Писмо Францускињи – проф. Драги Ивић
|
П О С Т С К Р И П Т У М
|
прича о српском песнику
Петру Јевтовићу
„Петар је као вода. Нашао би он пут до вечности и без мене, али стварно се лепше осећам кад видим колико људи реагује племенито, здраво и без патетике. Петар је огромно охрабрење младим песницима и доказ да никакви кланови овога света (посебно не српски кланови) не могу да затоме и угасе песничко сунце какво је он био и јесте. Нека деле међу собом награде и ’наградице’, нека се хвале као ’сердари и војводе’, њему стварно више не могу ништа. Уместо њега говори његова поезија. Довољно гласно.” – проф. Драги Ивић.
|
„Пред вама се налази прво (и вероватно једино) штампано издање ове песме. Одлучио сам се да је не прекуцавам већ да је приложим као фототипско, драгоцено издање. И јесте драгоцено, јер је и часопис у коме је песма објављена драгоцен. Реч је о култном гимназијском часопису ’Развитак’ (година шеста, број један, јануар 1971. године). Пера је тада имао непуних 18 година. Читајте и сећајте се, јер овакве песме се не пишу сваки дан, као што се ни песник какав је био Петар Јевтовић не рађа баш у свакој генерацији.” – проф. Драги Ивић.
|
Ово је поезија чаробног српског песника Петра Јевтовића (Пере Бурјанца – у нама који смо с њим говорили поезију по парковима и улицама српских градова...). Ово је поезија једног од многих заборављених српских песника Петра Јевтовића, нашег милог Пере Бурјанца, покој му благој и чедној – живој (!) – песничкој души.
О чему машта и чему се нада земља која заборавља своје песнике? Србијо, тргни се, нећемо ти дозволити да убијеш Србију у нама! Са сузом у метаболизму српског порекла, |
|
Писмо Францускињи
прича о српском песнику Петру Јевтовићу
Бурјан је некада био дубока периферија града у српској провинцији; чак је и име добио по оближњем селу на коме су сада имања Бурјанаца. Село је пак име добило по једном чудном барском цвету који се брани од берача тако што, кад га неко додирне, пушта непријатан мирис. Пола становника Бурјана има и сада по својим двориштима амбаре, штале, коње, краве и ситну живину. Село, такорећи, а надохват руке од центра града.
У таквом окружењу стасавао је бисер српске поезије, мој друг Петар Јевтовић. Зашто и како су два чувена лекара, Добрила и Дуле, одабрали баш ту да живе, посебна је прича. Добрила је потомак чувене породице Давидовића, а Дуле је био такође име од угледа. У овом, тада мусавом полуграду, таквима је било свеједно где живе. Чак и тада, почетком шездесетих година, они су имали телефон и аутомобил. У руралном Бурјану комшије су их прихватиле као симбол престижа и напретка тог дела града:„Ето, боже мој, једна лекарска породица живи овде, па шта јој фали...” Пера је био мезимац и све што је зажелео, имао је ... осим среће. За њим је, као усуд, током целог школовања, ишло његово порекло које се у Србији не прашта (дете лекара, дакле – „лако је њему”). Покушао је у многим областима да се докаже пред суровим ђачким колективом, али свуда је био пакосно дочекиван и исмејаван. По ко зна који пут, оборена је кафанска теорија о прованси као географском, а не духовном појму. Онда је нашао себе у једној, за то време и тај крај, необичној дисциплини – писању поезије. У време када су поезију објављивали „државни” песници, лишени брига око трошкова и пласмана, Петар је своју поезију објављивао на начин који се и тада сматрао издвачком голготом, каквом се сматра и сада, сам прикупљајући средства. У кући Јевтовића дуго су се окупљали људи из тадашњег „џет-сета”. Ми тада, наравно, нисмо знали да се то тако зове, али смо често суботом у пространом дворишту и дому Јевтовића могли да видимо госте какви су били Миливоје Живановић, Живка Матић, Ђорђе Марјановић, Оливера Марковић, Драган Зарић, Борис Бизетић и многи други. Локалне политичаре да и не спомињем. Оно што би се звало „парти” код Енглеза, Јевтовићи су приређивали за своје пријатеље из Београда показујући им да се и у прованси може лепо живети. Преко недеље пак текао је у Периној соби до тада невиђен културни живот: све што је у овом граду вредело, када је реч о поезији или о музици, редовно се састајало код њега, рецитовало поезију, свирало, компоновало. Сада би се то назвало „хепенинг”, а тада је то за нас било „само” дружење. Дружење – изумрла врста. Онда је, као у причама Едгара Алана Поа, та породица, па и кућа с њом, почела да пропада. Почеле су да пристижу невоље, издаје здравље, и сличне муке. Намножили су се и нови лекари, па више тај пар није био легендаран, ни свемогућ; Добрила и Дуле су постали само још два лекара у маси самоуправљача. Петар је с погрешне стране прихватио предности статуса који се у великом свету зове enfant terrible, па пут школовања, факултета и посла није био посут ружама; напротив. Проблеми су се само гомилали, а лепи тренуци били су све ређи. Писао је и даље поезију, вртео се у „кругу двојке” и у „бермудском троуглу”, продајући (често и поклањајући) за мале паре своју поезију. Једног дана срео је младог занесењака, Гордана Балабанића, коме је поклонио своје стихове о Ани и тако је настала једна од најлепших балада српског језичког простора. Момо Капор је годинама на радију „202” започињао своју емисију баш том песмом. Док је било пара за све, могло се и тако живети. Онда су родитељи поумирали, стигле су године за које смо после утврдили да су их „појели скакавци” и Пера је остао на ветрометини. Од поезије се не живи, а и оно мало различитих прихода брзо се потроши. Перу су стигле бесане скадарлијске ноћи, спавање по бирцузима, станичним чекаоницама, а највише га је гризла неизвесност. Док су његови другови одавно већ школовали децу, студенте, он је чекао неизвесну будућност и живео од данас до сутра. Повремено би живнуо када би се неко, на некој радио-станици, сетио да пусти песме за које је он написао поезију. Изморен животом и неспремношћу да се судари с његовим изазовима, завршио је у специјалној болници – азилу. Мој друг Пера био је велики, рођени песник. Сви смо ми писали поезију, али он је поезију удисао, живео с њом. Друга тема у нашим разговорима није ни постојала. Док смо се дружили, то му никада нисам рекао, јер за тим није било потребе. Знало се ко и колико у књижевном свету вреди и није било потребно трошити речи на тако нешто. Сада бих му то рекао, али сада је стварно касно. У суботу, 19. јуна 2010. године, све што је смртно од њега прогутао је пламен крематоријума у Београду. Њему моје признање и није било потребно, мада је волео да чује критичку реч и похвалу. Пера је знао шта је поезија. Доживео је да се мелодије инспирисане његовим текстовима нађу у репертоару мобилних телефона, као што се то догодило с песмом „Јесен је, шта да ти кажем Ана...”. Међутим, осим што је то најпопуларнија, није и најбоља његова песма. Сви који смо га познавали спремни смо да потпишемо да је то песма „Писмо Францускињи”, текст уз који, као ореол, иде митологија каква прати само велика остварења. Пред вама се налази прво (и вероватно једино) штампано издање ове песме. Одлучио сам се да је не прекуцавам већ да је приложим као фототипско, драгоцено издање. И јесте драгоцено, јер је и часопис у коме је песма објављена драгоцен. Реч је о култном гимназијском часопису „Развитак” (година шеста, број један, јануар 1971. године). Пера је тада имао непуних 18 година. Читајте и сећајте се, јер овакве песме се не пишу сваки дан, као што се ни песник какав је био Петар Јевтовић не рађа баш у свакој генерацији. |
(Пожаревац, 9. мај 1952 – Пожаревац, 15. јун 2010)
„На истој страници, поред ’Писма Францускињи’ објављене су и ове две песме, ништа мање лепе и шармантне. Ми, који смо имали срећу да слушамо Перу док говори своју поезију, могли смо да се уверимо колико је он поезију стварно волео. Неки други рецитатор не би тако лако препознавао дубину ових речи и налазио се у њима. Пера је био један од ретких песника који је умео да говори у име своје поезије... То стварно не може свако.” – проф. Драги Ивић.
„/.../ И данас, на моме прагу...” – Петар Јевтовић.
„/.../ Јесен је, и жуте речи остају / Као неми листови / На овоме столу...” – Петар Јевтовић.
„Мој велики другар и песник, човек чији су стихови постали познатији од њега самог, кремиран је у суботу, 19. јуна. 2010. Умро је у душевној болници. Сам. Иза њега није остао нико од породице, а испред њега и његовог имена корача његова поезија.” – проф. Драги Ивић.
|
„Ожалошћена породица”, према комедији Бранислава Нушића, у редитељском тумачењу Дејана Цицмиловића; Камерна сцена „Мирослав Антић” Сента.
__________________________
__________________________
Подржите наш рад и труд, визију и ентузијазам – придружите нам се нам се на нашој званичној страници на „Фејсбуку”, кликните на линк и „лајкујте” нашу страницу. Од срца хвала свим драгим људима који су нас већ подржали. Грлимо и љубимо – памтимо – с поштовањем, Управни круг Урбаног књижевног круга.
|
|
прича о српском песнику Петру Јевтовићу
(Пожаревац, 9. мај 1952 – Пожаревац, 15. јун 2010)
Писмо Францускињи – проф. Драги Ивић
- Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности | Торонто, Онтарио, Канада | 20. јул 2014.
О чему машта и чему се нада земља која заборавља своје песнике?
Србијо, тргни се, нећемо ти дозволити да убијеш Србију у нама!
Са сузом у метаболизму српског порекла,
с поштовањем,
Првослав Вујчић,
друг и колега српског песника Петра Јевтовића
- Невена Китановић, менаџер | Лучица, општина Пожаревац, Браничевски округ, Србија | 20. јул 2014.
- Саша Стојадиновић, телевизијски продуцент | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Наташа Ђуран, правник | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Јелена Ћирић, књижевник | Праг, Чешка | 20. јул 2014.
- проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Александра Узелац, сликар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Горан Стојадиновић, пољопривредник | Малме, Шведска | 20. јул 2014.
- Драгица Јуца Стојадиновић, менаџер | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Драгица Јуца Стојадиновић, менаџер | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Драгица Јуца Стојадиновић, менаџер | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Драгица Јуца Стојадиновић, менаџер | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Маргита Марковић, професор физичког васпитања | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Александра Узелац, сликар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
P.S.
И ја сам радио.
- Маргита Марковић, професор физичког васпитања | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Нина Лазић, економиста | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Дејан Марковић, службеник сектора за ванредне ситуације МУП-а Србије | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Весна Ђукић Делић, књижевник | Београд, Србија | 20. јул 2014.
- проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Весна Станојевић, службеник | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Драго Милић, мајстор каратеа | Мајами Бич, Флорида, Сједињене Америчке Државе | 20. јул 2014.
- проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности | Торонто, Онтарио, Канада | 20. јул 2014.
- проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Дарко Милошевић, фотограф | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Татјана Вупи Аврамовић, новинар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Маргита Марковић, професор физичког васпитања | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- Драгана Станковић Оцокољић, службеник | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
- проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 21. јул 2014.
Ето, сада киша не пада
Али у души врашки је болно
Зачудо, празне су ми очи
Јесен је, и жуте речи остају
Као неми листови
На овоме столу
И данас, на моме прагу
Нема никаквог госта
Сивило уместо бола
Сивило уместо бола
Јесен је, шта да ти кажем Ана?
И сама ваљда већ схваташ драга
Нису потребне ни неке речи
Ово је сурово време
И данас, на моме прагу
Нема никаквог госта
Сивило уместо бола
Сивило уместо бола.
Ову песму написао је Петар Јевтовић, легенда српске средњошколске поезије, човек чија животна прича подсећа на неку мађарску романсу. Јединац из богате и цењене породице лекара, остао је сам. Посрћући од кафане до кафане, без завршеног образовања, стигао је до душевне болнице у Вршцу где проводи оно што се биолошки зове живот. Уредио сам и дизајнирао његове последње две збирке поезије. Када је он писао и објављивао ми, његови вршњаци, жврљали смо и покушавали да га имитирамо. Заљубљеник у Јесењина, Мику Антића и Француску, претеча естрадног популарисања поезије, јунак књижевних вечери и тргова, написао је праву споменарску песму коју је отпевао Гордан Балабанић. Њену вредност препознао је и Момо Капор који је своје емисије започињао и завршавао том песмом. Кружила је прича да је песма посвећена професорки српског, као у оном прелепом француском филму „Умрети од љубави”, али нас неколико његових другара знамо прави идентитет те особе и зарекли смо се да је не одамо. Песма има и наставак. Углавном, седамдесетих година ова балада није се скидала са „202”.
Мој велики другар и песник, човек чији су стихови постали познатији од њега самог, кремиран је у суботу, 19. јуна. 2010. Умро је у душевној болници. Сам. Иза њега није остао нико од породице, а испред њега и његовог имена корача његова поезија.
Пера је отишао потпуно супротно своме стилу живота – тихо и без речи. Живео је бурно, два живота за десет људи... а угасио се као свећа. Ако се и за кога може рећи да је умро од љубави (као у оном фантастичном француском филму са Ани Жирардо, „Умрети од љубави”), то се за њега може рећи. У том филму професорка се заљубљује у свога ученика. У животу је било супротно – ученик се заљубио у своју професорку и посвећивао јој читаве збирке. Ни сада не могу да откријем име те особе јер је жива. Пера ју је назвао Ана. Ана? Као Ани Жирардо... Његова најбоља песма зове се „Писмо Францускињи” и само зато што није опевана није постигла такву популарност као „Јесен је...”. Но, међу нама, који смо волели Перину поезију, „Писмо Францускињи” достигло је митске размере. Пера је, једном приликом, у наступу дубоке депресије, спалио своје песме. Али, као што то у „Мајстору и Маргарити” лепо написа Булгаков – „књиге не горе”; тако је и Перина поезија остала по многим приватним библиотекама, а сада је песма „Јесен је... ” доживела своју рингтон верзију. Када зазвони нечији моблини телефон, ослушните. Ако се чује „Јесен је...”, знајте да испред себе имате неизлечивог љубитеља поезије.
- Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер, књижевни критичар | Чачак, Србија | 21. јул 2014.
Column & Photographs: Dragi Ivic
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Photos of Petar Jevtovic courtesy of
Dragi Ivic,
Prvoslav Vujcic,
Sasa Ustenko and Dragica Juca Stojadinovic
Photo of Veceras ljubim daleko courtesy of Darko Milosevic
All rights reserved 2014. Copyright © Darko Milosevic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic,
Deidre McAuliffe
and
Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 20, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Photos of Petar Jevtovic courtesy of
Dragi Ivic,
Prvoslav Vujcic,
Sasa Ustenko and Dragica Juca Stojadinovic
Photo of Veceras ljubim daleko courtesy of Darko Milosevic
All rights reserved 2014. Copyright © Darko Milosevic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic,
Deidre McAuliffe
and
Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 20, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.