др Ана Тасић, театролог и позоришни критичар
Гледаоци су овде сведоци општег протеривања лажи, и на конкретном и на симболичком нивоу.
Сцена је форум, простор опипљивог друштвеног деловања, шанса за стварно мењање света.
Сцена је форум, простор опипљивог друштвеног деловања, шанса за стварно мењање света.
Нови (трагично пожељни) модели понашања
Актери и извођачи представе „Случајеви – Изгубљени у Србији”, ауторског пројекта редитеља Кокана Младеновића су деца узраста између десет и двадесет година: Урош Ракић, Јелена Благојевић, Вида Станић, Катарина Петрушевски, Алекса Јовчић, Милица Божић, Невена Мијатовић, Андрија Ражнатовић, Аница Ражнатовић, Гаља Бутрић, Марина Кецман, Тамара Тамбурић, Стефан Ивковић, Миља Младеновић, Глигорије Маринковић, Јелена Ивковић, Маја Милић, Марко Деспотовић, Дарко Мршевић, Никола Станимировић, Ида Урошевић, Матија Цонић, Алиса Радаковић, Игор Илић, Марко Величковић.
Представа је конципирана као склоп њихових сонгова, личних исповести, краћих драмских сцена у којима они играју своје родитеље, углављени у картонске макете, као и театралних сцена које иронично изобличавају нашу телевизијску свакодневицу, крупан утицај естетски поражавајућих турско–индијских серија (драматург Бранислава Илић). Актери доследно граде реално суморан одраз савременог српског друштва из којег се прелива безнађе, пуна дезоријентација, губитак сваког реда и смисла, средине из које су све врлине одлучно протеране на ђубриште историје и сећања, док су њихово место дивљачки заузели примитивизам и бахатост, нови (трагично пожељни) модели понашања.
На тематском плану се издвајају мотиви суочавања припадника још једне изгубљене генерације с низом неразумевања у породици, школи, друштву. Та суштинска изолованост данашње деце у Србији производи њихову усамљеност, збуњеност, страхове, који даље генеришу експлозиван бес, често артикулисан као жилава мржња према мањинама – етничким, сексуалним, верским. Стил игре је убојито директан, памфлетски продоран, фрљићевски гласан, у складу са неодложним, врелим темама које представа излива. Бука, грубост и снажни ударци до отрежењења, и актера и гледалаца, овде су раскрчујуће средство у процесу (само)освешћивања, сламка за дављенике који се батргају у пуном расулу живљења на овом делу Балкана.
Из хорских сцена, сонгова који су, између осталог, препеви песама Марчела (репрезентативна „Кућа на промаји”), испливавају личне приче ове деце, њихови индивидуални гласови и искрене исповести, испреплетане и са статистичким подацима који откривају да 44 одсто српских средњошколаца никада није путовало у иностранство, да око 40 процената свакодневно игра компјутерске игрице, а да чак 52 одсто средњошколаца своју будућност везује за живот у иностранству итд. Бројне сцене су изграђене на принципу супротности који функционално изражава дволичности у нашем друштву (на пример, сцена која открива аферу у цркви, кроз случај Владике Пахомија).
Врло је потресно финале представе у коме сви извођачи на сцени стоје с коферима и пасошима у рукама, док се са разгласа болно излиставају њихова имена и светски градови у које се спремају да оду, с надом да ће тамо започети нове животе, с више могућности, оне које њихова земља није била у могућности да обезбеди. Важно је нагласити и то да аутори представе не исписују само последице, фактографију друштвеног суноврата, већ и њихове узроке, који леже у континуираним разочарањима, у иструлелим породичним односима, у великом утицају кошмарно понављаних лажи у медијима...
Посебна вредност представе Кокана Младеновића је и у томе што је изводе глумци који још нису професионалци, већ полазници студија глуме у Дадову. Они носе једну истинску, раскошну сценску енергију, неспутану и корениту, посебно делотворну у комбинацији са документаристичким утемељењем игре. Гледаоци су овде сведоци општег протеривања лажи, и на конкретном и на симболичком нивоу. Сцена је форум, простор опипљивог друштвеног деловања, шанса за стварно мењање света.
Представа је конципирана као склоп њихових сонгова, личних исповести, краћих драмских сцена у којима они играју своје родитеље, углављени у картонске макете, као и театралних сцена које иронично изобличавају нашу телевизијску свакодневицу, крупан утицај естетски поражавајућих турско–индијских серија (драматург Бранислава Илић). Актери доследно граде реално суморан одраз савременог српског друштва из којег се прелива безнађе, пуна дезоријентација, губитак сваког реда и смисла, средине из које су све врлине одлучно протеране на ђубриште историје и сећања, док су њихово место дивљачки заузели примитивизам и бахатост, нови (трагично пожељни) модели понашања.
На тематском плану се издвајају мотиви суочавања припадника још једне изгубљене генерације с низом неразумевања у породици, школи, друштву. Та суштинска изолованост данашње деце у Србији производи њихову усамљеност, збуњеност, страхове, који даље генеришу експлозиван бес, често артикулисан као жилава мржња према мањинама – етничким, сексуалним, верским. Стил игре је убојито директан, памфлетски продоран, фрљићевски гласан, у складу са неодложним, врелим темама које представа излива. Бука, грубост и снажни ударци до отрежењења, и актера и гледалаца, овде су раскрчујуће средство у процесу (само)освешћивања, сламка за дављенике који се батргају у пуном расулу живљења на овом делу Балкана.
Из хорских сцена, сонгова који су, између осталог, препеви песама Марчела (репрезентативна „Кућа на промаји”), испливавају личне приче ове деце, њихови индивидуални гласови и искрене исповести, испреплетане и са статистичким подацима који откривају да 44 одсто српских средњошколаца никада није путовало у иностранство, да око 40 процената свакодневно игра компјутерске игрице, а да чак 52 одсто средњошколаца своју будућност везује за живот у иностранству итд. Бројне сцене су изграђене на принципу супротности који функционално изражава дволичности у нашем друштву (на пример, сцена која открива аферу у цркви, кроз случај Владике Пахомија).
Врло је потресно финале представе у коме сви извођачи на сцени стоје с коферима и пасошима у рукама, док се са разгласа болно излиставају њихова имена и светски градови у које се спремају да оду, с надом да ће тамо започети нове животе, с више могућности, оне које њихова земља није била у могућности да обезбеди. Важно је нагласити и то да аутори представе не исписују само последице, фактографију друштвеног суноврата, већ и њихове узроке, који леже у континуираним разочарањима, у иструлелим породичним односима, у великом утицају кошмарно понављаних лажи у медијима...
Посебна вредност представе Кокана Младеновића је и у томе што је изводе глумци који још нису професионалци, већ полазници студија глуме у Дадову. Они носе једну истинску, раскошну сценску енергију, неспутану и корениту, посебно делотворну у комбинацији са документаристичким утемељењем игре. Гледаоци су овде сведоци општег протеривања лажи, и на конкретном и на симболичком нивоу. Сцена је форум, простор опипљивог друштвеног деловања, шанса за стварно мењање света.
др Ана Тасић,
театролог и позоришни критичар
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
театролог и позоришни критичар
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
|
Words & Photographs: Ana Tasic
All rights reserved 2014. Copyright © Ana Tasic
Published January 3, 2014 on Urban Book Circle
Published January 3, 2014 on Politika Online
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on January 3, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Ana Tasic
Published January 3, 2014 on Urban Book Circle
Published January 3, 2014 on Politika Online
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on January 3, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
