Миодраг Јакшић

НЕУМОЉИВА ЈАСНОЋА
 
Тражиш да с даном умирем,
Као да рођења је било с њим.
Големо се смејем, и не опирем...
Смрт је једини озбиљан чин.

Душа моја доступна, јесте,
Зато ме черечи до унижења.
Увреде понављај, сурове, честе,
Оштре кô жилет, тврђе од стења.

Душу разори кô Картагину
Измучи, изгази, кô блатну стазу.
Ишпартај ожиљке свуд, у ширину...
Можеш по души, не по образу.

Унизи дело и резултате
Сузбиј емоције, исецкај, здроби...
Од здравља остаће до наплате 
Згрчено црвље у злој утроби.

Срцу су откуцаји у мору таме,
Утихни га, утишај, начисто.
Ту нећу бити кад смрт бане...
Не можемо постојати у време исто.

Тако ће радост бити на црти...
Такмаци достојни да се боре.
Коначно ништавило вољене смрти
И неумољива јасноћа љубоморе.

Миодраг Јакшић
__________________________
Urban Book Circle® (UBC)

Poem & Photographs: Miodrag Jaksic
All rights reserved 2013. Copyright © Miodrag Jaksic

Published by Urban Book Circle on August 16, 2013
Urban Book Circle® (UBC)