• Представа „Код вечите славине”, по тексту Момчила Настасијевића, у адаптацији Слободана Обрадовића и режији Милана Нешковића; Сценa „Раша Плаовић”, Народно позориште у Београду.
П О З О Р И Ш Н А К Р И Т И К А
О безграничности љубави, патњи и покајању – др Ана Тасић
  • „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом др Ане Тасић, објављује позоришне критике др Ане Тасић, театролога и позоришног критичара, сарадника и почасног члана Урбаног књижевног круга.
О безграничности љубави, патњи и покајању
КОД ВЕЧИТЕ СЛАВИНЕ
„Код вечите славине” Момчила Настасијевића (1935) је жанровски синкретичка драма, дело изливено у метафизици, митском наслеђу, мистерији и трагедији, у сусретима између овога и онога света. Јејтсовски поетска драма о фаталности, проклетству и наслеђивању грехова, о безграничности љубави, патњи и покајању, Настасијевићево дело је формално и стилски врло изазовно и зато за редитеље заиста несвакидашње захтевно. У њему се укрштају веристичке слике прашњаве стварности и ирационално, бајковито, преплићу се планови акције и нарације, при чему је још хронологија дешавања обрнута, прича се води уназад.

Постављање овог апартно сложеног и до сада сценски недовољно растумаченог комада, показало се као прекрупни залогај за младог редитеља Милана Нешковића који се спретно снашао у претходним инсценацијама, Шекспирове „Комедије забуне” (2011) и Нушићеве „Деветстопетнаесте – трагедије једног народа” (2013). Његова интерпретација драме „Код вечите славине” је преамбициозна и неконзистентна, због чега ју је тешко пратити, посебно ако се претходно не познаје Настасијевићев текст. У хрпи стилских и жанровских елемената, у којој су замешани састојци симболизма, експресионизма, реализма, трагедије, мјузикла, мелодраме, преовлађује радикална стилизација. Таква артифицијелност није одговарајућа у изражвању суштине Настасијевићеве драме. Напротив, она укопава њену вишезначну архетипску трагичност. Пример за то је непотребна употреба микрофона, у прологу и у љубавним сценама између Магдалене и Романа у првом чину – то доводи до отуђења између ликова, изблеђивања њихове дубоке емотивности која је суштаствени смисао сцена.

Кроз представу се упадљиво провлачи црта гротескне инфантилности коју конституишу, између осталог, пластична, извештачена игра глумаца у прологу и љубавним сценама, укључивање балона, као и пратеће клавирске музике (композитор Владимир Пејковић). Ова линија можда јасно представља мотив искрености Магдаленине и Романове забрањене, инцестуозне љубави, али је импотентна у приказу њене дубинске трагичности и метафизичности. Недовољна изражајност те примарне стилске артифицијелности, покушала се употпунити калемљењем елемената реализма, симболизма, експресионизма, што је све створило приличну сценску папазјанију.

Тај конгломерат свега и свачега одражава и игра глумаца која је, сама по себи, често врло снажна, али је у међусобном стилском несагласју. Наступи појединих глумаца означавају најсугестивније сцене представе. Њихова игра повремено величанствено бљесне и дрмне гледаоца из монотоније изазване распојасаношћу сценског језика. То се односи на наступ Вање Ејдус која потресно приказује дубину трагичности Магдалене, њену свест о сопственој грешности, затим Хане Селимовић која продорно исписује истински немир Тета-Тине, кроз напете трзаје тела и изражајно празне погледе, као и на харизматичног Небојшу Дугалића у улози Ћопе. Штета је што њихова игра није део једне осмишљеније, затегнутије целине, где би имала повезујући и интегрални, а не усамљенички значај.

Шарени мозаик ликова употпуњују дистанциранији Сирчанин (Александар Срећковић), Подољац (Борис Пинговић), Роман (Ненад Стојменовић), алкохолом ударени Мукташ (Бранко Видаковић) и чика Јоле (Димитрије Илић), упарене жртве Сирчанка (Ивана Шћепановић) и Подољка (Дејана Миладиновић), и Смиља (Миња Пековић) и Цветана (Нада Мацанковић), насилни Рапа (Небојша Кундачина).

Избор гломазних дрвених степеница као основног просторног решења има згодан симболички смисао, успона и падова, као и ознаку онога и овога света, али је и злосрећни узрочник буке која настаје у пентрању глумаца уз и стрчавању низ њих (сценограф Весна Поповић). То громогласно котурање по степеницама често грубо одвлачи пажњу од говорне и физичке радње, што ваљда није требало да буде случај.

Није дискутабилан таленат редитеља Милана Нешковића који се испољио у поставци низа маштовитих, поетичних решења. Ипак, од једне позоришне представе очекујемо да буде колико-толико кохерентна. Ако је полазни драмски текст прекомпликован за извођење, што овде сигурно јесте, суштина редитељског посла је проналазак кључа који ће на сцени откључати ту херметичност, а не vice versa, учинити је још недоступнијом.
др Ана Тасић,
театролог и позоришни критичар
Picture
Фото: Народно позориште
Picture
Фото: Народно позориште
__________________________
К     О     Н     Т     А     К     Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________
П О З О Р И Ш Н А КРИТИКА
др Ана Тасић
Представа „Код вечите славине”, по тексту Момчила Настасијевића, у адаптацији Слободана Обрадовића и режији Милана Нешковића; Сценa „Раша Плаовић”, Народно позориште у Београду.
„Рођендан господина Нушића”, према тексту Душана Ковачевића, редитељ Небојша Брадић, Звездара театар.
Представе Јернеја Лоренција, Душана Јовановића, Матјажа Бергера.
Представа „Мали ми је овај гроб”, према драми Биљане Србљановић, режија Дино Мустафић, копродукција Хартефакт, Битеф театар, Камерни театар 55, Казалиште Ulysses.
„Уносно место”, према тексту Александра Николајевича Островског, редитељ Егон Савин, Југословенско драмско позориште.
Представа „Август у округу Осејџ”, према тексту Трејсија Летса, режија Љиљана Тодоровић, Атеље 212.
Представа „Неопланта”, према роману Ласла Вегела, редитељ Андраш Урбан, драматург Ката Ђармати, Новосадско позориште (Ујвидеки синхаз).
Две нове представе у Дому омладине Београда: „Бања Робија”, продукција АпсАрт – Центар за позоришна истраживања, и „Мерлинкина исповест”, према тексту Миладина Шеварлића, редитељ Стеван Бодрожа.
Представа „Наши синови”, према драми Војислава М. Јовановића Марамбоа, адаптација и режија Татјана Мандић–Ригонат, Народно позориште у Београду, сцена Раша Плаовић.
Представа „Случајеви – Изгубљени у Србији”, ауторски пројект Кокана Младеновића, Омладинско позориште Дадов.
„Маратонци трче почасни круг”, Душан Ковачевић / Милица Краљ, Звездара театар и „Коштана”, Борисав Станковић / Андраш Урбан, Народно позориште Суботица.
„Los Jugoslavos”, Хуан Мајорга / Стеван Бодрожа, копродукција Народно позориште из Ужица, Пулс театар из Лазаревца и Битеф театар; „Издаја”, Харолд Пинтер / Горан Шушљик, Југословенско драмско позориште, сцена Бојан Ступица.
Трилогија „Passport”, редитељ Андраш Урбан, позориште Деже Костолањи, Суботица, београдска премијера на сцени Битеф театра.
„Мој син само мало спорије хода”, Београдско драмско позориште; и „Успаванка за Вука Ничијег”, копродукција Народног позоришта у Београду и Град-театра Будва.
„Српска трилогија”, по роману Стевана Јаковљевића, драматизација Миодраг и Светолик Никачевић, режија Славенко Салетовић; Народно позориште у Београду.
П О З О Р И Ш Н Е МИСЛИ
др Ана Тасић
Picture
др Ана Тасић, театролог и позоришни критичар
Мисли – др Ане Тасић, театролога и позоришног критичара – о позоришту.
Picture
„О безграничности љубави, патњи и покајању” – др Ана Тасић, театролог и позоришни критичар.
Theatre criticism & Photographs: Ana Tasic
All rights reserved 2014. Copyright © Ana Tasic

Published April 22, 2014 on Urban Book Circle
Published April 22, 2014 on Politika Online

Photos of Kod vecite slavine courtesy of Narodno pozoriste
All rights reserved 2014. Copyright © Narodno pozoriste

Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Deidre McAuliffe

All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle

C     O     N     T     A     C     T

Published by Urban Book Circle on April 22, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.