НЕКА ТЕ ТИШИНА
Нека те тишина подели на сто целина
у којима те одсад тражим
као да је у земљи довољно семена да поново никнемо
Нека изненадна вриска с дна улице
буде мој глас у ноћи,
међу свим гласовима
дезорјентисаности
ућутаних
И твоја гипка кожа зашкрипи
у свести као дојучерашњи снег
који носи ветрењача
једног сасвим другог лепог поднебља.
Утихнула сам вода,
делим се на стотине побацаних каменова
с плаже од које ћеш се отиснути
као да напушташ гробље,
а у тихи час
твоја леђа окренута од мене
оставиће ме тамо.
И бићу љуштура
за сандук срца,
одбачена флаша преко потребне воде,
ексер једног другог кревета
закривљен и безопасан –
јер не може више ништа да поремети
нови свет у који лежеш.
Не могу да залечим труд нити лудост,
не умем да утихнем буку коју пробуди
вино које није вода као ни крв
у теби мене отроване,
Тело окамењено на дну,
фотографије свих прошлих осмеха –
Нека те тишина подели на стотине
будућих, њених осмеха
на нове приче о истостима
на заразну шкрипу столица
док нежности моја не урониш у
тело које те од мене бићем одваја
На сто целина изненадне
радости у другачијим улицама –
Веје снег у мојој кући
а мисао о теби пада као нечујна пера
од којих се не стварају стихови,
него красте, изненадни ломови удова,
почупано корење и изврнуте саксије,
А ја те више не видим, иако гледам
у танку линију хоризонта истости
на којој, као на лаком таласу
носиш њене уздахе
док моји падају у
воду, у земљу,
у одсуство снаге,
у немоћ тужну агресивну
у ћошак у ћутање –
Не умем да кажем како су њени прсти моји,
не умем да осетим како су њене усне моје,
не умем да ти признам како одсуство твоје жеље
одједном није на стотине целина
у које одлазим остајући везана тобом.
Нека те тишина подели,
након пресвисле речи,
у стотине наредних ноћи,
у којима нећу постојати, већ ћу
као тај снег боравити у белилу испод твојих власи,
као мирни уздах једва постојећи,
мисао испливала, отрована, риба,
белог стомака погледа укоченог ка очекивању
твог повратка.
Шкрипи столица наслоњена о кревет;
и док ти тело извија страни нови додир битан,
мушице неотклоњивог бола лепе се за речи,
у случајне слике, у прошлост.
Деле нас на осмехе који ту више не припадају;
Тражимо се по ретким фиокама;
Уснуло је наше –
Али искреност је лаж у свету снега
нове куће
И све што ћемо икада остати.
Јасмина Топић
__________________________
Urban Book Circle® (UBC)
Нека те тишина подели на сто целина
у којима те одсад тражим
као да је у земљи довољно семена да поново никнемо
Нека изненадна вриска с дна улице
буде мој глас у ноћи,
међу свим гласовима
дезорјентисаности
ућутаних
И твоја гипка кожа зашкрипи
у свести као дојучерашњи снег
који носи ветрењача
једног сасвим другог лепог поднебља.
Утихнула сам вода,
делим се на стотине побацаних каменова
с плаже од које ћеш се отиснути
као да напушташ гробље,
а у тихи час
твоја леђа окренута од мене
оставиће ме тамо.
И бићу љуштура
за сандук срца,
одбачена флаша преко потребне воде,
ексер једног другог кревета
закривљен и безопасан –
јер не може више ништа да поремети
нови свет у који лежеш.
Не могу да залечим труд нити лудост,
не умем да утихнем буку коју пробуди
вино које није вода као ни крв
у теби мене отроване,
Тело окамењено на дну,
фотографије свих прошлих осмеха –
Нека те тишина подели на стотине
будућих, њених осмеха
на нове приче о истостима
на заразну шкрипу столица
док нежности моја не урониш у
тело које те од мене бићем одваја
На сто целина изненадне
радости у другачијим улицама –
Веје снег у мојој кући
а мисао о теби пада као нечујна пера
од којих се не стварају стихови,
него красте, изненадни ломови удова,
почупано корење и изврнуте саксије,
А ја те више не видим, иако гледам
у танку линију хоризонта истости
на којој, као на лаком таласу
носиш њене уздахе
док моји падају у
воду, у земљу,
у одсуство снаге,
у немоћ тужну агресивну
у ћошак у ћутање –
Не умем да кажем како су њени прсти моји,
не умем да осетим како су њене усне моје,
не умем да ти признам како одсуство твоје жеље
одједном није на стотине целина
у које одлазим остајући везана тобом.
Нека те тишина подели,
након пресвисле речи,
у стотине наредних ноћи,
у којима нећу постојати, већ ћу
као тај снег боравити у белилу испод твојих власи,
као мирни уздах једва постојећи,
мисао испливала, отрована, риба,
белог стомака погледа укоченог ка очекивању
твог повратка.
Шкрипи столица наслоњена о кревет;
и док ти тело извија страни нови додир битан,
мушице неотклоњивог бола лепе се за речи,
у случајне слике, у прошлост.
Деле нас на осмехе који ту више не припадају;
Тражимо се по ретким фиокама;
Уснуло је наше –
Али искреност је лаж у свету снега
нове куће
И све што ћемо икада остати.
Јасмина Топић
__________________________
Urban Book Circle® (UBC)
Poetry & Photographs: Jasmina Topic
All rights reserved 2013. Copyright © Jasmina Topic
Published by Urban Book Circle on August 1, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2013. Copyright © Jasmina Topic
Published by Urban Book Circle on August 1, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
