Мир се осваја ратом против себе, а не примирјем у себи. Мир је једна од најлепших људских речи које у човеку најтеже живе.
О миру с децом на миру
– Мир се осваја ратом, а не примирјем.
– Оче, увек си нам говорио да од тебе никада нећемо добити благослов за одлазак било с ким у било какав рат, ово је нека другачија прича?!
– Димитрије! Највеће победе постижу се у миру, али довољан је само један велики споменик рату да се ниједна победа у миру не види. На Светог Стефана, нађох се с нашим кумом у кући Тубића на пушкомет од непријатељске територије. Кад те неко с јабуком у руци на крсну славу зове, ако околности дозвољавају, позив се ни у рату не одбија. Ракија и песма до касно у ноћ. Напуштамо прославу светитеља заштитника породице Тубић, на почетку последње деценије двадесетог века. Куму Љубиши ни пас чувар не може да отме кључеве из пијане песнице. Седамо у камуфлажни џип. Кум зна пут до Србије. Кум зна где је граница, а где територија. Кум зна ко је крив за рушење православне цркве у овој улици и католичке цркве у оној, и зна да вози иако једва главу на раменима држи. Кум зна све. Котрљамо се споро кроз ноћ, без фарова и сигнализације, најбржим начином да у рату до дневне светлости стигнемо. Без додавања гаса, машина ради сасвим пристојно и веома тихо. Пут преко Шида иде кроз шуму, а куму се пиша. Кум зна све, осим рупе у мрклом мраку поред нагорелог храста. Упада кроз блато до дна, са запишаним поносом у влажној руци од крушковаче, и јебе кеву Алији и Фрањи, Кока-коли и Мекдоналдсу.
– Оче, па ти скоро две деценије ни једну једину реч о рату ниси изустио?
– Ђурађе! Мир се осваја ратом против себе, а не примирјем у себи. Мир је једна од најлепших људских речи које у човеку најтеже живе. Кум Љубиша ме хвата за руку коју једва види у мрклом мраку. Извлачим га из рупе, док чачка напамет блато између предњих зуба. Запишан од наше и њихове мокраће храст се претвара у буктињу и искаче из корена. Прво паде дрво, па кум. „Зоља” осветљава шуму, а јутро је далеко од нас. У даљини чујем урлик звери на језику који и ми говоримо. Користе ручне бацаче, значи да су у покрету. Док кум кркља, као да чујем умилни глас насмејане стјуардесе који ми каже да у случају падања авиона увек прво себи навучем маску за кисеоник, да бих био у стању да спасем од гушења и оног поред себе. Унезверено гледам у правцу одакле долазе повици и ракете.
– Тата, зашто си отишао тамо одакле сви желе да дођу овамо?
– Јефимија! Ко се зноји у миру, тај не крвари у рату. Отишао сам у рат да научим како да се у миру борим против њега. Још давно пре Христа, хеленски историчар Херодот рече да је мир доба у коме синови сахрањују очеве, а рат је доба у коме очеви сахрањују синове. Отишао сам да прекинем све сахране у нашој породици кад им време није. Отишао сам да сломим наш ратни ланац проклетства на себи, да вама, децо моја, мир у наслеђе оставим. Узрок већине српских ратова јесте ратовање Срба самих са собом, иако нам је по неком чудновато неприменљивом и неписаном правилу увек неко други крив. Чак и узрок Тројанског рата није лепа Јелена, како то многи данас после Христа тврде, него сукоб Троје и погрчених Срба за превласт над Егејским морем.
– Тата, одувек говориш да је мир последица сваког рата?
– Теодора! Ратници кумују миру, а мирни кумују рату. Древни Тројанци, чије порекло, постојање и нестанак и дан-данас нису расветљени према Страбону, били су делимично Срби. Ово тврђење је усвојио и руски историчар Ломоносов, баш као и Дубровчанин Мавро Орбини, пре многих историчара који су се много касније сложили с њиховом тврдњом. Према њиховим истраживањима као што су Грци мешавина Срба и Крићана, тако су Тројанци мешавина Срба и крићанских колониста на малоазијској обали. Зато, тек кад Срби једни другима на извору опросте, моћи ћемо да живимо у изворном миру као узроку престанка свих ратова, без икакве потребе да се миримо и животаримо у наметнутом миру који је последица сваког нашег рата.
– Оче, учио си нас да се брже долази до мира кроз рат с нечовеком у нама, него кроз рат с нечовеком поред нас. Ти све време причаш о рату, а говориш о миру! Како да живимо у миру са собом, ако дозволимо да нас туђин убије у рату?
– Децо! На страни Тројанаца српског и грчког порекла, учествовали су у борбама и Срби рашког племена који су дошли из Египта. После пада Троје остаци тих Срба које су победили погрчени Срби прешли су на Балканско полуострво и помешали се са Србима староседеоцима. Србин је Србину одувек већи непријатељ него оном с којим му се њива граничи. Наша највећа грешка је што се упорно трудимо да успоставимо мир с небесима, не схватајући да пре свега морамо бити у миру с породицом и суседима. На почетку последње деценије двадесетог века, српска кафана у Торонту била је крцата загрљеним Србима који су клицали заједничком одласку преко океана у рат. Толико су били одушевљени идејом о спасавању угроженог српског народа у Југославији да нису могли ни да се рукују стиснутим песницама, а камоли да саслушају глас разума. Сви су побеснели на мене када сам им рекао да, на излазу из сваке крчме, пијани падају, а трезни одлазе. Тако је и било. Од свих великих Срба с чашицом брље у рукама, од свих неустрашивих бораца за небеско српство с алкохолом у крви, на крају сам само ја отишао преко баре, да ратом започнем мир из српске кафане у Торонту која је заувек остала у рату.
– Тата, а кум?
– Кум! Ех, кум. Крвав и избушен као и наша земља, дотетурао се некако до задњег седишта док сам бацао бомбе у правцу изобличених сенки у црним кошуљама ноћи. Угурао сам га некако унутра и грчевито стегао волан. Око нас је пљуштало на стотине светлих звездица из свих могућих цеви. Возио сам напамет три километра у рикверц не гледајући у правцу кретања џипа, прикованог погледа у тамне сенке, које су се свим силама трудиле да нас стигну, жељне наше крви. Кум Љубиша, после убијања звездане ноћи, до краја свог живота више није сео за волан. Када се човек бори за голи живот, сви унутрашњи ратови отпадају тамо где немир пијаног као земља престаје, а моћ љубави надвладава љубав према моћи тамо где спознаја о миру настаје. Од тада, кад год ме пут нанесе поред српске кафане у Торонту, опалим папучицу за гас до даске, без жеље да и најобичнијим погледом удостојим кењару, пуну смрдљивих и обезвређених речи, у којој седе мали људи у великим флашама.
– Оче, увек си нам говорио да од тебе никада нећемо добити благослов за одлазак било с ким у било какав рат, ово је нека другачија прича?!
– Димитрије! Највеће победе постижу се у миру, али довољан је само један велики споменик рату да се ниједна победа у миру не види. На Светог Стефана, нађох се с нашим кумом у кући Тубића на пушкомет од непријатељске територије. Кад те неко с јабуком у руци на крсну славу зове, ако околности дозвољавају, позив се ни у рату не одбија. Ракија и песма до касно у ноћ. Напуштамо прославу светитеља заштитника породице Тубић, на почетку последње деценије двадесетог века. Куму Љубиши ни пас чувар не може да отме кључеве из пијане песнице. Седамо у камуфлажни џип. Кум зна пут до Србије. Кум зна где је граница, а где територија. Кум зна ко је крив за рушење православне цркве у овој улици и католичке цркве у оној, и зна да вози иако једва главу на раменима држи. Кум зна све. Котрљамо се споро кроз ноћ, без фарова и сигнализације, најбржим начином да у рату до дневне светлости стигнемо. Без додавања гаса, машина ради сасвим пристојно и веома тихо. Пут преко Шида иде кроз шуму, а куму се пиша. Кум зна све, осим рупе у мрклом мраку поред нагорелог храста. Упада кроз блато до дна, са запишаним поносом у влажној руци од крушковаче, и јебе кеву Алији и Фрањи, Кока-коли и Мекдоналдсу.
– Оче, па ти скоро две деценије ни једну једину реч о рату ниси изустио?
– Ђурађе! Мир се осваја ратом против себе, а не примирјем у себи. Мир је једна од најлепших људских речи које у човеку најтеже живе. Кум Љубиша ме хвата за руку коју једва види у мрклом мраку. Извлачим га из рупе, док чачка напамет блато између предњих зуба. Запишан од наше и њихове мокраће храст се претвара у буктињу и искаче из корена. Прво паде дрво, па кум. „Зоља” осветљава шуму, а јутро је далеко од нас. У даљини чујем урлик звери на језику који и ми говоримо. Користе ручне бацаче, значи да су у покрету. Док кум кркља, као да чујем умилни глас насмејане стјуардесе који ми каже да у случају падања авиона увек прво себи навучем маску за кисеоник, да бих био у стању да спасем од гушења и оног поред себе. Унезверено гледам у правцу одакле долазе повици и ракете.
– Тата, зашто си отишао тамо одакле сви желе да дођу овамо?
– Јефимија! Ко се зноји у миру, тај не крвари у рату. Отишао сам у рат да научим како да се у миру борим против њега. Још давно пре Христа, хеленски историчар Херодот рече да је мир доба у коме синови сахрањују очеве, а рат је доба у коме очеви сахрањују синове. Отишао сам да прекинем све сахране у нашој породици кад им време није. Отишао сам да сломим наш ратни ланац проклетства на себи, да вама, децо моја, мир у наслеђе оставим. Узрок већине српских ратова јесте ратовање Срба самих са собом, иако нам је по неком чудновато неприменљивом и неписаном правилу увек неко други крив. Чак и узрок Тројанског рата није лепа Јелена, како то многи данас после Христа тврде, него сукоб Троје и погрчених Срба за превласт над Егејским морем.
– Тата, одувек говориш да је мир последица сваког рата?
– Теодора! Ратници кумују миру, а мирни кумују рату. Древни Тројанци, чије порекло, постојање и нестанак и дан-данас нису расветљени према Страбону, били су делимично Срби. Ово тврђење је усвојио и руски историчар Ломоносов, баш као и Дубровчанин Мавро Орбини, пре многих историчара који су се много касније сложили с њиховом тврдњом. Према њиховим истраживањима као што су Грци мешавина Срба и Крићана, тако су Тројанци мешавина Срба и крићанских колониста на малоазијској обали. Зато, тек кад Срби једни другима на извору опросте, моћи ћемо да живимо у изворном миру као узроку престанка свих ратова, без икакве потребе да се миримо и животаримо у наметнутом миру који је последица сваког нашег рата.
– Оче, учио си нас да се брже долази до мира кроз рат с нечовеком у нама, него кроз рат с нечовеком поред нас. Ти све време причаш о рату, а говориш о миру! Како да живимо у миру са собом, ако дозволимо да нас туђин убије у рату?
– Децо! На страни Тројанаца српског и грчког порекла, учествовали су у борбама и Срби рашког племена који су дошли из Египта. После пада Троје остаци тих Срба које су победили погрчени Срби прешли су на Балканско полуострво и помешали се са Србима староседеоцима. Србин је Србину одувек већи непријатељ него оном с којим му се њива граничи. Наша највећа грешка је што се упорно трудимо да успоставимо мир с небесима, не схватајући да пре свега морамо бити у миру с породицом и суседима. На почетку последње деценије двадесетог века, српска кафана у Торонту била је крцата загрљеним Србима који су клицали заједничком одласку преко океана у рат. Толико су били одушевљени идејом о спасавању угроженог српског народа у Југославији да нису могли ни да се рукују стиснутим песницама, а камоли да саслушају глас разума. Сви су побеснели на мене када сам им рекао да, на излазу из сваке крчме, пијани падају, а трезни одлазе. Тако је и било. Од свих великих Срба с чашицом брље у рукама, од свих неустрашивих бораца за небеско српство с алкохолом у крви, на крају сам само ја отишао преко баре, да ратом започнем мир из српске кафане у Торонту која је заувек остала у рату.
– Тата, а кум?
– Кум! Ех, кум. Крвав и избушен као и наша земља, дотетурао се некако до задњег седишта док сам бацао бомбе у правцу изобличених сенки у црним кошуљама ноћи. Угурао сам га некако унутра и грчевито стегао волан. Око нас је пљуштало на стотине светлих звездица из свих могућих цеви. Возио сам напамет три километра у рикверц не гледајући у правцу кретања џипа, прикованог погледа у тамне сенке, које су се свим силама трудиле да нас стигну, жељне наше крви. Кум Љубиша, после убијања звездане ноћи, до краја свог живота више није сео за волан. Када се човек бори за голи живот, сви унутрашњи ратови отпадају тамо где немир пијаног као земља престаје, а моћ љубави надвладава љубав према моћи тамо где спознаја о миру настаје. Од тада, кад год ме пут нанесе поред српске кафане у Торонту, опалим папучицу за гас до даске, без жеље да и најобичнијим погледом удостојим кењару, пуну смрдљивих и обезвређених речи, у којој седе мали људи у великим флашама.
Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности
„О миру с децом на миру” из књиге „Catching Saliva” („Хватање пљувачке”) Првослава Вујчића,
издавач: UBC Canada Press, 2013.
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
мастер компаративне књижевности
„О миру с децом на миру” из књиге „Catching Saliva” („Хватање пљувачке”) Првослава Вујчића,
издавач: UBC Canada Press, 2013.
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
Првослав Вујчић са својом децом
|
__________________________
Column & Photographs: Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 31, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
Column & Photographs: Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 31, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
