|
Не дирајте ми у егзил – мр Оља Кнежевић
|
|
„Егзил”, писао је Едвард В. Саид у својим Размишљањима о избеглиштву, „појава чудесно привлачна за размишљање, али страшна за искушење. Незалечива пукотина између људског бића и његовог правог дома, чија се суштинска туга не може никада превазићи. И све оно што се у избеглиштву постигне, перманентно је подривано губитком нечега што смо заувек оставили за собом.”
|
- Писац Штефан Цвајг је, легенда каже, напуштајући Аустрију због нацизма, отишао у неку туристичку агенцију да купи карте за своју нову дестинацију и тамо је, на челу дуге колоне људи спремних за бег од најављеног прогона, пола сата разгледао глобус, проучавајући САД, па Европу, имена иза означених граница, затим Велику Британију, нећкајући се, па се премишљајући да ли да оде у Аустралију, Јужну Америку, Африку, Индију... Незадовољан, он је глобус онда нервозно вртeо и насумице у њега упирао прст, али опет никако није успео да се одлучи за коначну дестинацију. На крају је, намргођен, глобус вратио продавцу карата уз питање: „Зар је то све што можете да ми понудите?”
|
|
|
|
Не дирајте ми у егзил
Рекла сам им да одлазим из Лондона. Овe школскe годинe живећемо у Загребу.
Парижанка се надурила, прорекла ми је да више никада нећу бити иста.
„Моја је мајка тако наједанпут отишла из Лондона”, рекла ми је. „Вратила се у Париз. И не, она више никада није била иста. Знам да ће се и теби то десити.”
Полу-Јапанка Принси Харуми имала је блажу реакцију. Насмешила се и рекла да ће јој недостајати моји дречави, хистерично налакирани нокти из дана када сам интензивно писала, а муж ми није био у Лондону. Он се плашио таквих ноктију, а мени су, из неког разлога, помагали да пишем енергичније.
Знамо се скоро осам година. За градове попут Лондона, то је већ старо пријатељство. Виђале смо се сваког радног дана, испред школе, на кафи, у куповини, по музејима, на неким рођенданским ручковима. Принсиног сам сина гледала како расте, од маминог стомака до школе; познајем га боље него децу своје браће. Принси не мисли да је то довољно.
„Ниједном ниси отишла са мном на плес”, каже ми. „А баш сам хтела да изађем с тобом, бар у један ноћни излазак, у неки клуб.”
Године пролете људима који се зближе и редовно се сусрећу. Дан за даном, лице је ту, осмех и глас, али на крају – толико тога заправо нисмо стигле да урадимо. Имале смо све те планове; планове за часове коктелологије, чак! Користили би ми сада; имала бих коктелологију у прстима, могла бих тражити конкретан посао у Лондону, рећи да морам ту да останем због посла.
Ове што пишу нико неће; лако их је раселити. Кажу да је за такву сорту чак и боље ако их истераш из земље на коју су се навикли: за такве, патња и чежња су непроцењив материјал.
„Ове што пишу”, напишем то, и знам да ће болети ако одем дубље. Јер, својим „Bloomsbury” писцима петком ни признала нисам да напуштам Лондон. Нисам била спремна за зарањања у те дубине. Они познају оно најскровитије кућиште моје душе, оно које ме је терало да петком увече, покисла, промрзла, уморна, а понекад и болесна, путујем у центар смрдљивим аутобусом, па крцатом подземном, с југа према северу, са запада према истоку градурине, само да бих два сата провела са својим писцима и пуштала их да ми хране тај „прави” део мене, око којег је тврђава, а они знају како да елегантно расформирају зидове те тврђаве, јер ти зидови нису права ствар – права ствар је иза њих. И како онда да им кажем да одлазим?! Својим погледима натерали би ме да плачем, и: „Исплачи се”, рекли би ми, и плакала бих пред њима, а онда бих морала кући, с мигреном. Мање је опасно смејати се с мојом полу-Јапанком, Принси Харуми, смејати се мојим хистерично налакираним ноктима.
Писцима ћу из Загреба, на крају лета, послати мејл. Они ће ме подржати, свако својим мејлом. Оно што стварно не мислиш, најлакше је рећи у мејловима.
Када се озбиљно из своје земље оде, и живот се почне негде другде градити, из асфалта, из траве, без заштитне мреже и људи који деле твоје локалне митове, све би то могло потпасти под једну од мојих омиљених речи – егзил, иако ни егзил није више што је некада био.
„Егзил”, писао је Едвард В. Саид у својим Размишљањима о избеглиштву, „појава чудесно привлачна за размишљање, али страшна за искушење. Незалечива пукотина између људског бића и његовог правог дома, чија се суштинска туга не може никада превазићи. И све оно што се у избеглиштву постигне, перманентно је подривано губитком нечега што смо заувек оставили за собом.”
Лондон је, наравно, толико интернационалан и популаран, прави „glitzy global celeb” међу градовима, да већина досељеника своје животе у Лондону не сматра некаквим „егзилом”. Свеједно. Ко би се мешао у везу између једне зреле жене и њој драге речи?
Сада сам и Лондон напустила, баш када је одјек од речи егзил почео да бледи, стешњен у срцу, у мозгу, где су се током година населиле неке нове љубави које су својом ведрином тој речи почеле да одузимају слатку јој тежину. Стварно ми се не може веровати.
Када се из своје земље мора отићи – а ја сам то, пре више од десет година, „добровољно морала”, јер сам тај одлазак схватила као дужност према ономе ко у породици зарађује и ко, према томе, доноси одлуке (да се не заваравамо) – одједанпут ни једно место на кугли земаљској не изгледа довољно добро. Свом родном граду опрашташ недостатке, јер – изабрала га је твоја још бестелесна енергија, судбина. Мане осталих места на кугли земаљској боду ти очи.
Писац Штефан Цвајг је, легенда каже, напуштајући Аустрију због нацизма, отишао у неку туристичку агенцију да купи карте за своју нову дестинацију и тамо је, на челу дуге колоне људи спремних за бег од најављеног прогона, пола сата разгледао глобус, проучавајући САД, па Европу, имена иза означених граница, затим Велику Британију, нећкајући се, па се премишљајући да ли да оде у Аустралију, Јужну Америку, Африку, Индију... Незадовољан, он је глобус онда нервозно вртeо и насумице у њега упирао прст, али опет никако није успео да се одлучи за коначну дестинацију. На крају је, намргођен, глобус вратио продавцу карата уз питање: „Зар је то све што можете да ми понудите?”
Штефан Цвајг је умро у избеглиштву; живео је у Енглеској, Америци, а себи је живот одузео међу брдима Бразила, никада се не помиривши с нацистичким брисањем европског културног наслеђа – макар је тај разлог навео у опроштајном писму. (Ипак, верујем да је прави узрок била депресија због губитка „уземљења”.)
Но, срећом, и као што рекох, није ни егзил оно што је некад био.
Та ми је реч оживела у новом граду, у Загребу, за који сам мислила да ће ми бити мање стран него што ми је то у почетку била она извикана градурина. Али није. Јер: при првом сусрету с новим местом становања све изгледа другачије од дотадашњег живота. Не важе више иста правила понашања; мењај себе или остани у изолацији. Да би, након неколико година прилагођавања, урањања у локалитете, закључили да је све заправо исто, свуда на свету.
Још увек, у Загребу, имам осећај да сам ту само на недељу дана. Ујутру, и даље осетим мирис муљевите Темзе, у грудима ми затрепери осећај да ћу убрзо проћи шеталиштем уз реку, па преко Алберт-моста у Челзи по храну и остало што треба завршити. Осећај је толико јак да скоро морам да чучнем, уместо чега дубоко удахнем, задржим дах. Мој је син у Загребу од прошле године. Он мора да је пролазио кроз ово „одвикавање”. Баш је попут допаминске кризе.
„Је ли се и теби догађало да осетиш Лондон као да си тамо, тако јако?”, питам га.
„Не знам о чему причаш”, одговара ми, уз осмех. И ја знам да зна. Познајем га много боље него што мисли.
„Тек сам у Загребу постала свесна мириса оног нашег парчета Лондона”, кажем. „Наш је делић градурине заправо мирисао на море.”
И опет, након готово десет година, слушам оно исто, старо: „Ма, шта ћеш, Балкан је ово”, изговорено уз трзај обрва, вечном монотоном помирљивошћу, без намере, можда и без жеље, да се ту било шта промени.
Балкан ће то и остати, дуго још. Записаћу то сада, док и даље у себи носим ширину. Ускоро ћу се наново Балкану прилагодити. Неће ме плашити пси луталице или нелуталице, али самошетачи. Неће ме плашити ни пешачки прелази преко којих је најопасније прећи улицу јер возачи убрзавају управо пре њих, ваљда да претекну доношење одлуке пешака који вага да ли да се усуди на помахнитало прелажење преко зебре. Имала сам и мазохистичко-опсесивни дан, када сам водила малу, личну евиденцију, колико ће ми аутомобила стати на пешачким прелазима широм Загреба. Одвојила сам времена за грађење те статистике. Стала су ми укупно два аута на више од десет прелаза. Најбезнадежнија је ипак следећа појава: док стојим и у насилне возаче гледам намрштено и уз презрив осмех, они мисле да их заводим (!), па мало успоре, одмеравају ме кроз прозор аутомобила, климају задовољно главама, ма, само што ме не запросе, али – не пуштају ме да пређем улицу! То им ни на памет не пада.
Када и то будем престала да примећујем – знаћу да сам се уклопила, опет. И, у праву си, Ени, више нећу бити иста.
Парижанка се надурила, прорекла ми је да више никада нећу бити иста.
„Моја је мајка тако наједанпут отишла из Лондона”, рекла ми је. „Вратила се у Париз. И не, она више никада није била иста. Знам да ће се и теби то десити.”
Полу-Јапанка Принси Харуми имала је блажу реакцију. Насмешила се и рекла да ће јој недостајати моји дречави, хистерично налакирани нокти из дана када сам интензивно писала, а муж ми није био у Лондону. Он се плашио таквих ноктију, а мени су, из неког разлога, помагали да пишем енергичније.
Знамо се скоро осам година. За градове попут Лондона, то је већ старо пријатељство. Виђале смо се сваког радног дана, испред школе, на кафи, у куповини, по музејима, на неким рођенданским ручковима. Принсиног сам сина гледала како расте, од маминог стомака до школе; познајем га боље него децу своје браће. Принси не мисли да је то довољно.
„Ниједном ниси отишла са мном на плес”, каже ми. „А баш сам хтела да изађем с тобом, бар у један ноћни излазак, у неки клуб.”
Године пролете људима који се зближе и редовно се сусрећу. Дан за даном, лице је ту, осмех и глас, али на крају – толико тога заправо нисмо стигле да урадимо. Имале смо све те планове; планове за часове коктелологије, чак! Користили би ми сада; имала бих коктелологију у прстима, могла бих тражити конкретан посао у Лондону, рећи да морам ту да останем због посла.
Ове што пишу нико неће; лако их је раселити. Кажу да је за такву сорту чак и боље ако их истераш из земље на коју су се навикли: за такве, патња и чежња су непроцењив материјал.
„Ове што пишу”, напишем то, и знам да ће болети ако одем дубље. Јер, својим „Bloomsbury” писцима петком ни признала нисам да напуштам Лондон. Нисам била спремна за зарањања у те дубине. Они познају оно најскровитије кућиште моје душе, оно које ме је терало да петком увече, покисла, промрзла, уморна, а понекад и болесна, путујем у центар смрдљивим аутобусом, па крцатом подземном, с југа према северу, са запада према истоку градурине, само да бих два сата провела са својим писцима и пуштала их да ми хране тај „прави” део мене, око којег је тврђава, а они знају како да елегантно расформирају зидове те тврђаве, јер ти зидови нису права ствар – права ствар је иза њих. И како онда да им кажем да одлазим?! Својим погледима натерали би ме да плачем, и: „Исплачи се”, рекли би ми, и плакала бих пред њима, а онда бих морала кући, с мигреном. Мање је опасно смејати се с мојом полу-Јапанком, Принси Харуми, смејати се мојим хистерично налакираним ноктима.
Писцима ћу из Загреба, на крају лета, послати мејл. Они ће ме подржати, свако својим мејлом. Оно што стварно не мислиш, најлакше је рећи у мејловима.
Када се озбиљно из своје земље оде, и живот се почне негде другде градити, из асфалта, из траве, без заштитне мреже и људи који деле твоје локалне митове, све би то могло потпасти под једну од мојих омиљених речи – егзил, иако ни егзил није више што је некада био.
„Егзил”, писао је Едвард В. Саид у својим Размишљањима о избеглиштву, „појава чудесно привлачна за размишљање, али страшна за искушење. Незалечива пукотина између људског бића и његовог правог дома, чија се суштинска туга не може никада превазићи. И све оно што се у избеглиштву постигне, перманентно је подривано губитком нечега што смо заувек оставили за собом.”
Лондон је, наравно, толико интернационалан и популаран, прави „glitzy global celeb” међу градовима, да већина досељеника своје животе у Лондону не сматра некаквим „егзилом”. Свеједно. Ко би се мешао у везу између једне зреле жене и њој драге речи?
Сада сам и Лондон напустила, баш када је одјек од речи егзил почео да бледи, стешњен у срцу, у мозгу, где су се током година населиле неке нове љубави које су својом ведрином тој речи почеле да одузимају слатку јој тежину. Стварно ми се не може веровати.
Када се из своје земље мора отићи – а ја сам то, пре више од десет година, „добровољно морала”, јер сам тај одлазак схватила као дужност према ономе ко у породици зарађује и ко, према томе, доноси одлуке (да се не заваравамо) – одједанпут ни једно место на кугли земаљској не изгледа довољно добро. Свом родном граду опрашташ недостатке, јер – изабрала га је твоја још бестелесна енергија, судбина. Мане осталих места на кугли земаљској боду ти очи.
Писац Штефан Цвајг је, легенда каже, напуштајући Аустрију због нацизма, отишао у неку туристичку агенцију да купи карте за своју нову дестинацију и тамо је, на челу дуге колоне људи спремних за бег од најављеног прогона, пола сата разгледао глобус, проучавајући САД, па Европу, имена иза означених граница, затим Велику Британију, нећкајући се, па се премишљајући да ли да оде у Аустралију, Јужну Америку, Африку, Индију... Незадовољан, он је глобус онда нервозно вртeо и насумице у њега упирао прст, али опет никако није успео да се одлучи за коначну дестинацију. На крају је, намргођен, глобус вратио продавцу карата уз питање: „Зар је то све што можете да ми понудите?”
Штефан Цвајг је умро у избеглиштву; живео је у Енглеској, Америци, а себи је живот одузео међу брдима Бразила, никада се не помиривши с нацистичким брисањем европског културног наслеђа – макар је тај разлог навео у опроштајном писму. (Ипак, верујем да је прави узрок била депресија због губитка „уземљења”.)
Но, срећом, и као што рекох, није ни егзил оно што је некад био.
Та ми је реч оживела у новом граду, у Загребу, за који сам мислила да ће ми бити мање стран него што ми је то у почетку била она извикана градурина. Али није. Јер: при првом сусрету с новим местом становања све изгледа другачије од дотадашњег живота. Не важе више иста правила понашања; мењај себе или остани у изолацији. Да би, након неколико година прилагођавања, урањања у локалитете, закључили да је све заправо исто, свуда на свету.
Још увек, у Загребу, имам осећај да сам ту само на недељу дана. Ујутру, и даље осетим мирис муљевите Темзе, у грудима ми затрепери осећај да ћу убрзо проћи шеталиштем уз реку, па преко Алберт-моста у Челзи по храну и остало што треба завршити. Осећај је толико јак да скоро морам да чучнем, уместо чега дубоко удахнем, задржим дах. Мој је син у Загребу од прошле године. Он мора да је пролазио кроз ово „одвикавање”. Баш је попут допаминске кризе.
„Је ли се и теби догађало да осетиш Лондон као да си тамо, тако јако?”, питам га.
„Не знам о чему причаш”, одговара ми, уз осмех. И ја знам да зна. Познајем га много боље него што мисли.
„Тек сам у Загребу постала свесна мириса оног нашег парчета Лондона”, кажем. „Наш је делић градурине заправо мирисао на море.”
И опет, након готово десет година, слушам оно исто, старо: „Ма, шта ћеш, Балкан је ово”, изговорено уз трзај обрва, вечном монотоном помирљивошћу, без намере, можда и без жеље, да се ту било шта промени.
Балкан ће то и остати, дуго још. Записаћу то сада, док и даље у себи носим ширину. Ускоро ћу се наново Балкану прилагодити. Неће ме плашити пси луталице или нелуталице, али самошетачи. Неће ме плашити ни пешачки прелази преко којих је најопасније прећи улицу јер возачи убрзавају управо пре њих, ваљда да претекну доношење одлуке пешака који вага да ли да се усуди на помахнитало прелажење преко зебре. Имала сам и мазохистичко-опсесивни дан, када сам водила малу, личну евиденцију, колико ће ми аутомобила стати на пешачким прелазима широм Загреба. Одвојила сам времена за грађење те статистике. Стала су ми укупно два аута на више од десет прелаза. Најбезнадежнија је ипак следећа појава: док стојим и у насилне возаче гледам намрштено и уз презрив осмех, они мисле да их заводим (!), па мало успоре, одмеравају ме кроз прозор аутомобила, климају задовољно главама, ма, само што ме не запросе, али – не пуштају ме да пређем улицу! То им ни на памет не пада.
Када и то будем престала да примећујем – знаћу да сам се уклопила, опет. И, у праву си, Ени, више нећу бити иста.
Оља Кнежевић,
магистар креативног писања
магистар креативног писања
|
Оља Кнежевић,
магистар креативног писања __________________________
__________________________
|
мр Оља Кнежевић
|
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
Оља Кнежевић, магистар креативног писања
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
|
· Column & Photographs: Olja Knezevic / All rights reserved 2014. Copyright © Olja Knezevic ·
· Photo of The London Underground courtesy of Encyclopædia Britannica
All rights reserved 2014. Copyright © Encyclopædia Britannica ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Photo of The London Underground courtesy of Encyclopædia Britannica
All rights reserved 2014. Copyright © Encyclopædia Britannica ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle®
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on September 23, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on September 23, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
