|
Није водка ракија (разгледнице из Албаније) –
Јасмина Топић
|
|
|
|
Није водка ракија
(разгледнице из Албаније)
Професор...
|
НИЈЕ ВОДКА РАКИЈА
и у твојој глави мора да иде сентимент песме.
набрајамо у себи ствари које волимо, мало дуже следи оно што још можемо да сачувамо, сами од себе, да трајемо. и тако, као да нас ноћ вози, у круг, на различитим странама, у исту једну недељу или месец, у годину поспаног воза у правцу било којег слова с мапе. у реду је сићи и на принудним станицама. смислити свој блуз, само једну слику, с поентом у популарној песми: мада ноћас удара – у мојој глави одзвања други језик! дубок глас промуклог бога те песме, док тражим кључ у мраку ходника, откључавам стан, у њему једино не желим да пронађем себе, моје ја наспрам ми потрошно је. имаш ли још увек све оне карте које смо ипак купили, али их нисмо поништили? имаш ли и даље у глави могућа одредишта? да л’ те муче немири ил’ те ништа не мучи радости алкохола. и у глави се врти, на моменте, поента: да није ракија да није уопште до ракије. мај 2013. Тирана
|
... Јасмина Топић
|
|
Први део
|
|
Дивљи запад на југоистоку
Одлазак у Албанију је налик сусрету с тешким теретом прича које човек не може да отера од себе, као ни досадни рој мува. Долазак у земљу чија историја односа са Србијом по много чему оптерећује два народа још је већи изазов. У ствари, у почетку је изгледало као једна немогућа мисија.
Али могу вам рећи да је лепа природа свуда подједнако лепа и да се разноврсност пејзажа не мери националном припадношћу, већ, хвала Богу, само човековом пријемчивошћу за нешто ново и другачије. Једноставно речено, жељом за отварањем још једне перспективе коју путовање увек нуди. Исто је и с људима.
До албанске престонице Тиране путовали смо на типично балкански начин, у стилу „вози, Мишко”, па сам, кренувши из Скопља, уместо за седам, стигла за десет сати, уз два „прокувавања” мотора, два сата лутања по македонским брдима и неразумне паузе од по 15 минута на сваких сат времена због групне пуш-паузе.
Најбрже и најједноставније је ићи комбијем од Београда до Приштине, па одатле до Тиране, али да баш толико разбијам предрасуде, признајем, нисам се усудила. Лакше је било одабрати путању Београд–Скопље–Тирана, преко Струге, Гостивара, Тетова...
Прелазак границе одмах је понудио једну невероватну перспективу прелепог планинског пејзажа и судара континенталне с медитеранском вегетацијом. У почетку, тек понегде понека кућа, најчешће с равним кровом, што смо навикли да гледамо по Грчкој, а потом, како сам се приближавала Тирани, у различитим миксовима грчког, турског, италијанског и, најзад, албанско-балканског стила. Колико год да ми је ова архитектура била чудна јер је садржала одлике свега што сам виђала по земљама у региону, толико су били живописни домороци које сам посматрала кроз прозор аутобуса.
Долазак је само потврдио претходне утиске. Град је веома необична комбинација балканског и медитеранског, што би се у жаргону рекло – дивљи запад на југоистоку. Зачуђујући контрасти, мале, радњама густо начичкане улице, све док се не избије на главни, импозантан трг, чији је централни део управо скулптура Скендербега на коњу. Чувени војсковођа који се борио против Турака у нас је вероватно познатији по већ легендарним причама о одличном албанском брендију који носи његово име.
Авантура за песникињу која је овде добила једномесечну књижевну стипендију могла је да почне.
Али могу вам рећи да је лепа природа свуда подједнако лепа и да се разноврсност пејзажа не мери националном припадношћу, већ, хвала Богу, само човековом пријемчивошћу за нешто ново и другачије. Једноставно речено, жељом за отварањем још једне перспективе коју путовање увек нуди. Исто је и с људима.
До албанске престонице Тиране путовали смо на типично балкански начин, у стилу „вози, Мишко”, па сам, кренувши из Скопља, уместо за седам, стигла за десет сати, уз два „прокувавања” мотора, два сата лутања по македонским брдима и неразумне паузе од по 15 минута на сваких сат времена због групне пуш-паузе.
Најбрже и најједноставније је ићи комбијем од Београда до Приштине, па одатле до Тиране, али да баш толико разбијам предрасуде, признајем, нисам се усудила. Лакше је било одабрати путању Београд–Скопље–Тирана, преко Струге, Гостивара, Тетова...
Прелазак границе одмах је понудио једну невероватну перспективу прелепог планинског пејзажа и судара континенталне с медитеранском вегетацијом. У почетку, тек понегде понека кућа, најчешће с равним кровом, што смо навикли да гледамо по Грчкој, а потом, како сам се приближавала Тирани, у различитим миксовима грчког, турског, италијанског и, најзад, албанско-балканског стила. Колико год да ми је ова архитектура била чудна јер је садржала одлике свега што сам виђала по земљама у региону, толико су били живописни домороци које сам посматрала кроз прозор аутобуса.
Долазак је само потврдио претходне утиске. Град је веома необична комбинација балканског и медитеранског, што би се у жаргону рекло – дивљи запад на југоистоку. Зачуђујући контрасти, мале, радњама густо начичкане улице, све док се не избије на главни, импозантан трг, чији је централни део управо скулптура Скендербега на коњу. Чувени војсковођа који се борио против Турака у нас је вероватно познатији по већ легендарним причама о одличном албанском брендију који носи његово име.
Авантура за песникињу која је овде добила једномесечну књижевну стипендију могла је да почне.
|
Други део
|
|
Дивљи запад на југоистоку
Боравак у било којој престоници неке државе подразумева разгледање културно-историјских и архитектонских знаменитости, али и опипавање пулса града. Тирана у том смислу свакако има шта да понуди, иако је у последњих седамдесет година југословенске и ексјугословенске историје увек била далеко од наших економских и културолошких стандарда. Као што сам већ поменула, утисак посматрача је помало збуњујућ јер се утицаји различитих околних култура осећају на сваком кораку. С једне стране ту су евидентни упливи италијанске и грчке архитектуре, с друге остаци отоманског периода и нечега што бисмо могли у сваком смислу назвати балканским типизмима, а с треће веома чудна, не баш свуда успела комбинација соцреалистичке с новијом, модерном архитектуром. Ови контрасти се донекле преносе и на утисак свакодневице становника албанске престонице, па се тако из перфектно сређене улице лако може скренути у готово сеоски пејзаж са оронулим кућама и веома често дебелим сигурносним решеткама на прозорима. У том смислу, такође, нове сређене фасаде смењују се с дотрајалим типично албанским стилом архитектуре (уклапајући се у дефиницију мешавине медитеранског и балканскопланинског стила градње).
Срце града представља велики градски трг, око којег су концентрисане државне зграде, национална опера, библиотека и историјски музеј. Ту су и симболи града у виду статуе Скендербега, најстарије џамије у земљи и старог торња, иза којег се у перспективи назире нов, постмодеран, који свакако наговештава нове тенденције у развоју државе. Трг се затим продужава у широки булевар који води ка председничкој резиденцији и седишту свих албанских универзитета.
Срце града представља велики градски трг, око којег су концентрисане државне зграде, национална опера, библиотека и историјски музеј. Ту су и симболи града у виду статуе Скендербега, најстарије џамије у земљи и старог торња, иза којег се у перспективи назире нов, постмодеран, који свакако наговештава нове тенденције у развоју државе. Трг се затим продужава у широки булевар који води ка председничкој резиденцији и седишту свих албанских универзитета.
|
|
|
Тирана је препуна зеленила и одлично уређених, веома чистих паркова, који су посебно пуни у касним поподневним сатима и преко викенда. У својим лутањима и откривањима града наишла сам и на неколико места на којима се могу изнајмити бицикли за градску вожњу, нови и нетакнути, неишарани и очувани. То ме је неминовно натерало да направим поређење с нашом (не)културом и бригом о јавном добру.
У списак шаренолике архитектуре спадају и веома необичне и нове хришћанске катедрале, једна католичка и једна православна, од укупно четири, колико их има у најужем центру града. Исто је толико и џамија. По верској структури, највећи број становника Албаније је верски неопредељен, док муслимани чине 21 одсто становништва, православци шест, а католици четири одсто, мада је, како моји домаћини кажу, број хришћанског становништва неупоредиво већи. Ипак, у нечему су уједињени – албанске заставе се вијоре изнад готово сваке куће.
У списак шаренолике архитектуре спадају и веома необичне и нове хришћанске катедрале, једна католичка и једна православна, од укупно четири, колико их има у најужем центру града. Исто је толико и џамија. По верској структури, највећи број становника Албаније је верски неопредељен, док муслимани чине 21 одсто становништва, православци шест, а католици четири одсто, мада је, како моји домаћини кажу, број хришћанског становништва неупоредиво већи. Ипак, у нечему су уједињени – албанске заставе се вијоре изнад готово сваке куће.
|
Трећи део
|
|
Мечка по глави становника
Тирана, према подацима, броји око 800 000 становника, мада њени мештани тврде да је тај број нешто већи, посебно због тога што је град препун студената који овде студирају из свих делова земље. Због тога су и трошкови живота и становања незнатно скупљи, а посебно „добру” цену држе станови који се изнајмљују управо студентима. Како ми је објаснио мој домаћин Ариан Лека, песник, преводилац и универзитетски професор, у Тирани је јако тешко наћи стан који је испод 40 метара квадратних, па отуда и нешто веће цене изнајмљивања. У духу приче о томе како живе млади Албанци, веома се много пажње посвећује култури. Актуелни податак у време мог боравка је био тај да је њихова национална опера славила 50 година постојања и у том смислу нудиле су се промотивне улазнице за ђаке и студенте по цени од 150 лека (140 лека је 1 евро, лек је назив званичне валуте). Цене које су свакако више него повољне и за наше стандарде, а говоре о томе како је јако битно учинити културне институције што доступнијим пре свега младим људима. Постоји и неколико градских позоришта, једно од њих је специјализовано за драме Шекспира и Чехова. Позориште је на неколико спратова и поседује мале, интимне сале, за праве драмске посвећенике који су, како сам сазнала у неформалном разговору, задовољни одзивом публике. Сви ови театри имају одличну сарадњу са студентима.
Живот који се одвија на улицама Тиране је већ нешто што у себи и даље носи дух оријенталног, па су бројни маркети, пекаре и бурегџинице, те занатске радње веома заступљене, у самом центру града и на готово сваком ћошку. Препознатљиве су и „радње на отвореном” које су се код нас могле видети деведесетих у београдском Булевару или још увек на панчевачким бувљацима. Недељом поготово, људи простиру чаршаве или најлоне и продају разноразну старудију или одећу и обућу. Иако су улице и паркови препуни људи у поподневним и вечерњим часовима, недеља је угавном прилично тих дан, па су ови живописни продавци као неке ретке уличне зверке.
Све оне митске приче о албанским возачима и хаотичном сабраћају су тачне, али за живо чудо нема нервозе, трубљења пешацима који масовно прелећу ван обележених прелаза, или добацивања и псовања. У читавом том саобраћајном хаосу постоји један необичан ред. Поред тога, признајем да у животу нисам видела већи број мерцедеса, различитих класа и годишта, на улицама. Мислим да сваки трећи Тирањанин вози управо мечку – некада статусни симбол наших гастарбајтера.
Живот који се одвија на улицама Тиране је већ нешто што у себи и даље носи дух оријенталног, па су бројни маркети, пекаре и бурегџинице, те занатске радње веома заступљене, у самом центру града и на готово сваком ћошку. Препознатљиве су и „радње на отвореном” које су се код нас могле видети деведесетих у београдском Булевару или још увек на панчевачким бувљацима. Недељом поготово, људи простиру чаршаве или најлоне и продају разноразну старудију или одећу и обућу. Иако су улице и паркови препуни људи у поподневним и вечерњим часовима, недеља је угавном прилично тих дан, па су ови живописни продавци као неке ретке уличне зверке.
Све оне митске приче о албанским возачима и хаотичном сабраћају су тачне, али за живо чудо нема нервозе, трубљења пешацима који масовно прелећу ван обележених прелаза, или добацивања и псовања. У читавом том саобраћајном хаосу постоји један необичан ред. Поред тога, признајем да у животу нисам видела већи број мерцедеса, различитих класа и годишта, на улицама. Мислим да сваки трећи Тирањанин вози управо мечку – некада статусни симбол наших гастарбајтера.
|
Четврти део
|
|
Поздрав с мора за крај путовања
Код Албанаца је, слично као и код нас, пијење кафе институција за себе. Тиме се, пре свега, указује част и поштовање према познанику или пријатељу, или је повод за окупљање породице након завршених пословних и дневних обавеза. После тога следи обавезна предвечерња шетња, па онда припрема за нови радни дан. Мени, као апсолутном странцу, тај дух града и његовог живља био је у исто време и типичан и необичан. Кроз такве утиске пробијала сам се можда и помало неспретно, као кроз лавиринт компликованог албанског језика, упирући прстом и мимиком уместо речима, док сам врло често имала утисак да се на мом лицу веома добро оцртава како нисам домаћа. А недомаћих нема баш пуно, или барем нису видљиви.
Рутина списатељских резиденција обично се налази негде на пола пута између посла, односно писања, откривања места и уживања у једном другачијем бивствовању. И једном, или ужасно неуредном или уредном животу. Оно што остане је неколико песама или циклуса, понеки есеј или прича који не морају настати баш тад, али искуство бивања на другом месту изађе неочекивано у стварању и увек остави траг тада већ бившег присуства.
Моје, нажалост, једино измештање из Тиране била је целодневна посета оближњем Драчу или како га они зову Дуррусу. Ово је највећа морска лука Албаније, удаљена тек 30 километара од главног града. Ишло се модерним аутопутем, а баш пред сам улазак, постоји један посебан завијутак којим се пролази тек толико да путник прво угледа тиркизноплаво море, па се онда спушта у град. Мој домаћин верује да је пројектант пута у себи сигурно имао нечег песничког, чим је хтео да први сусрет обележи море, а не улица с низовима кућа. Драч није туристичко место, али носи морску атмосферу. Нови део града не одликују никакве посебности, док стари део садржи остатке античког периода – византијску тврђаву и гладијаторску арену и једну посебну утихнутост давног времена, чији утисак се одлично стопио с накнадним седењем поред обале мора и испијањем домаћег вина. Албанци у окућницама углавном и гаје винову лозу, и труде се да од тога произведу макар минималне количине ракије за личну употребу. Такође, праве блага, органска вина и најразличитији спектар лозових ракија, али имају и веома добра пива.
Рутина списатељских резиденција обично се налази негде на пола пута између посла, односно писања, откривања места и уживања у једном другачијем бивствовању. И једном, или ужасно неуредном или уредном животу. Оно што остане је неколико песама или циклуса, понеки есеј или прича који не морају настати баш тад, али искуство бивања на другом месту изађе неочекивано у стварању и увек остави траг тада већ бившег присуства.
Моје, нажалост, једино измештање из Тиране била је целодневна посета оближњем Драчу или како га они зову Дуррусу. Ово је највећа морска лука Албаније, удаљена тек 30 километара од главног града. Ишло се модерним аутопутем, а баш пред сам улазак, постоји један посебан завијутак којим се пролази тек толико да путник прво угледа тиркизноплаво море, па се онда спушта у град. Мој домаћин верује да је пројектант пута у себи сигурно имао нечег песничког, чим је хтео да први сусрет обележи море, а не улица с низовима кућа. Драч није туристичко место, али носи морску атмосферу. Нови део града не одликују никакве посебности, док стари део садржи остатке античког периода – византијску тврђаву и гладијаторску арену и једну посебну утихнутост давног времена, чији утисак се одлично стопио с накнадним седењем поред обале мора и испијањем домаћег вина. Албанци у окућницама углавном и гаје винову лозу, и труде се да од тога произведу макар минималне количине ракије за личну употребу. Такође, праве блага, органска вина и најразличитији спектар лозових ракија, али имају и веома добра пива.
|
Када резимирам утиске свог боравка, они ипак јесу специфични. Свакако обојени и теретом историје односа Албаније и Србије, али и једном заиста лепом земљом која свакако чува своје специфичности, притом, види се да економски и културолошки напредује, с једним неоткривеним потенцијалом у туризму. Али, и то је већ помало стара вест.
Јасмина Топић,
професор српског језика и књижевности |
|
Јасмина Топић, професор српског језика и књижевности
__________________________
__________________________
|
Јасмина Топић,
професор српског језика и књижевности
Подржите наш рад и труд,
визију и ентузијазам – придружите нам се на нашој званичној страници на „Фејсбуку”, кликните на линк или на лого и „лајкујте” нашу страницу. Од срца хвала свим драгим људима који су нас већ подржали. Грлимо и љубимо – памтимо – с поштовањем, Управни круг Урбаног књижевног круга 
|
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
Јасмина Топић, професор српског језика и књижевности
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
|
Poem, Column & Photographs: Jasmina Topic
All rights reserved 2014. Copyright © Jasmina Topic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic,
Deidre McAuliffe
and
Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 31, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Jasmina Topic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic,
Deidre McAuliffe
and
Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 31, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
