К О Л У М Н Е
„Култура” / Фото: Марио Лисовски
Обојени снови – проф. Драги Ивић
За једну врсту снова сигуран сам да се могу плански догодити. То су снови отворених очију... Само треба потражити мрак (ах, тај неизбежни мрак), али у биоскопској сали. Тамо можете, уз обојену светлост (како то лепо рече наш професор Петрић, први доктор филмских наука на свету), да сањате много дуже него што нас је природа осудила.
  • Урбани књижевни круг (УКК) је књижевно друштво са седиштем у Канади. УКК окупља писце и уметнике широм света. УКК тренутно има сараднике и почасне чланове у Канади, Ирској, Србији, Сједињеним Америчким Државама, Словенији, Црној Гори, Енглеској, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Индији, Италији, Француској – и наставља са експанзијом.
„Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом проф. Драгог Ивића, објављује приче, књижевне и позоришне критике проф. Драгог Ивића, продуцента сценских делатности, књижевника, књижевног и позоришног критичара, пријатеља и сарадника – почасног члана Урбаног књижевног круга.
проф. Драги Ивић
Обојени снови
Најлепше проклетство које сналази неистражени део наших вијуга јесу снови. Не могу се ни наручивати, ни избећи. Долазе нам без најаве, правила, видљивог или јасног повода; ни најозбиљнији психолози не смеју да се тако лако посвете тумачењу снова, већ их мудро повезују са нечим што вам се догодило у недавној прошлости или је своју варницу потражило у дубини успомена. Наравно, ни сановници не помажу (осим онима који, ако их још има, покушавају да одгонетну или протумаче снове). Све у свему – једна од најкраћих речи, једносложна и лепа – а толико много непознаница, асоцијација, слутњи, недоумица. Притом, како кажу, они трају неколико десетина секунди... а ви се пробудите и онда сатима причате шта вам се у сну „догодило”. Рекох, њихово је проклетство што се не могу наручивати... или, ипак могу?

За једну врсту снова сигуран сам да се могу плански догодити. То су снови отворених очију... Само треба потражити мрак (ах, тај неизбежни мрак), али у биоскопској сали. Тамо можете, уз обојену светлост (како то лепо рече наш професор Петрић, први доктор филмских наука на свету), да сањате много дуже него што нас је природа осудила.

Стари биоскоп „Културу” (сада запуштену салу Политехничке школе у Пожаревцу), памтим по многим детаљима за које бих морао да одвојим неколико романа сећања (за које немам стрпљења да их запишем). Најпре по мермерној плочи на улазу на којој пише да су ову велелепну зграду (једну од најлепших и највећих на Балкану) трговачкој омладини вароши пожаревачке поклонили трговци овдашњи Павловић и Мирковић. Памтим је и по приредбама фестивала младости, узалудно дивном расипању најлепше креативне енергије, фестивалу смишљеном из идеолошких побуда, а уметничком у својој суштини и искону.  Кроз ову велику кућу прошли су, после градитеља, многи рушитељи; преграђивали су је, дозиђивали, подзиђивали, мењали намену, изглед, станаре. Служила је за представе, концерте, бокс-мечеве, комеморације, дочеке Нових година, свечане академије, еснафске скупове, предавања; све су могли да јој промене и додају, али нису могли да јој узму душу. Годинама сам, понекад у дугим ноћним сатима, до зоре, до уласка чиновника моје будуће фирме, исписивао паное, припремао изложбе или осликавао сценографије. Ноћу сам ослушкивао звуке велике зграде и уживао у тишини,  а поподне и увече... е, поподне и увече је била друга прича јер је у тој сали радио трећи пожаревачки биоскоп, „Култура”. Чика Раде би пустио филм, сео би да га портретирам или бисмо разговарали док радим. Он би увек једним делом својих професионалних, искусних чула, ослушкивао рад апаратуре, знајући по звуку грајфера колико је тачно минута остало до пребацивања траке на други апарат.  Беху то времена неприкосновених мајстора, па су кварови били врло ретки. Када би се и догодили, гледаоци би сместа, по команди, загаламили – „Мајсторе, тон!” или – „Мајсторе, трака!”, зависи шта би се догодило... али, сачувај Боже да је неко Радета или Тиму смео (или хтео ) да опсује.

Прошли су свакакви гледаоци кроз ту лепу салу која је памтила и Позориште Дунавске бановине, али и прве послератне агитаторе и дилетанте. После индијских филмова су, са касеташима под мишицом (покушавајући да сниме музику) и уплакани, излазили Цигани. После филма „Голи у седлу” холом би продефиловали рокери са кожним јакнама, миришући на „мешавину” и прегореле свећице.

Једног дана ушао је у хол неприметно, онако како живи, мој друг Сале Александрић и рекао: „Ма, зајеби те паное, писаћеш их после. Идемо у салу да погледаш једну секвенцу”... А ја нисам ни приметио тог дана шта игра, а и свеједно ми је јер волим филм. Сваки пут осетим узбуђење кад се угаси светло и почне да се око нас накупља онај типични биоскопски полумрак у коме се свашта може догодити – од пољубаца до батина. Светло се и овај пут својим редом погасило (најпре плафон, тзв. „небо”, па бокови, онда улази, и на крају цела сала) и онда, без икакве шпице, креће кадар пун мрака и одсјаја. Камера клизи низ некакву анимацију десним швенком, онда заобилази и улази у други сет; светла је мало више – и преко хаубе анимираног аутомобила креће зум с горњег ракурса, надоле, ближе објекту. Затим иде фар, а светла је све више. Види се лева страна психоделично ишараног возила (већ је и аматерима јасно да је то неки хипи порше), а кадар се без „поливања” наставља према предњем крају. Дивота! А за то време кркља познати глас птице-ругалице, наше посестриме Џениске... Ко да одоли? Трипут дневно, три дана заредом, улазио сам у салу због тог кадра. Ушао бих и сада, када би било сале и када би било некога да то покаже. Ех, пусти снови... Уосталом, шта ја ту покушавам да вам испричам? Погледајте сами. Остало додајте, онолико колико сам ја успео да вам опишем неописиво, јер – снови се, као што се не могу наручити, не могу ни описати.
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности,
књижевник, књижевни и позоришни критичар
__________________________
__________________________
Picture
„Култура” / Фото: Марио Лисовски
Амаркорд – на наш начин
Мој пријатељ и „саборац” из многих уметничких битака (читај: дебата) Новица Милић, рекао ми је да је назив филма – „Амаркорд” – кованица од речи amaro ricordere – горко сећање. Један од најлепших филмова свих времена – посвећен филму. Мој другар је сада светско име, велико перо књижевне критике, а ја сам „остао у дворишту” (како то лепо вели Дејан Мијач) јер треба неко и кућу да чува.

А у нашој кући од синоћ стоји – не горко, већ лепо – сећање на биоскоп каквог се сећамо свих ових деценија. Откад су браћа Лимијер у „Индијском салону” Гранд кафеа у Паризу, 1895. године, приказала свој први филм („Излазак радника из фабрике Лимијер”), све до наших дана, стара добра „тридесетпетица” зврчи, трепери, прекида се, премотава, „пендлује”... и забавља заљубљенике у „обојену светлост”. Ови предивни радни коњи, некада врхунац технике, одлазе у заслужену пензију. Многи и на отпад.
Наши апарати неће доживети ту судбину. Два се налазе у великој сали да, ако затреба, емитујемо неки филм из Југословенске кинотеке, а један је остао на „вечитој стражи” у малом холу. Иза њега је пано на коме се могу видети призори из биоскопа „Култура”, некадашња „Морава”, „Ксенофон” и друга места на којима је уз биоскоп стасавала младост града Пожаревца.

Ако сачувамо сећање на прошло, ни садашњост дигиталне технологије неће нас збунити да уживамо у филму. Наше сећање никада неће бити горко...
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности,
књижевник, књижевни и позоришни критичар
П О З О Р И Ш Н А КРИТИКА
„Ожалошћена породица”, према комедији Бранислава Нушића, у редитељском тумачењу Дејана Цицмиловића; Камерна сцена „Мирослав Антић” Сента.
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности,
књижевник, књижевни и позоришни критичар
__________________________
К     О     Н     Т     А     К     Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________
Драги и поштовани пријатељи,
Подржите наш рад и труд,
визију и ентузијазам – придружите нам се
на нашој званичној страници на „Фејсбуку”,
кликните на линк или на лого и „лајкујте” нашу страницу.

Од срца хвала свим драгим људима
који су нас већ подржали.

Грлимо и љубимо – памтимо – с поштовањем,
Управни круг Урбаног књижевног круга
К О Л У М Н Е
Прича о српском песнику Петру Јевтовићу.
 Прича о барду српског глумишта Миливоју Живановићу.
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности,
књижевник, књижевни и позоришни критичар
__________________________
__________________________
К О М Е Н Т А Р И
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
Picture
проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар, пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
  • Јасна Поповић | Пожаревац, Србија | 28. август 2014.
Ипак, Ви сте успели, професоре.
  • Снежана Миленковић | Београд, Србија | 28. август 2014.
Моји снови су остали на даскама позорнице! Знам мирисе тих просторија које су за мене увек биле тајанствене док сам као дете одлазила редовно на матине пројекције недељом! Ако се нечега бојим то је бахатост људи који немају прошлост и не знају да она има мирис!
  • Драгица Јуца Стојадиновић, менаџер | Пожаревац, Србија | 28. август 2014.
Дарлинг, твоје колумне читам од почетка до краја, па од средине, па од краја – и увек имам утисак да ми је нешто промакло – дивни друже мој!
  • проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 28. август 2014.
Кад оно – тамо је све, а остало је још места за асоцијације, сећања, успомене...
  • Бојан Јовић | Пожаревац, Србија | 28. август 2014.
Пред професором Ивићем, чуваром лепоте града (сада вароши), скидам шешир – за сав труд и све напоре да се врати време на своје место.
  • проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 28. август 2014.
Хвала, Боки! Боримо се. Свако на свој начин...
  • Срђан Станковић | Београд, Србија | 28. август 2014.
Еее, „тридесетпетица” кô „тридесетчетворка”, лепе успомене.
  • Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности | Торонто, Онтарио, Канада | 29. август 2014.
„За једну врсту снова сигуран сам да се могу плански догодити. То су снови отворених очију... Само треба потражити мрак (ах, тај неизбежни мрак), али у биоскопској сали. Тамо можете, уз обојену светлост (како то лепо рече наш професор Петрић, први доктор филмских наука на свету) да сањате много дуже него што нас је природа осудила.” – проф. Драги Ивић.

Грлим, свим срцем својим и свом душом својом – грлим!
  • проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар | Пожаревац, Србија | 29. август 2014.
Ти баш умеш да извучеш праву реченицу, ону која садржи суштину.
  • Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности | Торонто, Онтарио, Канада | 29. август 2014.
И у мрклом мраку мртве биоскопске сале у живом сну, из светле мисли неосветљеног човека, може се извући тиховање које садржи суштину светлости људске речи.

А из Тебе који суштином зрачиш и значиш, мили брате у Речи и чаробни учитељу мој, свака извучена реченица садржи суштину светлог у човеку.
Column & Photographs: Dragi Ivic
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic

Photos of Amarkord na nas nacin courtesy of Dragi Ivic
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic

Photo of Kultura courtesy of Mario Lisovski
All rights reserved 2014. Copyright © Mario Lisovski

Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic,
Deidre McAuliffe
and
Danijela Kovacevic Mikic

All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle

C     O     N     T     A     C     T

Published by Urban Book Circle on August 28, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.