Стварно ми је зло од овог насиља над језиком (и поплаве моционих суфикса) у корист тзв. родне равноправности и осталих тзв. феминистичких глупости. Има ли ко да осмисли неку честиту петицију водећим лингвистима? Потписујем унапред! Јесмо ли „мање жене, женствене” ако смо професори, саветници и ини?!
проф. Данијела Ковачевић Микић
„Студенткиња из Београда најбоља говорница света.”
Честитамо.
Али реч „говорница”?! Мислим, стварно, претерасмо!
Зар не звучи нормалније: „Студенткиња из Београда најбољи говорник света”?
Да ли је онда „тренерка” или „тренерица”?! Стварно ми је зло од овог насиља над језиком (и поплаве моционих суфикса) у корист тзв. родне равноправности и осталих тзв. феминистичких глупости. Има ли ко да осмисли неку честиту петицију водећим лингвистима? Потписујем унапред! Јесмо ли „мање жене, женствене” ако смо професори, саветници и ини?!
Допустили смо (и ми и они) да нам политички фактори буду изнад лингвистичких. А ти који заговарају, назовимо их тако, политичке промене у језику, обично су они који недовољно познају сопствени језик. Неки су преспавали прву лекцију, о граматичком и природном роду, неки неке друге, можда и важније лекције, али лепо би било када бисмо сви непрекидно учили свој језик и када се не бисмо мешали у оно што не познајемо довољно (односно, када би они који познају то нешто, били мало храбрији и гласнији у аргументацији и одбрани). Незнањем и „полузнањем” лако је манипулисати!
Прочитајте одломак из текста „Српски књижевни језик на почетку новог миленијума”, проф. др Милосава Чаркића, топла препорука, и обратите пажњу на питања на крају одабраног одломка.
„/.../ Перспективе српског језика или шта да се ради? Прво, у српску филологију треба увести критеријуме стручности и научности, а одстранити све оно што подсећа на мафијашку организованост, оно што у први план ставља клановску припадност. Друго, поставити пред српску филологију и финансијере следеће задатке – обрадити и нормирати српски језик, пребацити га на електронски медиј и учинити га доступним свим Србима у земљи и у свету, затим написати фундаменталне приручнике за нашу децу у земљи и иностранству и за странце који уче српски језик, као и прикладне једнојезичне и двојезичне речнике. Или одређеније речено требало би комплетирати Програмски пакет РАС и на његовом довршењу (на довршењу електронског правописа и велике описне граматике) ангажовати све квалификоване српске филологе, затим или упоредо са тим урадити српски дијалектолошки атлас, српску дијалектологију и историју српског језика, синтаксу, фонетику, морфологију, творбу речи, стилистику. Неопходно је да се по сваку цену обезбеди новац за лекторска места у иностранству и новац за стипендирање страних студената који желе да студирају српски језик код нас. Уколико се ово не уради, уверен сам да ћемо за неку деценију морати објашњавати странцима не само да језик којим ми говоримо није хрватски него и нешто горе да ми нисмо Хрвати него Срби. Ако се не освестимо и не схватимо професионалну и моралну одговорност у очувању српског (књижевног) језика, зацело ће нестати и српски језик и српски народ. У том случају сви наши ’велики научни успеси’ у земљи и у свету, сва наша ’славна имена’ и ’идоли’ показаће се као лажни, као новац без покрића, као празна прича.
На крају треба размислити да ли је у протеклих 50 година постојала српска језичка политика, ко је ту политику водио, да ли су је водили Срби, да ли је та политика била добра, мудра, далековида и успешна, да ли ту политику треба наставити или мењати. Да ли је ово што сада радимо ми и наше установе добро и исправно. Размислимо. Можда је последњи тренутак.”
Срећом, има нас упорних и непоколебљивих!
Честитамо.
Али реч „говорница”?! Мислим, стварно, претерасмо!
Зар не звучи нормалније: „Студенткиња из Београда најбољи говорник света”?
Да ли је онда „тренерка” или „тренерица”?! Стварно ми је зло од овог насиља над језиком (и поплаве моционих суфикса) у корист тзв. родне равноправности и осталих тзв. феминистичких глупости. Има ли ко да осмисли неку честиту петицију водећим лингвистима? Потписујем унапред! Јесмо ли „мање жене, женствене” ако смо професори, саветници и ини?!
Допустили смо (и ми и они) да нам политички фактори буду изнад лингвистичких. А ти који заговарају, назовимо их тако, политичке промене у језику, обично су они који недовољно познају сопствени језик. Неки су преспавали прву лекцију, о граматичком и природном роду, неки неке друге, можда и важније лекције, али лепо би било када бисмо сви непрекидно учили свој језик и када се не бисмо мешали у оно што не познајемо довољно (односно, када би они који познају то нешто, били мало храбрији и гласнији у аргументацији и одбрани). Незнањем и „полузнањем” лако је манипулисати!
Прочитајте одломак из текста „Српски књижевни језик на почетку новог миленијума”, проф. др Милосава Чаркића, топла препорука, и обратите пажњу на питања на крају одабраног одломка.
„/.../ Перспективе српског језика или шта да се ради? Прво, у српску филологију треба увести критеријуме стручности и научности, а одстранити све оно што подсећа на мафијашку организованост, оно што у први план ставља клановску припадност. Друго, поставити пред српску филологију и финансијере следеће задатке – обрадити и нормирати српски језик, пребацити га на електронски медиј и учинити га доступним свим Србима у земљи и у свету, затим написати фундаменталне приручнике за нашу децу у земљи и иностранству и за странце који уче српски језик, као и прикладне једнојезичне и двојезичне речнике. Или одређеније речено требало би комплетирати Програмски пакет РАС и на његовом довршењу (на довршењу електронског правописа и велике описне граматике) ангажовати све квалификоване српске филологе, затим или упоредо са тим урадити српски дијалектолошки атлас, српску дијалектологију и историју српског језика, синтаксу, фонетику, морфологију, творбу речи, стилистику. Неопходно је да се по сваку цену обезбеди новац за лекторска места у иностранству и новац за стипендирање страних студената који желе да студирају српски језик код нас. Уколико се ово не уради, уверен сам да ћемо за неку деценију морати објашњавати странцима не само да језик којим ми говоримо није хрватски него и нешто горе да ми нисмо Хрвати него Срби. Ако се не освестимо и не схватимо професионалну и моралну одговорност у очувању српског (књижевног) језика, зацело ће нестати и српски језик и српски народ. У том случају сви наши ’велики научни успеси’ у земљи и у свету, сва наша ’славна имена’ и ’идоли’ показаће се као лажни, као новац без покрића, као празна прича.
На крају треба размислити да ли је у протеклих 50 година постојала српска језичка политика, ко је ту политику водио, да ли су је водили Срби, да ли је та политика била добра, мудра, далековида и успешна, да ли ту политику треба наставити или мењати. Да ли је ово што сада радимо ми и наше установе добро и исправно. Размислимо. Можда је последњи тренутак.”
Срећом, има нас упорних и непоколебљивих!
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности,
дипломирани филолог српског језика и књижевности – мастер
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
професор српског језика и књижевности,
дипломирани филолог српског језика и књижевности – мастер
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
Column & Photographs: Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
Illustrated by Sarah Riordan
All rights reserved 2014. Copyright © Sarah Riordan
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on January 18, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
Illustrated by Sarah Riordan
All rights reserved 2014. Copyright © Sarah Riordan
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on January 18, 2014
Urban Book Circle® (UBC)