У сачуваном сну, још увек трчим све даље од себе
и све ближе циљу, кога се све мање сећам.
|
Осмех на дуге стазе
„Сер, кен ју, пуш мај кар, плиз?”, обратио се комшија Пјер Лафајет Екрему Џаји.
„Шта си, бре, рекô, пичко!”, унео му се Џаја у лице.
„Пуш мај кар, плиз...”, није стигао да понови Лафајет, а већ се срушио испред улаза у седамдесет двојку.
Крајем деведесетих, Goodwood Park Court, дивни једносмерни полукруг у који се улази и излази са западне стране, између Danforth Avenue и улица Victoria и Main, окружен на свом источном делу симпатичним парком, игралиштима за фудбал и бејзбол, био је препун Срба. Укупно 300 фамилија, на рукохват једна од друге, настанило се у пет прилично високих зграда, чије су терасе на неки посебни – типично балкански начин гледале једна у другу.
Вриска Лафајета на бетону чула се до великог терена за фудбал, удаљеног око сто педесет метара, где смо ми, ветерани, играли утакмицу против свог подмлатка. Одмах смо прекинули текму и сјурили се као без главе у правцу очајничких повика за помоћ.
„Три ти мајке француске јебем, ти ћеш да ми кажеш да ти пушим кару!”, урлао је сав црвен од Пјерове крви Џаја. Нас тројица који смо први дотрчали, једва смо га отргли са полуонесвешћеног Лафајета.
„Кој ти је, бре, курац, човече?! Јеси ли нормалан?! Уби човека!”, драо сам се на Џају, оштро му лупајући шамаре са обе шаке, не би ли тако из њега истерао пробуђену звер.
„Бата, Пршо, пусти ме, бре, мајку му, да ти објасним”, помирљивим гласом, пљуцкајући црно-смеђе угрушке катрана од никотинске жваке, мумлао је кроз сивкасте зубе Екрем. „Пролазио сам поред комшије и нисам га ни пипнуо, мајке ми миле, а он ће мени: ’пуш мај кар’, кô да ја не знам енглески, кô да не капирам кад ми педерчина од човека каже да му пушим кару! Па... ја сам, бре, тек стигао у овај усрани Торонто, али толико енглеског знао сам још као клинац у нашој Бурјан мали... и не само то, него ми каже: ’сер’, ма, ко да сере, усрана му матер што роди таквог мамлаза... и још ме моли: ’плиз, плиз’. Плизнуо плиз на бетон, педерчино француска неотесана...”
Један од тројице браће Прстића, код којих је новодошли Џаја у ишчекивању легалних папира радио на црно у палетари, ухватио га је за гушу онако набијеног и тешког, подигавши га високо изнад својих шифоњерских рамена: „Јебô слику своју џајинску, колико пута треба да ти кажем да ће те протерати ако направиш срање”, сиктао је прскајући зној са чела у Екремове исколачене очи.
„Одмах да си га спустио, зар не видиш да се гуши”, цимнуо сам га толико јако да му је Џаја испао, треснувши као кашикара на оближњу металну ограду.
„Он, мени да пушим кару, он, мени – плиз сери”, мумлао је Џаја док га је читава група комшија нежно подизала. „Кој’ курац уопште тражим у овој смркнутој земљи?! Ем се убијам шљакајући на црно, ем радим као црнац са Прстићевим црнцима.”
У општој гужви, лаконски сам подсетио Лафајета, онако крвавог са сломљеном вилицом на пар места, на његово обећање од пре неколико година када сам му спасао ћерку Шерон од силовања: „Комшија, дође време да и ја тебе замолим за услугу.”
„Не брини, Прси, пао сам са степеништа, биће све океј”, намигнуо ми је с левим оком, јединим поклоном од оца који му је преостао као од мајке рођен на унеређеној фаци.
Тако је и било. Петорица комшија, све Срби, а ко други, отишла су са Пјером у болницу, а ја сам са осталима повео у гајбу усплахиреног Џају, коме се присебност брзо повратила из страха од полиције.и могућих последица, не знајући при том за мој договор с Лафајетом.
„Јеботе, Џајо, Торонтоњани се и незнанцима смеју, а ти умало уби човека због твог лошег енглеског”, гурајући га загрљеног, говорио сам му скоро у ушну шкољку.
„Е мој бата Пршо, не смеју се него се кезе, што би рекла моја покојна чукунбаба: ’Кезеду се, ки луд на брашно’. Уђем у банку, цере се што ће ми узети долар. Скокнем до радње, шминкају осмех на исту причу. Где год се окренем, кезе ми се приученим осмесима, не зато што ме воле, него што хоће моју кинту. Сваки њихов осмех је лажњак. Чак су и воз зауставили кад сам пробао да се од срца насмејем...”
„Какав сад воз?”, питао сам махинално, истовремено се трудећи да му у зеницама прочитам да ли је још увек у стању шока.
„Воз. Прави подземни воз, добри мој Пршо. Уђем у метро, седнем поред неке маторе рибе с напућеним силиконима и утегнутим светлозеленим хулахопкицама кô у тинејџерке. Као фол, чита књигу, а кришом баца погледе на мој профил, не знајући да смо ми Срби вековима учили да видимо и кад не гледамо. Сваки пут јој узвратим најневинијим осмехом, директно из груди, срећан што сам ту, што сам се коначно нашао у пространој и широкогрудој земљи коју годинама сањам. Кад оно, из чиста мира, залепи ми шамарчину и раздра се као крава која је умислила да је бик, називајући ме балавим перверзњаком, идиотом и силеџијом. За оно ’балави’ никад не бих, то је у мојим годинама комплимент, али за ’перверзњака, идиота и силеџију’, дркнух јој једну узвратну – млаку шљагу, чисто да смо на егал, а не да је повредим. На вриску подршке крцатог вагона, стара цупи поскочи и притисну жуту траку са великим натписом: ’Стоп’. Излетеше сви напоље, кô по команди. Керови се слетеше према вратима, држећи се за пиштоље, а ја ти се, као шампион на дуге стазе, затрчах што даље од свих живих и мртвих осмеха планете тих намрштених људи који се нељудски свете. У сачуваном сну, још увек трчим све даље од себе и све ближе циљу, кога се све мање сећам.”
„Шта си, бре, рекô, пичко!”, унео му се Џаја у лице.
„Пуш мај кар, плиз...”, није стигао да понови Лафајет, а већ се срушио испред улаза у седамдесет двојку.
Крајем деведесетих, Goodwood Park Court, дивни једносмерни полукруг у који се улази и излази са западне стране, између Danforth Avenue и улица Victoria и Main, окружен на свом источном делу симпатичним парком, игралиштима за фудбал и бејзбол, био је препун Срба. Укупно 300 фамилија, на рукохват једна од друге, настанило се у пет прилично високих зграда, чије су терасе на неки посебни – типично балкански начин гледале једна у другу.
Вриска Лафајета на бетону чула се до великог терена за фудбал, удаљеног око сто педесет метара, где смо ми, ветерани, играли утакмицу против свог подмлатка. Одмах смо прекинули текму и сјурили се као без главе у правцу очајничких повика за помоћ.
„Три ти мајке француске јебем, ти ћеш да ми кажеш да ти пушим кару!”, урлао је сав црвен од Пјерове крви Џаја. Нас тројица који смо први дотрчали, једва смо га отргли са полуонесвешћеног Лафајета.
„Кој ти је, бре, курац, човече?! Јеси ли нормалан?! Уби човека!”, драо сам се на Џају, оштро му лупајући шамаре са обе шаке, не би ли тако из њега истерао пробуђену звер.
„Бата, Пршо, пусти ме, бре, мајку му, да ти објасним”, помирљивим гласом, пљуцкајући црно-смеђе угрушке катрана од никотинске жваке, мумлао је кроз сивкасте зубе Екрем. „Пролазио сам поред комшије и нисам га ни пипнуо, мајке ми миле, а он ће мени: ’пуш мај кар’, кô да ја не знам енглески, кô да не капирам кад ми педерчина од човека каже да му пушим кару! Па... ја сам, бре, тек стигао у овај усрани Торонто, али толико енглеског знао сам још као клинац у нашој Бурјан мали... и не само то, него ми каже: ’сер’, ма, ко да сере, усрана му матер што роди таквог мамлаза... и још ме моли: ’плиз, плиз’. Плизнуо плиз на бетон, педерчино француска неотесана...”
Један од тројице браће Прстића, код којих је новодошли Џаја у ишчекивању легалних папира радио на црно у палетари, ухватио га је за гушу онако набијеног и тешког, подигавши га високо изнад својих шифоњерских рамена: „Јебô слику своју џајинску, колико пута треба да ти кажем да ће те протерати ако направиш срање”, сиктао је прскајући зној са чела у Екремове исколачене очи.
„Одмах да си га спустио, зар не видиш да се гуши”, цимнуо сам га толико јако да му је Џаја испао, треснувши као кашикара на оближњу металну ограду.
„Он, мени да пушим кару, он, мени – плиз сери”, мумлао је Џаја док га је читава група комшија нежно подизала. „Кој’ курац уопште тражим у овој смркнутој земљи?! Ем се убијам шљакајући на црно, ем радим као црнац са Прстићевим црнцима.”
У општој гужви, лаконски сам подсетио Лафајета, онако крвавог са сломљеном вилицом на пар места, на његово обећање од пре неколико година када сам му спасао ћерку Шерон од силовања: „Комшија, дође време да и ја тебе замолим за услугу.”
„Не брини, Прси, пао сам са степеништа, биће све океј”, намигнуо ми је с левим оком, јединим поклоном од оца који му је преостао као од мајке рођен на унеређеној фаци.
Тако је и било. Петорица комшија, све Срби, а ко други, отишла су са Пјером у болницу, а ја сам са осталима повео у гајбу усплахиреног Џају, коме се присебност брзо повратила из страха од полиције.и могућих последица, не знајући при том за мој договор с Лафајетом.
„Јеботе, Џајо, Торонтоњани се и незнанцима смеју, а ти умало уби човека због твог лошег енглеског”, гурајући га загрљеног, говорио сам му скоро у ушну шкољку.
„Е мој бата Пршо, не смеју се него се кезе, што би рекла моја покојна чукунбаба: ’Кезеду се, ки луд на брашно’. Уђем у банку, цере се што ће ми узети долар. Скокнем до радње, шминкају осмех на исту причу. Где год се окренем, кезе ми се приученим осмесима, не зато што ме воле, него што хоће моју кинту. Сваки њихов осмех је лажњак. Чак су и воз зауставили кад сам пробао да се од срца насмејем...”
„Какав сад воз?”, питао сам махинално, истовремено се трудећи да му у зеницама прочитам да ли је још увек у стању шока.
„Воз. Прави подземни воз, добри мој Пршо. Уђем у метро, седнем поред неке маторе рибе с напућеним силиконима и утегнутим светлозеленим хулахопкицама кô у тинејџерке. Као фол, чита књигу, а кришом баца погледе на мој профил, не знајући да смо ми Срби вековима учили да видимо и кад не гледамо. Сваки пут јој узвратим најневинијим осмехом, директно из груди, срећан што сам ту, што сам се коначно нашао у пространој и широкогрудој земљи коју годинама сањам. Кад оно, из чиста мира, залепи ми шамарчину и раздра се као крава која је умислила да је бик, називајући ме балавим перверзњаком, идиотом и силеџијом. За оно ’балави’ никад не бих, то је у мојим годинама комплимент, али за ’перверзњака, идиота и силеџију’, дркнух јој једну узвратну – млаку шљагу, чисто да смо на егал, а не да је повредим. На вриску подршке крцатог вагона, стара цупи поскочи и притисну жуту траку са великим натписом: ’Стоп’. Излетеше сви напоље, кô по команди. Керови се слетеше према вратима, држећи се за пиштоље, а ја ти се, као шампион на дуге стазе, затрчах што даље од свих живих и мртвих осмеха планете тих намрштених људи који се нељудски свете. У сачуваном сну, још увек трчим све даље од себе и све ближе циљу, кога се све мање сећам.”
Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности
„Осмех на дуге стазе” из књиге „Catching Saliva” Првослава Вујчића, издавач: UBC Canada Press, 2013.
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________
мастер компаративне књижевности
„Осмех на дуге стазе” из књиге „Catching Saliva” Првослава Вујчића, издавач: UBC Canada Press, 2013.
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________
|
Prvoslav Vujcic – photo by Huffington post, Canada [CP | By Diana Mehta, The Canadian Press Posted: 12/23/2013 5:01 am EST | Updated: 12/24/2013 11:06 am EST]
|
|
__________________________
Column & Photographs: Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Prvoslav Vujcic
Prvoslav Vujcic – photo by Huffington post
All rights reserved 2013. Copyright © Huffington post, Canada
All rights reserved 2013. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 26, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
Column & Photographs: Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Prvoslav Vujcic
Prvoslav Vujcic – photo by Huffington post
All rights reserved 2013. Copyright © Huffington post, Canada
All rights reserved 2013. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 26, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
