Пети звук у нервном систему боје у тачки

КОЛУМНЕ – „Пети звук у нервном систему боје у тачки” – прича о импресионизму – мср Првослав Вујчић.

УКК · КЊИЖЕВНОСТ · КОЛУМНЕ · ПОЕЗИЈА · ИНТЕРВЈУ · АРТ · ПОЗОРИШТЕ · МЕЛОДИЈА ·

МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · РУБРИКЕ · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ ·

КОЛУМНЕ

Пети звук у нервном систему боје у тачки – мср Првослав Вујчић

мср Првослав Вујчић / Фотографија: мср Деидре МекОлиф, уредник спољног програма Урбаног књижевног круга; илустрација: Сара Риордан, визуелни уметник, уредник уметничког програма Урбаног књижевног круга.

КЊИЖЕВНОСТ

АРТ

ART

LITERATURE

„’Али, забога, рука ове жене је предугачка!’, једна елегантно уоквирена дама шокирано је узвикнула испред Матисовог платна на путу импресионистичког луминизма ка подручју чистог колорита. ’Грешите, госпођо, то није жена, то је слика’, учтиво је одговорио Анри Матис. Дама се стидљиво осмехнула, а чудо се десило у главама слушалаца и пратилаца – слика је постала стварност за себе.” – мср Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности, канадски и српски књижевник келтског порекла, филозоф, оснивач УКК.

мср Првослав Вујчић

– колУМНЕ –

Урбани књижевни круг® (УКК)

мср Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности

Пети звук у нервном систему боје у тачки

„Хајде да се љубимо”, бестидно је прошапутала осветљавајући плодним погледом влажне речи у последњем реду биоскопске дворане на раскрсници уличних пољубаца Беја и Блура.

„Сунце је Бог”, узвикнуо је сликар Вилијам Тарнер, кидајући окове колориту уоквиреног људског ума у галаксији закопчаног века. На старој палети, коју је детињасте грчевито притиснуо палцем, уобличио је ослобађање боје из гробнице мрачних вилајета атељеа, толико силовито да је буктала у зеницама пролазника као да је реченица у утамниченој поезији ушанчених кругова „Пакла” Дантеа Алигијерија, а не поетски разгоропађена боја у виртуозним и дивље имагинативним сликама, окупаним вриском усплахирених и укроћених људи у пролазу кроз угљенисане и расходоване ходнике подсвести.

„Драга моја, правилна хигијена представља одлучујући фактор за очување зуба при повратку коренима, а ти се усуђујеш да предложиш размену затвореника усне дупље на нашем првом састанку. Опрости, оставићу те у дворани у коју смо заједно ушли мојом грешком”, погледао сам је без гримасе на лицу и осмехнуо се закључаном и заслађеном мраку који јој је мрсио пробуђени простор у блиставо црној коси.

Храбро и громовито вођење светлог пурпура у огољено жуто и сулудо наранџасто било је незамисливо, шокантно и неподобно. Колеге и мецене здушно су пљувале по уметниковим визијама кад год би се појавио са својим платнима у њиховом видокругу, све док поред вриска Тарнерових боја није застао сликар Клод Моне, погледао их, загрлио снажним осмехом, и очаран широм отворио врата новог правца у уметности – импресионизму.

„Извини ако сам те својом жељом повредила, али знај да сам и себе шокирала кристалном јасноћом неуобичајеног језичког израза”, трепћући преко распеваног дрхтаја лепих јагодичних костију и даље ме је осветљавала отвореноцрним очима, убеђена да ћу напустити филм и оставити је саму у последњем реду који смо заједно изабрали.

мср Првослав Вујчић / Фотографије: мср Деидре МекОлиф, уредник спољног програма Урбаног књижевног круга.

Импресионисти су две деценије љубили буђења природе сликањем у њој, са узвишеним циљем да насликају светлост, док им коначно није успело да изложбене салоне ослободе од ропства тамног сликарства. Крвожедна светина, недостојна светле уметности на нашој мрачним умовима загађеној планети, први пут је на сликама угледала треперење сунца, одсјај воде и пресијавање облака у ослобођеним бојама. Поклоници брзог кретања биокомпатибилних материјала у скученом простору, вриштали су жалећи се на болове у глави и очима, ненавикнути на дречави тоналитет импресије обнажене у жестокој светлости истине. Људски чопор, подржан од ускогрудих критичара који су замерали сликарима да богохуле користећи само огољено око без узвишених мисли, закрвављених очију је насртао на лековито енергетска платна да их сатре, јер у њиховим морално изузетним и узвишеним чистилиштима непријатеља треба мрзети и по могућству физички уништити.

„Љу...”, био сам, пре него што је схватила да никуд не идем и ништа не изговарам без ње, језиком дубоко у њеном грлу. Нисмо престајали да се љубимо чак и кад смо остали без ваздуха гњурајући једно у другом. „Проклетнике” Квентина Тарантина напустили смо у тридесет трећем минуту, а да се нисмо сећали ниједне секунде.

„Моне је само око, али какво!”, усхићено је клицао Сезан бранећи свог сабрата по светлим мукама од разјарених и свезнајућих, свеприсутних. Пандорино семе је пустило корене испод костију предака у вековима присутној енергетској кризи морала и започети поступак велелепне експлозије која мења видокруге више није могао да се заустави.

„Хајде да се вратимо у Хемингвејеву кафану на још један бокал килкенија, показаћу ти после здравице где станујем”, углавио сам између пољубаца, док смо загрљени у срцу септембра лебдели изнад умивеног торонтског асфалта.

„Али, забога, рука ове жене је предугачка!”, једна елегантно уоквирена дама шокирано је узвикнула испред Матисовог платна на путу импресионистичког луминизма ка подручју чистог колорита. „Грешите, госпођо, то није жена, то је слика”, учтиво је одговорио Анри Матис. Дама се стидљиво осмехнула, а чудо се десило у главама слушалаца и пратилаца – слика је постала стварност за себе.

„Идемо одмах код тебе, увод у причу написали смо изласком из последњег реда на почетку филма”, рекла је сигурном бојом гласа као у првој реченици, док сам увлачио прсте испод њеног капутића у бојама страшних људских страсти с Ван Гогове палете. На два откривена дугмета крвави облаци Едварда Мунка окупирали су Торонто иза наших леђа црвенилом плавог јоргована, који нам је топио влажне дланове у бајковито неисправној аналогији мисаоне именице. Још тада, на првом састанку, обоје смо осећали исто: боје утичу на нервни систем, на путу ка фабрици снова у којој живи само један сан.

„В... са ’и’ у п... – ВИП”, откључао сам и џентлменски је пропустио, не испуштајући страствено умочени длан у две јединствене душе које памте промисао, у неизвесном опстанку случајности, кроз наш мирис у петом звуку из њеног даха, после давно раскопаног века у коме нам је руски сликар Василиј Кандински открио својим бесубјекатским композицијама да свака боја има четири звука – светло, тамно, топло и хладно.

„Хајде да се волимо!”, гласно, плаво опушта у узбуђујуће црвеном, рече, рекох... и рекосмо. Крв из нашег бунара купала се под слаповима распеваног зноја и очаравајућег мириса победе у радосно уземљеном небу симфонијског оркестра анђела.

„Како је жалосно кад човек не уме да слика облаке песмом”, јасно смо чули своје гласове у нашим погледима док сам улазио у њу. Градови се (с временом) мењају у времену – временом, а груписани гадови ни променом амбијенталне целине не мењају боју наличја. Чопор је и у нашем веку вриштао истим нељудским тоновима као у њиховом, у недостатку свог загледан у наш сан, жалећи се на болове у очима, као одувек, колоритом својих недела нимало се не разликујући од трулих људских шкољки из доба када је импресионизам био изнад прве импресије, коју она и ја данас својом светлошћу запљускујемо, чак и кад нас више нема у видокругу оних који су остали да урлају пред нашом епском сликом коју смо усадили у одсјај неба на земљи да, после нас, траје.

„И најдужа реченица има своју тачку”, ја сам сликао велика слова, а она знакове интерпункције.

„Душо моја, не гради своје царство на пепелу из мог вулкана. Круг се неочекивано затвори чак и кад се очекивано разликује од отвореног. У буђењу мог немања на твом имању, кад на палети испод прозора иструли моја сенка, без наших дланова на твом срцу нећеш имати довољно дугачке руке да милујеш радосним вриском недосањани сан”, пре него што сам свесно пресекао напајање преносивог рачунара у несвесном паковању обојених мисли, узео сам бочице с бојама и просуо их у отвореноцрне очи монитора изнад запењеног ирског гиниса при самом дну испијеног келтског килкенија у мојој српској чаши, на чијем врху су од нашег првог гутљаја заувек осликане њене умирене усне око несташног језика на одсјају срца у глави.

„Губљење наде узрокује нестанак избора, а немање избора је губитак слободе”, импресионирани издисајем усвојене таме, умочили смо по нервима и ободу вишевековне палете наша зашиљена тела у њену крв на мом језику и осликали светлу причу о жељи. Сваки пут јој се топло радујем као прве ноћи, у петом звуку из њеног даха, а дан је све импресивније хладнији и краћи.

„Љубав је светла суза у осликаном срцу”, куцам.

3/3 „ВИП” / Фотографија: Сара Риордан, визуелни уметник, уредник уметничког програма Урбаног књижевног круга.

„Ако желиш да сачуваш животворне боје у артерији визије, наизменично мењај палац у рупи на палети, док фетус слике удише плодову воду у материци сна”, долива ватру у грудву.

„Сваки пут када љубав бешчулно цури из облака на вољеном платну, уклони графитне барикаде из обојеног видокруга и пусти је да оде из твоје слике”, вадим јој ексер из пупка.

„Воли само ону слику која заслужује твоју љубав ратујући с тобом у заједничкој песми против лоших стихова”, нежно јеца у мојим грудима, на коленима.

„Не везуј своју судбину за напуштену палету, њеним одласком завршава се улога пропуштене слике у твом животу”, крварим своје речи, наглас, у топлом огледалу с тамним жилетом у оку. Лижем овлажени нокат у епској рупи на новој палети и сликам своје усне на умноженом везивном влакну у дојкама увек исте жене, док ме хладним умњацима милују, са одраслим сном у дечјим рукама, бајковито уоквирене ноћи у светлом гробу импресионизма.

„Љубав је чаробна реч која чува чаролију за будуће реченице”, сипам боју у тачку на урамљеном сну.

„Хајде... још увек нас видим, сунце моје мило”, и ове ноћи (и у овом веку), у петом звуку – зори љубим очи – Сунце.

мср Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности

__________________________

К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)

__________________________

Првослав Вујчић / Фотографија: из архиве канадског новинара Ђурађа Вујчића, сина Првослава Вујчића.

ОСНИВАЧ УКК ЗА КРУГ УКК

мср Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности, књижевник и филозоф,
оснивач Урбаног књижевног круга

2015.

КЊИЖЕВНИ ОГЛЕД

Пети звук у нервном систему боје у тачки

Очи – до последње мрве

Кали

На рубу кригле у рупи крила

ИНТЕРВЈУ

Интервју с књижевником Првославом Вујчићем – Радио-телевизија Србије / видео

КРАТКИ ФИЛМ

Повратници / видео

Аутор Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности и проф. Сања Крстоношић казују делове из књиге „Повратници” Првослава Вујчића.

Завет / видео

Песма из две књиге Првослава Вујчића – „Repatriates” (на енглеском језику, 2013) и „Повратници” (на српском језику, 2014), издавач „UBC Canada Press”.

Видимо се догодине на Косову / видео

На платоу испред Скупштине града Торонта, 2008. године, књижевник Првослав Вујчић говори о Србији пред неколико хиљада Канађана.

Партизан се воли / видео

Књижевници Душко Радовић и Првослав Вујчић говоре о Фудбалском клубу Партизан. Видео је припремио канадски новинар Ђурађ Вујчић, председник Фан-клуба „Gravediggers Toronto 1987” (изданак треће генерације „гробара” у породици Вујчић), син књижевника Првослава Вујчића, оснивача Фан-клуба „Gravediggers Toronto 1987” и унук пилота Јефрема Вујчића, првог „гробара” у породици Вујчић.

Поезија Првослава Вујчића, у Новом Саду / видео

Радио Нови Сад – књижевник Првослав Вујчић говори своју поезију.

Корак душе / видео

Радио Нови Сад – књижевник Првослав Вујчић говори своју песму „Корак душе”.

ОСНИВАЧ УКК ЗА КРУГ УКК

2014.

КОЛУМНЕ

Атинина фиока у форми Ајантове песме

Француски маргарин с „друштвене” мреже у српској народној ношњи

Све је боље у Бољевцима!

Основне ствари

Један обичан дан

Бајка о Лудом Вољеном

Ролетне на грудима

ПОЕЗИЈА

Трансгресија прашине из другог угла

Прашина

30 минута

Песма, пичка вам материна

Идемо

Завет

Теби певам

ОСНИВАЧ УКК ЗА КРУГ УКК

2013.

КОЛУМНЕ

О миру с децом на миру

ПОЕЗИЈА

Наша мајка

Никад непрежаљен

Не брини

Буђење

Реч аутора о повратку

Лептир

Глас

Белисама и Беленус

Првослав, син Јефрема Вујчића и потомак Теуторигоса, вође Скордиска, подиже овај поетски споменик у славу Белисами и Беленусу.

ИНТЕРВЈУ

Чувар кључева

Интервју са проф. Иреном Милетић, лингвистом и песником – аутор интервјуа: Првослав Вујчић.

ПРИРЕЂИВАЧ

Истина има разорну моћ

Мисли – др Ане Тасић, театролога и позоришног критичара – о позоришту; приредио: Првослав Вујчић.

ПРЕВОДИ

Чезнем

Аутор песме: Рабиндранат Тагор – превео и препевао, 1977: Првослав Вујчић.

Првослав Вујчић (Пожаревац, Србија, 1960), мастер компаративне књижевности, канадски и српски књижевник келтског порекла, филозоф, син Јефрема и Надежде, отац четворо деце (Теодора, Јефимија, Ђурађ, Димитрије), предавач, колумниста, афористичар, режисер кратких филмова, културни дисидент и песник. Школовао се у Пожаревцу, Београду, Чикагу и Торонту. Одликован је орденом Амбасадора поезије (Сједињене Америчке Државе). Првослав Вујчић је са својим сином Ђурађем Вујчићем, канадским новинаром и преводиоцем, основао Урбани књижевни круг (Urban Book Circle, Канада, 14. фебруар 2012) и „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга. Првослав Вујчић је аутор 16 књига. Члан је Удружења новинара Канаде, Краљевске канадске легије, Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Републике Српске, Интернационалног удружења књижевника (САД) и Српске књижевне задруге. Почасни је члан Удружења књижевних стваралаца (Канада). Првослав Вујчић је говорио поезију са америчким песником и једним од најутицајнијих писаца битничке генерације Чарлсом Буковским, четрнаест дана, 1977. године, у Сједињеним Америчким Државама и Канади. Песме Првослава Вујчића преведене су на 26 језика, а његово стваралаштво утицало је на песнике широм света, посебно у Северној Америци. Добитник је бројних признања. Добио је награде: „Змајеву” (Београд, Србија), награду „Минерва” (Торонто, Канада) и награду „Књижевне критике” (Сједињене Америчке Државе). Вујчић и његово дело налазе се у књизи „Мождана веза са Србијом – 100 драгуља српског расејања”, која представља 100 најпознатијих Срба у свету, чији је приређивач др Радивоје Петровић у сарадњи са Министарством за културу Републике Србије (2004). Интернационално удружење књижевника САД прогласило га је 2007. године амбасадором поезије Сједињених Америчких Држава.

мср Првослав Вујчић, оснивач Урбаног књижевног круга / Фотографије и илустрације: Ђурађ Вујчић, канадски новинар, син Првослава Вујчића.

К О М Е Н Т А Р И

Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.

Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.