Писмо Францускињи – проф. Драги Ивић
П О С Т С К Р И П Т У М
  • „Круг УКК” објављује колумну „Писмо Францускињи” (причу о српском песнику Петру Јевтовићу), у тихој форми гласне опомене заборавнима – из тастатуре проф. Драгог Ивића, Петровог и нашег пријатеља и колеге.
  • „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом проф. Драгог Ивића, објављује приче, књижевне и позоришне критике проф. Драгог Ивића, продуцента сценских делатности, књижевника, књижевног и позоришног критичара, пријатеља и сарадника – почасног члана Урбаног књижевног круга.
прича о српском песнику
Петру Јевтовићу
„/.../ И данас, на моме прагу...”
„/.../ Јесен је, и жуте речи остају / Као неми листови / На овоме столу...”
„Петар је као вода. Нашао би он пут до вечности и без мене, али стварно се лепше осећам кад видим колико људи реагује племенито, здраво и без патетике. Петар је огромно охрабрење младим песницима и доказ да никакви кланови овога света (посебно не српски кланови) не могу да затоме и угасе песничко сунце какво је он био и јесте. Нека деле међу собом награде и ’наградице’, нека се хвале као ’сердари и војводе’, њему стварно више не могу ништа. Уместо њега говори његова поезија. Довољно гласно.” – проф. Драги Ивић.
Picture
Скенирани исечак из старих новина (са словном грешком у презимену – Јевтовић, а не Јефтовић – прим. Урбаног књижевног круга), из архиве проф. Драгог Ивића.
„Пред вама се налази прво (и вероватно једино) штампано издање ове песме. Одлучио сам се да је не прекуцавам већ да је приложим као фототипско, драгоцено издање. И јесте драгоцено, јер је и часопис у коме је песма објављена драгоцен. Реч је о култном гимназијском часопису ’Развитак’ (година шеста, број један, јануар 1971. године). Пера је тада имао непуних 18 година. Читајте и сећајте се, јер овакве песме се не пишу сваки дан, као што се ни песник какав је био Петар Јевтовић не рађа баш у свакој генерацији.” – проф. Драги Ивић.
Ово је поезија чаробног српског песника Петра Јевтовића (Пере Бурјанца – у нама који смо с њим говорили поезију по парковима и улицама српских градова...). Ово је поезија једног од многих заборављених српских песника Петра Јевтовића, нашег милог Пере Бурјанца, покој му благој и чедној – живој (!) – песничкој души.
О чему машта и чему се нада земља која заборавља своје песнике?
Србијо, тргни се, нећемо ти дозволити да убијеш Србију у нама!

Са сузом у метаболизму српског порекла,
с поштовањем, Првослав Вујчић,
 друг и колега српског песника Петра Јевтовића
Picture
Песник Петар Јевтовић – скенирани исечак из старих новина – из архиве књижевника Првослава Вујчића, оснивача УКК.
Picture
проф. Драги Ивић
  • Урбани књижевни круг (УКК) је књижевно друштво са седиштем у Канади. УКК окупља писце и уметнике широм света. УКК тренутно има сараднике и почасне чланове у Канади, Ирској, Србији, Сједињеним Америчким Државама, Словенији, Црној Гори, Енглеској, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Индији, Италији, Француској – и наставља са експанзијом.
проф. Драги Ивић
Писмо Францускињи
прича о српском песнику Петру Јевтовићу
Бурјан је некада био дубока периферија града у српској провинцији; чак је и име добио по оближњем селу на коме су сада имања Бурјанаца. Село је пак име добило по једном чудном барском цвету који се брани од берача тако што, кад га неко додирне, пушта непријатан мирис. Пола становника Бурјана има и сада по својим двориштима амбаре, штале, коње, краве и ситну живину. Село, такорећи, а надохват руке од центра града.

У таквом окружењу стасавао је бисер српске поезије, мој друг Петар Јевтовић. Зашто и како су два чувена лекара, Добрила и Дуле, одабрали баш ту да живе, посебна је прича. Добрила је потомак чувене породице Давидовића, а Дуле је био такође име од угледа. У овом, тада мусавом полуграду, таквима је било свеједно где живе. Чак и тада, почетком шездесетих година, они су имали телефон и аутомобил. У руралном Бурјану комшије су их прихватиле као симбол престижа и напретка тог дела града:„Ето, боже мој, једна лекарска породица живи овде, па шта јој фали...” Пера је био мезимац и све што је зажелео, имао је ... осим среће. За њим је, као усуд, током целог школовања, ишло његово порекло које се у Србији не прашта (дете лекара, дакле – „лако је њему”). Покушао је у многим областима да се докаже пред суровим ђачким колективом, али свуда је био пакосно дочекиван и исмејаван. По ко зна који пут, оборена је кафанска теорија о прованси као географском, а не духовном појму. Онда је нашао себе у једној, за то време и тај крај, необичној дисциплини – писању поезије. У време када су поезију објављивали „државни” песници, лишени брига око трошкова и пласмана, Петар је своју поезију објављивао на начин који се и тада сматрао издвачком голготом, каквом се сматра и сада, сам прикупљајући средства.

У кући Јевтовића дуго су се окупљали људи из тадашњег „џет-сета”. Ми тада, наравно, нисмо знали да се то тако зове, али смо често суботом у пространом дворишту и дому Јевтовића могли да видимо госте какви су били Миливоје Живановић, Живка Матић, Ђорђе Марјановић, Оливера Марковић, Драган Зарић, Борис Бизетић и многи други. Локалне политичаре да и не спомињем. Оно што би се звало „парти” код Енглеза, Јевтовићи су приређивали за своје пријатеље из Београда показујући им да се и у прованси може лепо живети. Преко недеље пак текао је у Периној соби до тада невиђен културни живот: све што је у овом граду вредело, када је реч о поезији или о музици, редовно се састајало код њега, рецитовало поезију, свирало, компоновало. Сада би се то назвало „хепенинг”, а тада је то за нас било „само” дружење. Дружење – изумрла врста.

Онда је, као у причама Едгара Алана Поа, та породица, па и кућа с њом, почела да пропада. Почеле су да пристижу невоље, издаје здравље, и сличне муке. Намножили су се и нови лекари, па више тај пар није био легендаран, ни свемогућ; Добрила и Дуле су постали само још два лекара у маси самоуправљача. Петар је с погрешне стране прихватио предности статуса који се у великом свету зове enfant terrible, па пут школовања, факултета и посла није био посут ружама; напротив. Проблеми су се само гомилали, а лепи тренуци били су све ређи. Писао је и даље поезију, вртео се у „кругу двојке” и у „бермудском троуглу”, продајући (често и поклањајући) за мале паре своју поезију. Једног дана срео је младог занесењака, Гордана Балабанића, коме је поклонио своје стихове о Ани и тако је настала једна од најлепших балада српског језичког простора. Момо Капор је годинама на радију „202” започињао своју емисију баш том песмом. Док је било пара за све, могло се и тако живети. Онда су родитељи поумирали, стигле су године за које смо после утврдили да су их „појели скакавци” и Пера је остао на ветрометини. Од поезије се не живи, а и оно мало различитих прихода брзо се потроши. Перу су стигле бесане скадарлијске ноћи, спавање по бирцузима, станичним чекаоницама, а највише га је гризла неизвесност. Док су његови другови одавно већ школовали децу, студенте, он је чекао неизвесну будућност и живео од данас до сутра. Повремено би живнуо када би се неко, на некој радио-станици, сетио да пусти песме за које је он написао поезију. Изморен животом и неспремношћу да се судари с његовим изазовима, завршио је у специјалној болници – азилу.

Мој друг Пера био је велики, рођени песник. Сви смо ми писали поезију, али он је поезију удисао, живео с њом. Друга тема у нашим разговорима није ни постојала. Док смо се дружили, то му никада нисам рекао, јер за тим није било потребе. Знало се ко и колико у књижевном свету вреди и није било потребно трошити речи на тако нешто. Сада бих му то рекао, али сада је стварно касно. У суботу, 19. јуна 2010. године, све што је смртно од њега прогутао је пламен крематоријума у Београду. Њему моје признање и није било потребно, мада је волео да чује критичку реч и похвалу. Пера је знао шта је поезија. Доживео је да се мелодије инспирисане његовим текстовима нађу у репертоару мобилних телефона, као што се то догодило с песмом „Јесен је, шта да ти кажем Ана...”. Међутим, осим што је то најпопуларнија, није и најбоља његова песма. Сви који смо га познавали спремни смо да потпишемо да је то песма „Писмо Францускињи”, текст уз који, као ореол, иде митологија каква прати само велика остварења. Пред вама се налази прво (и вероватно једино) штампано издање ове песме. Одлучио сам се да је не прекуцавам већ да је приложим као фототипско, драгоцено издање. И јесте драгоцено, јер је и часопис у коме је песма објављена драгоцен. Реч је о култном гимназијском часопису „Развитак” (година шеста, број један, јануар 1971. године). Пера је тада имао непуних 18 година. Читајте и сећајте се, јер овакве песме се не пишу сваки дан, као што се ни песник какав је био Петар Јевтовић не рађа баш у свакој генерацији.
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности,
књижевник, књижевни и позоришни критичар
(Пожаревац, 9. мај 1952 – Пожаревац, 15. јун 2010)
Picture
Петар Јевтовић (у десном углу), на промоцији својих песама – фотографија из архиве Драгице Јуце Стојадиновић, школске другарице Петра Јевтовића – фотографију нам је послао правник Саша Устенко.
Picture
Песме Петра Јевтовића – скенирани исечак из старих новина – из архиве проф. Драгог Ивића.
„На истој страници, поред ’Писма Францускињи’ објављене су и ове две песме, ништа мање лепе и шармантне. Ми, који смо имали срећу да слушамо Перу док говори своју поезију, могли смо да се уверимо колико је он поезију стварно волео. Неки други рецитатор не би тако лако препознавао дубину ових речи и налазио се у њима. Пера је био један од ретких песника који је умео да говори у име своје поезије... То стварно не може свако.” – проф. Драги Ивић.
Picture
„Вечерас љубим далеко”, збирка песама Петра Јевтовића, аутор корица: фотограф Дарко Милошевић.
„/.../ И данас, на моме прагу...” – Петар Јевтовић.
„/.../ Јесен је, и жуте речи остају / Као неми листови / На овоме столу...” – Петар Јевтовић.
„Мој велики другар и песник, човек чији су стихови постали познатији од њега самог, кремиран је у суботу, 19. јуна. 2010. Умро је у душевној болници. Сам. Иза њега није остао нико од породице, а испред њега и његовог имена корача његова поезија.” – проф. Драги Ивић.
П О З О Р И Ш Н А КРИТИКА
„Ожалошћена породица”, према комедији Бранислава Нушића, у редитељском тумачењу Дејана Цицмиловића; Камерна сцена „Мирослав Антић” Сента.
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности,
књижевник, књижевни и позоришни критичар
__________________________
К     О     Н     Т     А     К     Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________
Драги
и поштовани пријатељи,
Подржите наш рад и труд, визију и ентузијазам – придружите нам се нам се на нашој званичној страници на „Фејсбуку”, кликните на линк и „лајкујте” нашу страницу. Од срца хвала свим драгим људима који су нас већ подржали. Грлимо и љубимо – памтимо – с поштовањем, Управни круг Урбаног књижевног круга.
К О Л У М Н Е
Прича о српском песнику Петру Јевтовићу.
 Прича о барду српског глумишта Миливоју Живановићу.
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности,
књижевник, књижевни и позоришни критичар
Picture
проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар
прича о српском песнику Петру Јевтовићу
(Пожаревац, 9. мај 1952 – Пожаревац, 15. јун 2010)
Писмо Францускињи – проф. Драги Ивић
К О М Е Н Т А Р И
  • Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности | Торонто, Онтарио, Канада | 20. јул 2014.
Ово је поезија чаробног српског песника Петра Јевтовића (Пере Бурјанца – у нама који смо с њим говорили поезију по парковима и улицама српских градова...). Ово је поезија једног од многих заборављених српских песника Петра Јевтовића, нашег милог Пере Бурјанца, покој му благој и чедној – живој (!) – песничкој души.

О чему машта и чему се нада земља која заборавља своје песнике?

Србијо, тргни се, нећемо ти дозволити да убијеш Србију у нама!

Са сузом у метаболизму српског порекла,
с поштовањем,
Првослав Вујчић,
друг и колега српског песника Петра Јевтовића
  • Невена Китановић, менаџер | Лучица, општина Пожаревац, Браничевски округ, Србија | 20. јул 2014.
Волим овакве приче. Живе. Читам их у себи вашим гласом и дикцијом.
  • Саша Стојадиновић, телевизијски продуцент | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Браво, Драги.
  • Наташа Ђуран, правник | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Слава нашем песнику.
  • Јелена Ћирић, књижевник | Праг, Чешка | 20. јул 2014.
С поштовањем и дивљењем Петру Јевтовићу. И Теби, Драги.
  • проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Хвала, Јецо. Стварно бих волео да нисам овим поводом морао да пишем о Пери. Он је прави пример изреке – „није коме је речено, него коме је суђено”. Проживео је судбину Ђуре Јакшића: омаловажаван, потцењиван, заобилажен наградама и признањима, ван свих (Богу хвала) кланова, клика и „неформалних група”; једина партија којој је припадао срцем и душом била је и остала Поезија. Његове песме су кренуле већ за његовог живота пут славе и вечности, незадрживо и храбро, онако како је и он писао.
  • Александра Узелац, сликар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
„/.../ у вртлогу салона / низ празна степеништа / чаме очајни / Нико и Ништа...”
  • Горан Стојадиновић, пољопривредник | Малме, Шведска | 20. јул 2014.
Нешто сам знао, нешто нисам, а ето, нечега сам се и подсетио. Ништа без тебе Драги!
  • Драгица Јуца Стојадиновић, менаџер | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Драги, неизмерно хвала за овај текст. То потврђује моју теорију да, оно што ми знамо површно, Драги зна исцрпно. Много тога о његовом животу нисам знала, али сам знала његову поезију и њега – и волела их као једно биће. Нека му је вечна слава и хвала.
  • проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Молим. Иначе, добро је што си се јавила јер ништа на овом свету није случајно. Примерак из кога је ово скенирано јесте твој примерак... Пише твоје име и презиме. Ето, сачувао сам га кроз све ове године, кроз сељења и недаће. Вредело је.
  • Драгица Јуца Стојадиновић, менаџер | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Ето, још једном хвала, ја немам ниједан примерак „Развитка” јер су моји сређивали подрум док сам била на факулету, немам ни своје песме из „Развитка”, али ми је драго да је сачувано ово што си објавио, из непрекидне љубави према поезији која је тада стварана и, ето, остала до данас. Баш ме гануло... О, где су дани ти, те наше младости (?), најлепше доба.
  • проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Лепо је певао песник... А да само знаш шта још све имам у архиви...
  • Драгица Јуца Стојадиновић, менаџер | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Стварно не знам зашто, ал’ баш сам уздахнула, да ли због пролазности, или због тога што је младост не препозна на време...
  • проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Следеће моје речи нису за утеху, већ за охрабрење: ученицима четврте године задавао сам на једном од последњих часова писмену вежбу на тему „Непоновљивост, једино чега се нећу одрећи”. Онда, када су постали свесни себе и своје непоновљивости, постали су људи. И никада то неће заборавити. А нећеш ни ти, тако јединствена и непоновљива. Онда ни пролазност нема више ту снагу и тежину...
  • Драгица Јуца Стојадиновић, менаџер | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
А шта још имаш у архиви (закопкало ме је)?
  • проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Једно по једно... Не износе се све посластице на сто одједном, зар не?
  • Маргита Марковић, професор физичког васпитања | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Браво, Драги, свако доба има своје лепоте, ако умемо да их препознамо, нажалост, сада много мање, јер од политичких и људских глупости много више времена проводимо решавајући животна питања или бавећи се другима (како ко), па не стижемо да уживамо у тим ситним, лепим стварима којих увек има... и онда нас неминовно све то у тренуцима подсећања на прошло време натера да мало и жалимо за младошћу...
  • Александра Узелац, сликар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
С поносом могу да кажем да сам за „Развитак” радила и текстове, а нарочито насловне стране. Поздрав, драги и поштовани професоре, чика Драги.
  • проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Поздрав и теби.
P.S.
И ја сам радио.
  • Маргита Марковић, професор физичког васпитања | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Хвала, Драги, за ову причу, још увек имам Петрову књигу – „Песме из замка буре” – са посветом. Нека му је вечна хвала и слава, а ово ћу поделити да се, бар ми ретки који уживамо у стиховима, подсетимо...
  • Нина Лазић, економиста | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Петар Јевтовић, мој пријатељ, друг, велики песник и још већи човек, рођен и живео у погрешној средини и погрешном времену, остаће да живи заувек у срцима свих нас који смо га познавали, а његове песме учиниће да никад не нестане величина његовог имена.
  • Дејан Марковић, службеник сектора за ванредне ситуације МУП-а Србије | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Ако не замераш, професоре, додао бих још један ситан детаљ, твом иначе дивном тексту. А ако негде грешим, ти ме, Драги, исправи. Наиме, Пера је писао и прозу. Као дете, сећам се да је мој ујак имао с посветом књигу „Галебови лете у зору” – где је Пера писао о својим гимназијским данима...
  • проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Наравно! О томе смо Велиша и ја исцрпно писали у листу „Данас” (јул, 2010). Велиша је написао књижевно-критички осврт, а ја сам приложио, поред личног осврта и његову библиографију. Перину прозу не спомињемо, не зато што тога није вредна (далеко било, Петар је био веома начитан и прецизан писац), већ стога што је најпознатији и најпопуларнији управо по песмама. Зато сам се прво одлучио да пишем и спомињем његову поезију, јер сам на тај начин и могао најпре да скренем пажњу на трагичну чињеницу да њега више нема физички.
  • Весна Ђукић Делић, књижевник | Београд, Србија | 20. јул 2014.
Петар је био једноставно савршен у свој својој несавршености. Много је нас који смо цитирали његове стихове из балада о мамурлуку, дому, педесет и трећој карти гатарској... Сви смо у његовим песмама проналазили делиће својих живота, које нико тако лако и у даху, као Петар, није умео да дочара. И многима је од нас, његова ноншалантност изражавања кроз песме, била подстрек да не одустајемо, да своје делиће живота – дочаране кроз стихове и прозу – обелоданимо у часопису какав је био „Развитак”. Остају његова дела, и успомена на делић времена у коме нам је дозволио да будемо с њим. Велика захвалност теби, Драги, зато што од заборава отржеш сећања на људе као што је био Петар, а самим тим и делове наших живота.
  • проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Молим! Петар је као вода. Нашао би он пут до вечности и без мене, али стварно се лепше осећам кад видим колико људи реагује племенито, здраво и без патетике. Петар је огромно охрабрење младим песницима и доказ да никакви кланови овога света (посебно не српски кланови) не могу да затоме и угасе песничко сунце какво је он био и јесте. Нека деле међу собом награде и „наградице”, нека се хвале као „сердари и војводе”, њему стварно више не могу ништа. Уместо њега говори његова поезија. Довољно гласно.
  • Весна Станојевић, службеник | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Дивно је и треба се сећати оних који су вредели и који вреде. Пера је био песник!!!
  • Драго Милић, мајстор каратеа | Мајами Бич, Флорида, Сједињене Америчке Државе | 20. јул 2014.
Хвала Петру, а хвала и теби на овом тексту – Драги, ти си прави пријатељ. Поздрав.
  • проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Жао ми је због повода. У локалним новинама догодило се чудо. У једном броју „Речи народа” (јун, 2010), објављен ми је текст поводом Перине смрти – „Уместо некролога”. Половина странице, по вертикалном ступцу. Отворим следећи број тих новина (јул, 2010), и у њима, на „дуплерици”, у сред средине, још лепше преломљен, поново тај исти текст! Репризиран некролог. Сумњам да је таква грешка могућа, пошто је очигледно да страница није прекопирана, већ је прекомпонована. И мртав, наш Пера изазива пажњу какву за живота није имао.
  • Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности | Торонто, Онтарио, Канада | 20. јул 2014.
Ех, док ме је његова мама бушила иглама, а Перу кљукала витаминима, где све поезију нисмо говорили – као да је јуче било: мирис гирица и пива, поезија свуда око нас, покојни Пурика за нама с виолином, и жене, девојке, бабе, а Петар спава... Волим те Драги, волим те Перо, волим вас другови моји – волим те Бурјане мој!
  • проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Исти случај!
  • Дарко Милошевић, фотограф | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Хвала ти, Драги, на овим речима о Петру Јевтовићу. Неке од тих „француских” песама посвећене су Ани, у коју је био заљубљен.
  • проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Молим. Nomen est nomen. Пошто је та особа још увек жива, и то под другим именом, нећемо је овде спомињати, зар не? Нека то остане тајна, у духу Перине поезије. Да је он хтео, написао би њено име.
  • Татјана Вупи Аврамовић, новинар | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
С Пером смо се сви заједно ослобађали радијске треме кад седнемо испред микрофона. Било је тренутака када нас је остављао без даха говорећи своју поезију, и – хвала још једном на тексту. Нека му је лака земља.
  • Маргита Марковић, професор физичког васпитања | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Пера није спомињао име јер су сви знали његову велику љубав, која је и допринела да нам подари лепе стихове. Добила сам његову књигу кад сам била дете и још је чувам. Нека му је вечна слава и хвала, бар овде – од нас ретких, кад га овај град није више експонирао за живота. Перо, почивај у миру, и ако има нешто изнад, сигурно ћеш тамо наћи срећу и љубав како заслужујеш.
  • Драгана Станковић Оцокољић, службеник | Пожаревац, Србија | 20. јул 2014.
Покој му души.
  • проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 21. јул 2014.
Јесен је, шта да ти кажем Ана?
Ето, сада киша не пада
Али у души врашки је болно
Зачудо, празне су ми очи

Јесен је, и жуте речи остају
Као неми листови
На овоме столу

И данас, на моме прагу
Нема никаквог госта
Сивило уместо бола
Сивило уместо бола

Јесен је, шта да ти кажем Ана?
И сама ваљда већ схваташ драга
Нису потребне ни неке речи
Ово је сурово време

И данас, на моме прагу
Нема никаквог госта
Сивило уместо бола
Сивило уместо бола.

Ову песму написао је Петар Јевтовић, легенда српске средњошколске поезије, човек чија животна прича подсећа на неку мађарску романсу. Јединац из богате и цењене породице лекара, остао је сам. Посрћући од кафане до кафане, без завршеног образовања, стигао је до душевне болнице у Вршцу где проводи оно што се биолошки зове живот. Уредио сам и дизајнирао његове последње две збирке поезије. Када је он писао и објављивао ми, његови вршњаци, жврљали смо и покушавали да га имитирамо. Заљубљеник у Јесењина, Мику Антића и Француску, претеча естрадног популарисања поезије, јунак књижевних вечери и тргова, написао је праву споменарску песму коју је отпевао Гордан Балабанић. Њену вредност препознао је и Момо Капор који је своје емисије започињао и завршавао том песмом. Кружила је прича да је песма посвећена професорки српског, као у оном прелепом француском филму „Умрети од љубави”, али нас неколико његових другара знамо прави идентитет те особе и зарекли смо се да је не одамо. Песма има и наставак. Углавном, седамдесетих година ова балада није се скидала са „202”.

Мој велики другар и песник, човек чији су стихови постали познатији од њега самог, кремиран је у суботу, 19. јуна. 2010. Умро је у душевној болници. Сам. Иза њега није остао нико од породице, а испред њега и његовог имена корача његова поезија.

Пера је отишао потпуно супротно своме стилу живота – тихо и без речи. Живео је бурно, два живота за десет људи... а угасио се као свећа. Ако се и за кога може рећи да је умро од љубави (као у оном фантастичном француском филму са Ани Жирардо, „Умрети од љубави”), то се за њега може рећи. У том филму професорка се заљубљује у свога ученика. У животу је било супротно – ученик се заљубио у своју професорку и посвећивао јој читаве збирке. Ни сада не могу да откријем име те особе јер је жива. Пера ју је назвао Ана. Ана? Као Ани Жирардо... Његова најбоља песма зове се „Писмо Францускињи” и само зато што није опевана није постигла такву популарност као „Јесен је...”. Но, међу нама, који смо волели Перину поезију, „Писмо Францускињи” достигло је митске размере. Пера је, једном приликом, у наступу дубоке депресије, спалио своје песме. Али, као што то у „Мајстору и Маргарити” лепо написа Булгаков – „књиге не горе”; тако је и Перина поезија остала по многим приватним библиотекама, а сада је песма „Јесен је... ” доживела своју рингтон верзију. Када зазвони нечији моблини телефон, ослушните. Ако се чује „Јесен је...”, знајте да испред себе имате неизлечивог љубитеља поезије.
  • Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер, књижевни критичар | Чачак, Србија | 21. јул 2014.
Отровани смо много чиме у животу, па и књижевним клановима... Ово је племенита и дирљива прича о томе како Песници и Писци одају признање Песнику и Писцу међу собом... Ниједна књижевна критика не може да исправи неправду како то могу они који којима је Небо даровало Речи! Праштајте ми емотивност, али не сећам се да сам икада у животу прочитала овакав поетски споменик... Ово је радост какву ни књижевни лобији не могу да наруже и уруше. Ово је Небо у нама!
Column & Photographs: Dragi Ivic
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic

Photos of Petar Jevtovic courtesy of
Dragi Ivic,
Prvoslav Vujcic,
Sasa Ustenko and Dragica Juca Stojadinovic

Photo of Veceras ljubim daleko courtesy of Darko Milosevic
All rights reserved 2014. Copyright © Darko Milosevic

Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic,
Deidre McAuliffe
and
Danijela Kovacevic Mikic

All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle

C     O     N     T     A     C     T

Published by Urban Book Circle on July 20, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.