Његово преосвештенство епископ канадски г. Георгије о нашим мукама и поукама.
Интервју је првобитно објављен у часопису Ми магазин (едиција 6, број 23, страница 17) јануара 2007. године.
Интервју је првобитно објављен у часопису Ми магазин (едиција 6, број 23, страница 17) јануара 2007. године.
ОСАМСТО ГОДИНА ИЗМИРЕЊА БРАЋЕ
Првослав Вујчић: Давне 1963. године започео је историјат Епархије канадске. Тадашњи епископ америчко-канадски Дионисије је Светом архијеријском сабору предложио да се Америка и Канада раздвоје на три епархије, јер он сам није могао да покрије огромно пространство. Уследила је подела на три епархије: средњозападноамеричку, источноамеричку и канадску и западноамеричку. Године 1983. епископ Христофор, који је био архијереј источноамеричке и канадске епархије, предложио је на сабору да се Канада издвоји из источноамеричке епархије. Предлог је усвојен и владика Христофор је, после тога, још само годину дана опслуживао канадску епархију. Преосвећени владико Георгије, последњих дана проноси се прича да ће поново доћи до реорганизације. О чему је реч?
Епископ канадски Георгије: Тачно је, 1963. године, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве увидио је да су простори огромни, да се српска дијаспора шири, те је од тадашње америчко-канадске епархије, креирао три епархије. На источноамеричкој епархији, којој је припадала и Канада, били су три архијереја. Први је изабран, 1964. године, Стефан (Ластавица). Потом Сава (Вуковић), а на крају епископ Христофор (Ковачевић). На предлог епископа Христофора, Свети архијерејски сабор, 26. маја 1983. године, формира Епархију канадску. На скупштини у Хамилтону, 1. октобра 1983. године, формирана су тијела и органи Епархије канадске: савјет, управни одбор и црквени суд епархије.
Како је дошло до раскола, такозвани „Дионисијев раскол”, дио цркве у САД и Канади је остао при тој, од тада неканонској, расколничкој групи. То, иако је дошло до помирења, ни до данас није излијечено. Тако да није у питању нова подјела већ уклапање, реорганизација (арондација) епархије. Тачније, уклапање парохија Новограчаничке епархије у постојеће епархије. Том арондацијом, можда ће доћи и до нове подјеле али неће бити толико значајна, нити бити као оне 1963. и 1983. године.
Првослав Вујчић: Ваше Преосвештенство, 1984. године, устоличени сте из чина синђела за првог епископа Епархије канадске. Четрнаестог октобра, садашње 2006. године, је двадесетдве године од вашег увођења у трон епископа канадског. Када сте постављени почетак је био изузетно тежак. Почели сте мисионарски посао на српској православној њиви у Канади, у буквалном смислу речи, без средстава за голи опстанак. Живели сте као подстанар и водили из изнајмљеног стана Епархију канадску. Након тога, скупљени су прилози и купљена је кућа. У њој је установљена капела. Ваша кућа била је и наша. У њој смо се сви ми осећали својима на своме. 1988. године купљено је и освећено имање у Милтону, где се данас налази српски православни манастир Светог Преображења Господњег. Куповину овог имања издејствовали сте заједничким напорима са господином Гојком Кузмановићем и покојним Бранком Вучковићем. Темеље будућег манастира осветио је Његова светост патријарх српски господин Павле, 21. октобра 1992. године, а поглавар Српске православне цркве освештава и изграђену манастирску цркву, 12. јуна 1994. године. Вашом упорношћу и истрајношћу, преосвећени владико, политичким везама Гојка Кузмановића и материјалном подршком Срба Епархије канадске, подигнут је небески прелеп, први српски манастир у Канади. Ви сте, преосвећени владико, окупили и покренули Србе широм Канаде. Ницале су, као печурке после прве вековне кише, наше српске православне цркве у свим деловима простране Канаде. Нигде у свету православни Срби нису толико саградили цркава и црквених домова, као ми у Канади под вашим дводеценијским вођством. У почетку је било само осам активних свештеника у само осам активних парохија. Данас имамо 26 парохија и исто толико свештеника, многобројне цркве, црквене домове, старачки дом и музеј у Виндзору… И, као што то обично код људских бића бива, тамо где латице у вредним неимарским шакама опојно миришу, долазе са свих страна бубице, лакомошћу и лакомисленошћу, на мирис меда навучене. Ваше Преосвештенство, шта се то дешава са српском православном црквеношколском општином у Нијагари? Да ли је спор настао тако што сте ви, преосвећени владико, хтели да продате плац у Нијагари и укинете осигурање свештеницима? И, ако је тако, зашто је то уопште некоме од нас Срба проблем?
Епископ канадски Георгије: Тешко је и тужно о томе говорити. Ничим изазвани, управници црквеношколске општине из Нијагаре, су без икаквог законског основа, пререгистровали имовину, а то подразумјева и Цркву Светог Ђорђа у Нијагари, у секуларну корпорацију. Да би подгријали масе и створили атмосферу, ја овдје морам јавно и јасно да кажем да су се, главни актери, углавном служили разним неистинама како би привољели чланове да гласају за тај нечастан и нецрквен чин.
Прво, неистина је да је икада било и помена о продаји плаца у Нијагари. Неистина је да је осигурање свештеничко укинуто. Напротив, жељом и добровољним пристанком револтираних свештеника да осигуравајућа друштва стално подижу стопу (премију) осигурања, и личним потписима свештеничким, свештенички здравствени план је побољшан, са премијом нижом за 31 посто колико је тада био захтјев „Great West Life”. После те одлуке свештеничке, а то и јесте њихов бенефит, ту одлуку је потврдила и Скупштина Епархије, 5. фебруара 2006. Побољшање се огледа у томе да је, од тадашњих 50.000 долара, животно осигурање подигнуто на 250.000 долара.
Неистина је и да смо ми тај фонд преузели. Администрирањем тим фондом је одувијек било из Епархије. Све црквеношколске општине су уплаћивале свој допринос Епархији, а Епархија је налазила најбоље осигуравајуће друштво које је узимало од нас новац и за услуге користили из фонда 16 до 17 посто. Сада то ради, одређена од свештеника, комисија од три члана и исплаћује се директно, без посредника!
Дакле, зашто је требало пререгистровати цркву, после 50 година живота и живљења, остаје вјероватно у неким другим разлозима. Ми о њима можемо само слутити. Чињеница остаје да су бивши управници прекршили све црквене и моралне норме. Када су изабрани у управу, они су положили заклетву. Правилник црквеношколске општине регулише њихова права и обавезе. Све су то они прекршили. Црква је потпуно (и цјелокупна имовина црквеношколске општине) изузета из надзора Епархијских власти. Свештеник је постао запосленик тих нових, самозваних, директора корпорације (акционарског друштва?), а у правилнику који су донијели стоји да директори могу да: „lease or otherwise acquire, alienate, sell, exchange or otherwise dispose of shares, stocks, rights, warrants, options and other securities, lands, buildings and other property, movable or immovable, real or personal, or any right or interest therein owned by the Church...” ( члан 11 правилника). Па сад нека читаоци одлуче коме је интерес да прода, отуђи и има неку корист, Епархији или управи? Тим пре што такође стоји како управа одлучује: од предвиђених девет управника довољно је да су пет присутни. Од тих пет довољно је да се сагласе већински (дакле три) и све ово горе наведено могу да ураде. Ко је већа гаранција имовини, Епархија која посредно надгледа имовину или директори који непосредно одлучују без икаквог надзора и контроле? Уосталом, ко је дао право некима, који нису купили то имање, који су добили привилегију да буду управници „in Trust” (у Поверењу) а не власници имовине коју су дали преци за покој душа умрлих или за здравље фамилија?
Првослав Вујчић: Да ли тужбе има или нема?
Епископ канадски Георгије: Била је претња тужбом, то стоји. Но, тужбе нема! Епархијска скупштина је донијела и такву одлуку, резолуцију, да може све предузети, чак и судски процес. Ту резолуцију имате на нашем Епархијском сајту. Но, моје је мишљење, које подржавају чланови савјета, да је боље, да се за новац који би адвокати узели, купи ново имање, или бар богослужбени простор за оне који се Бога боје и људи стиде, да имају гдје долазити ради својих духовних и душевних потреба.
Првослав Вујчић: Какав је став Светог архијерејског синода СПЦ у Београду?
Епископ канадски Георгије: Став цијеле Цркве (скупштине Епархије канадске, црквенонародног сабора, Епископског савјета СПЦ у САД и Канади, Светог синода, Патријаршијског управног одбора) је да су одређена господа на челу са Душаном Колунџићем, Александром Пантелићем... узурпатори црквене имовине. Мени, као архијереју, није преостало ништа друго него да свештеника, који је јасно и недвосмислено гласао против, извучем из одговорности. Тако да сам га разрешио (ослободио) обавеза према тој и таквој цркви.
Првослав Вујчић: Прича се да је управа црквеношколске општине у Хамилтону тврдила у октобру 2005. да је бесправно узето 840.000 долара које сте ви, преосвећени владико, наменили за куповину нечега? Откуда такве гласине?
Епископ канадски Георгије: Такве небулозе се проносе без да им и сами гласници вјерују. Сви добро знају да свакодневно стоји на табли финансијски извјештај Црквеношколске општине Светог оца Николаја из Хамилтона. Наш народ има пуно пословица и изрека, међу којима: „Лопов мисли да је сав свијет непоштен, а неморалан да је свако покварен”. Уосталом, гдје је то моја (или било чија) могућност да узме новац који се води на име црквеношколске општине, и који има своје потписнике који су и морално и материјално одговорни. За разлику од корпорације која својом имовином гарантује промашаје, пропусте и злоупотребе, у НЕИНКОРПОРИРАНИМ црквеношколским општинама сваки појединац сноси личну одговорност, потом управа, па тек ако то превазиђе његове могућности, онда тек имовина покрива трошкове. Дакле, сав новац, и затечени и стечени, је у рукама повјереника те црквеношколске општине. Да није тога, како би се могли вршити позамашни радови на цркви, који су вапили већ годинама и нису били урађени. Требало је да фреске пропадну, па да и за то неко буде крив?
Првослав Вујчић: Докле ћемо, ми Срби, бити проклети у својим свађама? Зар нема никога, међу нама, да нам светлост љубави и слоге у срца унесе? Зар нема човека, међу нама нељудима у људима, да нас у злом чињењу заустави и врати нам самоотргнуту доброту, пре него што као народ, као нација, као племе, заувек нестанемо?
Епископ канадски Георгије: Наше молитве су у том правцу. Бог је основао Цркву, он је једини УПРАВИТЕЉ, и ја се не бринем да ће пропасти. Бринем се за душе тих којима ништа свето није. Бар да су, као у вријеме комунизма, измакнути од Цркве. Ови су још гори, не вјерују у Бога, немају повјерење у црквене ауторитете а грабе се да „спасавају црквену имовину”. Бринем се и за њихово потомство које, недај Боже, може носити последице гријеха предака својих, како Свето писмо каже, и до деветог кољена. Христос је рекао: „Ја сам стијена, ко на мене падне разбиће се, а на кога паднем разбићу га”.
Првослав Вујчић: Да ли се уопште могу усагласити канони, закони, наше Српске православне цркве са менаџерским менталитетом материјалне поставке светског поретка блендираног параграфима људских судова?
Епископ канадски Георгије: Мундијалистички, секуларни принцип који захвата све више и неке у редовима Цркве, постаје проблем данашњице. Црква није људска творевина већ Божанска. Она, иако није у супротности са секуларним државним законима (да јесте, давно би је државне власти затвориле) све законе никако не може примјенити у својој пракси јер би изгубила оно исконско: „Основаћу Цркву своју којој ни врата пакла не могу наудити”. Шта би било када би се примјењивали закони о слободној женидби свештеника, о вјенчању истополних бракова, о презирању празника, о забораву обавезе поста? Таква црква не би била Црква, и у такву цркву ни ја не бих никада ишао. Они који улазе у Цркву не могу се понашати као у супермаркету: ово хоћу а оно нећу. У Цркви или узми све што ти Црква нуди или немој у њу улазити.
Првослав Вујчић: Преосвећени Владико, може ли се, у нас Срба, спор решити тиме што нико неће бити крив, макар негде на овој несрећној земљи, по први пут од боја на пољу Косову? Може ли се, на хришћански начин, зауставити проливање крви, патње и самопонижавања, које нас од лета Господњег 1389. услед братске неслоге, прате?
Епископ канадски Георгије: Гријех је урођен човјеку, од Адама. Нико није без гријеха осим једнога Бога. Праштање је главна одлика и особина правог хришћанина православца. Но „Муж је бранич жене и дјетета, народ бранич цркве и племена” каже Његош. Ми морамо остајати и истрајати да сачувамо светост свога хришћанског назначења, по цијену жртве. Није ли зато Свети кнез Лазар постао светац. А у Цркви се чује „Благословен је Бог који на Светим мученицима почива”. Уосталом, зашто се људи свађају и отимају око материјалних ствари, кад, како нам свједочи Свето писмо, не знамо да ли ћемо ујутру живи осванути? Кад би тако размшљали људи, не би било, или би неупоредиво мање било, проливања крви.
Првослав Вујчић: Да ли се неко сетио, ове 2006. године, у отаџбини или у расејању, да обележи 800 година светосавског мирења браће покајањем? Први српски емигрант Свети Сава, 1206. године вратио се у Србију и измирио, завађену и зараћену, браћу Стефана и Вукана, проширивши реч Божју међу нама Србима. Његова светост патријарх српски господин Павле, не тако давно, беше међу нама, у Америци и Канади, измиривши нас у расколу. Брат је брату, пред светости, поново пружио руку, и опет рука лаже шта срце каже?
Епископ канадски Георгије: Српска црква не заборавља важне датуме и значајне моменте. Ове године, у склопу прославе 150. годишњице од рођења Николе Тесле, највећег српског и свјетског генија, ми смо истакли његово помирење са Михаилом Пупином пред Пупинову смрт. Такође, ове јесени, 4. октобра, одржаће се Свети архијерејски сабор, са почетком у Манастиру Жичи, баш ради подсјећања на измирење браће а и поводом 800 година Манастира Жиче. Даће Бог да међу измиреном браћом, у САД и Канади, Аустралији и Европи, дође и до уједињења у „Једну свету, саборну и апостолску Цркву”, како стално понављамо али не следујемо ријечима Символа вјере.
Епископ канадски Георгије: Тачно је, 1963. године, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве увидио је да су простори огромни, да се српска дијаспора шири, те је од тадашње америчко-канадске епархије, креирао три епархије. На источноамеричкој епархији, којој је припадала и Канада, били су три архијереја. Први је изабран, 1964. године, Стефан (Ластавица). Потом Сава (Вуковић), а на крају епископ Христофор (Ковачевић). На предлог епископа Христофора, Свети архијерејски сабор, 26. маја 1983. године, формира Епархију канадску. На скупштини у Хамилтону, 1. октобра 1983. године, формирана су тијела и органи Епархије канадске: савјет, управни одбор и црквени суд епархије.
Како је дошло до раскола, такозвани „Дионисијев раскол”, дио цркве у САД и Канади је остао при тој, од тада неканонској, расколничкој групи. То, иако је дошло до помирења, ни до данас није излијечено. Тако да није у питању нова подјела већ уклапање, реорганизација (арондација) епархије. Тачније, уклапање парохија Новограчаничке епархије у постојеће епархије. Том арондацијом, можда ће доћи и до нове подјеле али неће бити толико значајна, нити бити као оне 1963. и 1983. године.
Првослав Вујчић: Ваше Преосвештенство, 1984. године, устоличени сте из чина синђела за првог епископа Епархије канадске. Четрнаестог октобра, садашње 2006. године, је двадесетдве године од вашег увођења у трон епископа канадског. Када сте постављени почетак је био изузетно тежак. Почели сте мисионарски посао на српској православној њиви у Канади, у буквалном смислу речи, без средстава за голи опстанак. Живели сте као подстанар и водили из изнајмљеног стана Епархију канадску. Након тога, скупљени су прилози и купљена је кућа. У њој је установљена капела. Ваша кућа била је и наша. У њој смо се сви ми осећали својима на своме. 1988. године купљено је и освећено имање у Милтону, где се данас налази српски православни манастир Светог Преображења Господњег. Куповину овог имања издејствовали сте заједничким напорима са господином Гојком Кузмановићем и покојним Бранком Вучковићем. Темеље будућег манастира осветио је Његова светост патријарх српски господин Павле, 21. октобра 1992. године, а поглавар Српске православне цркве освештава и изграђену манастирску цркву, 12. јуна 1994. године. Вашом упорношћу и истрајношћу, преосвећени владико, политичким везама Гојка Кузмановића и материјалном подршком Срба Епархије канадске, подигнут је небески прелеп, први српски манастир у Канади. Ви сте, преосвећени владико, окупили и покренули Србе широм Канаде. Ницале су, као печурке после прве вековне кише, наше српске православне цркве у свим деловима простране Канаде. Нигде у свету православни Срби нису толико саградили цркава и црквених домова, као ми у Канади под вашим дводеценијским вођством. У почетку је било само осам активних свештеника у само осам активних парохија. Данас имамо 26 парохија и исто толико свештеника, многобројне цркве, црквене домове, старачки дом и музеј у Виндзору… И, као што то обично код људских бића бива, тамо где латице у вредним неимарским шакама опојно миришу, долазе са свих страна бубице, лакомошћу и лакомисленошћу, на мирис меда навучене. Ваше Преосвештенство, шта се то дешава са српском православном црквеношколском општином у Нијагари? Да ли је спор настао тако што сте ви, преосвећени владико, хтели да продате плац у Нијагари и укинете осигурање свештеницима? И, ако је тако, зашто је то уопште некоме од нас Срба проблем?
Епископ канадски Георгије: Тешко је и тужно о томе говорити. Ничим изазвани, управници црквеношколске општине из Нијагаре, су без икаквог законског основа, пререгистровали имовину, а то подразумјева и Цркву Светог Ђорђа у Нијагари, у секуларну корпорацију. Да би подгријали масе и створили атмосферу, ја овдје морам јавно и јасно да кажем да су се, главни актери, углавном служили разним неистинама како би привољели чланове да гласају за тај нечастан и нецрквен чин.
Прво, неистина је да је икада било и помена о продаји плаца у Нијагари. Неистина је да је осигурање свештеничко укинуто. Напротив, жељом и добровољним пристанком револтираних свештеника да осигуравајућа друштва стално подижу стопу (премију) осигурања, и личним потписима свештеничким, свештенички здравствени план је побољшан, са премијом нижом за 31 посто колико је тада био захтјев „Great West Life”. После те одлуке свештеничке, а то и јесте њихов бенефит, ту одлуку је потврдила и Скупштина Епархије, 5. фебруара 2006. Побољшање се огледа у томе да је, од тадашњих 50.000 долара, животно осигурање подигнуто на 250.000 долара.
Неистина је и да смо ми тај фонд преузели. Администрирањем тим фондом је одувијек било из Епархије. Све црквеношколске општине су уплаћивале свој допринос Епархији, а Епархија је налазила најбоље осигуравајуће друштво које је узимало од нас новац и за услуге користили из фонда 16 до 17 посто. Сада то ради, одређена од свештеника, комисија од три члана и исплаћује се директно, без посредника!
Дакле, зашто је требало пререгистровати цркву, после 50 година живота и живљења, остаје вјероватно у неким другим разлозима. Ми о њима можемо само слутити. Чињеница остаје да су бивши управници прекршили све црквене и моралне норме. Када су изабрани у управу, они су положили заклетву. Правилник црквеношколске општине регулише њихова права и обавезе. Све су то они прекршили. Црква је потпуно (и цјелокупна имовина црквеношколске општине) изузета из надзора Епархијских власти. Свештеник је постао запосленик тих нових, самозваних, директора корпорације (акционарског друштва?), а у правилнику који су донијели стоји да директори могу да: „lease or otherwise acquire, alienate, sell, exchange or otherwise dispose of shares, stocks, rights, warrants, options and other securities, lands, buildings and other property, movable or immovable, real or personal, or any right or interest therein owned by the Church...” ( члан 11 правилника). Па сад нека читаоци одлуче коме је интерес да прода, отуђи и има неку корист, Епархији или управи? Тим пре што такође стоји како управа одлучује: од предвиђених девет управника довољно је да су пет присутни. Од тих пет довољно је да се сагласе већински (дакле три) и све ово горе наведено могу да ураде. Ко је већа гаранција имовини, Епархија која посредно надгледа имовину или директори који непосредно одлучују без икаквог надзора и контроле? Уосталом, ко је дао право некима, који нису купили то имање, који су добили привилегију да буду управници „in Trust” (у Поверењу) а не власници имовине коју су дали преци за покој душа умрлих или за здравље фамилија?
Првослав Вујчић: Да ли тужбе има или нема?
Епископ канадски Георгије: Била је претња тужбом, то стоји. Но, тужбе нема! Епархијска скупштина је донијела и такву одлуку, резолуцију, да може све предузети, чак и судски процес. Ту резолуцију имате на нашем Епархијском сајту. Но, моје је мишљење, које подржавају чланови савјета, да је боље, да се за новац који би адвокати узели, купи ново имање, или бар богослужбени простор за оне који се Бога боје и људи стиде, да имају гдје долазити ради својих духовних и душевних потреба.
Првослав Вујчић: Какав је став Светог архијерејског синода СПЦ у Београду?
Епископ канадски Георгије: Став цијеле Цркве (скупштине Епархије канадске, црквенонародног сабора, Епископског савјета СПЦ у САД и Канади, Светог синода, Патријаршијског управног одбора) је да су одређена господа на челу са Душаном Колунџићем, Александром Пантелићем... узурпатори црквене имовине. Мени, као архијереју, није преостало ништа друго него да свештеника, који је јасно и недвосмислено гласао против, извучем из одговорности. Тако да сам га разрешио (ослободио) обавеза према тој и таквој цркви.
Првослав Вујчић: Прича се да је управа црквеношколске општине у Хамилтону тврдила у октобру 2005. да је бесправно узето 840.000 долара које сте ви, преосвећени владико, наменили за куповину нечега? Откуда такве гласине?
Епископ канадски Георгије: Такве небулозе се проносе без да им и сами гласници вјерују. Сви добро знају да свакодневно стоји на табли финансијски извјештај Црквеношколске општине Светог оца Николаја из Хамилтона. Наш народ има пуно пословица и изрека, међу којима: „Лопов мисли да је сав свијет непоштен, а неморалан да је свако покварен”. Уосталом, гдје је то моја (или било чија) могућност да узме новац који се води на име црквеношколске општине, и који има своје потписнике који су и морално и материјално одговорни. За разлику од корпорације која својом имовином гарантује промашаје, пропусте и злоупотребе, у НЕИНКОРПОРИРАНИМ црквеношколским општинама сваки појединац сноси личну одговорност, потом управа, па тек ако то превазиђе његове могућности, онда тек имовина покрива трошкове. Дакле, сав новац, и затечени и стечени, је у рукама повјереника те црквеношколске општине. Да није тога, како би се могли вршити позамашни радови на цркви, који су вапили већ годинама и нису били урађени. Требало је да фреске пропадну, па да и за то неко буде крив?
Првослав Вујчић: Докле ћемо, ми Срби, бити проклети у својим свађама? Зар нема никога, међу нама, да нам светлост љубави и слоге у срца унесе? Зар нема човека, међу нама нељудима у људима, да нас у злом чињењу заустави и врати нам самоотргнуту доброту, пре него што као народ, као нација, као племе, заувек нестанемо?
Епископ канадски Георгије: Наше молитве су у том правцу. Бог је основао Цркву, он је једини УПРАВИТЕЉ, и ја се не бринем да ће пропасти. Бринем се за душе тих којима ништа свето није. Бар да су, као у вријеме комунизма, измакнути од Цркве. Ови су још гори, не вјерују у Бога, немају повјерење у црквене ауторитете а грабе се да „спасавају црквену имовину”. Бринем се и за њихово потомство које, недај Боже, може носити последице гријеха предака својих, како Свето писмо каже, и до деветог кољена. Христос је рекао: „Ја сам стијена, ко на мене падне разбиће се, а на кога паднем разбићу га”.
Првослав Вујчић: Да ли се уопште могу усагласити канони, закони, наше Српске православне цркве са менаџерским менталитетом материјалне поставке светског поретка блендираног параграфима људских судова?
Епископ канадски Георгије: Мундијалистички, секуларни принцип који захвата све више и неке у редовима Цркве, постаје проблем данашњице. Црква није људска творевина већ Божанска. Она, иако није у супротности са секуларним државним законима (да јесте, давно би је државне власти затвориле) све законе никако не може примјенити у својој пракси јер би изгубила оно исконско: „Основаћу Цркву своју којој ни врата пакла не могу наудити”. Шта би било када би се примјењивали закони о слободној женидби свештеника, о вјенчању истополних бракова, о презирању празника, о забораву обавезе поста? Таква црква не би била Црква, и у такву цркву ни ја не бих никада ишао. Они који улазе у Цркву не могу се понашати као у супермаркету: ово хоћу а оно нећу. У Цркви или узми све што ти Црква нуди или немој у њу улазити.
Првослав Вујчић: Преосвећени Владико, може ли се, у нас Срба, спор решити тиме што нико неће бити крив, макар негде на овој несрећној земљи, по први пут од боја на пољу Косову? Може ли се, на хришћански начин, зауставити проливање крви, патње и самопонижавања, које нас од лета Господњег 1389. услед братске неслоге, прате?
Епископ канадски Георгије: Гријех је урођен човјеку, од Адама. Нико није без гријеха осим једнога Бога. Праштање је главна одлика и особина правог хришћанина православца. Но „Муж је бранич жене и дјетета, народ бранич цркве и племена” каже Његош. Ми морамо остајати и истрајати да сачувамо светост свога хришћанског назначења, по цијену жртве. Није ли зато Свети кнез Лазар постао светац. А у Цркви се чује „Благословен је Бог који на Светим мученицима почива”. Уосталом, зашто се људи свађају и отимају око материјалних ствари, кад, како нам свједочи Свето писмо, не знамо да ли ћемо ујутру живи осванути? Кад би тако размшљали људи, не би било, или би неупоредиво мање било, проливања крви.
Првослав Вујчић: Да ли се неко сетио, ове 2006. године, у отаџбини или у расејању, да обележи 800 година светосавског мирења браће покајањем? Први српски емигрант Свети Сава, 1206. године вратио се у Србију и измирио, завађену и зараћену, браћу Стефана и Вукана, проширивши реч Божју међу нама Србима. Његова светост патријарх српски господин Павле, не тако давно, беше међу нама, у Америци и Канади, измиривши нас у расколу. Брат је брату, пред светости, поново пружио руку, и опет рука лаже шта срце каже?
Епископ канадски Георгије: Српска црква не заборавља важне датуме и значајне моменте. Ове године, у склопу прославе 150. годишњице од рођења Николе Тесле, највећег српског и свјетског генија, ми смо истакли његово помирење са Михаилом Пупином пред Пупинову смрт. Такође, ове јесени, 4. октобра, одржаће се Свети архијерејски сабор, са почетком у Манастиру Жичи, баш ради подсјећања на измирење браће а и поводом 800 година Манастира Жиче. Даће Бог да међу измиреном браћом, у САД и Канади, Аустралији и Европи, дође и до уједињења у „Једну свету, саборну и апостолску Цркву”, како стално понављамо али не следујемо ријечима Символа вјере.
__________________________
Urban Book Circle® (UBC)
Urban Book Circle® (UBC)
Грб Епархије канадске
|
__________________________
Интервју: Првослав Вујчић
All rights reserved 2006. Copyright © Prvoslav Vujcic
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on October 27, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
Интервју: Првослав Вујчић
All rights reserved 2006. Copyright © Prvoslav Vujcic
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on October 27, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
