Круг УКК® – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга®
МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ · HOME PAGE ·
|
Очи – до последње мрве –
мср Првослав Вујчић
|
Првослав Вујчић / Фотографија: Ђурађ Вујчић, канадски новинар.
|
- Урбани књижевни круг (УКК) је књижевно друштво са седиштем у Канади. УКК окупља писце и уметнике широм света. УКК тренутно има сараднике и почасне чланове у Канади, Ирској, Србији, Сједињеним Америчким Државама, Словенији, Црној Гори, Енглеској, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Индији, Италији, Француској, Израелу, Саудијској Арабији – и наставља са експанзијом.
|
|
|
Очи – до последње мрве
Убацујем кључ у браву пре свитања. На унутрашњој страни врата, између тамне месингане кваке и ланца зрелог за пензију, дочекује ме жути самолепљиви папирић с радосним рупицама на графитним образима:
„Ларва лептирића је у тегли на јастуку!”
Прелећем наглас преко порукице на језику који још увек учим и проклизавам на веселој индијанској крпари у спаваћој соби, тихо, не скидајући блато с ногавица и осмех с лица. Опијен уснулим уздасима испод изливеног пупка, углављујем све из себе усред влажних бутина уздрхталог сна и омамљен чаробним мирисом одрубљене главе, стрмоглављујем се низ слапове аристократски беле коже жене коју волим.
„Буђење, бре (а била је тако лепа та друга реч)! Зло, зарез, сујета, запета, завист, наслеђени кратер, откопана матер, свакодневица, сабља, римски бунари, словенски улари, савијутак, запета, зарез, запета... гангрена, гаврани, гробови, гу, гу, гр... Пустите ме да завршим реченицу! У мојој кући ваше изнутрице више нису добродошле”, избацио сам незване госте из метаболизма и просуо незакувану кафу за њима.
„Зашто, мили? И слепи камелеон мења боју да би се уклопио у своје животно окружење”, враголасто је намигнула.
„Душа без човека је као животиња без чула мириса. Униформисањем се не састављају раздвојени светови. О темпора, о морес, чак и кад тим људским камелеонима, у ретким тренуцима искрености, огољени генетски улошци заиграју у најлепшем загрљају, они при том урнебесно људском чину нељудски траже своје животе у нашем. А ја једино желим да смисао бесмисла с тобом убелим”, љубим је по ивици ушне шкољке док укључује рерну.
„Пази кад се и римује”, пљеска ме уснама по оку.
„Да”, вода је још увек капљала кад сам закорачио у топлу каду са отвореном књигом на грудима, довољно уздигнутом да се не покваси.
„Главни јунак совјетских уџбеника из Стаљиновог доба био је Павлик Морозов, дечак који је откуцао своје родитеље НКВД-у као непријатеље социјализма, после чега су родитељи завршили у логору”, чита клечећи поред каде ушушкана испод мог пазуха и нежно ме додирује глатким сунђером по осетљивим деловима тела.
„Тренд често мења земљу, а саксију никад. Повраћање лудила у вакуумираном времеплову може бити јако незгодна ствар за сваког тату, којем историја није мама, учитељица живота или куртизана”, цвркућем, иако имам предосећај да ће се црвене корице књиге овлажити, премда знам да је запета русизам, својевремено уобичајен у земљи из које обоје потичемо, баш као и „точка” у црници нађубреној повампиреним комшилуком из конзервисаног детињства. Звиждућем (поред звиждучем, што је фонетски правилније али неуобичајено), иако страхујем чак и од хипотетичког слетања миришљаве соли на отворене странице. Гугућем, мада је још у прошлом веку на дан мог рођења правописом из 1960. године усвојен термин „зарез” и... у проклетом страховању од влаге, после прегршт година, у једном граду и два људска века, у једном памћењу кроз два даха, одједном: закорачила је за мном!
„Заборави испуштену књигу, садржај се памти, витеже мој”, окреће ме језиком у уху. Чврсто подижем утробу књиге, баш у моменту док се паклено врелим телом набада на смртоносни гром у животворној ерекцији и прска необријаним графитима нарасло небо. Износим је из купатила. Трчим с њом на свом. Милујем раскувану кичму, док јој низ затегнута леђа, у петраркистички сонет испод кључне кости, клизи и жица и чекић и Павлик Морозов.
„Ах...”
Месимо тесто за колач. Тачније, она, ја само отпозади обавијам руке око њеног струка, нежно убадам очувани буздован с Љубичевских коњичких игара у извађено срце лубенице и лижем слатке откуцаје на врату испод коњског репа.
Гурамо тесто у рерну. Милош је свечано примљен код султана Махмуда II, оног истог под чијом управом је зверски угушен Први српски устанак. „Милош бег, добро дошли”, зацвркутао је султан. Милош се лагано наклони учтиво се захваљујући, а потом прими драгуљима украшен орден са султановим ликом, скупоцену сабљу, свечану одору и расну кобилу под пуном опремом. Окрећем је према себи и спуштам на судоперу:
„Ждребице, малена, опет би да јашеш?!”
Крвавих зеница, обневидео од усхићења у туробно осветљеном веку, кроз зубе сишем млеко из упаљене дојке. Нерасањен од паукове завесе изнад срушене таванице у наслеђеном кавезу, чистим концертну дворану за своју драгу. На ушћу њеног зноја у наш Дунав, садим Мораву из свог Браничева. Без седла јашем краљицу по незагађеној средини белоглавог супа. Гудалом и фрулом чупам обрисе српских предака из њене плавозелене косе, чаробно овлажене сазвежђем келтских звукова. Тетовирам лептира на слепом цреву изгужваног јастука који памти снове. Ушанчен у разбацаном перју, турпијам клиторис укориченим ноктима и гледам, гледам је право у очи.
„Умирем, љубави”, дахће ми по челу, смеје се и плаче, закуцава врисак асфалта у артерију.
Сечем кутију коју сам купио у канадском супермаркету на Бродвју авенији, вадим црну кесу и набијам јој у распорени стомак: Павликов леш, драгуљима украшен орден са султановим ликом, скупоцену сабљу, посмртну одору, четку од коњске длаке и све преостале Морозове из комшилука. Трипут стежем исти чвор и отварам на свом спрату заједнички контејнер за ђубре. Желим да крв убелим, закланим ноктом врелим.
„Јуче сам те сањао. Једва да више знам шта се потанко дешавало; само још знам да смо се непрестано преображавали једно у друго, ја сам био ти, ти си била ја”, написао је Франц Кафка у једном од бројних писама упућених Милени Јесенској.
„Милена и Франц били су заједно само пар дана, а потом кроз преписку годинама неговали ту несвакидашњу везаност”, умиљава се осликавањем моје тишине.
„Бејби, праве биљке не боје се кише. Верујем у љубав и као верујући човек осећам да епске љубави немају трагичан крај, иако свуда око нас нељубљени језици лижу неке друге приче”, отело ми се, премда је унапред знала шта ћу рећи.
„Спознаја заветног дрвета укршта се на обележеном прамену свих наших кошава и кавеза, као увод у симболику бајке коју сејемо, болно питка и митски храбра у изговореном сећању на реч која у почетку беше прва. На љубљеним уснама с погледом у сунце и мокраћа сија. Расте црница испод плодних људских ноктију на сахрањеним прстима звери, оплемењених дуготрајним капима продуховљене светлости у ископаном оку...”, реч по реч, пољубац по пољубац, правимо реченице.
„Хвала ти за још један зрак, идем да га обележим осмехом”, неко од нас двоје је рекао.
„Не постоји бесмисао ако га сами не осмислимо”, гутамо коштице и бодемо се знојем. Гризем је испред тепсије изнад које се одувек њушимо, увијам осушени лист из запишане књиге и гребем сечивом кажипрста теглицу с лековитим травама.
„Желим, ја желим да убелим”, певушим изнад димњака из којег набрекли јорган шприца ждребад и бацам неокречене потковице у језеро на грудима. Спуштањем моје песме на јастук, краљица потврђује да је песник краљ просјака. Мирис колача гласно ми цепа ноздрве у зашећерено исколаченим зеницама, док јој жваћем очи до последње мрве.
„Ларва лептирића је у тегли на јастуку!”
Прелећем наглас преко порукице на језику који још увек учим и проклизавам на веселој индијанској крпари у спаваћој соби, тихо, не скидајући блато с ногавица и осмех с лица. Опијен уснулим уздасима испод изливеног пупка, углављујем све из себе усред влажних бутина уздрхталог сна и омамљен чаробним мирисом одрубљене главе, стрмоглављујем се низ слапове аристократски беле коже жене коју волим.
„Буђење, бре (а била је тако лепа та друга реч)! Зло, зарез, сујета, запета, завист, наслеђени кратер, откопана матер, свакодневица, сабља, римски бунари, словенски улари, савијутак, запета, зарез, запета... гангрена, гаврани, гробови, гу, гу, гр... Пустите ме да завршим реченицу! У мојој кући ваше изнутрице више нису добродошле”, избацио сам незване госте из метаболизма и просуо незакувану кафу за њима.
„Зашто, мили? И слепи камелеон мења боју да би се уклопио у своје животно окружење”, враголасто је намигнула.
„Душа без човека је као животиња без чула мириса. Униформисањем се не састављају раздвојени светови. О темпора, о морес, чак и кад тим људским камелеонима, у ретким тренуцима искрености, огољени генетски улошци заиграју у најлепшем загрљају, они при том урнебесно људском чину нељудски траже своје животе у нашем. А ја једино желим да смисао бесмисла с тобом убелим”, љубим је по ивици ушне шкољке док укључује рерну.
„Пази кад се и римује”, пљеска ме уснама по оку.
„Да”, вода је још увек капљала кад сам закорачио у топлу каду са отвореном књигом на грудима, довољно уздигнутом да се не покваси.
„Главни јунак совјетских уџбеника из Стаљиновог доба био је Павлик Морозов, дечак који је откуцао своје родитеље НКВД-у као непријатеље социјализма, после чега су родитељи завршили у логору”, чита клечећи поред каде ушушкана испод мог пазуха и нежно ме додирује глатким сунђером по осетљивим деловима тела.
„Тренд често мења земљу, а саксију никад. Повраћање лудила у вакуумираном времеплову може бити јако незгодна ствар за сваког тату, којем историја није мама, учитељица живота или куртизана”, цвркућем, иако имам предосећај да ће се црвене корице књиге овлажити, премда знам да је запета русизам, својевремено уобичајен у земљи из које обоје потичемо, баш као и „точка” у црници нађубреној повампиреним комшилуком из конзервисаног детињства. Звиждућем (поред звиждучем, што је фонетски правилније али неуобичајено), иако страхујем чак и од хипотетичког слетања миришљаве соли на отворене странице. Гугућем, мада је још у прошлом веку на дан мог рођења правописом из 1960. године усвојен термин „зарез” и... у проклетом страховању од влаге, после прегршт година, у једном граду и два људска века, у једном памћењу кроз два даха, одједном: закорачила је за мном!
„Заборави испуштену књигу, садржај се памти, витеже мој”, окреће ме језиком у уху. Чврсто подижем утробу књиге, баш у моменту док се паклено врелим телом набада на смртоносни гром у животворној ерекцији и прска необријаним графитима нарасло небо. Износим је из купатила. Трчим с њом на свом. Милујем раскувану кичму, док јој низ затегнута леђа, у петраркистички сонет испод кључне кости, клизи и жица и чекић и Павлик Морозов.
„Ах...”
Месимо тесто за колач. Тачније, она, ја само отпозади обавијам руке око њеног струка, нежно убадам очувани буздован с Љубичевских коњичких игара у извађено срце лубенице и лижем слатке откуцаје на врату испод коњског репа.
Гурамо тесто у рерну. Милош је свечано примљен код султана Махмуда II, оног истог под чијом управом је зверски угушен Први српски устанак. „Милош бег, добро дошли”, зацвркутао је султан. Милош се лагано наклони учтиво се захваљујући, а потом прими драгуљима украшен орден са султановим ликом, скупоцену сабљу, свечану одору и расну кобилу под пуном опремом. Окрећем је према себи и спуштам на судоперу:
„Ждребице, малена, опет би да јашеш?!”
Крвавих зеница, обневидео од усхићења у туробно осветљеном веку, кроз зубе сишем млеко из упаљене дојке. Нерасањен од паукове завесе изнад срушене таванице у наслеђеном кавезу, чистим концертну дворану за своју драгу. На ушћу њеног зноја у наш Дунав, садим Мораву из свог Браничева. Без седла јашем краљицу по незагађеној средини белоглавог супа. Гудалом и фрулом чупам обрисе српских предака из њене плавозелене косе, чаробно овлажене сазвежђем келтских звукова. Тетовирам лептира на слепом цреву изгужваног јастука који памти снове. Ушанчен у разбацаном перју, турпијам клиторис укориченим ноктима и гледам, гледам је право у очи.
„Умирем, љубави”, дахће ми по челу, смеје се и плаче, закуцава врисак асфалта у артерију.
Сечем кутију коју сам купио у канадском супермаркету на Бродвју авенији, вадим црну кесу и набијам јој у распорени стомак: Павликов леш, драгуљима украшен орден са султановим ликом, скупоцену сабљу, посмртну одору, четку од коњске длаке и све преостале Морозове из комшилука. Трипут стежем исти чвор и отварам на свом спрату заједнички контејнер за ђубре. Желим да крв убелим, закланим ноктом врелим.
„Јуче сам те сањао. Једва да више знам шта се потанко дешавало; само још знам да смо се непрестано преображавали једно у друго, ја сам био ти, ти си била ја”, написао је Франц Кафка у једном од бројних писама упућених Милени Јесенској.
„Милена и Франц били су заједно само пар дана, а потом кроз преписку годинама неговали ту несвакидашњу везаност”, умиљава се осликавањем моје тишине.
„Бејби, праве биљке не боје се кише. Верујем у љубав и као верујући човек осећам да епске љубави немају трагичан крај, иако свуда око нас нељубљени језици лижу неке друге приче”, отело ми се, премда је унапред знала шта ћу рећи.
„Спознаја заветног дрвета укршта се на обележеном прамену свих наших кошава и кавеза, као увод у симболику бајке коју сејемо, болно питка и митски храбра у изговореном сећању на реч која у почетку беше прва. На љубљеним уснама с погледом у сунце и мокраћа сија. Расте црница испод плодних људских ноктију на сахрањеним прстима звери, оплемењених дуготрајним капима продуховљене светлости у ископаном оку...”, реч по реч, пољубац по пољубац, правимо реченице.
„Хвала ти за још један зрак, идем да га обележим осмехом”, неко од нас двоје је рекао.
„Не постоји бесмисао ако га сами не осмислимо”, гутамо коштице и бодемо се знојем. Гризем је испред тепсије изнад које се одувек њушимо, увијам осушени лист из запишане књиге и гребем сечивом кажипрста теглицу с лековитим травама.
„Желим, ја желим да убелим”, певушим изнад димњака из којег набрекли јорган шприца ждребад и бацам неокречене потковице у језеро на грудима. Спуштањем моје песме на јастук, краљица потврђује да је песник краљ просјака. Мирис колача гласно ми цепа ноздрве у зашећерено исколаченим зеницама, док јој жваћем очи до последње мрве.
Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности
мастер компаративне књижевности
|
__________________________
__________________________
|
|
__________________________
__________________________
__________________________
|
Круг УКК® – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга®
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer)
– пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима
држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене
књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга,
задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не
објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот,
увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног
књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву
претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или
било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на
друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема
никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и
њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца
изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000
појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали
и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику –
и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note:
The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views
posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban
Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize
those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please
note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
Очи – до последње мрве – мср Првослав Вујчић
|
|
|
· Column & Photographs: Prvoslav Vujcic / All rights reserved 2015. Copyright © Prvoslav Vujcic ·
· Prvoslav Vujcic – photos by Djuradj Vujcic / All rights reserved 2015. Copyright © Djuradj Vujcic ·
· Photo of Samuel Beckett’s bookshelf in the study of his apartment at the Boulevard St Jacques in Paris courtesy of John Minihan / All rights reserved 1985. Copyright © John Minihan ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2015. Copyright © Urban Book Circle®
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
|
Last updated on March 31, 2015.
Published by Urban Book Circle on March 31, 2015 Urban Book Circle® (UBC) |
