако. Ова нам је земља света.
Ова блистава вода што тече рекама и брзацима, није само вода, већ и крв наших предака. Продамо ли вам земљу, морате знати да је ова вода света, морате рећи својој деци да је света, да сваки одраз у бистром језеру одражава догађаје и успомене из живота мог народа. Жубор воде – то је глас мога оца. Реке су наша браћа – утољују нам жеђ. Реке носе наше кануе. Хране нам децу. Продамо ли вам ову земљу, морате да знате и да учите своју децу да су реке наша и ваша браћа. Зато рекама морате пружити доброту какву бисте пружили брату.
Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исто што и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба. Земља му није брат – већ непријатељ. Када је покори, он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не пати због тога. Одузима земљу својој деци, и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му децу роди – остају заборављени. Према мајци–земљи и брату–небу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита. Његова ће похлепа уништити земљу, и за собом оставити пустош.
Не знам. Наш се начин живота разликује од вашег. Од погледа на ваше градове црвеног човека заболе очи. То је можда зато што је црвени човек дивљи и што не разуме ствари. У градовима белог човека нема мирног кутка. Нема места на којем би се чуло отварање лишћа у пролеће или дрхтај крила мушице.
Можда зато што смо дивљи – једноставно не схватам! Бука ми вређа уши. Шта вреди живот ако човек не може чути крик козорога или ноћну препирку жаба у бари? Ја сам црвени човек и не разумем много…
Индијанац воли звук ветра када се поиграва површином мочваре. И мирис поветарца освежен подневном кишом или боровином.
Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо ужива исти ваздух – животиње, дрво и човек. Свима је тај ваздух потребан. Бели човек као да не опажа тај ваздух који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, неосетљив је на смрад. Продамо ли вам земљу, морате знати да нам је ваздух драгоцен. Да ваздух дели свој дах са свим животом који одржава. Ветар што је моме деди дао први дах – прихватиће и његов последњи издах. Ако вам продамо земљу, морате је чувати као светињу. Као место на коме ће бели човек моћи да удахне ветар заслађен мирисом пољског цвећа.
Размотрићемо вашу понуду да купите земљу. Одлучимо ли да пристанемо, захтеваћемо да испуните овај услов: бели човек ће морати да се понаша са животињама овог краја као према својој браћи! Дивљи сам и не разумем другачији живот. Видео сам у преријама хиљаде бизона које је бели човек убио, пуцајући из ватреног коња који јури преријом. Дивљи сам и не разумем како гвоздени коњ из кога сукља дим може бити важнији од живог бизона кога ми убијамо да бисмо преживели.
Шта је човек без животиња? Када би животиња нестало, човек би умро од велике усамљености. Шта год задеси животиње, убрзо снађе и људе. Све је у свету повезано.
Мораћете своју децу учити да им је под ногама пепео наших дедова. Да би поштовали земљу, рећи ћете им да је земља богата животом наших предака. Мораћете учите своју децу исто као што и ми учимо нашу – да нам је земља мати. Што снађе земљу – снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу – пљује на себе самога.
Земља не припада човеку – човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано.
Није човек творац ткачнице живота, већ је само влакно у њој. Што учини са ткачницом – чини са собом. Чак ни бели човек, чији бог иступи и говори с њим као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину.
Можда смо ипак браћа. Видећемо...
Не разумем зашто се убија бизон? Зашто се кроте дивљи коњи? Зашто је у дубини шуме толико људског смрада? Зашто је поглед на зелене брегове испрекидан жицама што говоре? Где су? Нема их више. Где је орао? Одлетео.
Правом живљењу је дошао крај. Почиње борба за опстанак...”
|
__________________________
__________________________
|
|
__________________________
__________________________
__________________________
|
- Circle UBC® – an online magazine of applied literature and traditional arts – of the Urban Book Circle®
|
др Љубодраг Дуци Симоновић,
филозоф и књижевник,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
филозоф и књижевник,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
Писмо индијанског поглавице племена Сијетла председнику САД Пирсу из 1854. године – извод из књиге „Нови свет је могућ”, аутори Дуња и Љубодраг Симоновић, Београд, 2007.
- Уништење тела
- Смрт Биргит Дресел
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer)
– пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима
држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене
књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга,
задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не
објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот,
увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног
књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву
претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или
било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на
друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема
никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и
њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца
изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000
појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали
и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику –
и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note:
The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views
posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban
Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize
those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please
note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
Писмо индијанског поглавице племена Сијетла председнику САД Пирсу из 1854. године –
извод из књиге „Нови свет је могућ”, аутори Дуња и Љубодраг Симоновић, Београд, 2007.
извод из књиге „Нови свет је могућ”, аутори Дуња и Љубодраг Симоновић, Београд, 2007.
|
|
- Џон Ковачевић | Калгари, Алберта, Канада | 19. јануар 2015.
|
· Column & Photographs: Dunja & Ljubodrag Simonovic
All rights reserved 2015. Copyright © Dunja & Ljubodrag Simonovic ·
All rights reserved 2015. Copyright © Dunja & Ljubodrag Simonovic ·
· Pyrography on paper courtesy of Milica Palatinas / All rights reserved 2015. Copyright © Milica Palatinas ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2015. Copyright © Urban Book Circle®
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
|
Last updated on January 19, 2015.
Published by Urban Book Circle on January 15, 2015 Urban Book Circle® (UBC) |
