ПРИЧЕ – „Он зна да га волим” – писано за књигу „Живљење и покајање” чика Добривоја Благојевића Блажа – проф. мср Данијела Ковачевић Микић, филолог српског језика и књижевности, уредник образовног програма УКК.
МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ · HOME PAGE ·
Он зна да га волим – проф. мср Данијела Ковачевић Микић
|
„Кад сам хладну руку ухватила својом топлом руком, знала сам да ће ми цео живот недостајати баш та рука... Одједанпут сам схватила да му никада нисам рекла да га волим и да сам тако често захтевала за себе оно што није морало да буде (плес, гардероба, додатни часови страног језика или свирања, изласци...). Сву ноћ колико је трајало бдење држала сам га нема и окамењена за руку...” – проф. мср Данијела Ковачевић Микић, филолог српског језика и књижевности, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга.
|
Он зна да га волим
Писано за књигу „Живљење и покајање”
чика Добривоја Благојевића Блажа. |
Ушао је у моју канцеларију с речима:
– Данијелице, не можеш ми ово одбити! Пишем своју последњу књигу, хоћу да ми будеш рецензент. И да ми напишеш нешто о нечему због чега се кајеш...
Отимала сам се на све могуће начине, најпре некомпетентношћу када је тема у питању, потом обавезама, потом молбама...
– Данијелице, не можеш ми ово одбити! Пишем своју последњу књигу, хоћу да ми будеш рецензент. И да ми напишеш нешто о нечему због чега се кајеш...
Отимала сам се на све могуће начине, најпре некомпетентношћу када је тема у питању, потом обавезама, потом молбама...
Гледао ме је усредсређено, дуго, дубоко, у позним годинама живота а са још увек дечјим, плавим, бистрим и ведрим очима:
– Морам да је напишем. Зачела се у Испосници Светог Саве код Студенице. Хајде, молим те, увек си била уз Дану и мене, буди и сад. Ставио је шешир и отишао. Ја сам остала размишљајући о томе како се никада нећу научити да кажем не. Није ми се допала идеја да са било ким делим своју интиму. Такве теме су за самоћу... За тиховање... Кад ми је пре неколико дана донео књигу, радост коју сам видела у његовим очима била је довољна да схватим колико му је ова књига требала... можда и да се опрости, а не само да опрости и тражи опроштај... Читајући његов рукопис сусрела сам се са романом „Флавијан” протојереја Александра Торика, који ћу свакако наћи и прочитати у целости, захвална чика-Блажу што ме је на свој, старовремски а педагошки, начин обасјао светлошћу коју је сам видео. То што сам написала свакако није књижевност, али је изашло после дугих година у реч и добро је што је тако! |
О кајању и покајању као суштинском путу ка Богу не могу да пишем, јер немам теолошког знања и јер су ми духовне лестве још увек превисоко. Поделићу са Вашим читаоцима сећање на врло дубоку, дугу, болну грижу савести која је обележила моју младост...
Младост уме да буде саможива и себична, дрчна и бунтовна, а често и прилично површна и брзоплета, очију уперених у снове, слепа за садошњост. Млад човек често родитеље подразумева, рачунајући на то да су они ту, уз нас и због нас, да раде, да обезбеђују храну и кров над главом, да удовољавају нашим младалачким прохтевима, тако суштински небитним, ма колико се у тим моментима нама чинило важним да имамо баш ту гардеробру, баш те патике, баш такву фризуру, да идемо баш на та места, да путујемо баш тамо... А смрт не зна за године и често не најављује ничим своја пустошења...
Вест о томе да ми је тата „можда умро” затекла ме је на великом одмору. Случај је хтео да набасам на татину колегиницу која ме је, потпуно нетактично, упитала да ли знам да ми је отац у болници... Иако је рекла да не зна и да „можда није умро”, знала сам... Свет је престао да постоји. У то време нисмо имали мобилне телефоне, а да ученик замоли директора школе за телефон због приватног позива, није нам падало на памет чак ни у оваквим тренуцима...
Одјурила сам, не јављајући се ником, ка центру града у којем је била јавна говорница. Памтим човека који је испред мене, као да има све време света, полако и пипаво алкохолом брисао слушалицу да би телефонирао... А мени се журило да позовем маму. У себи сам грдила и псовала то биће што је, усмерено на свој ритуал, занемаривало све друге, али нисам имала храбрости да му упутим молбу... То чекање као да је трајало вечност... Ту слику као да је бол клесао у мој мозак... Можда сам само подсвесно одлагала да чујем оно што је срце већ знало... да га нема...
Кад су га донели кући у ковчегу, глава му је била повезана... „да му не би цурило из уста”, како су ми објаснили... Инфаркт је доживео на послу... (А на послу су се само бринули да породица не тражи какву одштету или било шта друго од њих... Тад сам се први пут сусрела са бирократским отуђењем и стварним социјалним лицемерјем, јер знам да је тата изгарао за свој колектив.) У десет до десет, кад су се поклопиле казаљке на сату, преминуо је у болници... у време школског великог одмора... Нисмо се никад опростили... Пепељасто лице... руке склопљене на грудима... Не сећам се када сам га последњи пут пре тога ухватила за руку. Мој тата није био од оних који умеју да покажу емоције, који се мазе са својом децом. Кад сам хладну руку ухватила својом топлом руком, знала сам да ће ми цео живот недостајати баш та рука... Одједанпут сам схватила да му никада нисам рекла да га волим и да сам тако често захтевала за себе оно што није морало да буде (плес, гардероба, додатни часови страног језика или свирања, изласци...). Сву ноћ колико је трајало бдење држала сам га нема и окамењена за руку... И дуго после тога нисам себи могла да опростим себичност, а нарочито то што му никада нисам рекла колико ми је важан и колико га волим...
Наш језик сликовито сведочи о стању свести онога који се каје, јер њега или мори савест или га савест гризе. Изједа изнутра свака грешка коју смо начинили, али и тај је терет дат од Бога, да се кроз покајање ослободимо греха и чисте душе уздигнемо... Да извучемо поуке, да више не поклекнемо и не погрешимо.
Прошло је времена и времена док сам разумела да он зна да га волим... Сада кад палим свећу за помен на најдраже који више нису са нама, знам да ме његова рука врло брижно водила и после смрти... и знам да у моме срцу и даље куца његово срце и да ће наша срца куцати у срцима оних који нас наслеђују на путу пуном искушења, ка вери, љубави и нади.
Из ове агоније изашла сам давши себи обећање да ћу својој деци увек говорити да их волим и показивати им своје емоције, без скривања, какве год да јесу, па макар их размазила (а љубав, права, не размазује, већ снажи), као и то да ћу покушати да их научим да се љубав не исказује и не вреднује материјалним добрима, већ небом у нама, Божјом милошћу!
Младост уме да буде саможива и себична, дрчна и бунтовна, а често и прилично површна и брзоплета, очију уперених у снове, слепа за садошњост. Млад човек често родитеље подразумева, рачунајући на то да су они ту, уз нас и због нас, да раде, да обезбеђују храну и кров над главом, да удовољавају нашим младалачким прохтевима, тако суштински небитним, ма колико се у тим моментима нама чинило важним да имамо баш ту гардеробру, баш те патике, баш такву фризуру, да идемо баш на та места, да путујемо баш тамо... А смрт не зна за године и често не најављује ничим своја пустошења...
Вест о томе да ми је тата „можда умро” затекла ме је на великом одмору. Случај је хтео да набасам на татину колегиницу која ме је, потпуно нетактично, упитала да ли знам да ми је отац у болници... Иако је рекла да не зна и да „можда није умро”, знала сам... Свет је престао да постоји. У то време нисмо имали мобилне телефоне, а да ученик замоли директора школе за телефон због приватног позива, није нам падало на памет чак ни у оваквим тренуцима...
Одјурила сам, не јављајући се ником, ка центру града у којем је била јавна говорница. Памтим човека који је испред мене, као да има све време света, полако и пипаво алкохолом брисао слушалицу да би телефонирао... А мени се журило да позовем маму. У себи сам грдила и псовала то биће што је, усмерено на свој ритуал, занемаривало све друге, али нисам имала храбрости да му упутим молбу... То чекање као да је трајало вечност... Ту слику као да је бол клесао у мој мозак... Можда сам само подсвесно одлагала да чујем оно што је срце већ знало... да га нема...
Кад су га донели кући у ковчегу, глава му је била повезана... „да му не би цурило из уста”, како су ми објаснили... Инфаркт је доживео на послу... (А на послу су се само бринули да породица не тражи какву одштету или било шта друго од њих... Тад сам се први пут сусрела са бирократским отуђењем и стварним социјалним лицемерјем, јер знам да је тата изгарао за свој колектив.) У десет до десет, кад су се поклопиле казаљке на сату, преминуо је у болници... у време школског великог одмора... Нисмо се никад опростили... Пепељасто лице... руке склопљене на грудима... Не сећам се када сам га последњи пут пре тога ухватила за руку. Мој тата није био од оних који умеју да покажу емоције, који се мазе са својом децом. Кад сам хладну руку ухватила својом топлом руком, знала сам да ће ми цео живот недостајати баш та рука... Одједанпут сам схватила да му никада нисам рекла да га волим и да сам тако често захтевала за себе оно што није морало да буде (плес, гардероба, додатни часови страног језика или свирања, изласци...). Сву ноћ колико је трајало бдење држала сам га нема и окамењена за руку... И дуго после тога нисам себи могла да опростим себичност, а нарочито то што му никада нисам рекла колико ми је важан и колико га волим...
Наш језик сликовито сведочи о стању свести онога који се каје, јер њега или мори савест или га савест гризе. Изједа изнутра свака грешка коју смо начинили, али и тај је терет дат од Бога, да се кроз покајање ослободимо греха и чисте душе уздигнемо... Да извучемо поуке, да више не поклекнемо и не погрешимо.
Прошло је времена и времена док сам разумела да он зна да га волим... Сада кад палим свећу за помен на најдраже који више нису са нама, знам да ме његова рука врло брижно водила и после смрти... и знам да у моме срцу и даље куца његово срце и да ће наша срца куцати у срцима оних који нас наслеђују на путу пуном искушења, ка вери, љубави и нади.
Из ове агоније изашла сам давши себи обећање да ћу својој деци увек говорити да их волим и показивати им своје емоције, без скривања, какве год да јесу, па макар их размазила (а љубав, права, не размазује, већ снажи), као и то да ћу покушати да их научим да се љубав не исказује и не вреднује материјалним добрима, већ небом у нама, Божјом милошћу!
проф. мср Данијела Ковачевић Микић,
филолог српског језика и књижевности,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
филолог српског језика и књижевности,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
__________________________
__________________________
|
__________________________
__________________________
__________________________
|
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
Оглед о Вујчићевој поетској књизи „Размишљања једног леша” – проф. мср Данијела Ковачевић Микић. Рад је представљен на Научном скупу са међународним учешћем „Наука и савремени универзитет 4” (сесија Савремени токови науке о књижевности), који је одржан 14. и 15. новембра 2014. на Филозофском факултету у Нишу.
„Плетене песме”, Власта Н. Ценић, Културно-просветно друштво „Троречје”, Кочане, 2015.
Радионица „Ја на дар” је намењена ученицима узраста од десет до осамнаест година. Остварује се кроз групни и индивидуални облик рада, а говорне вежбе се комбинују са писменим изражавањем.
Невербална игра „Размрдавање стиховима Саше Божовића” (комбинација вербалног и невербалног изражавања, за предшколски узраст).
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
Уводна
радионичарска игра (говорна вежба). Динамична говорна игра „На исти
глас” примерена је свим узрастима, уз незнатна прилагођавања развојним
карактеристикама. Омогућава боље упознавање унутар групе и богати
речник.
Говорна
вежба за децу и ученике свих узраста, погодна за тзв. иницијално
проверавање у области усменог изгражавања или говорне културе.
КАЖИ ПРАВИЛНО – нова рубрика нашег онлајн часописа за примењену књижевност и традиционалну уметност „Круг УКК”
– бавиће се феноменом језика из образовноваспитног и лингвистичког
угла, са намером да помогне свима онима који желе да усавршавају
сопствену говорну културу, а превасходно васпитачима и наставницима који
свесрдно подстичу децу и ученике да развијају стандарде усменог
изражавања, односно језичке културе. Стога ће рубрика садржати и неке
наставне материјале и примере добре праксе из програма обуке „Кажи
правилно – неговање говорне културе”, сценарије изабраних радионица из
програма Радионице говорне културе „Расковник”, подсетнике на неке
старе, већ заборављене језичке игре, али и осврте на актуалне језичке
појаве у окружењу. Трудићемо се да рубрика „Кажи правилно” буде срећан
спој теорије и праксе, не бисмо ли померили границе нашег језика,
односно нашег света, па ћемо крупним лингвистичким темама прилазити на
популаран и практичан начин. Будући да је игролика настава, са драмским и
новинарским методом у основи, најефикаснија у неговању усменог
изражавања, надамо се да ће се нашем учењу кроз игру придружити и
читаоци часописа „Круг УКК” без обзира на професију којом се баве и године живота.
„Критичка (не)сагласја Славка Гордића”, Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга.
За време зидања Студенице, допадне се цар Немањи нека врло лепа девојка из околине и он зажели
да је добије. Кад то сазнадеху калуђери, који су однекуд такође били
ту док се манастир зидао, реше да цара сачувају од греха. Одмах
наруче да дође царица, кажу јој зашто су је позвали и увече је
подметну цару уместо оне девојке. Цар мислећи да је то она девојка,
проведе с њом ноћ до зоре. У зору му она потражи златан прстен с
прста, да би га се имала по чему сећати, и он јој га дадне. За три
године градећи манастир Немања никако није ишао кући, нити је виђао
царицу. А она девет месеци после оне ноћи роди мушко дете. Кад чује
Немања да је царица родила, поручи јој да га не чека, јер ће је, ако
је затекне код куће, због неверства погубити. Али га она није
послушала, него кад дође цар кући, она му показа прстен и исприча
све, како се била с калуђерима договорила. Мушко дете, које се Немањи
тада роди, био је Свети Сава.
„Пристаништа”, Владан Матијевић, Агора, Зрењанин, 2014.
„Сонети. Ватре”, проф, др Бошко Сувајџић, Чигоја штампа, Београд, 2013.
„Причино дете”, збирка прича за децу Оливере Недељковић, Чекић, Београд, 2013.
О књизи „Јунаци Великог рата” мр Гроздане Комадинић – проф. Данијела Ковачевић Микић, филолог српског језика и књижевности – мастер, уредник Урбаног књижевног круга.
– Недавно сам се обрадовала вести да је Издавачка кућа „Dalkey archive press” из Чикага (држава Илиноис, САД), која има и представништва у Даблину и Лондону, уврстила у свој план за 2015. годину објављивање енглеског превода романа „Путници од стакла” књижевнице из Чачка Јованке Живановић („Геопоетика”, Београд, 2008).
„Кад
песма питко заболи – импресије једног читања” – мср Данијела Ковачевић Микић, уредник Урбаног књижевног круга о песми „Направи жену”
проф. др Бошка Сувајџића.
Разговор с научником:
за „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне
уметности – Урбаног књижевног круга, говори проф. др Бошко Сувајџић, песник,
предавач Народне књижевности на Филолошком факултету у Београду,
председник Управног одбора Вукове задужбине, члан Управног одбора
Задужбине „Десанка Максимовић”,
председник Међународног славистичког комитета (светске организације
слависта), председник Друштва за српски језик и књижевност Србије
(у четворогодишњем мандату), главни уредник Годишњака Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима.
Разговор са издавачем:
за „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне
уметности – Урбаног књижевног круга, говори Горан Марковић, оснивач
Издавачке куће „Пчелица”. ИК
„Пчелица”, чији је оснивач Горан Марковић, 11. фебруара 2014. г.
прима Награду „Даница Марковић” за целокупан допринос неговању
књижевности за децу, а посебно за Библиотеку „Пчелица ПЛУС” у којој
објављује књиге савремених српских писаца за децу и младе и разноврсне
кратке књижевне форме које се због своје оригиналности не могу лако
уврстити у типске едиције до сада објављиваних књига.
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
Разговор с писцем:
за „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне
уметности – Урбаног књижевног круга, говори књижевник Владан Матијевић,
добитник Андрићеве награде за књигу прича Прилично мртви, НИН-ове награде критике за роман Писац издалека, Награде „Меша Селимовић”, Награде „Исидора Секулић” и Награде „Борисав Станковић” за роман Врло мало светлости, Награде „Кочићево перо” за књигу Мемоари, амнезије...
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
Он зна да га волим – проф. мср Данијела Ковачевић Микић
|
- мр Џон Ковачевић | Калгари, Алберта, Канада | 11. јун 2015.
- Мила Мутавџић | Чачак, Србија | 11. јун 2015.
- Марија Ахерн | Торонто, Онтарио, Канада | 11. јун 2015.
· Column & Photographs: Danijela Kovacevic Mikic / All rights reserved 2015. Copyright © Danijela K. Mikic ·
· Photos of Outer Space courtesy of Valeria Markovic / All rights reserved 2015. Copyright © Valeria Markovic ·
· Photo of Samuel Beckett’s bookshelf in the study of his apartment at the Boulevard St Jacques in Paris courtesy of John Minihan / All rights reserved 1985. Copyright © John Minihan ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2015. Copyright © Urban Book Circle®
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
Last updated on June 11, 2015.
Published by Urban Book Circle on June 11, 2015 Urban Book Circle® (UBC) |