Миодраг Јакшић

НЕМОЈ ДА БЕРБА ЈЕ БЕСНА, КРУПНА

Радио сам да стварам велика дела,
мислио: у време уписана, да стоје непомерна.
Трагао сам, док глава је још била цела,
та, чемерна.

Схватиш, да јело је време – остатке да не остане ни семе,
да не ишчезне та опна, копрена – срж около кад лекеди, у њој је жена.

Слободу сам захватао, свим органима
бестрзајно мењао представу стварности, на више.
Појачавао доживљај да садржају, буде плима,
да дише.

Видиш, да болести плућа – нису ништа тежа од умног беспућа,
а боре на челу могу бити од жада – а само су симболи лома и јада.

Голгота лична нам је ту надохват руке,
рушење сопственог Вавилона, дневна је јава.
То су те наизглед једноставне одлуке,
забадава.

Кажеш, неизоставно у винограду – наново, сваком зрну усади наду,
немој да берба је бесна, крупна – да уметност не постане претерано доступна.

... Заборави на претходна дела и дане – стисни, да бар овај ти, стих остане.

Миодраг Јакшић
__________________________
Urban Book Circle® (UBC)

Poem & Photographs: Miodrag Jaksic
All rights reserved 2013. Copyright © Miodrag Jaksic

Published by Urban Book Circle on August 5, 2013
Urban Book Circle® (UBC)