Једном ће опет тај живот да осване пред нама, у написаном, као пророчанство којем смо навили аларм у будућности и које ће нам тада, сигурно, рећи који је био смисао наше љубавне и љубавничке судбине.
|
О љубавним писмима
Збиља, да ли сте некада написали истинско љубавно писмо? Једно од оних која пишу вас, а ви само подмећете прсте – који би се у том тренутку радије, сасвим сигурно, препустили додирима! Када сте последњи пут написали то љубавно писмо? Шта чекате? Нисте никад? Шта чекате! Пишу ли се најлепша љубавна писма када се воли најузалудније, или кад треперимо под сенком ишчекивања?! Верујемо ли у том тренутку у моћ речи, или само морамо да отпустимо енергију емоције из себе, не би ли она на крају, као кафени талог, остала само мутно обећање још сумњивијег пророчанства.
Не мора то писмо да буде пажљиво цртано на листу хартије, може да стигне и на жељену електронску адресу, то је тек тренутак који означава клик, таман пре него што се заиста предомислимо. Брзина која стиже пре страха. Него, јесте ли некада заиста пожелели, јесте ли написали једно очајно, безнадежно писмо, као да сакупљате помрле лептириће из некадашњег стомака, који је сада само упаљени пакао... и ви трчите по још, и још, и не знате докле више има тог вашег још. Јесте ли некад написали несрећно заљубљено писмо или писмо које чека повратак и поновни сусрет; макар то писмо стопут избрисали, згужвали, пресавили, запалили, оставили на њему намерно траг алкохола или сузе. Јесте ли га барем једанпут кришом убацили у сандуче, па се после жестоко кајали?! Да ли је упалило? – А знате сад, из ове перспективе, да то на крају и није било толико битно. Битно је било рећи, написати, материјализовати и пред самим собом, с нимало или чак пуно вештине и осећаја за праве речи.
Знате ли шта је заједнички именитељ свих писама? Очекивање. Наравно. Онда стидљиво: препознавање, па скривено: једно фиктивно иако делотворно сугестивно олакшање. Рекао сам! Рекла сам! Нешто се рекло, тако да више не постоји само у фиктивним просторима који увек деле када су писма у питању, или тек треба да споје.
Не СМС поруку, не позив који ће бити прекинут када са друге стране чујете жељени глас. Не реченицу: ма, знаш! Писмо. У чему је њихова магијска моћ, чак и кад та магија испадне недовољна да нашу несрећу преокрене у срећу, или наше чекање у реализацију или... Треба бити довољно храбар и довољно волети да би се истинско љубавно писмо написало. Мада, нема неистинског љубавног писма, или грешим! Ето, љубавно писмо које пишемо за другога може бити неистинско јер није наше, а наше је. Да не компликујем, истинско у смислу оне готово или сасвим нагонске потребе да баш на тај начин скупите све своје и изречено и неизречено и све те написане редове и оне ненаписане – оне који се не могу написати.
Које је било то прво филмско или литерарно писмо као повод ваше инспирације? Књига? Увек се, признајем, сасвим женскасто сентиментално сећам како лудак Сирано (у лику глумца Жерара Депардјеа) трчи да што пре достави своју страст у руке другог мушкарца, а овај опет у руке њихове заједничке несанице јер – један је леп, а други уме с речима. Увек се сетим сасвим немуштог, наизглед гротескног писма а неписма Ханса Касторпа док у Валпургијској ноћи тражи оловку од фаталне госпође Шоша да нацрта једно обично свињче, да би онда своје писмо декламовао уживо, главе забачене уназад, у трансу. Признајем, једанпут сам и ја декламовала једно писмо уживо, изборивши се да избацим из себе ћутање емоције која је трајала скоро четири године. Иако се никад ништа није десило.
Да ли сада размишљамо заједно коме смо све и коме ћемо упутити то наше љубавно писмо? Пишете ли писмо у тишини? У себи? Можда неко ко је је давно требало да буде написано и послато? Или чувате та иста, а време које је прошло, открило је једну сасвим нову или исту, истину у њима? Пише ли се то истинско писмо само једној особи у животу, међу морем других писама? Или је свако подједнако битно?! Писма могу бити лепша од дневника. Она не бележе минуте, али неки од минута заустављених у писмима трају понекад читаве мале паралелне животе. И то јесу били наши многобројни могући животи, остварени или узалудни, свеједно. То јесу били чак мали поетски завети, пре него што их је појео сам живот. Једном ће опет тај живот да осване пред нама, у написаном, као пророчанство којем смо навили аларм у будућности и које ће нам тада, сигурно, рећи који је био смисао наше љубавне и љубавничке судбине.
Ако нисте никад написали ниједно, озбиљно поразмислите. Писати љубавно писмо значи уједно писати и себи самоме, неговати у себи непролазност, ону која долази и после немоћи, бива изнад немоћи. Ја сам недавно написала двадесет девет писама о љубави, и једно љубавно. Свако је постало залог будућих малих смрти и једне мале, а моје, вечности.
Не мора то писмо да буде пажљиво цртано на листу хартије, може да стигне и на жељену електронску адресу, то је тек тренутак који означава клик, таман пре него што се заиста предомислимо. Брзина која стиже пре страха. Него, јесте ли некада заиста пожелели, јесте ли написали једно очајно, безнадежно писмо, као да сакупљате помрле лептириће из некадашњег стомака, који је сада само упаљени пакао... и ви трчите по још, и још, и не знате докле више има тог вашег још. Јесте ли некад написали несрећно заљубљено писмо или писмо које чека повратак и поновни сусрет; макар то писмо стопут избрисали, згужвали, пресавили, запалили, оставили на њему намерно траг алкохола или сузе. Јесте ли га барем једанпут кришом убацили у сандуче, па се после жестоко кајали?! Да ли је упалило? – А знате сад, из ове перспективе, да то на крају и није било толико битно. Битно је било рећи, написати, материјализовати и пред самим собом, с нимало или чак пуно вештине и осећаја за праве речи.
Знате ли шта је заједнички именитељ свих писама? Очекивање. Наравно. Онда стидљиво: препознавање, па скривено: једно фиктивно иако делотворно сугестивно олакшање. Рекао сам! Рекла сам! Нешто се рекло, тако да више не постоји само у фиктивним просторима који увек деле када су писма у питању, или тек треба да споје.
Не СМС поруку, не позив који ће бити прекинут када са друге стране чујете жељени глас. Не реченицу: ма, знаш! Писмо. У чему је њихова магијска моћ, чак и кад та магија испадне недовољна да нашу несрећу преокрене у срећу, или наше чекање у реализацију или... Треба бити довољно храбар и довољно волети да би се истинско љубавно писмо написало. Мада, нема неистинског љубавног писма, или грешим! Ето, љубавно писмо које пишемо за другога може бити неистинско јер није наше, а наше је. Да не компликујем, истинско у смислу оне готово или сасвим нагонске потребе да баш на тај начин скупите све своје и изречено и неизречено и све те написане редове и оне ненаписане – оне који се не могу написати.
Које је било то прво филмско или литерарно писмо као повод ваше инспирације? Књига? Увек се, признајем, сасвим женскасто сентиментално сећам како лудак Сирано (у лику глумца Жерара Депардјеа) трчи да што пре достави своју страст у руке другог мушкарца, а овај опет у руке њихове заједничке несанице јер – један је леп, а други уме с речима. Увек се сетим сасвим немуштог, наизглед гротескног писма а неписма Ханса Касторпа док у Валпургијској ноћи тражи оловку од фаталне госпође Шоша да нацрта једно обично свињче, да би онда своје писмо декламовао уживо, главе забачене уназад, у трансу. Признајем, једанпут сам и ја декламовала једно писмо уживо, изборивши се да избацим из себе ћутање емоције која је трајала скоро четири године. Иако се никад ништа није десило.
Да ли сада размишљамо заједно коме смо све и коме ћемо упутити то наше љубавно писмо? Пишете ли писмо у тишини? У себи? Можда неко ко је је давно требало да буде написано и послато? Или чувате та иста, а време које је прошло, открило је једну сасвим нову или исту, истину у њима? Пише ли се то истинско писмо само једној особи у животу, међу морем других писама? Или је свако подједнако битно?! Писма могу бити лепша од дневника. Она не бележе минуте, али неки од минута заустављених у писмима трају понекад читаве мале паралелне животе. И то јесу били наши многобројни могући животи, остварени или узалудни, свеједно. То јесу били чак мали поетски завети, пре него што их је појео сам живот. Једном ће опет тај живот да осване пред нама, у написаном, као пророчанство којем смо навили аларм у будућности и које ће нам тада, сигурно, рећи који је био смисао наше љубавне и љубавничке судбине.
Ако нисте никад написали ниједно, озбиљно поразмислите. Писати љубавно писмо значи уједно писати и себи самоме, неговати у себи непролазност, ону која долази и после немоћи, бива изнад немоћи. Ја сам недавно написала двадесет девет писама о љубави, и једно љубавно. Свако је постало залог будућих малих смрти и једне мале, а моје, вечности.
|
__________________________
Column & Photographs: Jasmina Topic
All rights reserved 2013. Copyright © Jasmina Topic
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on November 14, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
Column & Photographs: Jasmina Topic
All rights reserved 2013. Copyright © Jasmina Topic
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on November 14, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
