НОРМАЛНО НИЈЕ НОРМАЛНО
Реални живот је почео толико да се разликује од онога што се о њему прича и пише да то више стварно није нормално.
Свака ствар, призор, афера, догађај, орден, слава, пораз, политичко обећање и објашњење, свака „историјска истина”, свако „добро” и „зло”, „поштење” и „непоштење”, све оно као „важно” и тобоже „неважно” – има дупло дно и бар два сасвим супротна лица.
Више то није само пропаганда или маркетиншко „спиновање”, сада је то постало нешто неупоредиво озбиљније, опасније и незаустављивије.
Ми сада већ живимо у апсолутној „игри речи, сенки и привида” где више ништа није оно што треба да буде. И не можемо ништа велико по том питању да урадимо, осим да сами никако не пристанемо да нам украду наш унутрашњи свет, веру и животне ставове који нас држе и покрећу.
То може свако од нас, још увек.
И такође можемо да се не шокирамо увек изнова, као потпуне будале зато што ствари нису „поштене и праведне”, нити људи „добронамерни и саосећајни”.
Морамо коначно да престанемо да се чудимо злу око нас (треба да се боримо с тим злом – али не и да се онако инфантилно чудимо што оно постоји, свеприсутно).
И не би било лоше да бар сада – после свега што нам се издешавало – престанемо да „сисамо весла” (и друге илузионистичке справе) и почнемо да се понашамо као озбиљни и одговорни, скромни и стрпљиви људи свесни великог зла које нас је запало.
И да коначно почнемо да чујемо отрежњујуће и разбуђујуће гласове истине (а и једни друге, ако је то икако могуће).
Време је за то.
Последње време.
Драгослав Бокан
__________________________
Urban Book Circle® (UBC)
Реални живот је почео толико да се разликује од онога што се о њему прича и пише да то више стварно није нормално.
Свака ствар, призор, афера, догађај, орден, слава, пораз, политичко обећање и објашњење, свака „историјска истина”, свако „добро” и „зло”, „поштење” и „непоштење”, све оно као „важно” и тобоже „неважно” – има дупло дно и бар два сасвим супротна лица.
Више то није само пропаганда или маркетиншко „спиновање”, сада је то постало нешто неупоредиво озбиљније, опасније и незаустављивије.
Ми сада већ живимо у апсолутној „игри речи, сенки и привида” где више ништа није оно што треба да буде. И не можемо ништа велико по том питању да урадимо, осим да сами никако не пристанемо да нам украду наш унутрашњи свет, веру и животне ставове који нас држе и покрећу.
То може свако од нас, још увек.
И такође можемо да се не шокирамо увек изнова, као потпуне будале зато што ствари нису „поштене и праведне”, нити људи „добронамерни и саосећајни”.
Морамо коначно да престанемо да се чудимо злу око нас (треба да се боримо с тим злом – али не и да се онако инфантилно чудимо што оно постоји, свеприсутно).
И не би било лоше да бар сада – после свега што нам се издешавало – престанемо да „сисамо весла” (и друге илузионистичке справе) и почнемо да се понашамо као озбиљни и одговорни, скромни и стрпљиви људи свесни великог зла које нас је запало.
И да коначно почнемо да чујемо отрежњујуће и разбуђујуће гласове истине (а и једни друге, ако је то икако могуће).
Време је за то.
Последње време.
Драгослав Бокан
__________________________
Urban Book Circle® (UBC)
Column & Photographs: Dragoslav Bokan
All rights reserved 2013. Copyright © Dragoslav Bokan
Published by Urban Book Circle on July 17, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2013. Copyright © Dragoslav Bokan
Published by Urban Book Circle on July 17, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
